Veliki lov

45 Majstor sečiva

Izlazeće sunce pomolilo je svoju grimiznu ivicu iznad obzorja i poslalo duge senke niz kaldrmisane ulice Falmea prema luci. Morski povetarac poneo je ka unutrašnjosti dim vatri na kojima se kuvao doručak. Samo su ranoranioci već ustali. Na jutarnjoj hladnoći ledio im se dah. U poređenju s gužvom koja će za sat vremena napuniti ulice, grad je delovao skoro prazno.

Sedeći na prevrnutom buretu ispred još zatvorene gvožđare, Ninaeva je grejala ruke i posmatrala svoju vojsku. Min je sedela na pragu preko puta nje, umotana u svoj seanšanski plašt, i jela suvu šljivu, a Elejna u svom ovčjem kaputu sakrila se iza ugla malo dalje od nje. Velika vreća, ukradena s dokova, bila je uredno složena pored Min. Moja vojska, sumorno pomisli Ninaeva./I/z nema nikog drugog.

Vide jednu sul’dam i damane kako se penju uz ulicu. Plavokosa žena nosila je narukvicu, a tamnokosa okovratnik. Obe su pospano zevale. Ono malo Falmešana na ulici držalo se podalje od njih, skrenutih pogleda. Koliko god je mogla da vidi prema luci, nije bilo više nijednog Seanšanina. Nije se osvrnula u drugom smeru. Umesto toga, ispruži se i slegnu ramenima, kao da razgibava sleđena pleća, pre no što ponovo sede.

Min baci svoju polupojednu šljivu, opušteno pogleda uz ulicu i nasloni se na dovratak. I tamo je sve bilo čisto ili bi već stavila šake na kolena. Min poče nervozno da trlja ruke, a Ninaeva shvati da Elejna sada željno cupka.

Ako nas odaju, ima da im polupam glave. Ali znala je da će, ako budu otkrivene, Seanšani određivati šta će se dogoditi svima trima. Bila je i previše svesna da nije zaista znala da li će ono što je nameravala uroditi plodom. Može biti da će ih i neka njena greška odati. Ponovo odluči da će, ako ešto pođe naopako, nekako privući svu pažnju na sebe dok Min i Elejna beže. Rekla im je da beže ako nešto pođe po zlu i navela ih da misle kako će i ona bežati. Šta će tada da uradi, nije znala. Izuzev što neću dozvoliti da me živu uhvate. Molim te, Svetlosti, ne to.

Sul’dam i damane popeše se uz ulicu dok se ne nađoše između tri žene. Desetak Falmešana široko je zaobišlo povezani par.

Ninaeva sakupi sav svoj gnev. Vezane i Držači povoca. Stavile su svoj pogani okovratnik na Egvenu, a sada će i na nju i Elejnu, ako mogu. Naterala je Min da joj kaže kako su sul’dam primoiravale na poslušnost. Bila je siguma da je Min nešto prećutala, ono najgore, ali i ono što je rekla bilo je dovoljno da dovede Ninaevu do belog usijanja. Beli pupoljak na grani crnog gloga u trenu se otvo.: svetlu, saidaru, i Jedna moć je ispuni. Znala je da svetli za one koji to mogu da vide. Sul’dam blede puti trže se, a crnipurasta damane otvori usta, ali Ninaeva im nije pmžila priliku. Usmerila je samo tmnčicu Moći, ali bilo je to kao bič koji u vazduhu šiba tmnčicu prašine.

Srebrni okovratnik širom se otvori i zazveketa po kaldrmi. Ninaeva uzdahnu od olakšanja i skoči na noge.

Sul’dam se zagleda u pali okovratnik kao da je otrovna zmija. Damane drhtavom rukom dotače grlo, ali pre no što žena s munjama na haljini stiže da se pomeri, damane se okrenu i udari je u lice; kolena sul’dam zaklecaše i ona skoro pade.

„Svaka čast!“, viknu Elejna. Već je trčala napred, kao i Min.

Pre no što stigoše do dveju žena, damane se preplašeno osvrnu, a onda potrča što je brže mogla.

„Nećemo te povrediti!“, uzviknu Elejna za njom. „Mi smo prijateljice!“

„Tišina!“, prosikta Ninaeva. Izvadi punu šaku krpa iz džepa i nemilosrdno njima napuni razjapljena usta sul’dam, koja se još teturala. Min žurno protrese vreću, digavši oblak prašine, i prebaci je preko glave sul’dam, pokrivši ženu do stmka. „Već privlačimo suviše pažnje.“

To i jeste i nije bilo istina. Njih četiri stajale su u ulici koja se sve brže praznila, ali ljudi koji su odlučili da budu negde drugde izbegavali su da ih pogledaju. Ninaeva je na to računala ljudi su se trudili koliko god su mogli da nikakva posla nemaju sa Seanšanima to im je donelo nekoliko trenutaka prednosti. Počeće da pričaju o tome, ali šapatom; biće potrebni sati da Seanšani saznaju šta se dogodilo.

Žena s džakom na glavi poče da se cima, prigušeno vičući, ali Ninaeva i Min obuhvatiše je rukama i odguraše prema obližnjoj uličici. Povodac i okovratnik vukli su se po kaldrmi za njima zveckajući.

„Pokupi ga“, prasnu Ninaeva na Elejnu. „Neće te ujesti!“

Elejna duboko udahnu, a onda plašljivo pokupi srebro, kao da se bojala da će je zaista ugristi. Ninaeva oseti malo saosećanja, ali ne mnogo; sve je počivalo na tome da svaka od njih uradi tačno ono što su namerile.

Sul’dam se bacakala i pokušavala da se oslobodi, ali Ninaeva i Min odguraše je niz uličicu u drugi, nešto širi prolaz između kuća, pa kroz još jednu uličicu i naposletku u grubu drvenu šupu u kojoj su, sudeći po pregradama, očigledno nekada bila smeštena dva konja. Otkad su Seanšani došli, malo njih moglo je sebi da priušti držanje konja. Ninaeva je čitav dan provela osmatrajući, ali niko se šupi nije ni približio. Unutrašnjost je bila prašnjava, što je govorilo o napuštenosti. Cim se nađoše unutra, Elejna baci srebrni povodac i obrisa ruke slamom.

Ninaeva usmeri još malo, i narukvica pade na zemljani pod. SuPdam je skičala i bacakala se.

„Spremne?“, upita Ninaeva. Druge dve klimnuše i skinuše vreću sa svoje zarobljenice.

Sul’dam kinu. Plave oči suzile su joj od prašine, ali lice joj beše crveno koliko zbog vreće toliko i od besa. Pojuri ka vratima, ali one je već nakon prvog koraka uhvatiše. Nije bila slaba, ali njih je bilo tri. Kada završiše, suPdam beše skinuta u potkošulju i položena u jednu pregradu. Ruke i noge behu joj vezane užadima, a još jedno parče užeta držalo joj je krpe u ustima.

Tapkajući povređenu usnu, Min odmeri haljinu s munjama i meke čizme. „Možda će tebi odgovarati, Ninaeva. Meni ili Elejni neće.“ Elejna je čistila kosu od slame.

„Vidim. Ti i nisi dolazila u obzir. Predobro te znaju.“ Ninaeva žurno skide svoju odeću. Baci je i obuče haljinu suPdam. Min joj pomože s dugmadima.

Ninaeva promeškolji prste u čizmama; bile su joj pomalo uske. I haljina joj beše uska preko grudi, a na ostalim mestima široka. Porub je padao skoro do zemlje, niže no što suPdam nose, ali Elejni i Min stajala bi još gore. Zgrabivši narukvicu, duboko udahnu i sklopi je oko levog zgloba. Krajevi se stopiše. Delovala je kao da je iz jednog komada. Nije imala osećaj kao da nosi običnu narukvicu. Bojala se da neće biti tako.

„Daj haljinu, Elejna.“ Obojile su dve haljine jednu njenu i jednu Elejninu u sivu boju koju su damane nosile, ili barem približnu toj boji, i tu ih sakrile. Elejna se nije micala, izuzev što je razrogačenih očiju gledala otvoreni okovratnik i oblizivala usne. „Elejna, moraš ti da ga nosiš. Suviše njih videlo je Min da bi ona to sada uradila. Ja bih ga nosila, kad bi ova haljina odgovarak tebi.“ Mislila je da bi poludela da je morala nositi okovratnik; zato sada i nije mogla da bude oštra s Elejnom.

„Znam.“ Elejna uzdahnu. „Samo bih volela da znam nešto više o onome što ti radi.“ Pokupi svoju crvenozlatnu kosu. „Min, molim te, pomozi mi.“ Min poče da joj otkopčava dugmad.

Ninaeva uspe da podigne srebrni okovratnik a da se ne trzne. „Postoji jedan način da to otkrijemo.“ Uz samo trenutak oklevanja, sagnu se i sklopi ga oko vrata sul’dam. Ako neko to zaslužuje, toje ona, odlučno reče sama sebi. „Možda će moći da nam kaže nešto korisno.“ Plavooka žena baci pogled ka povocu koji se vukao od njenog vrata do Ninaevinog zgloba, a onda je prezrivo prostreli pogledom.

„To ne radi tako“, reče Min, ali Ninaeva ju je jedva čula.

Bila je... svesna... druge žene, svesna onoga što oseća, užeta koje joj grebe članke i zglobove iza leđa, ukusa ustajale ribe krpa u ustima, slame koja je bocka kroz tanku potkošulju. Nije to bilo kao da ona, Ninaeva, oseća te stvari, ali u glavi joj je bila grudva osećanja za koje je znala da pripadaju sul’dam.

Proguta pljuvačku, pokušavajući da ne obraća pažnju na njih nisu htela da odu i obrati se vezanoj ženi: „Ako istinito odgovoriš na moja pitanja, neću te povrediti. Mi nismo Seanšani. Ali ako me slažeš...“, preteći podiže povodac.

Ženina ramena se zatresoše, a usta oko kanapa iskriviše. Ninaevi beše potreban trenutak da shvati da se sul’dam smeje.

Stisnu usne, a onda joj dođe jedna pomisao. To klupko osećaja u njenoj glavi izgleda da je bio sve telesno što je druga žena osećala. Pokuša da doda nešto tome.

Sul’dam iznenada vrisnu. Krpe i povez preko usta samo delimično prigušiše njen vrisak. Iskolači oči. Mlatarajući šakama iza sebe, kao da pokušava od nečeg da se odbrani, bacakala se po slami u uzaludnom pokušaju bekstva.

Ninaeva zapanjeno otvori usta i smesta se otarasi tog dodatnog osećaja. Sul’dam uplakano klonu.

„Šta... Šta si joj... uradila?“, slabašno upita Elejna. Min je samo zapanjeno gledala otvorenih usta.

Ninaeva mrgodno odgovori: „Isto što je Šerijam tebi uradila kada si Marit gađala šoljom.“ Svetlosti, ovo jepogana stvar.

Elejna glasno proguta knedlu. „Oh.“

„Ali a’dam ne bi trebalo tako da radi“, reče Min. „Stalno tvrde da ne deluje na žene koje ne mogu da usmeravaju.“

„Nije me briga kako bi trebalo da radi, sve dok radi.“ Ninaeva zgrabi povodac od srebrnastog metala tamo gde se spajao s okovratnikom i podiže ženu dovoljno da je pogleda pravo u oči. U njima vide strah. „Slušaj me, i to dobro. Želim odgovore. Ako ih ne dobijem, nateraću te da pomisliš da sam ti kožu odrala.“ Ženino lice posta ogledalo čistog užasa. Ninaevi se stomak prevrnu kada razabra da ju je shvatila doslovce. Ako misli da mogu to da uradim, toje zbog toga što zna. Za to ovi povoci služe. Zaustavi se da ne otkine narukvicu sa zgloba. Umesto toga, lice joj posta još odlučnije. „Jesii spremna da mi odgovoriš? Ili ti je potrebno još ubeđivanja?“

Panično mahanje glavom bilo je dovoljan odgovor. Kada joj Ninaeva izvadi krpe iz usta, žena zasta samo da jednom proguta pre no što poče da lebeće: „Neću vas prijaviti. Kunem se. Samo mi skinite ovo s vrata. Imam zlata. Uzmite ga. Kunem se da nikome neću reći.“

„Umukni“, prasnu Ninaeva, a žena smesta ućuta. „Kako se zoveš?“

„Seta. Molim te. Odgovoriću ti na sva pitanja, ali molim te skini ga! Ako ga neko vidi na meni...“ Seta pogleda ka povocu, a onda čvrsto zatvori oči. „Molim te?“, prošapta.

Ninaeva nešto shvati: nikada ne bi mogla da stavi Elejni taj okovratnik.

„Najbolje da prebrinemo s tim“, čvrsto reče Elejna. I ona se skinula u potkošulju. „Daj mi samo trenutak da obučem drugu haljinu, i...“

„Obuci svoju odeću“, prekide je Ninaeva.

„Neko mora da se pretvara da je damane“, kaza Elejna, „ili nikada nećemo stići do Egvene. Ta haljina odgovara tebi, a Min ne može. Ostajem ja.“

„Rekla sam ti da se obučeš. Već imamo nekoga ko će biti naša Vezana.“ Ninaeva cimnu povodac i sul’dam prestravljeno prodahta: „Ne! Ne, molim te! Ako me neko vidi...“ Ućuta kada je Ninaeva hladno pogleda.

„Što se mene tiče, ti si gora od ubice, gora od Prijatelja Mraka. Ne mogu da se setim nečeg goreg od tebe. Gadi mi se što moram da nosim ovu stvar na zglobu, da budem isto što i ti, makar i samo na jedan sat. Zato, ako misliš da postoji nešto što ti neću uraditi, razmisli još jednom. Ne želiš da budeš viđena? Dobro. Ni mi. Ali niko zaista ne gleda damane. Sve dok držiš glavu pognutu kao što Vezana i treba da čini, niko te neće ni primetiti. Ali bolje bi ti bilo da se potrudiš da niko ni nas ostale ne primeti. Ako nas primete, ti ćeš sigurno biti viđena, a ako ti to nije dovoljno, obećavam ti da ću te naterati da proklinješ prvi poljubac tvoje majke i oca. Da li se razumemo?“

„Da“, slabašno odgovori Seta. „Kunem se.“

Ninaeva je morala da skine narukvicu da bi Elejninu u sivo obojenu haljinu prebacili preko Setine glave i povoca. Nije dobro pristajala ženi, budući da joj je bila široka u grudima i uska u kukovima, ali Ninaevina bi joj stajala još gore, a bila bi i prekratka. Ninaeva se nadala da zaista niko ne gleda damane. Nevoljno ponovo stavi narukvicu.

Elejna pokupi Ninaevinu odeću, obmota drugu obojenu haljinu oko nje i načini zavežljaj. Onakav kakav nosi seljanka dok prati sul’dam i damane. „Gavin će crći od muke kada čuje za ovo“, reče i nasmeja se. Zvučalo je usiljeno.

Ninaeva je pažljivo pogleda, a onda Min. Došlo je vreme za opasan deo. „Jeste li spremne?“

Osmeh se izgubi s Elejninog lica. „Spremna sam.“

„Spremna“, lakonski reče Min.

„Gde vi... mi... idemo?“, upita Seta, brzo dodavši: „Ako smem da pitam?“

„U lavlju jazbinu“, reče joj Elejna.

„Da plešemo s Mračnim“, kaza Min.

Ninaeva uzdahnu i odmahnu glavom. „Pokušavaju da kažu da idemo tamo gde se sve damane drže, i nameravamo jednu od njih da oslobodimo.“ Kada je izguraše iz šupe, Seta je još izgledala zaprepašćeno.

Bejl Domon posmatrao je izlazeće sunce sa palube svog broda. Dokovi su već vrveli, iako su ulice koje su vodile ka luci uglavnom bile prazne. Galeb na ogradi ga pogleda; galebovi su imali nemilosrdne oči.

„Jesi li siguran za ovo, kapetane?“, upita Jarin. „Ako se Seanšani zapitaju zašto smo se svi ukrcali...“

„Sam’ paziš za sekirče, mora kod svake vrengije da ima“, oštro odgovori Domon. „Jarin? Nek’ neki proba iseče kanapče bez one žene ukrcaju, slomim šiju njemu.“

„Šta ako ne dođu, kapetane? Šta ako umesto njih dođu seanšanski vojnici?“

„Mirni živci, čovek! Ako vojnici, pojurimo iz luke, Svetlost smiluje. Dok ne, čekam oni cure. Idi i ništa ne radiš.“

Domon se okrenu i ponovo zagleda ka gradu, ka kućama u kojima se drže damane. Prsti su mu nervozno dobovali po ogradi.

Dok se Riđan približavao gradu, povetarac s mora donese Randu miris vatri na kojima se spremao doručak i pokuša da zavijori njegov plašt izjeden od moljaca, ali on ga je čvrsto držao. Među odećom koju su pronašli nije bilo kaputa za njega, pa je mislio da je najbolje da sakrije srebrni vez na rukavima i čaplje na okovratniku. Seanšanski stavovi prema pokorenim ljudima koji nose oružje verovatno se ne odnose i na one s čapljama na maču.

Pred njim su se pružale prve jutarnje senke. Jedva je video Hurina kako jaše među dvorištima za kola i prostorom za konje. Samo su se jedan ili dvojica Ijudi kretali među trgovačkim kolima, a nosili su duge kecelje kolara ili kovača. Ingtar, koji je prvi ušao, već se izgubio s vida. Perin i Met išli su za Random na odstojanju jedan od drugog. Nije se osvrtao da proveri kako su. Nije trebalo ničim da budu povezani; petorica ljudi koji rano dolaze u Falme, ali ne zajedno.

Bio je okružen ograđenim boksovima s konjima, koji su se već gurali pored ograda čekajući hranu. Hurin pomoli glavu između dve štale još zatvorenih vrata, vide Randa i mahnu mu pre no što se povuče. Rand potera svog pastuva tuda.

Hurin je stajao držeći svog konja za uzde. Umesto svog kaputa, nosio je neki dug prsluk, i uprkos teškom plaštu koji mu je skrivao kratki mač i mačolomac, tresao se od hladnoće. „Lord Ingtar je tamo“, reče klimnuvši ka kraju uzanog prolaza. „Kaže da ćemo ovde ostaviti konje i ostatak puta preći peške.“ Kada Rand sjaha, njuškalo dodade: „Fejn je prošao onom ulicom tamo, lorde Rande. Skoro da ga odavde osećam.“

Rand povede Riđana iza štale gde je Ingtar već privezao svog konja. Šijenarac nije baš ličio na lorda u prljavom kaputu od jagnjećih koža s nekoliko rupa. Mač opasan preko njega neobično je izgledao. Oči mu behu grozničave.

Privezavši Riđana pored Ingtarovog pastuva, Rand stade da okleva oko bisaga. Nije mogao da ostavi barjak. Nijemislio dabi neko od vojnika preturao po bisagama, ali nije bio siguran za Verin. Niti je mogao da predvidi šta bi ona učinila da pronađe barjak. Ipak, osećao se nelagodno što ga ima sa sobom. Odluči da ostavi bisage vezane iza sedla.

Pridruži im se i Met, a nekoliko trenutaka kasnije Hurin dođe s Perinom. Met je nosio vrećaste pantalone zabijene u čizme, a Perin svoj prekratki ogrtač. Rand pomisli da svi izgledaju kao neki razbojnički prosjaci, ali u selima su uglavnom prolazili neopaženo.

„Sad“, kaza Ingtar. „Da vidimo šta ćemo da vidimo.“

Krenuše sporim korakom, razgovarajući međusobno, ka zemljanoj ulici, kao da nemaju nikakvo naročito odredište na umu. Prođoše pored kola na kaldrmisane ulice. Rand nije bio siguran ni šta je on pričao, a kamoli neko drugi. Ingtar je nameravao da izgledaju kao bilo koja grupica ljudi koji zajedno hodaju, ali oko njih je bilo premalo ljudi. Na ovim hladnim jutarnjim ulicama petorica ljudi predstavljali su pravu gužvu.

Hodali su u gomili, ali predvodio ih je Hurin, njušeći vazduh i skrećući u razne ulice. Ostali su skretali zajedno s njim, kao da su sve vreme to i nameravali. „Prešao je čitav grad“, mršteći se progunđa Hurin. „Svuda je njegov miris. Toliko smrdi da je teško razlikovati stari od novog. Barem znam da je još ovde. Siguran sam da nešto od toga ne može biti starije od dan ili dva“, dodade manje sumnjičavo.

Pojavi se još ljudi. Ovde je jedan prodavac voća postavljao svoju robu na stolove, tamo je neki čovek žurio noseći pod rukom veliki svitak pergamenta i dasku za crtanje na leđima, oštrač noževa podmazivao je osovinu svog točka. Dve žene prođoše u suprotnom smeru. Jedna je imala srebrni okovratnik i gledala je preda se, a druga nosila haljinu s munjama i držala namotani srebrni povodac.

Randu stade dah. Morao je iz sve snage da se napregne kako se ne bi osvrnuo da ih pogleda.

„Je li tc...“ Met razrogači svoje upale oči. „Je li to damane?“

„Tako su opisane“, kratko odgovori Ingtar. „Hurine, hoćemo li da prođemo svaku ulicu u ovom prokletom gradu?“

„Svuda je bio, lorde Ingtare“, kaza mu Hurin. „Svuda je njegov smrad.“ Dođoše u kvart gde su bile trospratne i četvorospratne kamene kuće, velike kao gostionice.

Zađoše za jedan ugao i Rand se trže kada vide dvadeset seanšanskih vojnika kako čuvaju stražu pred jednom velikom kućom na drugoj strani ulice, i dve žene u haljinama s motivom munja kako pričaju na dovratku kuće preko puta. Iznad kuće koju su čuvali vojnici vijorio se barjak, zlatni soko s munjama u kandžama. Kuća pred kojom su žene razgovarale ni po čemu, sem po njima, nije bila posebna. Oficirov oklop bio je obojen u crveno, crno i zlatno, šlem pozlaćen i oslikan da liči na glavu pauka. A onda Rand vide dva velika stvora glatke kože kako čuče među vojnicima i saplete se.

Grolm. Ništa drugo nije moglo da ima te trooke klinaste glave. Nemoguće. Možda u stvari spava, i sve je ovo košmar. Možda još nismo ni pošli za Falme.

Ostali se zagledaše u zveri dok su prolazili kraj čuvane kuće.

„Šta je, za ime Svetla, ono?“, upita Met.

Hurinu skoro iskočiše oči. „Lorde Rande, to su... Ono su...“

„Nije bitno“, kaza Rand. Trenutak kasnije, Hurin klimnu.

„Došli smo po Rog“, reče Ingtar, „a ne da piljimo u seanšanska čudovišta. Usredsredi se na to da pronađeš Fejna, Hurine.“

Vojnici ih jedva pogledaše. Ulica je vodila pravo ka kružnoj luci. Rand je mogao da vidi usidrene brodove. Velika četvrtasta plovila visokih jarbola delovala su sitno zbog daljine.

„Ovde je često boravio.“ Hurin nadlanicom protrlja nos. „Ulica je prekrivena slojevima njegovog smrada. Mislim da je bio juče, lorde Ingtare. Možda sinoć.“

Met odjednom obema šakama stegnu svoj kaput. „Tamo je“, prošapta. Okrenu se i nastavi da hoda unazad, zagledavši se u visoku kuću s barjakom. „Bodež je tamo. Ranije ga nisam ni primetio, zbog tih tih stvari, ali osećam ga.“

Perin ga prstom munu u rebra. „Pa, prestani s tim pre no što počnu da se pitaju zašto bleneš u njih kao neka budala.“

Rand se osvrnu. Oficir ih je gledao.

Met se nadureno ponovo okrenu. „Hoćemo li samo nastaviti da hodamo? Kažem vam da je tamo.“

„Tražimo Rog“, odreza Ingtar. „Nameravam da pronađem Fejna i nateram ga da mi kaže gde je.“ Nije ni usporio.

Met ništa ne reče, ali čitavo njegovo lice izražavalo je molbu.

I ja moram da pronađem Fejna, pomisli Rand. Moram. Ali kada pogleda Metovo lice, reče: „Ingtare, ako je bodež u onoj kući, verovatno je i Fejn. Ne bih rekao da je on daleko bilo od bodeža, bilo od Roga.“

Ingtar stade. Trenutak kasnije odgovori: „Može biti, ali odavde to nećemo moći da potvrdimo.“

„Mogli bismo da ga čekamo da izađe“, reče Rand. „Ako svakog jutra u ovo vreme izlazi, sigurno se vraća da tu provede noć. Kladim se da spava tamo gde je Rog. Ako zaista izađe, možemo se do podneva vratiti po Verin, a do sumraka načiniti plan.“

„Ne nameravam da čekam na Verin“, kaza Ingtar, „niti ću čekati noć. Već sam suviše dugo čekao. Nameravam da mi Rog bude u rukama pre no što sunce ponovo zađe.“

„Ali ne znamo, Ingtare.“

„Znam da je bodež tamo“, reče Met.

„A Hurin kaže da je Fejn sinoć bio tamo.“ Ingtar pređe preko Hurinovih pokušaja da to potvrdi. „Ovo je prvi put da si bio voljan da kažeš bilo šta bliže od dan ili dva. Povratićemo Rog smesta. Smesta!“

„Kako?“, upita Rand. Oficir ih nije više gledao, ali ispred kuće je i dalje bilo najmanje dvadeset vojnika. I dva grolma. Ovo je ludilo. Nemoguće da je grolm tamo. Ali zveri nisu nestale.

„Izgleda da iza ovih kuća ima vrtova“, reče Ingtar zamišljeno se osvrnuvši. „Ako neka od ovih uličica vodi do baštenskog zida... Ponekad se desi da su ljudi toliko zauzeti čuvanjem prednje strane, da zaborave na zadnju. Hajde.“ Pođe pravo ka najbližem prolazu između dve visoke kuće.

Hurin i Met potrčaše za njim.

Rand se zgleda s Perinom – njegov kovrdžavi prijatelj rezignirano slegnu ramenima – pa i oni pođoše.

Uličica jedva da je bila šira od njihovih ramena, ali vodila je između visokih baštenskih zidova, sve dok nije presekla još jednu, dovoljno veliku za baštenska kolica ili male taljige. I ona je bila kaldrmisana, ali njoj behu okrenute samo zadnje strane zgrada, prozori zatvorenih kapaka i gomila kamena. Nad visokim baštenskim zidovima nadvijale su se skoro gole grane.

Ingtar ih povede niz ulicu sve dok se ne nađoše nasuprot barjaku. Izvadivši svoje čelične rukavice ispod kaputa, stavi ih i skoči da uhvati vrh zida, a onda se podiže da proviri preko njega. Tihim glasom reče šta vidi: „Drveće. Cveće. Staze. Nema ni žive – čekaj! Stražar. Jedan čovek. Čak ni šlem ne nosi. Izbrojte do pedeset, a onda pođite za mnom.“ Prebaci čizmu preko zida i prevrnu se unutra, nestavši pre no što Rand stiže da zine.

Met poče polako da broji. Randu stade dah. Perin opipa sekiru, a Hurin zgrabi balčake svojih oružja.

„... pedeset.“ Hurin poče da se penje uza zid pre no što Met zatvori usta.

Perin beše odmah za njim.

Rand pomisli da Metu možda treba pomoć – izgledao je tako bledo i usukano – ali on se s lakoćom pope. Kameni zid bio je lak za penjanje, i trenutak kasnije i Rand je čučao s unutrašnje strane pored Meta, Perina i Hurina.

U vrtu je carevala kasna jesen. Cvetne leje bile su prazne, videlo se nešto zimzelenog žbunja, a drveće je bilo skoro golo. Vetar koji je vijorio barjak nosio je prašinu duž popločanih staza. Na trenutak Rand nije mogao da pronađe Ingtara. A onda vide Šijenarca pripijenog uz zadnji zid kuće, kako im s mačem u ruci pokazuje da priđu.

Rand pognuto potrča, više svestan slepih prozora na kući no prijatelja koji su kraj njega trčali. S olakšanjem se pribi uza zid pored Ingtara.

Met nastavi da mrmlja sebi u bradu: „Ovde je. Osećam ga.“

„Gde je stražar?“, šapnu Rand.

„Mrtav“, odgovori Ingtar. „Čovek je bio suviše samopouzdan. Nije ni pokušao da digne uzbunu. Sakrio sam telo pod onim žbunjem.“

Rand ga pogleda. Taj Seanšanin je bio suviše samopouzdan? Jedino što ga je držalo da se smesta ne vrati bilo je Metovo napaćeno mrmljanje.

„Skoro smo tu.“ I Ingtar je zvučao kao da sam sa sobom razgovara. „Skoro tu. Hajde.“

Rand isuče mač kada pođoše uz zadnje stepenište. Vide da Hurin vadi iz kanija svoj kratki mač i mačolomac, a Perin nevoljno izvlači sekiru iz gajke na pojasu.

Uđoše u uski hodnik. Kroz poluotvorena vrata s njihove desne strane dolazili su kuhinjski mirisi. U prostoriji se kretalo nekoliko ljudi; čuli su se nerazgovetni glasovi i povremeno tihi zveket nekog poklopca.

Ingtar pokaza Metu da preuzme vodstvo, pa se prošunjaše pored vrata. Rand ih je držao na oku sve dok ne zađoše za sledeći ugao.

Vitka tamnokosa devojka pojavi se kroz vrata pred njima, noseći poslužavnik s jednom šoljom. Svi se zalediše. Ona se okrenu na drugu stranu ni ne pogledavši u njihovom pravcu.

„Jeste li to videli?“, promuklo reče Met. „Providi se kroz...“

Ingtar poklopi šakom Metova usta i šapnu: „Seti se zbog čega smo ovde. Sada ga pronađi. Pronađi Rog za mene.“

Met pokaza ka uskim stepenicama. Popeše se jedan sprat i on ih povede ka prednjem delu kuće. U hodnicima je bilo malo nameštaja i sav je bio obao. Tu i tamo visila je tapiserija, ili je uza zid stajao paravan oslikan s nekoliko ptica na granama ili jednim ili dva cveta. Preko jednog paravana tekla je reka, ali osim zapenušane vode i uske obale, nije bilo prikazano ništa više.

Svuda oko sebe Rand ču kako ljudi ustaju, papuče koje klize preko poda, tiho mrmljanje. Niko ga nije video, ali lako je mogao zamisliti da će neko zakoračiti u hodnik, videti petoricu naoružanih stranaca, podići uzbunu...

„Tamo“, šapnu Met pokazavši velika klizna vrata pred njima. Izrezbareni rukohvati bili su jedini ukras. „Barem bodež.“

Ingtar pogleda Hurina; njuškalo otvori vrata, a Ingtar skoči kroz njih spremnog mača. Nije bilo nikoga. Rand i ostali požuriše unutra, a Hurin brzo zatvori vrata za njima.

Oslikani paravani sakrivali su zidove, kao i bilo koja druga vrata, i prigušivali svetlo što je dolazilo kroz prozore koji su sigurno gledali na ulicu. Na jednom kraju velike sobe bio je visok kružni ormar. Na drugom kraju bio je stočić i jedna stolica na tepihu okrenuta ka njemu. Rand ču kako Ingtar zadahta, ali njemu je došlo da uzdahne od olakšanja. Povijeni zlatni Rog Valera ležao je na stalku na stolu. Ispod njega na svetlosti se presijavao rubin u balčaku ukrašenog bodeža.

Met pojuri ka stolu, zgrabivši Rog i bodež. „Imamo ih“, zagrakta mašući bodežom, „imamo ih oba.“

„Ne tako glasno“, trgnuvši se reče Perin. „Još ih nismo odavde izneli.“ Prelazio je rukama po dršci sekire; delovao je kao da bi radije držao nešto drugo.

„Rog Valera.“ Ingtarov glas odisao je strahopoštovanjem. Oklevajući dodirnu Rog, prelazeći prstom duž srebrnog natpisa utisnutog oko levka, prevodeći ga, a onda povuče ruku uzbuđeno uzdrhtavši. „Jeste. Tako mi Svetlosti, jeste! Spašen sam.“

Hurin pomeri paravane koji su skrivali prozore. Skloni i poslednji od njih i zagleda se na ulicu: „Oni vojnici još su tamo. Izgledaju kao da su pustili korenje.“ Uzdrhta. „I ona tri... stvorenja.“

Rand mu se pridruži. Dve zveri bile su grolm; to je bilo očigledno. „Kako su...“ Kada diže pogled s ulice, reči mu zamreše. Gledao je preko zida u vrt velike kuće na drugoj strani ulice. Video je gde su zidovi srušeni kako bi se pripojili i drugi vrtovi. Žene su sedele na klupama, ili se šetale, uvek po dve. Žene povezane srebrnim povocima od vrata jedne do zgloba druge. Jedna od žena s okovratnikom diže glavu. Bio je predaleko da bi joj jasno video lice, ali na trenutak bilo je kao da im se pogledi sretoše, i on je znao. Preblede kao smrt. „Egvena“, prodahta.

„O čemu to pričaš?“, upita Met. „Egvena je bezbedna u Tar Valonu. Kad bih samo i ja bio.“

„Tamo je“, odgovori Rand. Dve žene se okrenuše, pošavši ka jednoj od zgrada na suprotnom kraju spojenih vrtova. „Tamo je, preko ulice. Oh, Svetlosti, nosi jedan od onih okovratnika!“

„Jesi li siguran?“, reče Perin. Priđe prozoru i zagleda se kroz njega. „Ne vidim je, Rande. A – a mogao bih da je prepoznam, čak i sa ove daljine.“

„Siguran sam“, kaza Rand. Dve žene nestaše u jednoj od kuća koje su gledale na sledeću ulicu. Stomak mu se prevrnu. Trebalo bi da je bezbedna. Trebalo bi da je u Beloj kuli. „Moram da je izbavim. Vi ostali...“

„Dakle!“, otegnuti glas bio je tih kao zvuk zatvaranja vrata. „Nisam vas očekivao.“

Na jedan kratak trenutak, Rand se zapanjeno zagleda. Visoki čovek obrijane glave koji je ušao u sobu nosio je dugu plavu odoru koja se vukla po zemlji. Nokti su mu bili toliko dugi da se Rand pitao može li išta da podigne. Dvojici ljudi iza njega bilo je obrijano samo pola glave. Ostatak kose visio im je u pletenici niz desni obraz. Jedan od njih nosio je u rukama mač u kaniji.

Zurio je samo tren, a onda paravani padoše i otkriše, na oba kraja sobe, vrata zakrčena s četiri ili pet seanšanskih vojnika, gologlavih ali u oklopima i sa isukanim mačevima.

„Vi ste u prisustvu visokog lorda Turaka“, poče čovek koji je nosio mač, gnevno gledajući Randa i ostale, ali ućuta na mali pokret jednog prsta s plavo lakiranim noktom. Drugi sluga se pokloni i poče da otkopčava Turakovu odoru.

„Kada je jedan od mojih stražara pronađen mrtav“, mirno reče čovek obrijane glave, „posumnjao sam na čoveka koji se naziva Fejn. Sumnjao sam na njega otkako je Huon onako tajanstveno umro. Stalno je želeo taj bodež.“ Ispruži ruke da mu sluga skine odoru. Uprkos tihom, skoro pevušećem glasu, ruke i glatke grudi bile su mu veoma mišićave. Grudi su mu bile gole sve do plavog pojasa koji je držao široke bele pantalone načinjene naizgled od stotina traka. Zvučao je kao da ga ništa ne zanima, pa ni sečiva u njihovim rukama. „A sada sam otkrio strance, ne samo s bodežom, već i s Rogom. Biće mi zadovoljstvo da ubijem jednog ili dvojicu vas zato što ste mi poremetili jutro. Oni koji prežive reći će mi ko ste i zašto ste došli.“ Ispruži ruku ne gledajući – čovek s mačem u kaniji položi mu balčak u šaku – i isuka teško, povijeno sečivo. „Ne želim da Rog bude oštećen.“

Turak ne dade nikakav drugi znak, ali jedan od vojnika ušeta se u sobu i poseže za Rogom. Rand nije znao da li da se smeje ili šta već da radi. Čovek je nosio oklop, ali na njegovom arogantnom licu videlo se da ništa više od Turaka nije mario za njihovo oružje.

Met sve prekinu. Kada Seanšanin ispruži ruku, Met je zaseče bodežom s rubinom. Vojnik iznenađeno odskoči i opsova. A onda vrisnu. Njegov vrisak ohladio je sobu. Svi su bili zaprepašćeni. Drhtava ruka koju podiže ispred lica počinjala je da crni. Tama se širila od krvavog reza preko dlana. Čovek zinu i stade da zavija, grebući drugom šakom najpre ruku, a potom i rame. Ritajući se i trzajući on pade, bacakajući se po svilenom tepihu i vrišteći dok mu je lice crnilo, a tamne oči sve više ličile na prezrele šljive, sve dok ga pocrneli otekli jezik nije zagušio. Trzao se isprekidano i gušio se. Udari nogama o pod i više se ne pomače. Svaki delić tela koji je mogao da se vidi bio je crn kao katran i izgledalo je da bi na dodir prsnuo.

Met obliznu usne i proguta pljuvačku; s nelagodom premesti bodež u ruci. Čak se i Turak zagledao otvorenih usta.

„Vidiš“, tiho reče Ingtar, „nismo tako lak plen.“ Odjednom skoči preko leša, prema vojnicima koji su još zurili u ono što je ostalo od čoveka koji je samo trenutak ranije bio među njima. „Šinova!“, povika. „Za mnom!“ Hurin skoči za njim, a vojnici ustuknuše. Začu se zveket čelika o čelik.

Seanšani sa drugog kraja sobe pođoše napred kada se Ingtar pokrenu, ali sada su i oni uzmicali, više od Metovog bodeža no od sekire kojom je Perin vitlao režeći bez reči.

Kroz nekoliko trenutaka Rand osta sam naspram Turaka, koji je uspravno držao svoj mač pred sobom. Njegovo zaprepašćenje je prošlo. Oštro je gledao Randa u lice; crno i nateklo telo jednog od njegovih vojnika kao da nije ni postojalo. To je, izgleda, važilo i za dvojicu slugu. Za njih kao da ni Rand sa svojim mačem, niti zvuci borbe, koji su sada bledeli u sobama duž kuće, nisu postojali. Sluge spokojno počeše da slažu Turakovu odoru čim visoki lord uze svoj mač. Nisu dizali pogled ni na vrištanje umirućih vojnika. Klekoše ispred vrata praznog pogleda.

„Pretpostavljao sam da će se sve svesti na nas dvojicu.“ Turak s lakoćom zavitla svoje sečivo, pun krug u jednom pravcu, a potom i u drugom. Njegovi dugonokti prsti vešto su milovali balčak. Izgledalo je da mu nokti ni najmanje ne smetaju. „Ti si mlad. Hajde da vidimo šta je potrebno da bi se na ovoj strani okeana zaslužila čaplja.“

Rand odjednom vide. Na Turakovom sečivu bila je čaplja u stojećem položaju. S ono malo obuke koju je dobio, trebalo je sada da se suoči s pravim majstorom sečiva. Žurno odbaci postavljeni plašt otarasivši se težine i sputanosti. Turak ga je čekao.

Rand očajnički požele da potraži prazninu. Bilo je očigledno da će mu biti potrebna svaka trunčica sposobnosti koju može da sakupi, a čak i tada verovatnoća da će živ izaći iz sobe bila je mala. Morao je da preživi. Egvena je bila toliko blizu da ju je mogao dozvati. Morao je nekako da je oslobodi. Ali u praznini je čekao saidin. Na tu pomisao istovremeno oseti nestrpljivost i mučninu. Ali i one druge žene bile su blizu koliko i Egvena. Damane. Ako bude dodirnuo saidin, a ne bude mogao da se zaustavi da ne usmerava, znaće. Verin mu je tako rekla. Znaće i zapitaće se. Tako mnogo njih, tako blizu. Preživeo bi Turaka samo da bi umro suočen sa datnane. A nije mogao da umre pre no što Egvena bude slobodna. Rand podiže svoj mač.

Turak tiho kliznu ka njemu. Sečivo srete sečivo kao čekić nakovanj.

Randu odmah posta jasno da ga čovek iskušava, napada tek toliko da vidi šta ga čeka, pa onda malo snažnije, zatim još snažnije. Randa u životu održaše koliko veština, toliko i gipki zglobovi i brza stopala. Bez praznine, stalno je kasnio pola otkucaja srca. Vrh Turakovog teškog mača zasekao ga je tik ispod levog oka. S ramena mu je visio deo rukava, mokar i taman. Pod urednim rezom ispod desne ruke, koji kao da je krojač načinio, osećao je kako mu se topla vlaga širi po rebrima.

Na licu visokog lorda videlo se razočaranje. Povuče se uz izraz gađenja. „Gde si pronašao to sečivo, dečko? Ili ovde zaista dodeljuju čaplju takvima? Nije bitno. Pomiri se sa sudbinom. Vreme je da se umre.“ Ponovo napade.

Randa okruži praznina. Saidin poteče ka njemu, sijajući od Jedne moći, ali on nije obraćao pažnju na njega. Bilo je to kao da ne obraća pažnju na kukasti trn u rani. Odbio je da se ispuni Moći, odbio da se sjedini s muškom polovinom Istinskog izvora. Posta jedno s mačem u rukama, jedno s podom pod nogama, jedno sa zidovima. Jedno s Turakom.

Prepoznavao je zahvate koje je visoki lord koristio; bili su pomalo različiti od onoga što je on naučio, ali nedovoljno. Poleće lastavica dočekala je Rasecanje svile. Mesečina na vodi srete Ples šumskih tetreba. Traka u vazduhu susrete Kamenje pada s litice. Kretali su se po sobi kao da plešu uz muziku udaraca čelika o čelik.

Razočaranje i zgađenost izgubiše se iz Turakovih tamnih očiju. Zameni ih iznenađenje, a potom usredsređenost. Lice visokog lorda orosi se znojem kada snažnije napade Randa. Trokraka munja srete Listna vetru.

Randove misli lebdele su van praznine. Nisu bile deo njega. Jedva da ih je primećivao. To nije bilo dovoljno. Suočio se s majstorom sečiva, i uz pomoć praznine i svake trunčice svoje veštine jedva uspevao da se odbrani. Jedva. Morao je to da okonča pre Turaka. Saidin? Ne! Ponekad je neophodno vratiti maču sopstveno meso. Ali ni to ne bi pomoglo Egveni. Morao je to smesta da okonča. Smesta.

Turak razrogači oči kada Rand kliznu napred. Do sada se samo branio; sada poče i da napada. Vepar juri niz planinu. Svaki pokret njegovog sečiva bio je pokušaj da dopre do visokog lorda; sada je Turak jedino mogao da se brani i povlači čitavom dužinom sobe, skoro do vrata.

Dok je Turak još pokušavao da se suoči s Veprom, Rand jurnu. Reka podriva obalu. Pade na jedno koleno i zadade poprečni udarac. Nije morao da čuje Turakov uzdah ni da oseti udarac da bi znao. Ču dva udarca o pod i okrenu glavu, znajući šta će videti. Pogleda niz svoje mokro i crveno sečivo tamo gde je visoki lord pao. Mač mu je ispao iz mlitave ruke, a ptice izatkane Na tepihu pod njegovim telom behu umrljane tamnom vlagom. Turakove oči i dalje su bile otvorene, ali već staklaste od smrti.

Praznina zadrhta. Ranije se suočio s Trolocima, s nakotom Senke. Nikada ranije nije s mačem stajao naspram drugog ljudskog bića, izuzev tokom vežbe ili pokušaja da se pretvara. Upravo sam ubiočoveka. Praznina zadrhta, a saidin pokuša da ga ispuni.

Očajnički se oslobodio i zadihano osvrnuo oko sebe. Trže se kada vide dvojicu slugu kako i dalje kleče kraj vrata. Zaboravio je na njih. Nije znao šta s njima da radi. Izgledalo je kao da nisu naoružani, ali trebalo je samo da viknu...

Nisu ga ni pogledali, niti jedan drugog. Umesto toga, ćutke su posmatrali telo visokog lorda. Odnekud ispod svojih odora izvadiše bodeže. On jače stisnu balčak, ali oni prisloniše bodeže na svoje grudi. „Od rođenja do smrti“, uglas zapojaše, „služim Krvi.“ I zariše bodeže u sopstvena srca.

Skoro spokojno se poviše. Glave im dotakoše pod, kao da se duboko klanju svom gospodaru.

Rand ih je s nevericom gledao. Ludilo, pomisli. Moždaću ja poludeti, ali ovi su većbili ludi.

Kada Ingtar i ostali dotrčaše, on je klecajući ustajao. Svi su bili posečeni; Ingtarov kožni kaput bio je na više mesta umrljan. Met je i dalje držao Rog i svoj bodež. Njegovo sečivo bilo je tamnije od rubina u balčaku. I Perinova sekira bila je crvena, a on je delovao kao da će mu svakog trena pripasti muka.

„Postarao si se za njih?“, reče Ingtar pogledavši tela. „Onda smo završili, ako nije dignuta uzbuna. One budale nijednom nisu pozvale u pomoć.“

„Videću da li su stražari nešto čuli“, reče Hurin i odjuri ka prozoru.

Met odmahnu glavom. „Rande, ovi ljudi su ludi. Znam da sam to i ranije rekao, ali zaista jesu. One sluge...“ Randu stade dah, pitajući se da li su se svi poubijali. Met reče: „Gde god da su nas videli kako se borimo, pali bi na kolena, licima ka podu i obmotali ruke oko glava. Nisu se ni makli, niti uzviknuli; nisu ni pokušali da pomognu vojnicima, niti da dignu uzbunu. Koliko znam, još su tamo.“

„Ne bih računao da će ostati na kolenima“, suvo primeti Ingtar. „Smesta polazimo, i ti što brže možemo.“

„Vi idite“, kaza Rand. „Egvena..

„Budalo!“, prasnu Ingtar. „Imamo ono po šta smo došli. Rog Valera. Nada u spasenje. Šta znači jedna devojka, čak i ako je voliš, naspram Roga i onog što on predstavlja?“

„Mračni može da nosi Rog, što se mene tiče! Šta vredi pronaći Rog ako Egvenu prepustim ovome? Ako bih to učino, Rog me ne bi spasao. Tvorac me ne bi spasao. Sam bih sebe prokleo.“

Ingtar se bezizražajnog lica zagleda u njega. „To stvarno misliš, zar ne?“

„Tamo se nešto dešava“, žurno reče Hurin. „Upravo je dotrčao neki čovek i uskomešali su se kao ribe u kofi. Čekajte. Oficir ulazi unutra!“

„Idite!“, viknu Ingtar. Pokuša da uzme Rog, ali Met je već jurio. Rand je oklevao, ali Ingtar ga zgrabi za ruku i odvuče u hodnik. Ostali su već žurili za Metom; Perin samo bolno pogleda Randa pre no što ode. „Nećeš moći da spaseš devojku ako ovde umreš!“

On potrča s njima. Jedan deo njega mrzeo ga je zbog toga, ali drugi deo prošapta: Vratiću se. Nekakočuje osloboditi.

Ali dok stigoše do podnožja uskog krivudavog stepeništa, mogao je da čuje duboki muški glas kako u prednjem delu kuće besno zahteva da neko ustane i govori. Služavka u skoro providnoj haljini klečala je kod podnožja stepeništa, a sedokosa žena u beloj vuni, s dugom brašnjavom keceljom, klečala je kraj kuhinjskih vrata. Obe su bile tačno u onom položaju koji je Met opisao: licem prema podu, s rukama oko glava. Nisu se ni makle kada Rand i ostali projuriše kraj njih. S olakšanjem vide da dišu.

Trkom pređoše vrt i brzo se popeše preko zida. Ingtar opsova kada Met baci Rog Valera preda se, i ponovo pokuša da ga uhvati kada pade, ali Met ga zgrabi i brzo reče: „Nije čak ni ogreban“, pa jurnu uz uličicu.

Iz kuće koju su upravo napustili začu se još vike; neka žena vrisnu, a neko poče da bije u gong.

Vratiću se po nju. Nekako. Rand požuri za ostalima što je brže mogao.