Veliki lov

43 Plan

Kada izađe u niski hodnik, Min zabi nokte u dlanove kada ču prvi prodorni krik iz sobe. Pre no što stiže da se zaustavi, načini korak ka vratima. A kada stade, oči joj zasuziše. Svetlost mipomogla, samo mogu da pogoršam stvari. Egvena, žao mi je. Žao mi je.

Osećajući se beskorisno, pokupi suknje i potrča. Progonili su je Egvenini krici. Nije mogla da se natera da ostane. Osećala se kao kukavica što je otišla. Napola obnevidela od suza, našla se na ulici. Nameravala je da se vrati u svoju sobu, ali sada to nije mogla. Nije mogla da podnese pomisao da Egvenu muče dok ona pod obližnjim krovom sedi u toploti i bezbednosti. Obrisavši suze, ona prebaci plašt preko ramena i pođe niz ulicu. Svaki put kad bi obrisala oči, nove suze potekle bi joj niz obraze. Nije navikla da otvoreno plače, ali nije navikla ni da se oseća tako bespomoćno, tako beskorisno. Nije znala kuda ide, samo da to mora biti daleko od Egveninog vrištanja.

„Min!“

Zaustavi se na taj tihi uzvik. Isprva nije mogla da vidi ko ju je pozvao. Srazmerno malo ljudi šetalo je ulicama ovako blizu kuća u kojima su bile smeštene damane. Sem jednog čoveka koji jepokušavao da zainteresuje dva seanšanska vojnika da od njega kupe crtež urađen raznobojnim kredama, svi meštani pokušavali su da što brže prođu, a da ne izgleda kao da trče. U blizini su šetale dve sul’dam. Damane su spuštenog pogleda išle za njima. Seanšanke su pričale koliko još marat’damane očekuju da pronađu pre no što zaplove. Minin pogled pređe preko dve žene u dugim kaputima od ovčije kože, a onda se začuđeno vrati ka njima. „Ninaeva? Elejna?“

„Glavom i bradom.“ Ninaevin osmeh beše nategnut. Obe žene skupile su oči, kao da se trude da se zabrinuto ne namršte. Min pomisli kako nikaa nije videla tako divan prizor kao njih dve. „Ta boja ti dobro stoji“, nastavi Ninaeva. „Odavno je trebalo da pređeš na haljine. Mada sam i sama pomišljala na pantalone otkad sam videla tebe u njima.“ Glas joj posta oštriji kada se približi na korak do Min. „Šta je bilo?“

„Plakala si“, reče Elejna. „Da li se nešto desilo Egveni?“

Min se trže i osvmu preko ramena. Jedna sul’dam i damane siđoše niz stepenice i krenuše na drugu stranu, prema štalama i dvorištima za konje. Još jedna žena s munjama na haljini stajala je na vrhu stepeništa i razgovarala s nekim unutra. Min zgrabi svoje prijateljice za ruke i žurno ih povuče ka luci. „Opasno je da vas dve budete ovde. Svetlosti, opasno je da budete u Falmeu. Damane su svuda. Ako vas otkriju... Znate šta su damane? Oh, ne znate kako je dobro videti vas.“

„Pretpostavljam da je upola dobro kao videti tebe“, odgovori Ninaeva. „Znaš li gde je Egvena? Je li u nekoj od onih zgrada? Je li dobro?“

Min je na tren oklevala pre no što odgovori: „Dobro je, koliko je to moguće.“ Min je predobro znala, ako kaže šta se u tom trenutku dešava s Egvenom, da će Ninaeva verovatno odjuriti u pokušaju da to zaustavi. Svetlosti, samo da je do sada završeno. Svetlosti, samo dapovije svoju tvrdoglavu šiju samo ovaj put, pre no što je slome. „Ne znam kako da je izbavim. Pronašla sam jednog brodskog kapetana za koga mislim da će nas primiti ako s njom dospemo do broda neće pomoći ako ne stignemo i ne mogu reći da ga krivim ali nemam predstave kako ni toliko da uradim.“

„Brod“, zamišljeno kaza Ninaeva. „Ja sam nameravala da jednostavno pojašemo na istok, ali moram reći da sam brinula. Koliko mogu da ocenim, morale bismo da napustimo Tomansku glavu pre no što budemo potpuno bezbedne od seanšanskih patrola, a priča se da se na Almotskoj ravnici vode neke borbe. Nisam pomislila na brod. Imamo konje, i nemamo novac za put. Koliko taj čovek traži?“

Min slegnu ramenima. „Nisam ni stigla dotle. Ni mi nemamo novca. Mislila sam da mogu da odložim plaćanje dok ne zaplovimo. Posle toga... pa, mislim da nas ne bi iskrcao ni u jednu luku gde ima Seanšana. Gde god da nas izbaci, biće bolje no ovde. Teškoća je u tome da ga uopšte ubedim da zaplovi. Zeli to, ali oni patroliraju i lukom, a nemoguće je reći da li je na nekom brodu damane sve dok ne bude prekasno. Daj mi damane na moje palube, kaže, i smestaja zaplovim. A onda počne da priča o cugovima, plićacima i nekakvim obalama. Ništa od toga ne razumem, ali sve dok se smešim i povremeno klimam, on priča. Mislim da će sam sebe nagovoriti da zaplovi ako budem mogla da ga nateram da dovoljno dugo priča.“ Isprekidano udahnu i oči joj ponovo zasuziše. „Samo, mislim da nema vremena za čekanje da sam sebe ubedi. Ninaeva, uskoro će poslati Egvenu u Seanšan.“ Elejna prodahta: „Ali zašto?“

„Može da pronađe rudu“, bedno reče Min. „Kaže da će to biti za nekoliko dana. Ne znam da li je nekoliko dana dovoljno da se taj čovek ubedi da zaplovi. Čak i ako jeste, kako da skinemo onaj prokleti okovratnik s nje? Kako da je izvedemo iz one kuće?“

„Kad bi samo Rand bio ovde“, uzdahnu Elejna, a kada je njih dve pogledaše, pocrvene i brzo dodađe: „Pa ima mač. Želela bih da imamo nekog s mačem. Desetoricu njih. Stotinu.“

„Ne trebaju nam sada mačevi i mišići“, odvrati Ninaeva, „već mozak. Muškarci uglavnom razmišljaju dlakama na prsima.“ Odsutno dodirnu grudi, kao da nešto kroz kaput napipava. „Većina njih.“

„Trebala bi nam vojska“, kaza Min. „Velika vojska. Seanšani su bili brojno nadjačani kada su se suočili s Taraboncima i Domancima, a po onome što sam čula, s lakoćom su dobili svaku bitku.“ Užurbano odvuče Ninaevu i Elejnu na suprotnu stranu ulice dok damane i sul’dam prođoše pored njih. Sa olakšanjem vide da nema potrebe da ih tera; njih dve oprezno su posmatrale povezane žene, isto kao i ona. „Budući da nemamo vojsku, moraćemo da poslužimo nas tri. Nadam se da vi možete nečeg da se setite; razbijam glavu, ali uvek stanem kada naiđem na a’dam, povodac i okovratnik. Sul’dam ne vole da ih neko pažljivo gleda kada ga otvaraju. Ako bi to pomoglo, mislim da vas mogu uvesti unutra. Barem jednu od vas. Misle da sam sluga, ali sluge mogu da primaju posete, sve dok se drže odaja služinčadi.“

Ninaeva se zamišljeno namršti, ali skoro smesta se razvedri. „Ne brini, Min. Imam nekoliko zamisli. Nisam ovde zaludno provodila vreme. Odvedi me do tog čoveka. Ako je teže pobrinuti se za njega nego za tvrdoglavi Seoski savet, poješću ovaj kaput.“

Elejna klimnu iscerivši se, a Min prvi put otkad je došla u Falme oseti pravu nadu. Istog trenutka ugleda aure druge dve žene. Bilo je opasnosti, ali to se moglo i očekivati ali među slikama koje je ranije videla bilo je i novih stvari. Težak muški prsten od zlata lebdeo je nad Ninaevinom glavom, a nad Elejninom usijano gvožđe i sekira. Bila je sigurna da to predstavlja nevolju, ali činila se udaljenom, negde u budućnosti. Čitanje je trajalo samo trenutak, a onda samo vide Ninaevu i Elejnu kako je s iščekivanjem gledaju.

„To je dole, kod luke“, reče.

Što su se više spuštale, to je bilo više gužve na ulici. Ulični torbari gurali su se s trgovcima koji su dovozili kola iz sela iz unutrašnjosti. Dok zima ne prođe neće više dolaziti. Prodavci su nudili svoje poslužavnike prolaznicima. Falmejci u izvezenim plaštovima gurali su se pored seoskih porodica u teškim kaputima od ovčijih koža. Mnoštvo ljudi pobeglo je ovamo iz priobalnih sela. Min nije viđela svrhu u tome skočili su od mogućnosti seanšanske posete do sigurnog seanšanskog prisustva svuda oko njih ali čula je šta su Seanšani radili kada su prvi put došli u sela. Nije mogla da krivi seljane što su se previše bojali novog dolaska. Svi su se klanjali kada bi neki Seanšanin prošao ili neki palankin navučenih zavesa bio nošen uz strmu ulicu.

Min bi drago kada vide da Ninaeva i Elejna znaju za klanjanje. Gologrudi nosači ništa više nisu obraćali pažnju na ljude koji su se oko njih klanjali no arogantni vojnici u oklopima, ali sigurno bi primetili da se neko ne pokloni.

Malo su pričale dok su silazile niz ulicu. Iznenadila se kada je saznala da su njih dve u gradu svega nekoliko dana manje od nje i Egvene. Ali trenutak kasnije shvati da nije ni čudo što se ranije nisu srele, ne s ovakvom gužvom na ulicama Nije volela da provodi vreme daleko od Egvene više no što je bilo neopi. odno; uvek se plašila da će otići u posetu Egveni i otkriti da je nema. A sada će tako i biti. Sem ako Ninaeva nešto ne smisli.

U vazduhu se osećao miris soli i katrana. Čuli su se krici galebova nad njihovim glavama. Sada u gužvi videše i mornare. Mnogi od njih su uprkos hladnoći bili bosonogi.

Gostionica je na brzinu bila preimenovana u Tri šljivina cveta, ali deo reči „0smatrač“ još se video kroz loše preslikan znak. Uprkos gužvi napolju, trpezarija je bila tek nešto više od pola ispunjena; cene su bile previsoke da bi mnogo njih sebi moglo da priušti pivo. Rasplamsala vatra u ognjištima sa obe strane sobe grejala je trpezariju, a debeli gostioničar bio je u košulji. Namršteno odmeri tri žene. Min pomisli kako ga je samo njena seanšanska haljina sprečila da ih ne otera. Ninaeva i Elejna u svojim seljačkim kaputima svakako nisu izgledale kao da imaju novca za trošenje.

Čovek koga je tražila bio je sam za jednim stolom u uglu. Bilo je to njegovo uobičajeno mesto. Sedeo je mrmljajući u vino. „Imaš li vremena za razgovor, kapetane Domone?“, upita ona.

On diže pogled, prešavši rukom preko brade kada vide da nije sama. I dalje je mHIlla da njegova gola gornja usna neobično izgleda s bradom. „Dovela prijateljice da piju na moj račun? Pa, oni seanšanski lord kupi moga tereta, imam sada paru. Sedi.“ Elejna poskoči kada on odjednom riknu: „Gostioničar! Kuvaj vino ovde!“

„U redu je“, reče joj Min zauzevši mesto na kraju jedne od klupa za stolom. „Samo izgleda i zvuči kao medved.“ Elejna sede na drugi kraj. Delovala je sumnjičavo.

„Medved ja?“, nasmeja se Domon. „Mož’ i sam. A ti kako, devojče? Ne odlazak? Haljinče tvoje meni seanšansko.“

„Nikad!“, odreza Min, ali ućuta kada se pojavi služavka sa začinjenim kuvanim vinom.

Domon beše podjednako oprezan. Sačeka dok devojka ne ode s njegovim novcem pre no što reče: „Sreća m’ napusti, curo, nisam da vređam. Više ljudi samo ’oće nastavi sa životom, da li lordovi Seanšani, ili drugi.“

Ninaeva se nalakti na sto. „Mi takođe želimo da nastavimo s našim životima, kapetane, ali bez Seanšana. Kako sam shvatila, nameravaš da uskoro isploviš.“

„Kad moga bih, danas bih“, sumorno odgovori Domon. „Drugim trećim danom onaj Turak sve po mene da pričam gde sam staro gledao. Jel ja sam zabavljač? Misli ja da mognem ispričam priču ili dve i pođem, ali sada misli ja, ne budem zabavan, može me pusti, a može mi usekne glavu. Kao mekan, a tvrd za gvožđe, i srca ladnoga.“

„Može li tvoj brod da izbegne Seanšane?“, upita Ninaeva.

„Sreća m’ napusti, dal bi moga napustim luku bez damane da razbiju Talasa. Moga bi. Ako ne dajem seanšanski mi brod s damane mnogo dođe približi kad na pučinu izađem. Svake obale ima plitke vode, a Talas nema dubok gaz. Mogu ja po vode gde one grdosti seanšanske ne. Moraju na vetar paze u ovo godine, a kad ja isteram Talasa...“

Ninaeva ga prekinu. „Onda ćemo putovati s tobom, kapetane. Biće nas četiri. Očekujem da budeš spreman da zaploviš čim se ukrcamo.“

Domon protrlja gornju usnu prstom i zagleda se u vino. „Pa, što se tiče, ne znam kako iz luku izađem. Te damane...“

„Šta ako ti kažem da ćeš zaploviti s nečim boljim od damane?“, tiho reče Ninaeva. Min razrogači oči kada shvati šta je Ninaeva nameravala.

Skoro sebi u bradu, Elejna promrmlja: „A ti meni pričaš da budem oprezna.“

Domon je samo Ninaevu gledao, i to oprezno. „Šta da rekneš?“, prošapta.

Ninaeva raširi kaput i poče da traži nešto oko vrata, naposletku izvukavši nož vipcu ispod haljine. Dva zlatna prstena visila su na njoj. Min iznenađeno uzdahnu kada vide jedan bio je to onaj teški muški prsten koji je videla kada je na ulici pročitala Ninaevu ali znala je da su Domonu oči iskočile zbog onog drugog, manjeg i načinjenog za vitke ženske prste. Zmija koja grize sopstveni rep.

„Poznato ti je šta ovo znači“, reče Ninaeva razvezujući Zmijski prsten s vrpce, ali Domon ga poklopi šakom.

„Skloniš.“ Pogled mu s nelagodom prelete preko trpezarije; koliko je Min mogla da vidi, niko nije gledao ka njima, ali Domon je izgledao kao da misli da s»d pilje. „Taj prsten opasan. Ako neki vidi...“

„Sve dok si svestan šta on znači“, odgovori Ninaeva tako smireno, da joj Min pozavide. Izvuče vrpcu iz Domonove šake i ponovo je veza oko vrata.

„Znao ja“, promuklo odgovori on, „za to znači. Mož’ i možem ja i vas... Cetiri, rekla? Ova cura što me voli da sluša da ja blebećem, misli ja ona od te četri. Ti, i...“, namršti se ka Elejni. „Sigurno da nije ovo dete kao ti nije.“ Elejna se besno ispravi, ali Ninaeva je dodirnu po ruci i smirujuće se nasmeši Domonu. „0na putuje sa mnom, kapetane. Iznenadio bi se da znašta možemo da učinimo pre no što zaslužimo pravo na prsten. Kada zaploviš, na tvom brodu biće tri koje se, ako zatreba, mogu boriti protiv damane.“ „Tri“, prodahta on. „To prilika. Mož’...“ Lice mu se na trenutak razvedri, ali ponovo se uozbilji kada ih pogleda. „Treba bi smesta vas na Talasu i dignem sidro, ali sreća m’ napusti da ne reknem šta ovde čeka za ostajanje, a mož’ i sa mene polazanje. Slušate me i pazite me da reknem vas.“ Ponovo se oprezno osvrnu, i još tišim glasom pažljivo reče: „Vide jesam... žensko sa prstenom tako, Seanšani zgrabili. Lepa, tanka ženica, veliki Zaš veliki čovek s njom, ličilo mačem kada ume. Neki od nji mora da je nije pazi, zato Seanšani u zasede. Veliki čovek šest ubio, sedam vojnika, posle njega oni. Zena... Sest damane oko nje stavili. Hop iz uličice. Misli jesam nešto... uradi znate šta reknem ali... Ne o te stvari ja ništa. Tren ličela ona sve da uništi, a posle neki užas, i poče vrišti.“

„Odsekle su je od Istinskog izvora.“ Elejna preblede.

„Nije bitno“, spokojno reče Ninaeva. „Nećemo dozvoliti da se to nama desi.“ „Jes, mož i tako. Ali toga pamtim kad ne umrem. Rima, pomozi mi. To vrištala. A damane jedna pala da plače, pa namesti kragne na... ženu, a ja... bežao jesam.“ Slegnu ramenima, protrlja nos i zagleda se u vino. „Vide jesam tri zgrabili i muka meni je od tog. Da otplovim, ostavim bi na doku moju matoru babu, ali morao sam kažem kod vas.“

„Egvena reče da imaju dve zatvorenice“, polako kaza Min. „Rimu, Žutu, i još jednu.“ Ninaeva je oštro pogleda, i ona pocrvenevši ućuta. Sudeći po izrazu Domonovog lica, nije im pomoglo to što su mu rekle da Seanšani drže dve Aes Sedai, a ne samo jednu.

Ali on se odjednom zagleda u Ninaevu i otpi veliki gutljaj vina. „Jel to ovde tražite? Da pustite... dve? Reče budete tri.“

„Znaš sve što treba“, oštro mu odgovori Ninaeva. „Moraš svakog trenutka biti spreman da zaploviš u sledeća dva ili tri dana. Pristaješ li, ili ćeš ostati ovde da vidiš hoće li ti ipak odseći glavu? Ima i drugih brodova, kapetane. Imam nameru da danas obezbedim prevoz.“

Min stade dah; ispod stola prsti joj behu čvrsto prekršteni.

Domon naposletku klimnu. „Budem spreman.“

Kada izađoše na ulicu, Min se iznenadi kada vide kako Ninaeva klonu na zid gostionice čim se vrata zatvoriše. „Je li ti loše, Ninaeva?“, uplašeno upita.

Ninaeva duboko udahnu i ispravi se povlačeći kaput. „S nekim ljudima“, reče, „moraš biti siguran. Ako im pokažeš samo tračak sumnje, oteraće te u pravcu u kome ne želiš da ideš. Svetlosti, bojala sam se da će nas odbiti. Hajde, treba još mnogo toga da se isplanira. Moramo da razradimo još jednu ili dve sitnice.“

„Nadam se da voliš ribu, Min“, kaza Elejna.

Jednu ili dve sitnice?, pomisli Min dok ih je pratila. Od sveg srca nadala se da je Ninaeva u pravu.