Veliki lov

44 Petorica će pojahati

Perin oprezno odmeri seljane, svestan svog prekratkog plašta, izvezenog na grudima i s nezakrpljenim rupama. Ali niko od njih uprkos njegovoj odeći i sekiri na boku, nije ga dvaput pogledao. Hurin je ispod plašta nosio kaput s plavim spiralama preko grudi, a Met par vrećastih pantalona koje nisu mogle da se uvuku u čizme. To je bilo jedino što im je odgovaralo od onoga što su našli u napuštenom selu. Perin se pitao da li će i s ovim biti tako. Polovina kamenih kuća bila je prazna, a ispred gostionice, uz prašnjavu ulicu malo dalje od njih, bilo je troje volovskih kola, pretovarenih svim i svačim i uvezanih platnom i užadima. Oko njih behu sakupljene porodice.

Dok je gledao kako se grle i opraštaju od onih koji, bar za sada, ostaju, Perin shvati da ga seljani ne izbegavaju zato što im nije zanimljiv. Ovi ljudi naučili su da ne pokazuju radoznalost prema strancima, čak i strancima koji očigledno nisu bili Seanšani. Stranci bi ovih dana mogli biti opasni na Tomanskoj glavi. I u drugim selima naišli su na isti proračunati nehaj. Ovde, na nekoliko liga od obale, bilo je još varoši. Svaka od njih bila je nezavisna. Ili je bar bilo tako dok nisu došli Seanšani.

„Kažem da je vreme da pođemo po konje“, reče Met, „pre no što počnu da postavljaju pitanja. Za sve mora da postoji prvi put.“ Hurin je bio zagledan u veliki pocrneli krug koji je ružio smeđu travu seoske livade. Izgledao je staro, ali niko ništa nije učinio da ga izbriše. „Možda pre šest ili osam meseci“, promrmlja, „i još smrdi. Čitav Seoski savet sa svojim porodicama. Zašto bi nešto ovako učinili?“

„Ko zna zašto oni nešto rade?“, promrmlja Met. „Izgleda da Seanšanima ne treba razlog za ubijanje. Bar koliko ja mogu da vidim.“

Perin pokuša da ne gleda ka nagorelom zemljištu. „Hurine, jesi li siguran za Fejna? Hurine?“ Otkako su ušli u selo, bilo je teško naterati njuška-o da bilo šta drugo pogleda. „Hurine!“

„Šta? Oh. Fejn. Da.“ Hurin raširi nozdrve i smesta nabra nos. „Nema greške, čak ni s ovako starim tragom. U poređenju s njim Mirdraal miriše na ruže. Prošao je ovuda, ali mislim da je bio sam. U svakom slučaju, nije bilo Troloka, a ako je imao sa sobom Prijatelje Mraka, u poslednje vreme nisu nešto mnogo radili.“ Kod gostionice nasta neko komešanje. Ljudi su vikali i nešto pokazivali. Ne ka Perinu i drugoj dvojici, več ka nečemu što Perin nije mogao da vidi na niskim brdima istočno od sela.

„Možemo li sada po konje?“, upita Met. „To bi mogli biti Seanšani.“

Perin klimnu i on. potrčaše do svojih konja vezanih pored jedne napuštene kuće. Kada Met i Hurin nestadoše iza ugla, Perin se osvrnu prema gostionici i zaprepašćeno stade. Duga kolona Dece Svetla ulazila je u grad.

On pojuri za ostalima. „Beli plaštovi!“

Samo na trenutak zaprepašćeno ga pogledaše ispunjeni nevericom pre no što na brzinu uzjahaše. Pazeći da ne budu primećeni s glavne seoske ulice, njih trojica zagalopiraše iz sela ka zapadu, osvrćući se preko ramena i pazeći na progonitelje. Ingtar im je rekao da izbegavaju bilo šta što bi ih moglo usporiti, a pitanja Belih plaštova svakako bi to postigla, čak i kada bi im pružili zadovoljavajuće odgovore. Perin je gledao još pomnije od druge dvojice; imao je sopstvene razloge zbog kojih nije želeo da se sretne s Belim plaštovima. Sekira u mojim rukama. Svetlosti, šta ne bih dao da to promenim.

Slabašno pošumljena brda ubrzo sakriše selo i Perin pomisli da ih ipak niko ne juri. Zauzda konja i pokaza drugoj dvojici da stanu. Kada to učiniše, upitno ga pogledavši, on oslušnu. Uši mu behu oštrije no nekada, ali nije čuo kopita.

Nevoljno, poseže umom za vukovima. Skoro smesta ih pronađe, mali čopor koji se tokom dana krio u brdima iznad sela koje su upravo napustili. Nastupi trenutak toliko snažnog zaprepašćenja, da je mislio da je njegovo; ovi vukovi čuli su glasine, ali nisu zaista verovali da ima dvonogih koji mogu da pričaju s njima. Preznoji se kroz minute koji prođoše dok se predstavio uprkos sebi dade im sliku Mladog Bika i svoj miris, prema običaju među vukovima; vukovi su na prvim susretima veliku pažnju posvećivali formalnostima.

Ali najzad uspe da proturi svoje pitanje. Zaista ih nisu zanimali dvonogi koji ne mogu da pričaju s njima, ali naposletku siđoše da pogledaju, a da ih tupe oči dvonogih nisu spazile.

Nakon nekog vremena, dođoše mu slike onoga što su vukovi videli. Ljudi u Belim plaštovima na konjima gurali se oko sela, jahali između kuća, oko njih, ali nijedan nije odlazio. Pogotovo ne na zapad. Vukovi rekoše da je jedino što su namirisali da ide zapadno on, dva druga dvonoga i tri tvrdonoga visoka.

Perin sa zahvalnošću prekide svoj dodir s vukovima. Bio je svestan da ga Hurin i Met gledaju.

„Ne prate nas“, reče.

„Kako možeš biti siguran?“, odlučno upita Met.

„Jesam!“, odreza, a onda mekšim glasom reče: „Jednostavno, jesam siguran.“

Met otvori usta i ponovo ih zatvori, i naposletku reče: „Pa, ako ne idu za nama, kažem da se vratimo do Ingtara i pođemo Fejnovim tragom. Taj bodež neće nam sam doći.“

„Ne možemo ponovo da ga osetimo ovako blizu onom selu“, reče Hurin. „Ne bez rizika da naletimo na Bele plaštove. Mislim da se to ne bi svidelo lordu Ingtaru, niti Verin Sedai.“

Perin klimnu. „U svakom slučaju, pratićemo ga nekoliko milja. Ali budite na oprezu. Sigurno nismo daleko od Falmea. Ništa ne bi vredelo da izbegnemo Bele plaštove samo da bismo uleteli u neku seanšansku patrolu.“

Kada ponovo krenuše, on se zapita šta to Beli plaštovi tu traže.

Geofram Bornhald zagleda se niz seosku ulicu iz svog sedla, dok se legija Širila kroz gradić i okruživala ga. Bilo je nečeg u vezi s mišićavim čovekom koji je odjurio s vidika, nečeg što mu je golicalo pamćenje. Da, naravno. Momak kojije tvrdio da je kovač. Kako se ono zvaše?

Bajar zauzda konja pred njim i dotaknu pesnicom srce. „Selo je osigurano, moj lorde kapetane.“

Seljaci u teškim kaputima od ovčijih koža s nelagodom su mileli dok su ih vojnici s belim plaštovima terali ka prepunjenim kolima ispred gostionice. Rasplakana deca držala su se majkama za suknje, ali niko nije delovao prkosno. Odrasli su tupo gledali, pasivno čekajući šta god da će se dogoditi. Bornhald im bar na tome beše zahvalan. Nije zaista želeo da od ovih ljudi napravi neki primer, niti da gubi vreme.

Sjahavši, baci uzde jednom Detetu. „Postaraj se da ljudi budu nahranjeni, Bajare. Stavi zatvorenike u gostionicu s onoliko hrane i vode koliko mogu da poncsu, a onda zakuj sva vrata i prozore. Neka pomisle da ću ostaviti nešto ljudi da stražari, da?“

Bajar ponovo dodirnu srce i okrenu konja da izda naređenja. Ponovo poče teranje, u gostionicu ravnog krova, dok su druga Deca pretraživala kuće tragajući za čekićima i ekserima.

Posmatrajući natmurena lica koja prođoše kraj njega, Bornhald pomisli da će trebati dva ili tri dana pre no što neko od ovih ne skupi dovoljno hrabrosti da se probije iz gostionice i otkrije da nema stražara. Dva ili triana su sve što mu je potrebno, ali nije imao nameru da rizikuje i uzbuni Seanšane svojim prisustvom.

Ostavivši za sobom dovoljno ljudi da Ispitivači poveruju kako mu je čitava legija raštrkana po Almotskoj ravnici, doveo je skoro hiljadu Dece do Tomanske glave, a da nije digao uzbunu. Tri kratke bitke sa seanšanskim patrolama brzo su se okončale. Oni Seanšani prebrzo su se svikli da se suočavaju s poraženom ruljom. Deca Svetla bila su smrtonosno iznenađenje. Ali Seanšani su se borili kao horde Mračnoga i nije mogao da zaboravi da ga je jedan susret koštao više od pedeset ljudi. I dalje nije bio siguran koja je od dveju žena načičkanih strelama bila Aes Sedai. „Bajare!“ Jedan od Bornhaldovih ljudi pruži mu glinenu šolju s vodom iz jednih kola; bila mu je ledena u grlu.

Čovek upalog lica sjaha. „Da, moj lorde kapetane?“

„Kada se suočim s neprijateljem, Bajare“, kiselo reče Bornhald, „ti u tome nećeš učestvovati. Osmatraćeš iz daljine i odneti mom sinu vesti o onome što će se desiti.“

„Ali moj lorde kapetane...“

„To je moje naređenje, Dete Bajare!“, odreza on. „Poslušaćeš, da?“ Bajar ukoči leda i zagleda se pravo pred sebe. „Kako zapovedaš, moj lorde kapetane.“

Bornhald ga je neko vreme posmatrao. Čovek će uraditi kako mu se kaže, ali bolje bi bilo da mu pruži još neki razlog sem da bi ispričao Dainu o očevoj smrti. Ne bi se moglo reći da ne poseduje znanje koje je hitno potrebno u Amadoru. Od onog kratkog sukoba s Aes Sedai -je li bila jedna od njih ili obe? Trideset seanšanskih vojnika, i dve žene, koštali su me dvostruko više žrtava od tada, više nije očekivao da živ napusti Tomansku glavu. Ako se Seanšani za to ne postaraju, to će vrlo verovatno učiniti Ispitivači. ^

„Kada pronađeš mog sina trebalo bi da je s lordom kapetanom Emonom Valdom blizu Tar Valona i kažeš mu, pojahaćeš u Amador i podneti izveštaj lordu kapetanu zapovedniku. Pedronu Nijalu lično, Dete Bajare. Ispričaćeš mu šta smo saznali o Seanšanima; ja ću ti to napisati. Potrudi se da on shvati kako više ne možemo računati na to da će se veštice iz Tar Valona zadovoljavati manipulisanjem događajima iz senke. Ako se otvoreno bore na strani Seanšana, sigurno ćemo ih i drugde sresti.“ Na trenutak je oklevao. Ovo poslednje bilo je najvažnije. Pod Kupolom istine morali su znati da će Aes Sedai poći u bitku uprkos svim svojim hvaljenim zakletvama. Loše se zbog toga osećao. Svet u kome Aes Sedai koriste Moć u borbi. Nije bio siguran da će zažaliti što ga ostavlja. Ali postojala je još jedna poruka koju je želeo da pošalje u Amador. „I Bajare... reci Pedronu Nijalu kako su nas Ispitivači iskoristili.“

„Kako zapovedaš, moj lorde kapetane“, odgovori Bajar, ali Bomhald uzdahnu kada mu vide izraz lica. Čovek nije razumeo. Bajar će slušati naređenja, došla ona od lorda kapetana ili od Ispitivača, ma kakva bila.

„Napisaću to da predaš Pedronu Nijalu“, kaza. U svakom slučaju, nije bio siguran koliko će to vredeti. Misao mu dođe i on se namršti ka gostionici, gde su neki od njegovih ljudi bučno zakivali kapke i vrata. „Perin“, promrmlja. „Tako se zvao. Perin, iz Dve Reke.“

„Prijatelj Mraka, moj lorde kapetane?“

„Možda, Bajare.“ On sam nije bio u potpunosti siguran, ali čovek za koga su se borili vukovi sigurno nije mogao biti ništa dmgo. Svakako. Taj Perin ubio je dvojicu Dece. „Učinilo mi se da sam ga ugledao kada smo ulazili u selo, ali ne sećam se da je iko među zatvorenicima izgledao kao kovač.“ „Njihov kovač je otišao pre mesec dana, moj lorde kapetane. Neki od njih žale se da bi već otišli i pre no što smo mi stigli, da nisu sami morali da popravljaju točkove kola. Misliš li da je to bio taj Perin, moj lorde kapetane?“ „Ko god da je bio, ne zna se gde je, ne? Može da odnese vesti Seanšanima.“ „Prijatelj Mraka bi to sigurno uradio, moj lorde kapetane.“

Bomhald ispi vodu i baci šolju. „Ovde neće biti jela za ljude, Bajare. Neću dozvoliti da me ti Seanšani uhvate na sedalu, upozori li ih Perin iz Dve Reke, ili neko dmgi. Neka legija uzjaše, Dete Bajare!“

Visoko nad njihovim glavama kružila je ogromna krilata pojava. Neprimećeno.

Na čistini među gustišem na vrhu brda gde su se ulogorili, Rand je vežbao s mačem. Zeleo je da pobegne od razmišljanja. Imao je svoje prilike da s Hurinom traži Fejnov trag; svi su to imali, po dvojica ili trojica, da ne bi privukli pažnju. Do sada ništa nisu našli. Sada su čekali Meta i Perina da se vrate s njuškalom; trebalo je da još pre nekoliko sati budu tu.

Loijal je, naravno, čitao. Nije se moglo reći da li je trzao ušima zbog knjige ili zbog kašnjenja izvidnice, ali Uno i većina Sijenaraca napeto su sede-i i oštrili mačeve, ili osmatrali kroz drveće, kao da očekuju da će se svakog trena pojaviti Seanšani. Samo je Verin delovala spokojno. Aes Sedai je sedela na panju kraj njihove male vatre, mrmljajući sebi u bradu i pišući dugim štapom po prašini; s vremena na vreme odmahnula bi glavom i sve obrisala nogom, pa ponovo počela. Svi konji bili su osedlani i spremni za polazak. Svaki od njih bio je privezan za koplje zabijeno u zemlju.

„Caplja u ševaru“, reče Ingtar. Sedeo je oslonjen o jedno drvo i oštrio mač gledajući Randa. „Ne bi trebalo da se mučiš s tim. Ostavlja te potpuno otvorenim.“ Na trenutak Rand je održavao ravnotežu na jednom stopalu, mač mu beše obrnut u dvoručnom hvatu iznad glave, a onda se vešto prebaci na dmgo stopalo. „Lan kaže da je dobro za razvijanje ravnoteže.“ Nije mu bilo lako da održava ravnotežu. Kada je bio u praznini, često se činilo kako bi mogao da balansira na kotrljajućem kamenu, ali nije se usuđivao da je obrazuje. Nije imao toliko poverenja u sebe.

„Ako nešto suviše često vežbaš, počneš bez razmišljanja da ga koristiš. Smestićeš ti tako svoj mač u drugog čoveka, ako si brz, ali ne pre no što on svoj zarije u tvoja rebra. Gotovo da ga pozivaš. Mislim da ne bih izdržao da se suočim s tako otvorenim čovekom a da ne zarijem mač u njega, čak i znajući da će mi možda uzvratiti udarac ako to učinim.“

„To je samo za ravnotežu, Ingtare.“ Rand se zaljulja na jednoj nozi i morade i drugu da spusti kako ne bi pao. Zabi sečivo nazad u kanije i pokupi sivi plašt koji je njemu služio za prerušavanje. Moljci su ga izgrizli i bio je poderan na donjem kraju, ali postavljen debelom vunom, a podigao se vetar. Hladan zap^ 1ni vetar. „Kad bi se samo vratili.“

Kao da je njegova želja bila znak, Uno tiho s hitnjom progovori: „Dolaze prokleti konjanici, moj lorde.“ Kanije zazveketaše kada ljudi koji već nisu isukali mačeve to učiniše. Neki skočiše na sedla, grabeći koplja.

Napetosti nestade kada Hurin i ostali kasom dođoše do čistine. Ali sve se opet vrati kada Hurin progovori. „Pronašli smo trag, lorde Ingtare.“ „Pratili smo ga skoro do Falmea“, reče Met i sjaha. Rumenilo na njegovim bledim obrazima ličilo je na ruganje zdravlju; koža mu je bila zategnuta. Uzbuđeni Šijenarci okupiše se oko njih. „To je samo Fejn, ali nema gde drugde da ide. Mora da je bodež kod njega.“

„Pronašli smo i Bele plaštove“, reče Perin, a potom i on sjaha. „Stotine njih.“ „Bele plaštove?“, uzviknu Ingtar mršteći se. „Ovde? Pa, ako oni ne smetaju nama, ni mi nećemo njima. Možda će nam pomoći da pronađemo Rog ako Seanšani budu njima zauzeti.“ Pogled mu pade na Verin koja je i dalje sedela kraj vatre. „Pretpostavljam da ćeš mi sada reći da je trebalo da te slušam, Aes Sedai. Covek jeste otišao u Falme.“

„Točak tka kako Točak želi“, smireno odvrati Verin. „S ta’verenima, ono što se dogodi sutteno je da se dogodi. Možda je Šara zahtevala ovih nekoliko doaatnih dana. Šara sve stavlja tačno na svoje mesto. Kada pokušavamo da je promenimo, pogotovu ako su ta’vereni umešani, tkanje se promeni da nas sve vrati u Šaru koja je suđena.“ Zavlada nelagodna tišina koju ona kao da nije ni primetila; besposleno je crtala u prašini. „Ali sada, mislim da bi možda trebalo da skujemo planove. Šara nas je napok^n dovela do Falmea. Rog Valera beše odnet u Falme.“

Ingtar čučnu preko puta nje iza vatre. „Kada dovoljno ljudi kaže jedno te isto, počnem u to da verujem, a svi meštani govore da Seanšane nije briga ko dolazi i odlazi iz Falmea. Povešću Hurina i još nekoliko drugih u grad. Kada bude otkrio Fejnov trag koji vodi do Roga... pa, onda ćemo videti šta ćemo videti.“

Verin nogom izbrisa točak koji je iscrtala u prašini. Umesto njega povuče dve kratke crte koje su se doticale krajevima. „Ingtar i Hurin. I Met, budući da može da oseti bodež ako se dovoljno približi. Želiš da ideš, zar ne, Mete?“

Met je delovao rastrzano, ali ipak drhtavo klimnu glavom. „Moram, zar ne? Moram da pronađem taj bodež.“

Treća crta načini ptičje stopalo. Verin pogleda Randa.

„Idem“, reče on. „Zato sam došao.“ Neko čudno svetlo pojavi se u očima Aes Sedai, varnica znanja od koje se osećao nelagodno. „Da pomognem Metu da pronađe bodež“, oštro reče, „i Ingtaru da pronađe Rog.“ I Fejn, dodade u sebi. Ako već nije prekasno, moram da pronađem Fejna.

Verin načini četvrtu crtu, pretvorivši ptičji trag u nepotpunu zvezdu. „I ko još?“, tiho upita. Stap joj beše spreman.

„Ja“, reče Perin, tren pre no što se Loijal oglasi sa: „Mislim da bih i ja voleo da pođem“, a Uno i ostali Sijenarci glasno počeše da traže da se pridruže.

„Perin je bio prvi“, kaza Verin, kao da je time sve okončala. Dodade petu crtu i opasa ih krugom. Rand se naježi; bio je to isti onaj točak koji je maločas izbrisala. „Petorica će pojahati“, promrmlja.

„Zaista bih voleo da vidim Falme“, reče Loijal. „Nikada nisam video Aritski okean. Sem toga, ja mogu da nosim kovčeg, ako je Rog još u njemu.“

„Bolje da barem još i mene uključite, moj lorde“, začu se od Una. „Tebi i lordu Randu zatrebaće još jedan mač da vam čuva leđa ako oni prokleti Seanšani pokušaju da vas zaustave.“ Ostatak vojnika progunđa nešto slično.

„Ne budite budalasti“, oštro kaza Verin. Njen pogled sve ih ućutka. „Ne možete svi da idete. Ma koliko Seanšani ne marili za strance, sigurno će primetiti dvadeset vojnika, a čak i bez oklopa vi ličite na vojnike. Jedan ili dvojica neće mnogo značiti. Petorica je dovoljno da uđu a da ne privuku pažnju, a i dobro je da trojica od njih budu tri ta’verena koji su s nama. Ne, Loijale, i ti moraš da ostaneš. Nema Ogijera na Tomanskoj glavi. Ti bi privukao pažnju koliko svi ostali zajedno.“

„A šta je s tobom?“, upita Rand.

Verin odmahnu glavom. „Zaboravljaš na damane.“ Usne joj s gađenjem izgovoriše tu reč. „Ja bih jedino mogla biti od pomoći ako bih usmeravala Moć, a to ni najmanje ne bi pomoglo ako bih vam njih navukla na vrat. Čak i da nisu dovoljno blizu da vide, neko može sasvim dobro da oseti ženu ili muškaraca, kad smo već kod toga kako usmerava, ako se ne pripazi da se koristi vrlo malo Moći.“ Nije pogledala Randa; njemu se činila upadljivom što to nije uradila, a Met i Perin iznenada postaše obuzeti svojim čizmama.

„Muškarac“, frknu Ingtar. „Verin Sedai, zašto dodavati probleme? Imamo ih dovoljno i bez pretpostavki da muškarci usmeravaju. Ali bilo bi dobro da budeš tamo. Ako nam zatrebaš...“

„Ne, morate ići samo vas petorica.“ Delimično obrisa stopalom točak iscrtan u prašini. Odmeri svakog od njih ponaosob, usredsređeno i namršteno. „Petorica će pojahati.“

Na trenutak je izgledalo da će je Ingtar ponovo nešto pitati, ali pošto srete njen pogled, slegnu ramenima i okrenu se ka Hurinu. „Koliko nam treba da stignemo u Falme?“

Njuškalo se počeša po glavi. „Ako smesta pođemo i čitave noći jašemo, bićemo tamo sutra u praskozorje.“

„Tako ćemo i učiniti. Neću više da traćim vreme. Svi vi, osedlajte konje. Uno, hoću da dovedeš ostale za nama. Ali pazi da te ne primete, i ne dozvoli...“ Rand pogleda iscrtani točak dok Ingtar nastavi da izdaje uputstva. Točak je sada bio slomljen, samo s četiri paoka. Iz nekog razloga strese se zbog toga. Shvati da ga Verin posmatra. Njene tamne oči bile su sjajne i usredsređene kao u ptice grabljivice. Morao je da se napregne kako bi otrgao pogled i počeo da se priprema.

Počinješ da umišljaš, reče sam sebi razdraženo. Ako nije tamo, ništa ne može da uradi.