Veliki lov

19 Pod Bodežom

Noć na obodu Rodoubičinog bodeža bila je hladna, baš kao što su noći u planinama uvek hladne. Vetar je duvao s visokih vrhova noseći ledenu svežinu snežnih kapa. Rand se promeškolji na tvrdom tlu, pripijajući plašt i ćebe oko sebe, samo napola usnuo. Ruka mu pođe k maču. Još jedan dan, pospano pomisli. Samo još jedan, a onda idemo. Ako ni sutra niko ne dođe, bilo Ingtar, bilo Prijatelji Mraka, odvešću Selenu u Kairhijen.

To je i ranije rekao sebi. Svakog dana koji su proveli na padini planine, osmatrajući mesto gde je, prema Hurinovim recima, bio trag u onom drugom svetu, i gde će se sigurno, prema Seleninim rečima, Prijatelji Mraka pojaviti u ovom – govorio je sebi kako je vreme da se ide. A Selena je pričala o Rogu Valera, i dodirnula bi mu ruku, pogledala ga u oči, a on bi se složio da ostanu još jedan dan i pre no što bi postao svestan šta radi.

Skupio se pod hladnim vetrom, razmišljajući o Seleninom dodiru i pogledu. Da je Egvena to videla, ošišala bi me kao ovcu, a i Selenu. Egvena je do sada stigla u Tar Valon, i uči da postane Aes Sedai. Sledeći put kada me bude videla verovatno će pokušati da me smiri.

Dok se prevrtao, ruka mu spade s mača i dodirnu zavežljaj s harfom i flautom Toma Merilina. Prsti mu se sami od sebe stegoše oko zabavljačevog plašta. Čini mi se da sam tada bio srećan, iako sam bežao da spasem živu glavu. Svirao sam flautu za večeru. Nisam znao šta se zaista dešava. Nemoguće je vratiti se.

Stresavši se, otvori oči. Jedinu svetlost zračio je mesec. Nedavno je bio pun i bio je nisko na nebu. Vatra bi ih odala onima koje su vrebali. Loijal promrmlja nešto u snu. Zvučalo je nalik na tihu grmljavinu. Jedan konj udari kopitom o zemlju. Prva straža bila je Hurinova, na isturenoj steni malo više na planini; uskoro će doći da probudi Randa.

Rand se prevrnu... i ukoči. Na mesečini je video Selenu kako se saginje nad njegovim bisagama, sa šakama na kopčama. Bela haljina presijavala se na slabašnoj svetlosti. „Da li ti nešto treba?“

Ona se trže i pogleda ga. „Ti... uplašio si me.“

On ustade, zbacivši ćebe i umotavši se u plašt. Priđe joj. Bio je siguran da je stavio bisage kraj sebe kada je legao. Gledao je da mu uvek budu u blizini. Uze ih od nje. Sve kopče bile su zakopčane, čak i na strani gde je bio osuđujući barjak. Kako mi život može zavisiti od toga da ga zadržim? Ako ga bilo ko vidi i prepozna, to će me osuditi na smrt. Pogleda je sumnjičavo.

Selena ostade gde je i bila, uzvrativši mu pogled. Mesec joj je sijao u tamnim očima. „Shvatila sam“, reče, „da predugo nosim ovu haljinu. Mogla bih barem da je očistim, kad bih imala nešto da obučem dok to ne obavim. Možda jednu od tvojih košulja.“

Rand klimnu, osetivši iznenadno olakšanje. Odeća joj je izgledala čisto kao kada ju je prvi put ugledao, ali znao je da bi se i Egvenina haljina smesta morala očistiti ako bi se i tačkica pojavila na njoj. „Naravno.“ On otvori prostrani džep u koji je natrpao sve osim barjaka i izvuče belu svilenu košulju.

„Hvala.“ Ruke joj pođoše iza leđa. Ka dugmadima, shvati on.

Razrogačenih očiju, okrenu se od nje.

„Ako bi mi pomogao s ovim, bilo bi mnogo lakše.“

Rand pročisti grlo. „Ne bi bilo pristojno. Nije da smo obećani, ili...“ Prekini da misliš o tome! Nikada se nijednom ne možeš oženiti. „Jednostavno ne bi bilo pristojno.“

Naježi se kada začu njen tihi smeh. Kao da mu je prstom prešla duž kičme. Pokuša da ne obraća pažnju na šuškanje iza sebe. „Ah... sutra... sutra polazimo za Kairhijen.“

„A šta je s Rogom Valera?“

„Možda smo pogrešili. Možda ipak neće ovuda proći. Hurin kaže da postoji više prolaza preko Rodoubičinog bodeža. Ako skrenu samo malo na zapad, neće ni morati da zalaze u planine.“

„Ali trag koji smo pratili prošao je ovuda. Doći će ovamo. Rog će biti ovde. Možeš sada da se okreneš.“

„Stalno to govoriš, ali ne znamo...“ Okrenu se, i reči mu zamreše u grlu. Prebacila je haljinu preko ruke, a na sebi je imala njegovu košulju koja je u širokim naborima padala oko nje. Bila je to košulja dugih krajeva, prikladna njegovoj visini, ali ona je bila visoka žena. Kraj košulje sezao joj je do polovine butina. Video je i ranije ženske noge; devojke u Dve Reke uvek su dizale suknje da bi šljapkale po barama Vodene šume. Ali prestajale bi s tim dobrano pre no što postanu dovoljno stare da upletu kosu. A sem toga, bio je mrak. Koža joj je svetlucala na mesečini.

„Šta to ne znaš, Rande?“

Na zvuk njenog glasa ponovo se pokrenu. Glasno se nakašljavši, okrenu lice. „Ah... mislim... ah... ja... ah...“

„Misli o slavi, Rande.“ Dodirnu mu leđa, a on se umalo osramoti ciknuvši. „Misli o slavi koju će steći onaj ko pronađe Rog Valera. Kako ću biti ponosna da stanem pored onoga ko drži Rog. Ne možeš ni zamisliti visine na koje ćemo se uspeti, ti i ja. S Rogom Valera u ruci, možeš postati kralj. Možeš biti novi Artur Hokving. Ti...“

„Lorde Rande!“ Hurin zadihano utrča u logor. „Moj lorde, oni...“ Štade u mestu, odjednom zakrkljavši. Obori pogled i poče da krši prste. „Oprosti mi, moja gospo. Nisam hteo... Ja... oprosti mi.“

Loijal se pridiže, a ćebe i plašt spadoše s njega. „Šta se dešava? Zar je već vreme da ja stražarim?“ Pogleda ka Randu i Seleni. Čak se i na mesečini videlo da je razrogačio oči.

Rand ču kako Selena iza njega uzdahnu. Udalji se od nje i dalje izbegavajući da je pogleda. Noge su joj tako bele, tako glatke. „Šta je bilo, Hurine?“ Pitao se da li je ljut na Hurina, sebe ili Selenu? Nema razloga da na nju budem ljut. Umerenijim glasom ponovo upita: „Da li si nešto video, Hurine?“

Njuškalo ne dižući pogled odgovori: „Vatra, moj lorde, dole u brdima. Isprva je nisam video. Mala je i dobro skrivena. Ali sakrili su je od nekoga ko bi ih pratio, a ne od nekog iznad i ispred njih. Dve milje, lorde Rande. Sigurno manje od tri.“

„Fejn“, kaza Rand. „Ingtar se ne bi bojao da ga neko prati. To mora biti Fejn.“ Odjednom više nije znao šta da radi. Čekali su Fejna, ali sada kada je bio na milju ili dve daleko, njega obuze nesigurnost. „Ujutru... Ujutru ćemo ih pratiti. Kada nas Ingtar i ostali sustignu, moći ćemo da ih uputimo.“

„Dakle“, reče Selena. „Spreman si da prepustiš Rog Valera tom Ingtaru. I svu slavu.“

„Ne želim...“ Ne razmišljajući, on se okrenu, i ona beše tu. Nogu blistavih na mesečini. Nije marila što su bile gole, kao da je sama. Kao da smo mi nasamo, pomisli. Želi čoveka koji će pronaći Rog. „Nas trojica ne možemo da im ga otmemo. Ingtar sa sobom ima dvadeset kopljanika.“

„Ne možeš to da znaš. Koliko pratilaca taj čovek ima? Ni to ne znaš.“ Glas joj beše smiren ali uporan. „Ne znaš čak ni da li ti ljudi ulogoreni dole imaju Rog. Jedini način da to saznaš jeste da siđeš i vidiš. Povedi alantina; njegova sorta je oštrooka, čak i po mesečini. A dovoljno je snažan da nosi Rog u kovčegu, ako odlučiš ispravno.“

U pravu je. Ne znaš sa sigurnošću da je to Fejn. Lepo bi bilo da Hurin traži nepostojeći trag, pa da ih Prijatelji Mraka zateknu na otvorenom kada konačno dođu. „Poći ću sam“, reče joj. „Hurin i Loijal će ostati da te čuvaju.“

Nasmejavši se, Selena mu priđe tako ljupko kao da pleše. Mesečeve senke obavile su joj lice tajanstvenošću dok ga je gledala. Ta tajanstvenost činila ju je još lepšom. „U stanju sam da se brinem o sebi dok se ti ne vratiš da me čuvaš. Povedi alantina.“

„U pravu je, Rande“, kaza Loijal ustavši. „Vidim bolje od tebe po mesečini. Ako ja pođem, možda nećemo morati da prilazimo tako blizu kao što bi ti sam morao.“

„U redu.“ Rand se vrati po svoj mač i opasa ga. Luk i tobolac ostavio je gde su bili. Luk mu po mraku nije mogao koristiti, a ionako je nameravao da gleda, ne da se bori. „Hurine, pokaži mi tu vatru.“

Njuškalo ga povede uz padinu do isturene stene koja je štrcala iz planine kao ogromni kameni prst. Vatra je bila samo tačkica. Kada ju je Hurin prvi put pokazao, nije je ni video. Ko god da ju je zapalio, nije hteo da bude primećena. Rand joj upamti položaj.

Dok su se vratili u logor, Loijal je već osedlao Riđana i svog konja. Rand krenu da uzjaše, ali Selena ga uhvati za ruku. „Seti se slave“, tiho mu reče. „Seti se.“ Košulja kao da joj je stajala bolje no što je upamtio. Kao da se slila s njenim oblinama.

Udahnu duboko i povuče ruku. „Čuvaj je životom, Hurine. Loijale?“ Nežno mamuznu Riđana. Ogijerov veliki at pođe za njim.

Nisu ni pokušavali da se kreću brzo. Noć je obavila planinu, a od senki koje je mesec bacao put je bio nesiguran. Rand više nije video vatru – nema sumnje da je bila bolje skrivena od očiju na istoj visini – ali dobro je upamtio njen položaj. Za nekoga ko je naučio da lovi u gustišu Zapadne šume u Dve Reke, pronaći vatru nije predstavljalo veliku teškoću. A šta onda? U mislima mu je bilo Selenino lice. Kako ću biti ponosna da stojim pored onog ko drži Rog.

„Loijale“, iznenada reče, pokušavajući da razbistri misli, „zašto te stalno zove alantin?“

„To je Stari jezik, Rande.“ Ogijerov konj spuštao je kopita nesigurno, ali on ga je vodio kao da je bio dan. „To znači Brat, a skraćeno je od tia avende alantin. Brat drveću. Drvobrat. To je veoma zvanično, ali čuo sam da Kairhijenjani mnogo drže do forme. Barem plemići. Obični ljudi koje sam tamo sreo uopšte nisu takvi.“

Rand se namršti. Čobanin ne bi baš bio prihvatljiv kairhijenskim plemićima formalistima. Svetlosti, Met je bio upravu. Jesi lud, a i uobražen. Ali ako bih mogao da se oženim...

Požele da prekine te misli, i pre no što shvati šta radi, nasta praznina, učinivši misli udaljenim, kao da su deo nekog drugog. Saidin zasja dozivajući ga. On stisnu zube, rešen da ne obraća pažnju. Bilo je to kao ne obraćati pažnju na užareno ugljevlje u glavi, ali barem ga je držao na odstojanju. Jedva. Skoro je napustio prazninu, ali Prijatelji Mraka bili su sve bliže. I Troloci. Praznina mu je bila potrebna, čak i njen nelagodni spokoj. Ne moram da ga dodirnem. Ne moram.

Posle nekog vremena zauzda Riđana. Zaustavili su se u podnožju jednog brda. Raštrkano drveće na njegovim padinama crnelo se u mraku. „Mislim da smo im sada blizu“, tiho reče. „Bolje da ostatak puta pređemo peške.“ Skliznu iz sedla i zaveza uzde za granu.

„Jesi li dobro?“, prošapta Loijal. „Neobično zvučiš.“

„Dobro sam.“ Shvati da mu glas zaista zvuči nategnuto. Saidin ga je dozivao. Ne! „Samo oprezno. Nisam siguran koliko su daleko, ali ta vatra trebalo bi da je negde blizu nas. Čini mi se na vrhu brda.“ Ogijer klimnu.

Rand stade polako da se prikrada od drveta do drveta, oprezno stupajući. Čvrsto je držao mač da ne bi lupio o neko stablo. Bio je srećan što nije bilo niskog rastinja. Loijal ga je pratio, nalik na veliku senku; Rand ga je samo nejasno video. Sve oko njega pretvorilo se u senke i tamu.

Odjednom neka igra mesečine istopi senke pred njim, a on se zaledi, dotaknuvši grubu koru stabla kožolista. Nejasne humke na tlu pretvoriše se u ljude umotane u ćebad, a dalje od njih beše grupa većih humki. Usnuli Troloci. Ugasili su vatru. Zrak mesečine koji se probio kroz grane odbio se od nečeg zlatnog i srebrnog što je ležalo na zemlji, na pola puta između dve grupe. Mesečina se pojača. Na trenutak je sve jasno sagledao. Obris usnulog čoveka bio je blizu sjaja, ali nije mu to privuklo pogled. Kovčeg. Rog. I nešto na njemu, crvena tačka koja je bleštala na mesečini. Bodež! Zašto bi Fejn stavio... Loijalova ogromna šaka pokri Randova usta, kao i dobar deo lica. On se okrenu da pogleda Ogijera. Loijal pokaza udesno, polako, kao da bi pokret mogao da privuče pažnju.

Rand isprva ništa nije video, a onda se senka pomeri, ni deset koraka daleko. Visoka debela senka, i to s njuškom. Randu zastade dah. Trolok. Podigao je glavu, kao da njuši. Neki od njih lovili su po mirisu.

Praznina na trenutak zatreperi. Neko se promeškolji u logoru Prijatelja Mraka, a Trolok se okrenu da pogleda u tom pravcu.

Rand se zaledi, dopustivši da ga obuzme smirenost praznine. Šaka mu beše na maču, ali nije ni pomišljao na njega. Praznina beše sve. Šta će biti, biće. Netremice je gledao Troloka.

Senka s njuškom provela je još nekoliko trenutaka posmatrajući logor, a onda, kao da je nečim zadovoljna, leže pored jednog drveta. Skoro smesta začu se tihi zvuk nalik na cepanje grube tkanine.

Loijal s nevericom šapnu Randu na uvo: „Zaspao je.“

Rand klimnu. Tam mu je pričao da su Troloci lenji i skloni da odustanu od bilo kog zadatka, sem ubijanja, ukoliko nisu primorani. Okrenu se da ponovo pogleda logor.

Tamo je sve ponovo bilo mirno. Mesečina nije više sijala na kovčeg, ali sada je znao koja je od senki bio on. Video ga je u sebi, kako lebdi izvan praznine. Zlato ukrašeno srebrom svetlucalo je, presijavajući se od sjaja saidina. Rog Valera i bodež potreban Metu na dohvatu ruke. Selenino lice pojavi se pored kovčega. Mogli bi ujutru da pođu za Fejnovom družinom, i čekaju dok im se Ingtar ne pridruži. Ako uopšte dođe. Ako je još sledio trag bez svog njuškala. Ne, neće biti bolje prilike. Sve na dohvatu ruke. Selena je čekala na planini.

Pokazavši Loijalu da ga sledi, Rand se spusti na trbuh i poče da puzi ka kovčegu. Čuo je kad Ogijer prigušeno dahnu, ali pogled mu beše usredsređen na tu jednu senovitu humku pred sobom.

Prijatelji Mraka i Troloci ležali su levo i desno od njega, ali jednom je video Tama kako se približio jelenu dovoljno da ga dodirne pre no što je životinja pobegla. Pokušavao je da uči od Tama. Ludilo! Misao se nejasno pojavi, skoro nedohvatna. Ovo je ludilo! Ti – si – poludeo! Nejasne misli; misli nekog drugog.

Polako, tiho, on dopuza do te posebne senke, i ispruži ruku. Dodirnu zamršene arabeske izrađene u zlatu. To je bio kovčeg koji je čuvao Rog Valera. Dodirnu još nešto, na poklopcu. Bodež ogoljenog sečiva. Oči mu se razrogačiše u mraku. Setivši se šta je učinio Metu, trže ruku natrag. Praznina se zamreška od njegove uznemirenosti.

Čovek koji je jedini spavao u blizini – na dva koraka od kovčega – zaječa u snu i okrenu se. Rand dopusti praznini da otera misli i strah. Nelagodno mrmljajući u snu čovek se smiri.

Rand ponovo pruži ruku ka bodežu, ne dodirujući ga. U početku nije naškodio Metu. Ne mnogo, barem; ne brzo. Užurbanim pokretom on zgrabi bodež, stavi ga za pojas i trže ruku dalje od njega, kao da će pomoći ako ga što manje bude dodirivao. Možda i hoće, a Met će bez njega umreti. Osećao ga je tu, skoro kao težinu koja ga pritiska i vuče. Ali u praznini, taj osećaj je bio udaljen kao i misao, a osećaj prisutnosti bodeža brzo se pretvori u nešto na šta se navikao.

Izgubi samo još jedan trenutak gledajući kovčeg sakriven senkama. Rog mora da je bio unutra, ali nije znao kako da ga otvori, a nije mogao ni da ga podigne. Tada se osvrnu i pogledom potraži Loijala. Vide Ogijera kako čuči blizu njega. Ogromna glava stalno se okretala dok je posmatrao čas Troloke, čas Prijatelje Mraka. Čak i u mraku jasno se videlo da je Loijal razrogačio oči što je više mogao. Na mesečini, izgledale su kao tacne. Rand uhvati Loijala za ruku.

Ogijer se trže i dahnu. Rand stavi prst na usne, dotače Loijalovom šakom kovčeg i pokaza dizanje. Neko vreme – činilo se kao večnost u tami, s Prijateljima Mraka i Trolocima svuda okolo, ali nije moglo biti duže od trena – Loijal je samo gledao. A onda, polako, obgrli zlatni kovčeg i ustade. U njegovim rukama kovčeg se činio lak kao pero.

Podjednako pažljivo, pa čak i pažljivije no što se ušunjao, Rand je polako napuštao logor, iza Loijala i kovčega. Obema rukama držeći mač, posmatrao je usnule Prijatelje Mraka i mirne obrise Troloka. Tama ih je sve progutala dok su Rand i Loijal odmicali. Još malo. Uspeli smo!

Čovek koji je spavao kraj kovčega odjednom se uz prigušen uzvik pridiže, a zatim skoči na noge. „Nema ga! Budi se, gamadi! Neeeeema gaaa!“ Fejnov glas. Rand ga prepozna čak i u praznini. Ostali poskakaše, Prijatelji Mraka i Troloci, bučno zapitkujući šta se desilo, režući i sikćući. Fejn poče da zavija. „Znam da si to ti, al’Tore. Kriješ se od mene, ali znam da si tamo negde! Pronađite ga! Pronađite ga! Al’Toooreee!“ Ljudi i Troloci raštrkaše se na sve strane.

Okružen prazninom, Rand nastavi. Skoro zaboravljen pri ulasku u logor, saidin ga je dozivao.

„Ne može da nas vidi“, prošapta Loijal. „Kada stignemo do konja...“

Trolok ih napade iz mraka. Imao je ljudsko lice s okrutnim orlovskim kljunom umesto nosa i usta. Srpoliki mač već je sekao vazduh.

Rand se ne razmišljajući pokrenu. Bio je jedno sa sečivom. Mačka pleše na zidu. Trolok vrisnu i pade, još jednom jeknu i uginu.

„Beži, Loijale!“, zapovedi Rand. Saidin ga je zvao. „Beži!“

Nejasno je bio svestan da je Loijal nespretno potrčao, ali još jedan Trolok iskoči iz mraka, s njuškom i kljovama divljeg vepra i podignutom sekirom. Rand se vešto postavi između Troloka i Ogijera; Loijal mora odneti Rog. Za dve glave viši od Randa, i upola širi, Trolok uz tiho režanje jurnu na njega. Dvoranin tapše lepezom. Ovoga puta nije bilo vrištanja. Pođe za Loijalom, unatraške, motreći u mraku. Saidin mu je pevao svoju slatku pesmu. Moć bi sve mogla da ih sprži. Da pretvori u pepeo Fejna i ostale. Ne!

Još dva Troloka. Vuk i ovan, sjajnih zuba i povijenih rogova. Gušter u trnovom žbunju. Spretno ustade s kolena kada drugi Trolok pade. Rogovi mu skoro okrznuše rame. Pesma saidina milovala ga je zavodljivo, privlačila s hiljadu svilenih žica. Spali ih sve uz pomoć Moći. Ne. Ne! Bolje poginuti nego to. Da sam mrtav, to bi se okončalo.

Pojavi se nekoliko Troloka, nesigurnih u lovu. Trojica. Četvorica. Odjednom, jedan pokaza ka Randu i urliknu. Ostali mu odgovoriše jurišajući.

„Neka se okonča!“, povika Rand i skoči im u susret.

Na trenutak, iznenađenje ih uspori, a onda navališe uz grlene krike, radosni i krvožedni, podignutih mačeva i sekira. On zaigra među njima uz pesmu saidina. Kolibri ljubi ružu. Tako lukava beše ta pesma. Ispunila ga je. Mačka na vrelom pesku. Mač je bio živ u njegovim rukama kao nikad ranije, a on se borio kao da čapljom označeno sečivo može da drži saidin na odstojanju. Čaplja širi krila.

Rand se zablenu u nepokretne telesine oko sebe. „Bolje biti mrtav“, promrmlja. Podiže pogled ka vrhu brda, gde je bio logor. Fejn je bio tamo, Prijatelji Mraka i još Troloka. Bilo ih je previše da bi se borio s njima. Previše da bi preživeo to sučeljavanje. Načini korak u tom smeru. Još jedan.

„Rande, hajde!“ Loijalov prošaptani poziv ispunjen hitnjom dopre do njega kroz prazninu. „Tako ti života i Svetlosti, Rande, hajde!“

Pažljivo, Rand se saže da obriše svoje sečivo o troločki kaput. Onda, onako kako je naučio, kao da ga Lan gleda, vrati ga u kani je.

„Rande!“

Kao da ne vidi potrebu za žurbom, Rand se pridruži Loijalu kod konja. Ogijer je vezivao zlatni kovčeg preko svog sedla kožnim trakama iz bisaga. Plašt je bio zgužvan pod kovčegom, da bi ovaj bolje stajao na oblom sedlu.

Saidin nije više pevao. Bio je tu, taj sjaj od koga mu se stomak prevrtao, ali na odstojanju, kao da mu se zaista odupro. Zbunjeno, dopusti praznini da nestane. „Mislim da ludim“, reče. Iznenada shvativši gde se nalaze, zagleda se u smeru iz koga su došli. Vika i zavijanje čuli su se iz nekoliko različitih pravaca. Bili su to znaci potrage, ali nije bilo znakova progona. Ne još. Uzjaha Riđana.

„Ponekad ne razumem ni polovinu onoga što kažeš“, kaza Loijal. „Ako moraš da poludiš, možeš li barem da sačekaš dok se ne vratimo do gospe Selene i Hurina?“

„Kako ćeš da jašeš s tim na sedlu?“

„Trčaću!“ Ogijer potvrdi svoje reči tako što potrča, vodeći konja za sobom. Rand pođe za njim. Loijal je trčao brzo koliko je konj mogao da kasa. Rand je mislio da Ogijer neće dugo izdržati, ali Loijal nije usporavao ni na tren. Rand shvati kako može biti istina da je jednom nadtrčao konja. S vremena na vreme Loijal bi se u trku osvrnuo, ali povici Prijatelja Mraka i troločko zavijanje gubili su se u daljini.

Čak i kada tlo postade strmije, Loijal jedva da uspori. Utrča u njihov logor na planinskoj padini jedva zadihan.

„Imaš ga.“ Selenin glas beše ushićen, a pogled joj je počivao na ukrašenom kovčegu na Loijalovom sedlu. Ponovo je bila u haljini; Randu je izgledala bela kao sveži sneg. „Znala sam da ćeš dobro odabrati. Mogu li... da ga pogledam?“

„Jesu li vas pratili, moj lorde?“, zabrinuto upita Hurin. Pogleda kovčeg sa strahopoštovanjem, ali pogled mu skliznu s njega u mrak, niz planinu. „Moraćemo brzo da krenemo ako su pošli za vama.“

„Mislim da nisu. Idi do stene i pogledaj možeš li nešto da vidiš.“ Rand sjaha dok Hurin pojuri uz planinu. „Selena, ne znam kako da otvorim kovčeg. Loijale, znaš li ti?“ Ogijer odmahnu glavom.

„Daj da pokušam...“ Čak i za ženu Selenine visine, Loijalovo sedlo bilo je visoko. Morala je da se ispruži da bi dotakla zamršene šare na kovčegu. Prešla je preko njih, pritisnula. Začu se klik, i ona podiže poklopac i širom otvori kovčeg.

Dok se propinjala na prste da gurne ruku unutra, Rand se ispruži preko njenog ramena i uze Rog Valera. Već ga je jednom video, ali nikada ga nije dodirnuo. Iako prelepo načinjen, nije delovao staro, niti moćno. Povijeni zlatni rog sijao je na slabašnoj svetlosti. Oko piska i kraja roga bila su umetnuta srebrna slova. Pređe prstom preko njih. Izgledalo je kao da su načinjena od zatočene mesečine.

„Tia mi aven Moridin isainde vaditi“, reče Selena. „Grob prepreka nije mome zovu. Ti ćeš biti veći no što je Artur Hokving ikada bio.“

„Nosim ga u Šijenar, lordu Agelmaru.“ Trebalo bi da ide u Tar Valon, pomisli, ali završio sam s Aes Sedai. Neka ga Agelmar ili Ingtar tamo odnesu. Vrati Rog u kovčeg. Isijavao je mesečinu i mamio oko.

„To je ludost“, kaza Selena.

Rand se trže na tu reč. „Bio lud ili ne, to ću uraditi. Rekoh ti, Selena, ne želim nikakvu veličinu. Tamo sam mislio da hoću. Neko vreme, mislio sam da želim...“ Svetlosti, tako je lepa. Egvena. Selena. Nisam dostojan ni jedne ni druge. „Nešto kao da me je obuzelo.“ Saidin je došao po mene, ali mačem sam ga oterao. Da nije, možda, i to ludost? Duboko udahnu. „Rog Valera treba da bude u Šijenaru. Ako ne tamo, lord Agelmar će znati šta s njim da uradi.“

Hurin siđe s planine. „Vatra je ponovo tamo, lorde Rande. Veća no što je bila. A učinilo mi se da čujem viku. Sve je dole u brdima. Mislim da još nisu došli do planine.“

„Nisi me razumeo, Rande“, odgovori mu Selena. „Sada ne možeš nazad. Nemaš izbora. Oni Prijatelji Tame neće jednostavno otići jer si im uzeo Rog. Daleko od toga. Sem ako ne možeš sve da ih pobiješ, oni će sada loviti tebe, kao što si ti lovio njih.“

„Ne!“ Loijala i Hurina iznenadi Randova žestina. Mekšim glasom reče: „Ne znam kako sve da ih pobijem. Što se mene tiče, mogu večito da žive.“

Selena odmahnu glavom, a duga kosa joj se zatalasa. „Onda ne možeš nazad, već samo napred. Pre ćeš stići do bezbednosti zidina Kairhijena no što bi se vratio u Šijenar. Da li ti još nekoliko dana u mom društvu deluju toliko naporno?“

Rand se zagleda u kovčeg. Selenino društvo bilo je daleko od tegobnog, ali u njenoj blizini stalno su mu navirale misli koje nije mogao da spreči. Ipak, pokušaj da se vrati na sever značio bi rizik od sučeljavanja s Fejnom i njegovim sledbenicima. Što se toga tiče, bila je u pravu. Fejn nikada neće odustati. A ni Ingtar. Ako Ingtar nastavi na jug, a Rand nije video razloga da on skrene s puta, pre ili posle stići će u Kairhijen.

„Kairhijen“, složi se on. „Moraćeš da mi pokažeš gde živiš, Selena. Nikada nisam bio u Kairhijenu.“ Pođe rukom da zatvori kovčeg.

„Uzeo si još nešto od Prijatelja Tame?“, upita ga Selena. „Ranije si govorio o nekom bodežu.“

Kako bih mogao da zaboravim? Ostavi kovčeg i uze bodež. Golo sečivo bilo je povijeno kao rog, a graničnik beše u obliku zlatnih zmija. Umetnut u dršku, rubin veličine lešnika treptao je na mesečini kao urokljivo oko. Ma koliko ukrašen bio, i ma koliko znao da je izopačen, pod rukom se nije razlikovao od ma kog drugog noža.

„Pazi se“, kaza mu Selena. „Nemoj da se posečeš.“

Rand se strese. Ako je samo posedovanje noža bilo opasno, nije želeo da zna šta bi učinila posekotina. „Ovo je iz Šadar Logota“, obrati se ostalima. „Izludeće svakoga ko ga predugo nosi, izopačiti ga do srži, kao što je Šadar Logot bio izopačen. Bez Lečenja Aes Sedai, ta izopačenost s vremenom će ubiti.“

„Dakle, to muči Meta“, tiho reče Loijal. „Nikada nisam ni posumnjao.“ Hurin je zurio u bodež u Randovoj šaci i brisao šake o kaput. Njuškalo nije izgledao srećno.

„Niko od nas ne sme ga držati više no što je neophodno“, nastavi Rand. „Smisliću neki način da ga nosim...“

„To je opasno.“ Selena se namršti na sečivo kao da su zmije bile prave i otrovne. „Baci ga. Ostavi ga, ili ga zakopaj ako ne želiš da nekom drugom padne u šake, samo ga se otarasi.“

„Potreban je Metu“, odlučno joj odgovori Rand.

„Suviše je opasno. Sam si tako rekao.“

„Potreban mu je. Am... Aes Sedai rekoše da će umreti ako ga ne upotrebe da bi ga Izlečile.“ Imaju ga na uzici, ali ovo sečivo će je preseći. Dok ga se ne otarasim, kao i Roga, i ja sam na uzdi, ali neću igrati kako one hoće, ma koliko vukle.

On stavi bodež u kovčeg, u prevoj Roga – taman je bilo mesta za njega – i spusti poklopac. Kovčeg se zaključa uz oštar zvuk. „To bi trebalo da nas zaštiti od njega.“ Nadao se da će tako biti. Lan mu je rekao da treba zvučati najsigurnije kada si najmanje siguran.

„Kovčeg će nas sigurno zaštititi“, oštrim glasom reče Selena. „A sada nameravam da nastavim da spavam.“

Rand odmahnu glavom. „Preblizu smo. Izgleda da je Fejn ponekad u stanju da me pronađe.“

„Potraži Jedinstvo ako se plašiš“, odgovori mu Selena.

„Hoću da budemo što je moguće dalje od tih Prijatelja Mraka kad svane. Osedlaću tvoju kobilu.“

„Tvrdoglav!“ Zvučala je besno, ali kada ju je pogledao, usne su joj se smešile, iako oči nisu. „Najbolji je tvrdoglav muškarac, kada ga...“ Glas joj utihnu, a to ga zabrinu. Izgleda da žene često ne dovrše misli, a po njegovom ograničenom iskustvu, ono što nije bilo rečeno donosilo je najviše nevolja. Ćutke je gledala dok je on stavljao njeno sedlo na belu kobilu i zatezao kolane.

„Sve ih sakupite!“, odreza Fejn. Trolok s jarećom gubicom ustuknu od njega. Vatra, preko koje sada beše nagomilano drvo, osvetlila je čitav vrh brda i bacala razigrane senke. Njegovi ljudski sledbenici šćućurili su se oko plamena, plašeći se da budu u mraku s ostatkom Troloka. „Sakupi ih, sve koji su još živi, a ako neki pomisli na beg, objasni da će završiti kao ovaj.“ Pokaza ka prvom Troloku koji mu je doneo vesti da nema ni traga od al’Tora. Još se trzao na zemlji natopljenoj njegovom sopstvenom krvlju, izrivajući papcima sićušne rovove. „Idi“, prošapta Fejn, a Trolok jareće gubice otrča u mrak.

Fejn prezrivo pogleda ostale ljude – Još će oni poslužiti – a onda se okrenu i zapilji u tamu, prema Rodoubičinom bodežu. Al’Tor je bio tamo negde, u planinama. S Rogom. Na tu pomisao glasno zaškrguta zubima. Nije znao tačno gde, ali nešto ga je vuklo ka planini. Ka al’Toru. Toliko mu je od... dara... Mračnoga ostalo. Nije ni pomišljao na to, pokušavao je da ne misli na to, sve dok se odjednom, pošto je Rog nestao – Nestao! – al’Tor nije pojavio, mameći ga kao što meso vuče izgladnelog psa.

„Nisam više pas. Ne više pas!“ Čuo je kako se ostali nelagodno komešaju oko vatre, ali nije na njih obraćao pažnju. „Platićeš za ono što si mi učinio, al’Tore! Čitav svet će platiti!“ Suludo se zakikota u mraku. „Čitav svet će platiti!“