Veliki lov

10 Lov počinje

Ingtar je nametnuo brz korak za početak dugog putovanja, toliko brz da je Rand pomalo brinuo za konje. Životinje su bile u stanju da u kasu provedu sate, ali čitav dan je bio pred njima, a vrlo verovatno i mnogo dana nakon njega. Ali Ingtarovo lice beše odlučno. Randu se činilo kao da namerava da uhvati kradljivce Roga prvog sata prvog dana. Setivši se njegovog glasa kada se zakleo Amirlin Tron, Rand nije bio iznenađen. Ali čutao je. Lord Ingtar je zapovedao, i ma koliko prijateljski bio raspoložen prema Randu, ne bi voleo da mu čobanin soli pamet.

Hurin je jahao korak iza Ingtara, ali njuškalo ih je vodio na jug, pokazujući Ingtara put. Pred njima su se pružala blaga pošumljena brda, gusto pokrivena jelama, hrastovima i kožolistom, ali Hurin ih je vodio putem pravim skoro kao strela što je skretao jedino prilikom obilaska nekoliko viših brda, gde je bilo jasno da je brže obići no preći preko brda. Barjak sive sove vijorio se na vetru.

Rand je pokušao da jaše s Metom i Perinom, ali kad bi dopustio konju da zaostane dok se ne poravna s njihovim, Met bi laktom gurnuo Perina, i Perin bi nevoljno odjahao s njim na čelo kolone. Govoreći sebi da nema svrhe potpuno sam jahati na začelju, Rand bi ponovo pojahao na čelo. Met bi opet gurkao Perina i oni bi se vratili na začelje.

Svetlost ih spalila. Samo želim da se izvinim. Osećao se usamljeno. To što je znao da je sam kriv nije bilo ni od kakve pomoći.

Na vrhu jednog brda, Uno sjaha da pogleda tlo izrovano kopitima. Gurnu nešto konjskog izmeta i progunđa: „Kreću se prokleto brzo, moj lorde.“ Imao je takav glas da je zvučao kao da viče čak i kad je normalno govorio. „Nismo nadoknadili ni sat prednosti koju imaju. Nek sam spaljen, možda smo i izgubili plameni sat. Ako tako nastave, pobiće svoje proklete konje.“ Opipa prstima jedan trag. „To nije konj. Prokleti Trolok. Tamo ima otisaka plamenih jarčeva.“

„Uhvatićemo ih“, mrgodno reče Ingtar.

„Naši konji, moj lorde. Ništa ne vredi da ih jašemo sve dok ne padnu na prokletu zemlju pre no što ove stignemo, moj lorde. Čak i da zaista satru svoje konje, prokleti Troloci mogu da izdrže kudikamo duže od konja.“

„Uhvatićemo ih. Uzjaši, Uno.“

Uno svojim jedinim okom pogleda Randa, a onda slegnu ramenima i pope se u sedlo. Ingtar ih povede kasom niz padinu, napola se kližući sve do podnožja, a onda galopom uz sledeću.

Zašto me je onako pogledao, upita se Rand. Uno je bio jedan od onih koji nikada nisu bili naročito prijateljski nastrojeni prema njemu. To nije bilo ništa nalik Maseminoj jasnoj otvorenosti. Uno se ni sa kim nije prijateljski ophodio, izuzev nekolicine veterana prosedih kao i on sam. Sigurno da on ne veruje u priče da sam lord.

Uno je osmatrao zemlju koja je ležala pred njima, ali kada je primetio da ga Rand gleda, uzvratio mu je pogled, i to bez reči. Nije to mnogo značilo. On bi i Ingtara gledao pravo u oči. Takav je bio Uno.

Put koji su odabrali Prijatelji Mraka – I šta još, pitao se Rand; Hurin je stalno mrmljao o „nečemu još gorem" – koji su ukrali Rog nije prilazio nijednom selu. Rand je viđao sela, s vrha jednog brda na drugom, sa milju ili više neravnog tla između, ali nijedno nije bilo dovoljno blizu da razazna ljude na ulicama. Ili dovoljno blizu da ti ljudi primete družinu koja se zaputila na jug. Bilo je i farmi, s kućama niskih streha, visokim ambarima i zadimljenim odžacima. Na vrhovima brda, padinama i slemenima, ali nijedna nije bila dovoljno blizu da neki farmer primeti njihovu potragu.

Naposletku čak i Ingtar shvati da konji neće moći još dugo da izdrže. Rand ču promrmljane psovke i vide kako se Ingtar čeličnom pesnicom udara po bedru, ali on konačno naredi da svi sjašu. Nastavili su trčećim korakom, vodeći konje nizbrdo, pa jednu milju uzbrdo, a onda ponovo uzjahaše. Potom je ponovo došlo vreme za trčeći korak. Milju trčanje, pa milju jahanje. Trčanje, pa jahanje.

Rand se iznenadi kada vide kako se Loijal široko smeši dok su trčali uzbrdo. Kada su se prvi put sreli, u Ogijeru su konji i jahanje izazivali nelagodu. Više je voleo da veruje sopstvenim nogama, ali Rand je mislio da je to davno preboleo.

„Voliš li da trčiš, Rande?“, nasmej a se Loijal. „Ja volim. Bio sam najbrži u Stedingu Sangtai. Jednom sam pobedio konja.“

Rand samo odmahnu glavom. Nije želeo da troši dah na priču. Pogledom je potražio Meta i Perina, ali oni su i dalje bili na začelju, a između je bilo suviše ljudi da bi ih Rand uočio. Pitao se kako oklopljeni Sijenarci mogu da trče. Nijedan nije usporio, niti se pobunio. Uno se, izgleda, nije čak ni oznojio, a barjaktar je nepomično držao sivu sovu.

Bio je to brz korak, ali noč poče da pada bez ikakvog znaka progonjenih, izuzev tragova. Napokon, nevoljno, Ingtar naredi da se zaustave i ulogore u šumi. Sijenarci stadoše da pale vatre i sapinju konje sa smirenom lakoćom rođenom iz dugog iskustva. Ingtar za prvu stražu postavi šestoricu stražara, u parovima.

Prvo što je Rand uradio bilo je da pronađe svoj zavežljaj u samarima pletenim od pruća na tovarnim konjima. Nije bilo teško – bilo je malo ličnih zavežljaja među zalihama – ali kada ga razveza, ote mu se krik na koji svi u logoru poskakaše s mačevima u rukama.

Ingtar dotrča. „Šta je bilo? Mira mi, da li se neko provukao? Nisam čuo stražare.“

„Ovi kaputi“, prosikta Rand, i dalje streljajući pogledom ono što je raspakovao. Jedan kaput bio je crn, izvezen srebrnim ni tima, a drugi beo opervažen zlatom. Oba su na okovratnicima imali čaplje, i u najmanju ruku bili jednako raskošni kao crveni kaput koji je nosio. „Sluge mi rekoše da ovde imam dva dobra kaputa koji mogu da posluže. Pogledaj ih!“

Ingtar vrati mač u kanije na leđima. Ostali počeše da se smiruju. „Pa, mogu da posluže.“

„Ne mogu ovo da nosim. Ne mogu stalno ovako da se oblačim.“

„Možeš da ih nosiš. Kaput je kaput. Koliko sam shvatio, Moiraina Sedai se lično postarala za pakovanje tvojih stvari. Možda Aes Sedai ne shvataju šta ljudi nose na bojnom polju.“ Ingtar se isceri. „Pošto uhvatimo ove Troloke, možda ćemo napraviti gozbu. Barem ćeš biti prikladno obučen, i ako mi ostali ne budemo.“ S tim rečima lagano odšeta do logorskih vatri na kojima se spremala hrana.

Rand se ukočio kada je Ingtar spomenuo Moirainu. Zabezeknuto je piljio u kapute. Šta to ona radi? Šta god da radi, neću da me upotrebi. Ponovo je sve zavezao i strpao smotuljak natrag u samar. Uvek mogu da idem nag, ogorčeno pomisli.

Na pohodu Sijenarci se smenjuju u kuvanju. Vrativši se vatrama Rand je video da Masema meša sadržaj lonca. Logor je bio preplavljen mirisom paprikaša od repe, luka i suvog mesa. Prvi je poslužen Ingtar, potom Uno, ali svi ostali stali su u red onako kako su dolazili. Masema tresnu veliku kutlaču paprikaša u Randov tanjir; Rand brzo ustuknu da mu ne bi polio kaput i načini mesta za sledećeg dok je sisao opečeni palac. Masema ga je gledao s ukočenim osmehom na licu, ali ne i u očima, sve dok ne priđe Uno i ne mlatnu ga po glavi.

„Nismo poneli prokleto dovoljno da ti prosipaš na plamenu zemlju.“ Jednooki čovek pogleda Randa i ode. Masema protrlja uvo, ali nastavi da strelja Randa pogledom.

Rand ode da se pridruži Ingtaru i Loijalu, koji su sedeli na zemlji pod velikim hrastom. Ingtar je skinuo šlem i stavio ga kraj sebe, ali izuzev toga bio je u punom oklopu. Met i Perin su već bili tamo, proždirući hranu. Met se široko iskezi kada vide Randov kaput, ali Perin jedva diže pogled. Njegove oči zasijaše na slabašnoj svetlosti vatre, i on se ponovo nagnu nad tanjir.

Barem ovoga puta nisu otišli.

Prekrštenih nogu sede s Ingtarove druge strane, preko puta momaka. „Kad bih samo znao zašto me Uno stalno gleda. Verovatno zbog ovog prokletog kaputa.“

Ingtar zamišljeno zastade, usta punih paprikaša. Naposletku progovori: „Uno se svakako pita da li zaslužuješ sečivo označeno čapljom.“ Met glasno šmrknu, ali Ingtar nastavi: „Ne dozvoli da te Uno uznemiri. Da može, ponašao bi se prema lordu Agelmaru kao prema svežem regrutu. Pa, možda ne prema Agelmaru, ali prema svima ostalima da. Jezik mu je kao brus, ali saveti su mu dobri. I trebalo bi da budu; taj je ratovao i pre mog rođenja. Slušaj njegove savete, ne obraćaj pažnju na njegov jezik i slagaćeš se s Unom.“

„Mislio sam da je on kao Masema.“ Rand napuni usta paprikašem. Bio je prevruć, ali ga proguta. Nisu ništa jeli od Fal Dare, a on je tog jutra bio suviše zabrinut da bi išta okusio. Stomak mu je krčao, podsećajući ga kako je već krajnje vreme da ga napuni. Pitao se da li bi pomoglo ako bi Masemi rekao kako mu se hrana sviđa. „Masema se ponaša kao da me mrzi. Ne razumem.“

„Masema je odslužio tri godine u Istočnim močvarama“, odgovori Ingtar. „Kod Ankor Daila, protiv Aijela.“ Mršteći se promeša svoj paprikaš kašikom. „Pazi, ne postavljam pitanja. Ako Lan Dai San i Moiraina Sedai hoće da kažu da si iz Andora, iz Dve Reke, onda jesi. Ali Masema ne može da izbije izgled Aijela iz glave, i kada te vidi...“ Slegnu ramenima. „Ne postavljam pitanja.“

Rand uz uzdah ispusti kašiku u tanjir. „Svi misle da sam nešto što nisam. Ja sam iz Dve Reke, Ingtare. Uzgajao sam duvan s – s mojim ocem, i čuvao njegove ovce. To je ono što sam. Seljak i čobanin iz Dve Reke.“

„On jeste iz Dve Reke“, prekorno reče Met. „Odrastao sam s njim, mada se to sada ne bi reklo. Ako mu u glavu utuvite i te gluposti o Aijelima, povrh svega što je već unutra, Svetlost zna šta će ispasti. Možda aijelski lord.“

„Ne“, kaza Loijal, „on izgleda tako. Sećaš se, Rande, da sam jednom to primetio, mada sam tada mislio da je to samo stoga što ne poznajem ljude dovoljno dobro. Sećaš se? Dok hlada više ne bude, dok vode ne nestane, u Senku ogoljenih zuba, poslednjim dahom prkosno vičući, da pljunem u oko Slepnikovo Poslednjeg dana. Sećaš se, Rande?“

Rand se zagleda u svoj tanjir. Obmotaj šoufu oko glave, i bićeš isti Aijel. To je rekao Gavin, brat Elejne, kćeri naslednice Andora. Svi misle da sam nešto što nisam.

„Šta je to bilo?“, upita Met. „To oko pljuvanja Mračnom u oko?“

„Aijeli kažu da će se dotle boriti“, odgovori Ingtar, „i ne sumnjam da je tako. Izuzimajući torbare i zabavljače, Aijeli svet dele na dva činioca: Aijele i neprijatelje. To su promenili u slučaju Kairhijena pre pet vekova, iz nekog razloga koji niko sem Aijela ne razume, ali mislim da to nikada više neće učiniti.“

„Pretpostavljam da ne“, uzdahnu Loijal. „Ali dopuštaju Tuata’amma, Putujućem narodu, da pređu Pustaru. A ni na Ogijere ne gledaju kac na neprijatelje, mada sumnjam da bi bilo ko od nas hteo da ode u Pustiru. Aijeli ponekad dolaze u Steding Šangtai da se trampe za pevano drvo. Tvrdi su to ljudi.“

Ingtar klimnu. „Voleo bih da ja imam nekoliko takvih. Upola takvih.“

„Je li to šala?“, nasmeja se Met. „Da ja pretrčim milju noseći toliko gvožđa koliko vi, na licu mesta bih pao i ne bih se budio nedelju dana. Vi ste čitavog dana prelazili milju za miljom.“

„Aijeli su tvrdi“, reče Ingtar. „I muškarci i žene, tvrdi. Znam, borio sam se protiv njih. U stanju su da pretrče pedeset milja i da se nakon toga bore. Oni su smrt koja hoda sa svakim oružjem, a i bez njega. Izuzev mača. Iz nekog razloga, mač neće ni da dotaknu. Niti da jašu, što im ionako ne treba. Ako ti u rukama imaš mač, a Aijel nema ništa, borba je ravnopravna. Ako si dobar. Čuvaju krave i koze tamo gde bismo ti ili ja umrli od žeđi za manje od dana. Svoja sela prave u ogromnim kamenim stubovima u Pustari. Tamo su od Slamanja, ili skoro toliko. Artur Hokving je pokušao da ih iskopa odatle i krvavo završio. Jedini veći poraz koji je ikada pretrpeo. Danju vazduh u Aijelskoj pustari sija od vreline, a noću je ledeno. A Aijel bi te prostrelio onim svojim plavookim pogledom i rekao da nigde drugde ne bi voleo da bude, na čitavoj majčici zemlji. I govorio bi istinu. Ako bi ikada pokušali da izađu, teško da bismo ih zaustavili. Aijelski rat trajao je tri godine, a to su bila samo četiri od trinaest klanova.“

„Sive oči s majčine strane ne čine ga Aijelom“, kaza Met.

Ingtar slegnu ramenima. „Kao što rekoh, ne postavljam pitanja.“

Kada je Rand te noći konačno legao, glava mu je brujala od neželjenih misli. Pljunuti Aijel. Moiraina Sedai hoće da kaže da si iz Dve Reke. Aijeli opustošili sve do Tar Valona. Rođen na padinama Zmaj-planine. Ponovorođeni Zmaj.

„Neću da budem upotrebljen“, promrmlja, ali dugo je prošlo pre no što je zaspao.

Ujutru Ingtar naredi da se logor rasturi pre no što je sunce izašlo. Doručkovali su i pojahali na jug dok su oblaci na istoku tek počinjali da se rumene od zore, a rosa još bila na lišću. Ovog puta Ingtar je isturio izviđače, i mada je bilo naporno, nije više bilo smrt za konje. Rand pomisli da je Ingtar možda shvatio da neće sve postići u jednom danu. Trag i dalje vodi na jug, rekao im je Hurin. A onda, dva sata po sunčevom izlasku, jedan izviđač se vrati u galopu.

„Napušteni logor pred nama, moj lorde. Odmah na vrhu onog brda. Mora da ih je sinoć tamo bilo trideset ili četrdeset, moj lorde.“

Ingtar mamuznu konja, kao da je čuo da su Prijatelji Mraka još tamo. Rand je morao da se drži tog koraka, da ga Sijenarci koji su iza njega galopirali uzbrdo ne bi izgazili.

Nije bilo mnogo toga da se vidi. Hladan pepeo logorskih vatri, dobro skrivenih među drvećem, i nešto što je ličilo na ostatke obroka razbacano među njima. Hrpa otpada preblizu vatri, oko koje su već zujale muve.

Ingtar naredi ostalima da se drže podalje, sjaha i s Unom prođe kroz logor, pretražujući tlo. Hurin objaha oko mesta, njuškajući. Rand je sedeo na svom pastuvu s ostalima; nije imao nikakve želje da pobliže gleda mesto gde su logorovali Troloci i Prijatelji Mraka. I Sen. I nešto još gore.

Met se peške uspe uz brdo i ulete u logor. „Ovako izgleda logorište Prijatelja Mraka? Pomalo smrdi, ali ne izgleda mi ništa drugačije od ma kog drugog logora.“ Šutnu jednu hrpu pepela, izbacivši komad nagorele kosti. Sagnu se i pokupi ga. „Šta Prijatelji Mraka jedu? Ne liči mi na ovčiju ili kravlju kost.“

„Ubistvo je ovde počinjeno“, žalobnim glasom reče Hurin. Protrlja nos maramicom. „Gore od ubistva.“

„Troloci su bili ovde“, odgovori Ingtar, gledajući Meta pravo u oči. „Pretpostavljam da su ogladneli, a Prijatelji Mraka bili su pri ruci.“ Met ispusti pocrnelu kost; izgledao je kao da će mu pozliti.

„Više ne idu na jug, moj lorde“, progovori Hurin. To svima privuče pažnju. On pokaza nazad, ka severoistoku. „Možda su ipak odlučili da pokušaju da stignu do Pustoši. Da nas zaobiđu. Možda su samo pokušavali da nas zavaraju tako što su išli na jug.“ Nije zvučao kao da veruje u to. Zvučao je zbunjeno.

„Šta god da su pokušavali“, prosikta Ingtar, „sada ću ih uhvatiti. Na konje!“

Ali nešto malo više od sata kasnije, Hurin zateže uzde. „Ponovo su promenili smer, moj lorde. Opet jug. A ovde su ubili još nekoga.“

U procepu između dva brda nije bilo pepela, ali nakon nekoliko minuta potrage otkriše telo. Presamićen muškarac, ćušnut pod neko žbunje. Potiljak mu je bio smrskan, a oči još iskolačene od siline udarca. Niko ga nije prepoznao, mada je nosio šijenarsku odeću.

„Nećemo traćiti vreme na sahranu Prijatelja Mraka“, odseče Ingtar. „Jašemo na jug.“ Postupio je prema svojim rečima skoro pre no što mu siđoše s usana.

Ali taj dan bio je isti kao i prethodni. Uno je proučavao tragove i izmet, i rekao da su malo smanjili prednost koju je imala njihova lovina. Sumrak dođe bez ijednog znaka Troloka ili Prijatelja Mraka, a sledećeg jutra naiđoše na još jedan napušteni logor – i novu promenu smera, ovaj put ka severozapadu. Jahali su manje od dva sata tim tragom, kada pronađoše još jedan leš, muškarca lobanje raspolućene udarcem sekire, i novu promenu smera. Ponovo jug. I ponovo su smanjili prednost, po Unovom tumačenju tragova. Opet nisu videli ništa sem udaljenih farmi, sve do sumraka. I sledeči dan bio je isti: promene pravaca, ubistva i sve to. I još jedan isti.

Svaki dan dovodio ih je malo bliže plenu, ali Ingtar je besneo. Predlagao je da preseku pravo kada bi trag promenio pravac jednog jutra – svakako da bi ga ponovo našli kako vodi ka jugu, i tako stekli još prednosti – i pre no što bi bilo ko stigao da progovori, rekao bi kako je to loša zamisao, u slučaju da baš ovog puta ljudi koje love ne krenu na jug. Gonio ih je da žure, da ranije kreću i jašu dok potpuno ne padne mrak. Podsećao ih je na zadatak koji im je Amirlin Tron dala, da povrate Rog Valera, i ne dozvole ničemu da im prepreči put. Govorio je o slavi koju će zadobiti, kako će im imena biti zapamćena u pričama i istoriji, u pripovestima zabavljača i pesmama bardova. Ljudi koji su pronašli Rog. Govorio je kao da nije u stanju da se zaustavi, i gledao niz trag koji su pratili kao da je na njegovom kraju nada u Svetlost. Čak je i Uno počeo da ga gleda postrance.

I tako stigoše do reke Erinin.

Rand je mislio da to i nije pravo selo. Sedeo je na konju među drvećem, gledajući pet-šest kućica s krovovima od šindre i strehama što su skoro doticale zemlju, na brdu koje se nadnosilo nad reku pod jutarnjim suncem. Malo je ljudi tuda prolazilo. Prošlo je svega nekoliko sati otkako su rasturili logor, ali je prošlo i vreme kada je trebalo da pronađu ostatke odmorišta Prijatelja Mraka, ako je obrazac bio pravilan. Ali ni na šta takvo nisu naišli.

Sama reka nije mnogo ličila na moćnu Erinin iz priča, ovako blizu svog izvora u Kičmi sveta. Možda šezdeset koraka brzaka oivičenih drvećem do suprotne obale i skela nalik na splav na debelom konopcu koji je premošćivao tu razdaljinu. Skela je bila čvrsto privučena uz suprotnu obalu.

Prvi put se desilo da ih je trag odveo do ljudske naseobine. Pravo do kuća na brdu. Na jednoj jedinoj prašnjavoj ulici oko koje su kućice bile sagrađene nije bilo nikoga.

„Zaseda, moj lorde?“, tiho kaza Uno.

Ingtar izdade potrebna naređenja, i Sijenarci povadiše koplja iz držača, raširivši se da okruže kuće. Na Ingtarov znak rukom, iz četiri pravca jurnuše među kućice. Prašina se dizala pod tutnjavom kopita njihovih konja dok su spremnih kopalja očima tražili neprijatelja. Ništa sem njih samih nije se kretalo. Zauzdaše konje, i prašina poče da se sleže.

Rand vrati strelu u tobolac i luk na leđa. Met i Perin učiniše isto. Loijal i Hurin samo su stajali gde ih je Ingtar ostavio, s nelagodom gledajući.

Ingtar mahnu, i Rand i ostali pojahaše da se pridruže Sijenarcima.

„Ne sviđa mi se miris ovog mesta”, promrmlja Perin kada zađoše među kuće. Hurin ga pogleda, a on uzvrati zureći u njega sve dok ovaj ne skrenu pogled. „Miriše pogrešno.”

„Prokleti Prijatelji Mraka i Troloci prošli su pravo kroz seoce, moj lorde”, reče Uno, pokazujući ono malo tragova koje Šijenarci nisu izgazili svojim galopom. „Pravo do kozoljubne skele, koju su prokleto ostavili na suprotnoj strani. Krv i krvavi pepeo! Plameno smo srećni što nisu presekli konopac.”

„Gde su ljudi?”, upita Loijal.

Vrata su bila otvorena, zavese lelujale u otvorenim prozorima, ali uprkos grmljavini kopita, niko nije izašao.

„Pretražite kuće”, zapovedi Ingtar. Ljudi sjahaše i potrčaše da poslušaju, ali vratiše se odmahujući glavama.

„Jednostavno ih nema, moj lorde”, reče Uno. „Jednostavno ih prokleto nema, nek sam spaljen. Kao da su se pokupili i rešili da se usred krvavog dana plameno odšetaju.” Iznenada stade, žurno pokazavši ka kući iza Ingtara. „Žena na onom prozoru! Kako mi je prokleto promakla...” On pojuri ka kući pre no što bilo ko drugi stiže da se makne.

„Nemoj da je uplašiš!”, povika Ingtar. „Uno, potrebne su nam vesti. Svetlost te oslepela, Uno, nemoj da je uplašiš!” Jednooki čovek nestade kroz otvorena vrata. Ingtar ponovo povisi glas. „Nećemo te povrediti, dobra gospo. Mi smo vazali lorda Agelmara, iz Fal Dare. Ne boj se! Nećemo te povrediti.”

Prozor na vrhu kuće naglo se otvori, i Uno promoli glavu kroz njega, divlje se osvrćući. Zatim uz psovku uvuče glavu. Lupnjava i treštanje označili su njegov povratak, kao da je u nemoćnom besu obarao stvari. Naposletku se pojavi u dovratku.

„Nema je, moj lorde. Ali bila je tamo. Žena u beloj haljini, na prozoru. Video sam je. Čak mi se učinilo da sam je na trenutak i unutra video, ali onda je nestala i...” Duboko uzdahnu. „Kuća je prazna, moj lorde.” To što nije psovao samo je pokazivalo koliko je uznemiren.

„Zavese”, promrmlja Met. „Pričinjava mu se od prokletih zavesa.” Uno ga oštro pogleda, a onda se vrati svom konju.

„Gde su nestali?”, upita Rand Loijala. „Misliš li da su pobegli kada su Prijatelji Mraka došli?” I Troloci, i Mirdraal. I Hurinovo nešto još gore. Pametni ljudi, ako su pobegli što su dalje mogli.

„Bojim se da su ih Prijatelji Mraka poveli, Rande”, polako reče Loijal. Namrštio se. Izgledalo je skoro kao da je zarežao i da se njegov široki nos pretvorio u gubicu. „Za Troloke.” Rand proguta pljuvačku i požele da ništa nije pitao. Nikada nije bilo prijatno misliti na to kako se Troloci hrane.

„Šta god da je ovde učinjeno“, reče Ingtar, „to su učinili naši Prijatelji Mraka. Hurine, da li je ovde bilo nasilja? Ubijanja? Hurine!“

Njuškalo se trže u sedlu i divlje osvrnu oko sebe. Bio je zagledan preko reke. „Nasilje, moj lorde? Da. Ubijanje, ne. Ili ne baš.“ Pogleda postrance Perina. „Nikada ranije nisam namirisao nešto tako, moj lorde. Ali ovde je bilo povređivanja.“

„Ima li ikakve sumnje da su prešli reku? Da li su ponovo promenili smer?“

„Prešli su, moj lorde.“ Hurin uznemireno pogleda daleku obalu. „Prešli su. Ali šta su radili na drugoj strani...“ Slegnu ramenima.

Ingtar klimnu. „Uno, hoću da vidim tu skelu na ovoj strani. I želim da se druga obala izvidi pre no što pređemo. To što ovde nije bilo zasede ne znači da je neće biti kada nas reka podeli. Ta skela mi ne deluje dovoljno velika da nas ponese sve odjednom. Postaraj se za to.“ Uno se pokloni, i kroz nekoliko trenutaka Ragan i Masema pomagali su jedan drugom da skinu oklop. Skinuvši se do donjeg rublja, s bodežom zakačenim između plećki, otkasaše krivim konjaničkim nogama do reke i zagaziše, krenuvši ruku uz ruku duž debelog konopca kojim se skela prevlačila. Konopac je po sredini bio dovoljno labav da se nađu do pojasa u reci, a jaka struja vukla ih je nizvodno, ali pre no što je Rand očekivao, oni se popeše na skelu. Izvadivši bodeže, nestadoše među drvećem.

Pojaviše se, činilo se, nakon čitave večnosti, i počeše polako da vraćaju skelu. Splav udari u obalu ispod sela, a Masema ga priveza dok je Ragan pritrčao mestu gde je Ingtar čekao. Lice mu je bilo bledo. Ožiljak od strele na obrazu jasno se isticao. Zvučao je potreseno.

„Druga obala... Nema zasede na drugoj obali, moj lorde, ali...“ Pokloni se duboko, još mokar i drhteći od umora. „Moj lorde, moraš sam da vidiš. Veliki hrast, pedeset koraka južno od mesta gde skela dotiče obalu. Ne mogu da nađem reći. Moraš sam da vidiš.“

Ingtar se namršti, gledajući od Ragana ka drugoj obali. Naposletku progovori: „Bio si dobar, Ragane. Obojica ste bili dobri.“ Glas mu postade oštriji. „Uno, nađi u ovim kućama nešto da se ovi ljudi osuše. I vidi da li je neko stavio vodu za čaj. Daj im nešto vrelo da popiju ako možeš. Onda povedi drugi odred i tovarne životinje preko reke.“ Okrenu se Randu. „Pa, da li si spreman da vidiš južnu obalu reke Erinin?“ Ne sačeka odgovor, već odjaha do skele praćen Hurinom i polovinom kopljanika.

Rand je oklevao samo trenutak pre no što krenu za njim. Loijal mu se pridruži. Na njegovo iznenađenje, Perin pojaha pred njih, sumornog lika. Neki od kopljanika, uz grube šale, sjahaše da vuku konopac.

Met sačeka trenutak kad poslednji Sijenarac odveza skelu, a onda potera konja i ugura se i sam na nju. „Moram da pređem pre ili posle, zar ne?“, reče bez daha, nikome određeno. „Moram da ga pronađem.“

Rand odmahnu glavom. Pošto je Met izgledao zdravo kao u najboljim danima, on skoro da je zaboravio zašto je pošao. Da pronađem bodež. Neka Ingtar uzme Rog. Ja samo želim bodež za Meta. „Pronaći ćemo ga, Mete.“

Met se namršti na njega – pogledavši podrugljivo lepi crveni kaput – i okrenu se. Rand uzdahnu.

„Sve će se dobro završiti, Rande“, tiho reče Loijal. „Nekako.“

Struja uhvati skelu dok su je vukli ka suprotnoj obali, cimajući je o vrengiju uz oštru škripu. Kopljanici su bili čudne skeledžije, hodajući splavom sa šlemovima i oklopima, i mačevima na leđima. Ali dobro su se pokazali.

„Ovako smo napustili dom“, iznenada progovori Perin. „Kod Tarenske Skele. Skeledžijine čizme lupkale su po drvetu, a voda penušala oko skele. Tako smo otišli. Biće gore ovog puta.“

„Kako može biti gore?“, upita Rand. Perin mu ne odgovori. Gledao je obalu pred njima, a zlatne oči skoro da su mu sijale, ali ne željno.

Minut kasnije Met upita: „Kako može biti gore?“

„Biće. Mogu da namirišem”, bilo je sve što je Perin hteo da kaže. Hurin ga je nervozno gledao ispod oka, ali opet, izgledalo je kao da je Hurin sve nervozno gledao ispod oka otkako su napustili Fal Daru.

Skela udari o južnu obalu uz šupalj tresak stamenih dasaka o tvrdu glinu gotovo zašavši pod drveće na obali, a Sijenarci koji su vukli konopac uzjahaše, izuzev dvojice kojima Ingtar naredi da vrate skelu po druge. Ostatak pođe za Ingtarom uz obalu.

„Pedeset koraka do velikog hrasta”, reče Ingtar dok su zalazili dublje među drveće. Zvučao je suviše obično. Ako Ragan nije bio u stanju da o tome govori... Neki od vojnika olabaviše mačeve u kanijama na leđima i spremiše koplja.

Rand isprva pomisli da su prilike okačene za ruke o debele sive grane hrasta strašila. Grimizna strašila. A onda im je prepoznao lica. Čangu, i drugi čovek koji je bio s njim na straži. Nidao. Oči im behu iskolačene, a zubi bolno iskeženi. Živeli su dugo pošto je sve počelo.

Iz Perinovog grla dopre zvuk nalik režanju.

„Ništa gore nisam video, moj lorde”, slabašno kaza Hurin. „Ništa gore nisam omirisao, izuzev tamnice u Fal Dari te noći.”

Rand panično potraži prazninu. Plamen kao da mu je smetao, nejasno svetlo koje je treptalo u saglasju s njegovim istrzanim gutanjem, ali naterao je sebe da istraje sve dok ga nije obavilo ništavilo. Ali mučnina je tutnjala u praznini zajedno s njim. Prvi put ne spolja, već iznutra. Nije ni čudo, s ovim pred očima. Ta misao kliznu preko praznine kao kap vode preko usijane ploče. Šta im se desilo?

„Živi odrani”, čuo je kako neko iza njega reče, i kako neko drugi povraća. Mislio je da je to Met, ali sve je bilo daleko od njega unutar praznine. Ali i mučno treperenje takođe je bilo unutra. Mislio je da će se i sam ispovraćati.

„Spustite ih“, promuklo reče Ingtar. Trenutak je oklevao, a onda dodade: „Sahranite ih. Nismo sigurni da li su bili Prijatelji Mraka. Mogli su biti zatvorenici. Moguće je. Barem neka im bude znan poslednji zagrljaj majke.“ Ljudi nelagodno pojahaše napred, držeči noževe. Čak i za Sijenarce otvrdle u borbi spuštanje odranih leševa ljudi koje su poznavali bilo je težak zadatak.

„Jesi li dobro, Rande?“, upita Ingtar. „Ni ja nisam na ovo navikao.”

„Ja... dobro sam, Ingtare.“ Rand dopusti praznini da nestane. Bilo mu je manje muka bez nje. Stomak mu se i dalje prevrtao, ali bilo je bolje. Ingtar klimnu i okrenu konja da bi posmatrao svoje ljude dok rade.

Ukop beše jednostavan. Dve iskopane rupe i tela položena u njih dok je ostatak Sijenaraca ćutke posmatrao. Grobari bez zadržavanja počeše da bacaju zemlju na leševe.

Rand beše zaprepašćen, ali Loijal mu tiho objasni: „Sijenarci veruju da svi mi dolazimo od zemlje, i da se zemlji moramo vratiti. Nikada ne koriste kovčege ili pokrove, a tela nikada nisu obučena. Zemlja mora da čuva telo. To zovu: poslednji zagrljaj majke. I nikada ništa ne kažu sem: Svetlost te obasjala, i Tvorac saklonio. Neka ti poslednji zagrljaj majke pruži dobrodošlicu kući.“ Loijal uzdahnu i odmahnu ogromnom glavom. „Mislim da ovoga puta niko to neće reći. Ma šta Ingtar rekao, Rande, nema mnogo sumnje da su Čangu i Nidao zaklali stražare kod Pseće kapije i pustili Prijatelje Mraka u utvrdu. Mora da su njih dvojica odgovorni za sve.”

„Ko je onda pustio strelu na – Amirlin?” Rand proguta pljuvačku. Ko je pustio strelu na mene? Loijal ništa ne reče.

Uno stiže s ostatkom ljudi i tovarnih konja u trenutku kada su poslednje lopate zemlje padale na grobove. Neko mu reče šta su pronašli, a jednooki čovek pijunu. „Kozoljubni Troloci ponekad to rade duž Pustoši. Kada hoće da te prokleto uzdrmaju ili plameno upozore da ih ne pratiš. Ne uspeva im tamo, a nek sam spaljen ako im uspe ovde.”

Pre no što odjahaše dalje, Ingtar zaustavi konja pored dva neoznačena groba, dve humke gole zemlje koje su delovale premalene za ljude. Trenutak kasnije reče: „Svetlost vas obasjala, i Tvorac saklonio. Neka vam poslednji zagrljaj majke pruži dobrodošlicu kući.” Kada podiže glavu, pogleda svakog ponaosob. Sva lica behu bezizražajna, a njegovo ponajviše. „Spasli su lorda Agelmara kod Tarvinovog procepa“, reče. Nekoliko kopljanika klimnu. Ingtar okrenu konja. „Kuda, Hurine?”

„Južno, moj lorde.”

„Prati trag! Lovimo!”

Suma se uskoro pretvori u pitomu ravnicu, povremeno presečenu plitkim potokom na dnu dubokog korita, tek blago ustalasanu niskim uzvisinama ili zaravnjenim brdašcima koja jedva da su zasluživala to ime. Savršeno zemljište za konje. Ingtar je to iskoristio, nametnuvši ravnomeran korak koji je proždirao razdaljinu. Rand bi povremeno u daljini video nešto što bi mogla biti farma, a jednom mu se učinilo da nekoliko milja dalje vidi selo iz čijih se odžaka dizao dim i nešto što je belo bleštalo na suncu, ali zemljište u njihovoj blizini nije davalo ni znaka ljudskog života. Bili su to dugi potezi trave prošarane žbunjem i tek ponegde drvečem, s malim gustišem tu i tamo, nikada više od stotinak koraka u prečniku.

Ingtar isturi izvidnicu: dvojicu ljudi koji su jahali pred njima i pokazivali se na vidiku samo kada bi se ispeli na vrh neke od retkih uzvisina. Oko vrata mu je visila srebrna pištaljka da ih dozove ako Hurin kaže da trag skreće, ali nije skretao. Vodio je južno. Stalno južno.

„Ako nastavimo ovako, kroz tri ili četiri dana bićemo na Talidarskom polju“, reče Ingtar dok su jahali. „Bila je to najveća pojedinačna pobeda Artura Hokvinga, kada su Polutani poveli Troloke iz Pustoši protiv njega. Trajala je šest dana i noći, a kada se okončala, Troloci su pobegli nazad u Pustoš. Nikada se više nisu usudili da ga izazovu. Podigao je tu spomenik svojoj pobedi, stub visok stotinu hvatova. Nije dopustio da zapišu njegovo ime, već je naredio da se pribeleže imena svih koji su pali, i da se na vrh stavi zlatno sunce, simbol da je tu Svetlost pobedila Senku.“

„To bih voleo da vidim“, reče Loijal. „Nikada nisam čuo za taj spomenik.“

Ingtar malo poćuta, a onda tihim glasom odgovori: „Više nije tu, Graditelju. Kada je Hokving umro, oni koji su se borili oko njegovog carstva nisu mogli da podnesu postojanje spomenika njegovoj pobedi, iako nije nosio njegovo ime. Ništa nije ostalo, sem humke na kojoj je bio. Za tri ili četiri dana moći ćemo barem to da vidimo.“ Po glasu mu se moglo zaključiti da mu nije do daljeg razgovora.

Zlatno sunce bilo je tačno nad njima kad prođoše pored četvrtaste građevine od cigala, manje od milje udaljene od njihove putanje. Nije bila visoka. Jedva da su dva sprata i dalje stajala, koliko se moglo videti, ali pokrivala je prilično zemljišta. Odisala je dugom zapuštenošću. Krovova nije bilo, izuzev nekoliko poteza tamne ćeramide koja se zadržala na delovima greda. Skoro sva fasada je otpala, otkrivši potamnele cigle izrovašene vremenom. Srušeni zidovi otkrili su dvorišta i propale odaje. Žbunje, pa čak i drveće, raslo je u nekadašnjim dvorištima.

„Seoski posed“, objasni Ingtar. Ono malo raspoloženja što je povratio kao da je nestalo kada je ugledao građevinu. „Dok je Harad Dakar još postojao, pretpostavljam da je vlasnik obrađivao zemlju čitavu ligu ukrug. Verovatno su to bili voćnjaci. Hardanci su voleli voćnjake.”

„Harad Dakar?”, upita Rand, a Ingtar šmrknu.

„Da li ima nekog ko još uči istoriju? Harad Dakar, prestonica Hardana. Zemljište preko kojeg jašemo nekada je pripadalo narodu pod tim imenom.”

„Video sam jednu staru mapu“, nategnutim glasom odgovori Rand. „Znam za narode koji više ne postoje. Maredo i Goaban. I Karalain. Ali Hardana nigde nije bilo.“

„Bilo je i drugih kojih više nema“, reče Loijal. „Mar Hadon, koji se sada zove Hadon Mirk, i Almot. Kintara. Stogodišnji rat izdelio je carstvo Artura Hokvinga na mnoštvo većih i manjih plemena. Veća su proždrala manja, ili su se manja ujedinila, kao Altari i Muranđani. Pretpostavljam kako bi bilo bolje reći da behu primorana na udruživanje.“

„Pa šta je bilo s njima?“, oštro upita Met. Rand nije primetio da su im se Met i Perin pridružili. Kada je poslednji put pogledao, bili su na začelju, što su dalje mogli od Randa al’Tora.

„Nisu mogla da se održe“, odgovori Ogijer. „Omanuli bi usevi, ili trgovina. Ljudi bi omanuli. U svakom slučaju, nešto bi omanulo, i pleme bi nestajalo. Cesto bi susedne države prigrabile zemlju kada bi neko pleme nestalo, ali ta prisvajanja nikad nisu bila dugotrajna. S vremenom zemlja je ostala zaista napuštena. Nešto sela se tu i tamo održalo, ali većina zemljišta vratila se divljini. Ima skoro tri stotine godina otkako je Harad Dakar konačno napušten, ali čak i pre toga bio je puka ljuštura, čiji kralj nije mogao da vlada ni onim što se dešavalo unutar gradskih zidina. Koliko znam, sam Harad Dakar je sada skoro potpuno nestao. Nestali su svi gradovi i varoši Hardana. Kamen su razvukli seljaci i farmeri za sopstvene potrebe. Većina farmi i sela načinjenih tim kamenom takođe je nestala. Tako sam čitao, a ne videh ništa što bi tome protivrečilo.“

„Skoro stotinu godina Harad Dakar je bio veliki kamenolom“, ogorčeno kaza Ingtar. „Kada su ga ljudi konačno napustili, grad je kamen po kamen razgrabljen. Sve je izbledelo. Ono što je preostalo bledi. Sve i svuda. Teško da ima naroda koji danas zaista vlada nad onim čime je vladao pre sto godina. Kada se Stogodišnji rat okončao, čovek je mogao da jaše iz jednog plemena u drugo sve od Pustoši do Olujnog mora. Sada skoro čitav taj put možemo da prejašemo kroz divljinu koju nijedan narod ne naziva svojom. Bitka koju bijemo u Pustoši drži nas u Krajinama jakima i zdravima. Možda oni nisu imali ono što im je bilo potrebno da bi bili snažni. Kažeš da su omanuli, Graditelju? Da, omanuli su. A koji će narod, danas zdrav, sutra omanuti? Potisnuti smo, čovečanstvo. Kao naplavine razuzdanom bujicom. Koliko će proći pre no što ništa sem Krajina ne ostane? Koliko pre no što i mi padnemo i sve do Olujnog mora ne ostane ništa sem Mirdraala i Troloka?“

Zavlada zabezeknuta tišina. Čak je ni Met ne prekide. Ingtar je jahao dalje, obuzet svojim mračnim mislima.

Posle nekog vremena, izviđači se galopirajući vratiše. Sedeli su pravo, a koplja im behu uprta ka nebu. „Selo pred nama, moj lorde. Nismo primećeni, ali ono nam je tačno na putu.“

Ingtar se trže iz razmišljanja, ali ne progovori ni reči sve dok ne stigoše do vrha niskog brdašceta nad selom, a i tada je samo naredio da se zaustave dok nije iskopao durbin iz bisaga i prineo ga očima da osmotri naselje.

Rand je sa zanimanjem posmatrao selo. Bilo je veliko koliko i Emondovo Polje, mada to nije bilo ništa naročito u poređenju s nekim varošima koje je video po odlasku iz Dve Reke, a kamoli gradovima. Sve kuće bile su niske i oblepljene belom glinom, a na kosim krovovima izgleda da je rasla trava. Desetak vetrenjača raštrkanih po selu lenjo se okretalo. Duga tkaninom pokrivena krila sijala su im na suncu. Selo je bilo okruženo niskim zidom, do visine grudi, od zatravljene zemlje, a sa spoljnje strane bio je širok šanac sa zašiljenim kočevima na dnu. Nije bilo kapije u jedinom otvoru koji je video u zidu, ali pretpostavljao je da bi lako mogao biti zaprečen nekim taljigama ili kolima. Ljudi se nisu videli.

„Ni psa na vidiku”, reče Ingtar vraćajući durbin u bisage. „Jeste li sigurni da vas niko nije primetio?”, upita izviđače.

„Jedino ako imaju Mračnu sreću, moj lorde“, odgovori jedan. „Nismo se uspeli na vrh brdašca. Ni mi nismo videli nikakve kretnje, moj lorde.”

Ingtar klimnu. „Trag, Hurine?”

Hurin duboko udahnu. „Prema selu, moj lorde. Pravo ka njemu, koliko odavde mogu da ocenim.”

„Budite oprezni”, zapovedi Ingtar hvatajući uzde. „I nemojte misliti da su prijateljski raspoloženi zato što su nasmejani. Ako ikoga bude bilo.” Povede ih prema selu sporim hodom i podiže ruku da olabavi mač u kanijama.

Rand ču kako ostali iza njega čine to isto. Trenutak kasnije i on postupi tako. Pokušaj da se ostane u životu nije isto što i pokušaj da se postane junak, reče on sam sebi.

„Misliš da bi ovi ljudi pomogli Prijateljima Mraka?”, upita Perin Ingtara. Sijenarac nije žurio s odgovorom.

„Nas Šijenarce ne vole mnogo”, naposletku odgovori. „Misle da bi trebalo da ih štitimo. Mi ili Kairhijen. Kairhijen je istakao pravo na ovu zemlju kada je poslednji kralj Hardana umro. Posegli su za svim, sve do Erinin. Ali nisu mogli da zadrže to zemljište. Odustali su pre skoro sto godina. Ono malo ljudi što još ovde živi ne mora da brine zbog Troloka ovoliko južno, ali ima dosta ljudskih razbojnika. Otud zid i šanac. Sva njihova sela su takva. Njive su im sakrivene u okolnim udolinama, ali niko ne živi van zida. Zakleli bi se na vernost bilo kom kralju koji bi im pružio zaštitu, ali sva naša snaga odlazi na Troloke. Zbog toga nas ne vole.” Kada se približiše otvoru u niskom zidu, ponovo dodade: „Budite na oprezu!”

Sve ulice vodile su ka seoskom trgu, ali na njima nije bilo nikoga. Niko nije virio kroz prozore. Nije bilo ni psa, ni kokoške. Ničeg živog. Otvorena vrata škripala su na vetru, nasuprot ravnomernom škriputanju vetrenjača. Konjska kopita odjekivala su ulicom od nabijene zemlje.

„Kao kod skele“, promrmlja Hurin, „ali drugačije.” Jahao je pogrbljen, povijene glave, kao da pokušava da se sakrije. „Nasilje počinjeno, ali... Ne znam. Loše je ovde. Loše miriše.”

„Uno”, reče Ingtar, „povedi jedan odred i pretraži kuće. Ako bilo koga pronađeš, dovedi ih meni, na trg. Ovoga puta nemoj nikoga da preplašiš. Želim odgovore, a ne prestravljene begunce.” Uno i njegova desetorica sjahaše, a on povede ostatak vojnika ka središtu sela.

Rand zastade i osvrnu se. Škripa vrata, cviljenje vetrenjača, konjska kopita: sve je to stvaralo previše buke, kao da nije bilo ničega sem tih zvukova. Pređe pogledom preko kuća, u čijim su otvorenim prozorima lelujale zavese. Sve su delovale beživotno. Uz uzdah, on sjaha i zaputi se najbližoj kući, a onda stade, zagledavši se u vrata.

To su samo vrata. Čega se plašiš? Poželeo je da ne oseća kao da ga nešto čeka iza njih. Gurnu ih.

Unutra je nekada bila uredna soba. Sto beše postavljen za obrok, a oko njega skupljene stolice s prečagama na naslonima. Neki tanjiri već behu postavljeni. Nekoliko muva zujalo je oko činija repe i graška, a još ih je više gmizalo po hladnom pečenju koje je počivalo u sopstvenoj stegnutoj masti. Bio je tu i odrezak upola odsečen od pečenja. Viljuška je još bila zabodena u meso, a nož delimično ležao u poslužavniku, kao da ga je neko ispustio. Rand uđe.

Trep.

Nasmešeni ćelavi čovek u gruboj odeći stavio je odrezak na tanjir koji je držala žena umornog lica. Ali i ona je bila nasmešena. Dodala je grašak i repu na tanjir i prosledila ga do jednog deteta za stolom. Bilo je šestoro dece, od skoro odraslih pa sve do jedva dovoljno visokih da vide preko stola. Žena nešto reče, a devojčica koja je od nje uzimala tanjir nasmeja se. Čovek poče da seče još jedno parče.

Iznenada, druga devojčica zavrišta, pokazujući ka spoljnim vratima. Čovek ispusti nož i okrenu se, a onda i on zavrišta, lica ukočenog od užasa, i zgrabi jedno dete. Žena zgrabi drugo, i očajnički mahnu ostalima. Usta joj se otvarahu prestravljeno i nemo. Svi potrčaše ka zadnjim vratima.

A onda se ta vrata naglo otvoriše, i...

Trep.

Rand nije mogao ni da mrdne. Muve oko stola zujale su glasnije. Dah mu se ledio.

Nasmešeni ćelavi čovek u gruboj odeći stavio je odrezak na tanjir koji je držala žena umornog lica. Ali i ona je bila nasmešena. Dodala je grašak i repu na tanjir i prosledila ga do jednog deteta za stolom. Bilo je šestoro dece, od skoro odraslih pa sve do jedva dovoljno visokih da vide preko stola.

Žena nešto reče, a devojčica koja je od nje uzimala tanjir nasmeja se. Čovek poče da seče još jedno parče.

Iznenada, druga devojčica zavrišta, pokazujući ka spoljnim vratima. Čovek ispusti nož i okrenu se, a onda i on zavrišta, lica ukočenog od užasa, i zgrabi jedno dete. Žena zgrabi drugo, i očajnički mahnu ostalima. Usta joj se otvarahu prestravljeno i nemo. Svi potrčaše ka zadnjim vratima.

A onda se ta vrata naglo otvoriše, i...

Trep.

Rand se upinjao, ali mišići kao da mu behu zaleđeni. Soba je bila sve hladnija; želeo je da se strese, ali ni toliko nije mogao da se mrdne. Muve su pokrile čitav sto. Borio se da dosegne prazninu. Oporo svetlo bilo je tamo, ali nije ga bilo briga. Morao je...

Nasmešeni ćelavi čovek u gruboj odeći stavio je odrezak na tanjir koji je držala žena umornog lica. Ali i ona je bila nasmešena. Dodala je grašak i repu na tanjir i prosledila ga do jednog deteta za stolom. Bilo je šestoro dece, od skoro odraslih pa sve do jedva dovoljno visokih da vide preko stola. Žena nešto reče, a devojčica koja je od nje uzimala tanjir nasmeja se. Čovek poče da seče još jedno parče.

Iznenada, druga devojčica zavrišta, pokazujući ka spoljnim vratima. Čovek ispusti nož i okrenu se, a onda i on zavrišta, lica ukočenog od užasa, i zgrabi jedno dete. Žena zgrabi drugo, i očajnički mahnu ostalima. Usta joj se otvarahu prestravljeno i nemo. Svi potrčaše ka zadnjim vratima.

A onda se ta vrata naglo otvoriše, i...

Trep.

Soba je bila ledena. Tako hladno. Sto se crnio od muva; zidovi, pod i tavanica crnili su se od njih. Gmizale su preko Randa, potpuno ga prekrivši. Gmizale mu preko lica i očiju, u nos i usta. Svetlosti, pomozi. Hladno. Muve su zujale kao grmljavina. Hladno. Hladnoća probi prazninu rugajući joj se, zatočivši ga u led. On očajnički poseže za treptavim svetlom. Stomak mu se prevrtao, ali svetlo je bilo toplo. Toplo. Vrelo. On beše vreo.

Iznenada, poče da kida... nešto. Nije znao ni šta, ni kako. Čeličnu paučinu. Kamenu mesečinu. Smrvile su se na njegov dodir, ali znao je da ništa nije dotakao. Skupile su se i istopile od vreline što je jurila kroz njega, vreline nalik na kovačku vatru, kao da čitav svet gori...

A onda je nestade. Zadihano, on razrogačenih očiju pogleda unaokolo. Nekoliko muva bilo je na zasečenom pečenju, u poslužavniku. Mrtvih. Šest muva. Samo šest. Bilo ih je još u činijama, nekoliko sićušnih crnih tačaka među hladnim povrćem. Sve mrtve. Istetura se na ulicu.

Met je upravo izlazio iz kuće preko puta odmahujući glavom. „Nema nikoga“, reče Perinu, koji je ostao na konju. „Izgleda kao da su otišli usred večere.“

S trga se začu povik.

„Nešto su našli“, reče Perin mamuznuvši konja. Met skoči u sedlo i krenu galopom za njim.

Rand uzjaha sporije. Pastuv zaigra, kao da je osetio njegov nemir. On pogleda ka kućama dok je lagano jahao ka trgu, ali nije mogao da natera sebe da ih dugo gleda. Met je ušao u jednu i ništa mu se nije desilo. Čvrsto je rešio da, bez obzira na sve, više ne uđe ni u jednu kuću u tom selu. Mamuznuvši konja, on pojaha brže.

Svi su poput kipova stajali ispred velike zgrade sa širokim dvokrilnim vratima. Rand je mislio da to nije gostionica; barem nije bilo table s imenom. Možda je predstavljala mesto okupljanja seljana. Pridružio se tihom krugu i zapiljio skupa s ostalima.

Čovek je bio razapet preko vrata i zakucan klinovima kroz zglobove i ramena. Još klinova bilo mu je zabijeno kroz oči da drže glavu. Crna usirena krv iscrtala je lepeze niz njegove obraze. Tragovi na drvetu iza čizama pokazivali su da je bio živ dok se to obavljalo. Barem u početku.

Randu zastade dah. Nije to bio čovek. Tu crnu odeću, crnju od crnine, nikada nije nosilo nijedno ljudsko biće. Vetar je nosio kraj plašta pribijenog telom – predobro je znao da se to nije uvek dešavalo. Vetar nije uvek doticao tu odeću – ali na tom bledom licu nikada nije bilo očiju.

„Mirdraal“, izusti. Ostali kao da se prenuše na njegove reči. Ponovo počeše da se kreću i dišu.

„Ko“, poče Met, ali morade da zastane i proguta knedlu. „Ko je mogao to da učini Seni?“ Glas ga izdade.

„Ne znam“, odgovori Ingtar. „Ne znam.“ On se osvrnu i osmotri svako lice ponaosob, ili je možda samo proveravao da li su svi na broju. „I mislim da ovde ništa nećemo ni saznati. Jašemo. Na konje! Hurine, pronađi trag koji vodi odavde.“

„Da, moj lorde. Da. Sa zadovoljstvom. Onuda, moj lorde. I dalje idu na jug.“

Odjahali su ostavivši mrtvog Mirdraala tamo gde je visio. Vetar se još poigravao njegovim crnim plaštom. Hurin se prvi nađe iza zida. Za promenu, nije čekao na Ingtara, a Rand nije bio daleko od njega.