Veliki lov

7 Krv traži krv

Dok su nosila s Metom polazila za odaje Amirlin Tron, Moiraina pažljivo ponovo umota angreal – figuricu žene u lepršavoj odori, od slonovače potamnele od godina – u parče svile i vrati ga u torbicu. Rad sa drugim Aes Sedai, stapanje sposobnosti, usmeravanje toka Jedne moći na određeni zadatak, i pod najboljim okolnostima bili su zamorni, čak i uz pomoć angreala, a rad čitave noći bez imalo sna nije predstavljao najbolje okolnosti. A ono što su uradile s momkom nije bilo lako.

Leana odsečnim pokretima i uz nekoliko oštrih reči pokaza nosačima da izađu. Dvojica ljudi stalno su se klanjali, nervozni zbog prisustva toliko Aes Sedai, a pogotovu što je jedna od njih bila Amirlin lično. A Aes Sedai su još i koristile Moć. Čekali su u hodniku, oslonjeni na zid dok su one radile, nestrpljivi da napuste ženske odaje. Met je ležao sklopljenih očiju i bledoga lica, ali je ravnomerno disao u dubokom snu.

Kakvog će ovo uticaja imati?, pitala se Moiraina. Pošto je Rog nestao, on nije neophodan, ali ipak...

Vrata se zatvoriše za Leanom i nosačima, a Amirlin drhtavo uzdahnu. „Opak je to bio posao. Opak.“ Lice joj je bilo staloženo, ali trljala je ruke kao da želi da ih opere.

„Ali vrlo zanimljiv“, reče Verin. Ona je bila četvrta Aes Sedai koju je Amirlin odabrala za noćašnji rad. „Šteta što nismo imale bodež da izvedemo potpuno Lečenje. Uprkos svemu što smo noćas učinile, neće dugo živeti. U najboljem slučaju, nekoliko meseci.“ Tri Aes Sedai bile su same u Amirlininim odajama. Kroz proreze za strele rumenila se zora.

„Ali sada će imati to vreme“, oštro odgovori Moiraina. „A ako budemo mogle da povratimo bodež, veza još može biti prekinuta.“ Ako budemo mogle da ga povratimo. Da, naravno.

„Još može biti prekinuta“, složi se Verin. Bila je to punačka žena, četvrtastog lica. A čak i uz dar bezvremenosti Aes Sedai, u njenoj smeđoj kosi videle su se sede vlasi. To je bio jedini znak njenih godina, ali za Aes Sedai to je značilo da je odista veoma stara. Međutim, glas joj je bio zvonak, u skladu s njenom glatkom kožom. „Doduše, dugo je bio povezan s bodežom. To se mora uzeti u obzir. A sada će biti još duže u toj vezi, pronašli mi bodež ili ne. Moguće je da je već toliko promenjen da puno Lečenje ništa ne može učiniti, čak i ako više ne može da zarazi druge. Tako mala stvar, taj bodež“, mislila se, „ali iskvariće svakoga ko ga dovoljno dugo bude imao. Njegov nosilac će izopačiti one koji dođu u dodir s njim, a oni druge. I tako će se mržnja i sumnja koja je uništila Sadar Logot, da se svako okrenuo protiv svakog, ponovo vratiti. Pitam se koliko ljudi može biti iskvareno za, recimo, godinu dana. Trebalo bi da je moguće izvesti približnu procenu.“

Moiraina pogleda Smeđu sestru. Suočili smo se s još jednom opasnošću, a ona priča kao da je to neka zagonetka u knjizi. Svetlosti, Smeđe zaista nisu svesne sveta u kome žive. „Onda moramo pronaći bodež, sestro. Agelmar je poslao ljude da love one koji su oteli Rog i pobili njegove verne podanike. To su isti oni koji su oteli bodež. Ako pronađemo jedno, pronaći ćemo i drugo.“

Verin klimnu glavom, ali istovremeno se i namršti. „Ali opet, čak i da ga pronađemo, ko može bezbedno da ga vrati? Ko god da ga dotakne, rizikuje da i sam bude izopačen ako ga predugo nosi. Možda u kovčegu, dobro obmotanom i postavljenom, ali opet bi bio opasan za one koji su suviše dugo u njegovoj blizini. Bez samog bodeža, ne možemo biti sigurni koliko mora biti pod štitovima. Ali ti si ga videla, Moiraina. I više od toga – postarala si se za njega dovoljno da taj mladić preživi i ne zarazi ostale. Mora da imaš dobru predstavu koliko je njegov uticaj jak.“

„Postoji neko“, reče Moiraina, „ko je u stanju da povrati bodež a da mu on ne naškodi. Neko ko je, koliko je to moguće, već zaštićen od izopačenosti. Met Kauton.“

Amirlin klimnu. „Da, naravno. On to može. Ako dovoljno dugo poživi. Samo Svetlost zna koliko daleko će biti odnet pre no što ga Agelmarovi ljudi pronađu. Ako ga pronađu. A ako dečko pre toga umre... pa, ako bodež bude toliko dugo vršljao, imaćemo jednu brigu više.“ Umorno protrlja oči. „Mislim da takođe moramo da pronađemo tog Padana Fejna. Zašto je taj Prijatelj Mraka tako važan da toliko rizikuju kako bi ga oslobodili? Bilo im je mnogo lakše da jednostavno ukradu Rog. To je i dalje opasno kao zimski vetar na Olujnom moru, to što su tako ušli u samu utvrdu, ali uvećali su rizik oslobađanjem tog Prijatelja Mraka. Ako Vrebači misle da je on toliko važan" – ona zastade, a Moiraina shvati da se Amirlin pita da li zaista i dalje samo Mirdraali izdaju zapovesti – „onda moramo i mi.“

„Moramo ga pronaći“, složi se Moiraina, nadajući se da ne pokazuje ništa od potrebe za hitnjom koju je osećala, „ali je verovatnije da ćemo ga pronaći zajedno s Rogom.“

„Kako kažeš, kćeri.“ Amirlin pritisnu usne da priguši zevanje. „A sada, Verin, ako bi me izvinila, moram da kažem nekoliko reči Moiraini, a onda da odspavam malo. Pretpostavljam da će Agelmar biti odlučan da se gozba održi noćas, budući da je prošla noć propala. Tvoja pomoć bila je neprocenjiva, kćeri. Upamti, molim te, da treba da ćutiš o prirodi momkove povrede. Neke od tvojih sestara pre bi u njemu videle Senku, no tvorevinu ljudi.“

Nije bilo potrebe da imenuje Crveni Ađah. Ali, pomisli Moiraina, možda Crvene nisu jedine zbog kojih je trebalo biti oprezan.

„Naravno da ću ću tati, majko.“ Verin se pokloni, ali se ni ne pomače ka vratima. „Mislim da bi ovo htela da vidiš, majko.“ S tim rečima izvuče iz pojasa malu beležnicu, povezanu u smeđu kožu. „Ono što je ispisano po zidovima tamnice. Bilo je nekoliko problema s prevodom. Većina toga bile su uobičajena huljenja i hvalisanja; Troloci znaju za malo toga drugog – ali jedan deo bio je ispisan boljim rukopisom. Obrazovani Prijatelj Mraka, ili možda Mirdraal. Moglo bi to biti samo ruganje, ali ipak ima oblik pesme i prizvuk proročanstva. Malo znamo o proročanstvima koja dolaze iz Senke, majko.“

Amirlin je samo na trenutak oklevala pre no što klimnu glavom. Proročanstva iz Senke, mračna proročanstva, imala su, nažalost, običaj da se podjednako ispune koliko i proročanstva Svetlosti. „Pročitaj mi.“

Verin okrenu nekoliko stranica, a onda pročisti grlo i smirenim, ujednačenim glasom otpoče:

Kada je završila, zavladala je duga tišina.

Naposletku, Amirlin reče: „Ko je još ovo video, kćeri? Ko zna za ovo?“

„Samo Serafel, majko. Čim smo prepisale, naredila sam ljudima da obrišu zidove. Nisu se bunili; bili su željni da se toga otarase.“

Amirlin klimnu. „Dobro. Suviše njih u Krajinama može da rastumači troločko pismo. Nema potrebe da im pružimo još razloga za brigu. Imaju ih dovoljno.“

„Šta misliš o ovome?“, opreznim glasom upita Moiraina Verin. „Misliš li da je to proročanstvo?“

Verin nakrivi glavu, zamišljeno se zagledavši u svoje beleške. „Moguće. Ima formu nekih od nekoliko mračnih proročanstava koja su nam poznata. A neki delovi su sasvim jasni. Doduše, to i dalje može biti ruganje.“ Pokaza jedan red. „Kći Noći ponovo hodi. To može značiti samo da je Lanfear ponovo slobodna. Ili neko želi da tako mislimo.“

„To bi značilo da imamo razloga za brigu, kćeri“, reče Amirlin Tron, „da je istinito. Ali Izgubljeni su i dalje zatočeni.“ Brzo pogleda ka Moiraini, na trenutak delujući uznemireno, pre no što prisili lice da bude spokojno. „Čak i ako pečati zaista slabe, Izgubljeni su i dalje zatočeni.“

Lanfear. Na Starom jeziku, Kći Noći. Njeno pravo ime nigde nije zabeleženo, ali to ime je ona odabrala, za razliku od većine Izgubljenih, koji su imena dobili od onih koje su izdali. Neki su govorili da je bila najmoćnija od Izgubljenih, posle Išamaela, Izdajnika nade, ali da je tajila svoju punu moć. Malo je ostalo iz tog vremena da bi bilo koji učenjak mogao biti potpuno siguran.

„Uz sve ove lažne Zmajeve, nije ni čudo što neko pokušava da u sve to uvuče i Lanfear.“ Moirainin glas bio je staložen kao i njeno lice, ali u sebi je kiptela. Jedino što se o Lanfear zasigurno znalo, sem njenog imena, bilo je da je pre no što je prešla Senci, pre no što je Lijus Terin Telamon sreo Hijenu, Lanfear bila njegova ljubavnica. Komplikacija koja nam nije potrebna.

Amirlin Tron se namršti, kao da je mislila o istome, ali Verin klimnu kao da sve to behu samo reči. „I druga imena su jasna, majko. Lord Luk, naravno, bio je brat Tigrejne, u to vreme kćeri naslednice Andora, koji je nestao u Pustoši. Ko je Isam, ili šta on ima s Lukom, ne znam.“

„S vremenom ćemo saznati ono što treba“, reče Moiraina. „Još nema dokaza da je ovo zaista proročanstvo.“ Znala je to ime. Isam je bio sin Brejane, žene Laina Mandragorana, čiji je pokušaj da otme presto Malkijera za svog muža doveo do napada troločkih hordi. Brejana i njen novorođeni sin nestali su kada su Troloci pregazili Malkijer. A Isam je bio rod Lanu. Ili jeste rod? Ovo moram da krijem od njega, dok ne budem znala kako će to primiti. Sve dok ne budemo daleko od Pustoši. Ako bi mislio da je Isam živ...

„Osmatrači čekaju na Tomanskoj glavi“, nastavi Verin. „Ima onih koji i dalje veruju da će se vojske koje je Artur Hokving poslao preko Aritskog okeana jednoga dana vratiti, mada posle sveg ovog vremena... prezrivo šmrknu. „Do Mijere A’vron, Osmatrači talasa, i dalje imaju... pretpostavljam da je zajednica najbolja reč... na Tomanskoj glavi, kod Falmea. A jedno od starih imena za Artura Hokvinga bilo je Čekić Svetla.“

„Da li ti to hoćeš da kažeš, kćeri“, reče Amirlin Tron, „da se vojske Artura Hokvinga, ili bolje reći njihovi potomci, posle hiljadu godina zaista vraćaju?”

„Kolaju glasine o ratu na Almotskoj ravnici i Tomanskoj glavi“, polako reče Moiraina. „A Hokving je poslao i dvojicu svojih sinova, ne samo vojske. Ako su zaista preživeli, u kojim god zemljama koje su našli, moglo bi biti mnogo Hokvingovih potomaka. Ili nijedan.“

Amirlin oprezno pogleda Moirainu, očigledno želeći da su same, kako bi mogla da je ispita šta smera. Moiraina načini smirujući pokret, a njena stara prijateljica joj uzvrati grimasom.

Verin, utonula u svoje beleške, ništa nije primetila. „Ne znam, majko. Doduše, sumnjam. Ništa ne znamo o tim zemljama koje je Artur Hokving rešio da pokori. Šteta što Morski narod odbija da pređe Aritski okean. Kažu da su na drugoj strani Ostrva mrtvih. Kad bih samo znala šta pod time misle, ali ta prokleta mučaljivost Morskog naroda...“ Ona uzdahnu, i dalje ne dižući glavu. „Sve što imamo je jedna smernica na ’zemlje pod Senkom, posle smiraja sunca, s one strane Aritskog okeana, gde Vojske Noći vladaju’. Tu nam ništa ne govori da li su vojske koje je Hokving poslao bile dovoljne da poraze te Vojske Noći, ili čak i da prežive Hokvingovu smrt. Kada je Stogodišnji rat počeo, svi su bili suviše zauzeti nastojanjem da za sebe omeđe deo Hokvingovog carstva da bi razmišljali o njegovim vojskama s one strane mora. Čini mi se, majko, da njegovi potomci, ako ih ima, i toliko su željni da se vrate, ne bi tako dugo čekali.“

„Onda misliš da to nije proročanstvo, kćeri?“

„Sad, drevno drvo“, reče Verin obuzeta svojim mislima. „Uvek je bilo glasina– ne više od toga – da je narod Almota, dok je još postojao, imao granu Avendesore, možda čak i živi izdanak. A barjak Almota bio je ’plavo za nebo iznad, crno za zemlju ispod, sa Drvetom života koje širi grane da ih spoji’. Naravno, Tarabonci sebe zovu Drvoljudi, i tvrde da su potomci vladara i plemića iz Doba legendi. A Domanci tvrde da su potomci onih koji su načinili Drvo života u Dobu legendi. Ima i drugih mogućnosti, ali primetićeš, majko, da najmanje tri u središtu imaju Almotsku ravnicu i Tomansku glavu.“

Amirlinin glas postade varljivo nežan. „Hoćeš li da se odlučiš, kćeri? Ako se seme Artura Hokvinga ne vraća, onda ovo nije proročanstvo i gde se nalazi drevno drvo bitno je koliko i trula riblja glava.“

„Mogu da kažem samo ono što znam, majko“, kaza Verin, digavši pogled sa svojih beležaka, „i da odluku ostavim u tvojim rukama. Verujem da su strane vojske Artura Hokvinga odavno mrtve, ali to ne mora biti tačno. Vreme Promene, naravno, odnosi se na kraj Doba, a Veliki gospodar...”

Amirlin tresnu o sto kao da je grom udario. „Znam vrlo dobro ko je Veliki gospodar, kćeri. Mislim da bi bilo bolje da sada odeš.“ Udahnu duboko i vidljivo pokuša da se smiri. „Idi, Verin. Ne želim da se naljutim na tebe. Ne želim da zaboravim ko je naredio kuvarima da noću ostavljaju slatkiše kada sam bila polaznica.“

„Majko“, reče Moiraina, „ovde ništa ne ukazuje na proročanstvo. Svako ko ima malo pameti i znanja mogao bi da sastavi tako nešto, a niko nikada nije rekao da Mirdraali nemaju podmukao smisao za humor.“

„A naravno“, mirno reče Verin, „čovek koji usmerava mora biti jedan od trojice mladića koji putuju s tobom, Moiraina.”

Moiraina se zaprepašćeno zagleda u nju. Nije svesna sveta u kome živi? Ja sam budala. Pre no što je shvatila šta radi, posegla je ka bogatom sjaju koji ju je uvek čekao, Istinskom izvoru. Jedna moć zakola njenim venama, ispunivši je snagom, i prigušivši sjaj Moći Amirlin Tron, koja učini isto. Moiraina nikada ranije nije ni pomislila da protiv druge Aes Sedai upotrebi Moć. Živimo u opasnim vremenima i sudbina sveta visi o koncu. Ono što se mora uraditi, mora se. Mora. Oh, Verin, zašto si morala da guraš nos tamo gde ne treba?

Verin zatvori svoju beležnicu i ponovo je zadenu za pojas, a onda pogleda prvo jednu ženu pa drugu. Morala je biti svesna oreola koji ih okružuje, svetlosti koja dolazi od dodira sa Istinskim izvorom. Samo neko obučen u usmeravanju mogao bi da vidi sjaj, ali nije bilo moguće da jedna Aes Sedai to ne primeti.

Na licu joj se video nagoveštaj zadovoljstva, ali ni znak shvatanja da je ispalila munju. Izgledala je samo kao da je pronašla još jedan deo slagalice. „Da, i mislila sam da je tako. Moiraina ovo nije mogla sama da uradi, a ko bi joj bolje pomogao od prijateljice iz devojačkih dana koja se šunjala s njom da kraducka slatkiše.” Tada trepnu. „Oprosti mi, majko. To nije trebalo da kažem.“

„Verin, Verin.“ Amirlin zbunjeno odmahnu glavom. „Optužuješ svoju sestru – i mene? – da... neću čak ni da kažem. A zabrinuta si jer si se s bliskošću obratila Amirlin Tron? Probušila si rupu u čamcu, a brineš se što pada kiša. Razmisli o onome što si rekla, kćeri.“

Prekasno je za to, Sijuan, pomisli Moiraina. Da se nismo uspaničile i posegle za Izvorom, možda tada... Ali sada je sigurna. „Zašto nam ovo govoriš, Verin?“, reče naglas. „Ako veruješ u ono što kažeš, trebalo bi da se obratiš ostalim sestrama, pogotovu Crvenim.“

Verin iznenađeno razrogači oči. „Da. Da, pretpostavljam da bi trebalo. Nisam pomislila na to. Ali ako to učinim, ti ćeš biti umirena, Moiraina, kao i ti, majko, a čovek smiren. Niko nikada nije zabeležio kako je to kod muškarca koji usmerava Moć. Kada tačno ludilo nastupa, i kako ga obuzima? Koliko brzo raste? Može li da funkcioniše dok mu telo truli? Koliko dugo? Ukoliko ne bude smiren, ono što će se dogoditi mladiću, koji god da je, dogodiće se bilo da sam ja tu dapribeležim odgovore na ova pitanja, ili ne. Ako ga pazimo i vodimo, trebalo bi da možemo da beležimo uz priličnu bezbednost. Bar na neko vreme. A takođe, tu je i Kantonski ciklus.“ Ona smireno uzvrati njihove zapanjene poglede. „Pretpostavljam, majko, da on jeste Ponovorođeni Zmaj? Ne mogu da verujem kako bi ovo učinila – dozvolila da čovek koji usmerava bude slobodan – ako on nije Zmaj.“

Misli samo na znanje, zamišljeno pomisli Moiraina. Vrhunac najgroznijeg proročanstva koje svet zna, možda i kraj sveta, a njoj je bitno samo znanje. Ali i dalje je opasna zbog toga.

„Ko još zna za ovo?“ Amirlinin glas bio je slabašan, ali i dalje oštar. „Serafel, pretpostavljam. Ko još, Verin?“

„Niko, majko. Serafel ne zanima ništa što neko već nije zapisao, po mogućstvu što davnije. Misli da postoji dovoljno starih knjiga, rukopisa i fragmenata, raštrkanih, izgubljenih ili zaboravljenih, za zbirku deset puta veću od one u Tar Valonu. Sigurna je da se može pronaći dovoljno starog znanja..

„Dosta, sestro”, kaza Moiraina. Pusti Istinski izvor, i trenutak kasnije oseti da Amirlin učini isto. Uvek je osećala gubitak zbog nestajanja Moći, poput krvi i života koji lipte iz otvorene rane. Deo nje želeo je da održi dodir, ali za razliku od nekih sestara, ona se trudila da ne postane zavisna od tog osećanja. „Sedi, Verin, i reci nam šta znaš i kako si to saznala. Nemoj ništa da izostaviš.“

Dok je Verin sedala – pogledom potraživši od Amirlin odobrenje da u njenom prisustvu sedne – Moiraina ju je tužno gledala.

„Nije verovatno“, poče Verin, „da če iko ko nije temeljno proučavao stare zapise primetiti bilo šta sem da ste se čudno ponašale. Oprosti mi, majko. Bilo je to pre dvadeset godina, tokom opsade Tar Valona, kada sam naišla na prvi trag, i to samo...“

Svetlost mi pomogla, Verin, kako sam te volela zbog tih kolača i ramena za plakanje. Ali učiniću ono što budem morala. Moram.

Perin se iza ugla zagleda u leđa Aes Sedai koja je odmicala. Mirisala je na sapun od lavande, iako večina to ne bi čak ni izbliza osetila. Čim se izgubila s vidika, on požuri ka vratima bolesničkih odaja. Već je jednom pokušao da vidi Meta, ali tada mu je ta Aes Sedai – čuo je da je neko zove Leana – skoro otkinula glavu, a da se nije ni osvrnula da vidi ko je to. Nelagodno se osećao u blizini Aes Sedai, pogotovu ako bi počele da mu zagledaju oči.

Zastavši ispred vrata da oslušne – nije čuo korake u hodniku, niti sa suprotne strane vrata – uđe i tiho ih zatvori za sobom.

Bolnica je bila duga soba belih zidova, a balkoni za strelce na oba kraja odaje davali su joj dobro osvetljenje. Met je bio u jednom od uskih kreveta pored zida. Posle pređašnje noći, Perin je očekivao da će većina kreveta biti zauzeta, ali setio se da je tvrđava bila puna Aes Sedai. Jedino što Aes Sedai nisu mogle da Izleče bila je smrt. Njemu je soba i ovako odisala bolešću.

Perin se namršti kada pomisli na to. Met je mirno ležao sklopljenih očiju. Ruke su mu mirovale preko ćebeta. Delovao je iscrpljeno. Ne zaista bolesno, već pre kao da je tri dana radio u poljima i tek sada prilegao da se odmori. Ali mirisao je... pogrešno. Perin nije mogao tačno da odredi šta je to bilo. Jednostavno pogrešno.

Brižljivo je seo na krevet kraj Meta. Oduvek je bio pažljiv. Bio je krupniji od većine ljudi, i otkako je znao za sebe, krupniji od ostalih dečaka. Morao je da pazi da slučajno ne povredi nekoga, ili da nešto ne slomi. Sada je to činio nesvesno. Voleo je, takođe, da dobro promisli o svemu, a ponekad i da s nekim porazgovara o tome. Pošto Rand sada misli da je plemić, s njim. ne mogu da pričam, a Met svakako nije raspoložen za razgovor.

Otišao je sinoć u jedan od vrtova, da razmisli o svemu. I dalje se zbog toga osećao pomalo posramljeno. Da nije, zatekao bi se u svojoj sobi i otišao s Egvenom i Metom. Možda je mogao da ih sačuva od povreda. Ali znao je da je daleko verovatnije da bi se i sam našao u jednom od tih kreveta, baš kao Met, ili bi bio mrtav, pa ipak se zbog toga nije osećao ništa bolje.

Svejedno, otišao je do vrta, a ono što ga je sada brinulo nije imalo nikakve veze s troločkim napadom.

Tamo su ga našle kako sedi u mraku služavka i jedna od pratilja gospe Amalise, gospa Timora. Čim su naletele na njega, Timora otposla jednu od služavki s recima: „Pronađi Lijandrin Sedai! Brzo!“

Stajale su tu, posmatrajući ga kao da misle da će nestati u oblaku dima poput zabavljača. Tada su zazvonila prva zvona za uzbunu, i svi u utvrdi počeli su da trče.

„Lijandrin“, promrmlja. „Crveni Ađah. Otprilike jedino što one rade jeste da love muškarce koji usmeravaju. Ne misliš da veruje kako sam ja jedan od njih, zar ne?“ Met nije odgovorio, naravno. Perin zlovoljno protrlja nos. „Sad još i pričam sam sa sobom. Ne treba mi, vala, i to, povrh svega ostalog.“

Metovi kapci zadrhtaše. „Ko... Perine? Šta se desilo?“ Nije potpuno otvorio oči, a glas mu je zvučao kao da i dalje spava.

„Zar se ne sećaš, Mete?“

„Sećam?“ Met pospano diže ruku ka licu, a onda je uz uzdah ponovo spusti. Oči počeše da mu se sklapaju. „Sećam se Egvene. Pitala me... idemo dole... vidi Fejna.“ Nasmeja se, ali smeh se pretvori u zevanje. „Nije pitala. Rekla mi... Ne znam šta bilo posle... mljacnu i ponovo utonu u dubok san.

Perin skoči na noge kada začu nečije korake, ali nikuda nije mogao da utekne. Još je stajao pored Metovog kreveta kada se vrata otvoriše i uđe Leana. Zaustavila se, podbočila i lagano ga odmerila pogledom. Bila je skoro njegove visine.

„Elem, sad, ti si“, reče ona tihim ali oštrim glasom, „skoro toliko sladak dečko da poželim da sam Zelena. Skoro. Ali ako si uznemirio mog pacijenta... Pa, pre no što sam otišla u Kulu nosila sam se s braćom skoro tvoje veličine, tako da nemoj misliti da će ti ta ramena pomoći.“

Perin pročisti grlo. Uglavnom nije razumeo šta su žene htele da kažu. Ne kao Rand. On uvek zna šta da kaže devojkama. Iznenada shvati da se mršti i ukloni taj izraz s lica. Nije želeo da misli o Randu, ali sigurno nije želeo ni da naljuti Aes Sedai, pogotovu ne jednu koja je već počela nestrpljivo da lupka nogom. „Ah... nisam ga uznemirio. Još spava. Vidiš?“

„Da, spava. Sreća po tebe. Sad, šta tražiš ovde? Sećam se da sam te već jednom najurila; nemoj misliti da se ne sećam.“

„Samo sam hteo da vidim kako je.“

Oklevala je. „Spava – eto kako je. Za nekoliko sati će ustati iz tog kreveta, i izgledaće ti kao da mu se ništa nije desilo.“

Nakostrešio se zbog njenog oklevanja. Nekako je lagala. Aes Sedai nikada nisu zaista lagale, ali nisu ni uvek govorile istinu. Nije bio siguran šta se dešava – Lijandrin ga traži, Leana ga laže – ali mislio je kako je već krajnje vreme da pobegne od Aes Sedai. Ništa nije mogao da uradi za Meta.

„Hvala“, kaza on. „Onda, bolje da ga pustim da spava. Izvinjavam se.“

Pokušao je da je zaobiđe i dođe do vrata, ali ona ga iznenada zgrabi za lice, nagnuvši ga tako da može da mu se zagleda u oči. Nešto kao da prođe kroz njega, topao talas koji poče od vrha glave, siđe do stopala, i vrati se. On otrže glavu iz njenih šaka.

„Zdrav si kao neka mlada divlja zver“, reče ona napućivši usne. „Ali ako si rođen s tim očima, ja sam Beli plašt.“

„To su jedine oči koje sam ikada imao“, odreza on. Osećao se pomalo uplašeno što se tako obraća jednoj Aes Sedai, ali iznenadio se koliko i ona kada ju je nežno uhvatio za ruke i podigao sebi s puta. Dok su se gledali, pitao se ko je bio više zaprepašćen. „Izvinjavam se“, ponovo kaza, i skoro potrča.

Moje oči. Moje proklete oči! Jutarnje sunce zablista i oči mu zasijaše kao žeženo zlato.

Rand se okretao na krevetu, pokušavajući da pronađe udoban položaj na tankom dušeku. Sunčeva svetlost kiptela je kroz otvore za strele, obojivši gole kamene zidove. Nije mogao da zaspi do zore, i ma koliko bio umoran, bio je siguran da ni sada neće moći. Kožni jelek bacio je na pod između kreveta i zida, ali sem toga bio je potpuno odeven, uključujući čak i nove čizme. Mač je oslonio uz krevet, a luk i tobolac bili su u uglu preko smotanih plaštova.

Stalno je pomišljao kako je trebalo da iskoristi priliku koju mu je Moiraina pružila i smesta ode. Osećao se tako čitave noći. Tri puta je ustajao da krene. Dvaput je otvorio vrata. Hodnici su bili prazni, izuzev nekoliko slugu koji su okasnili s poslom. Put je bio čist. Ali morao je da zna.

Perin uđe zevajući, pognute glave. Rand se pridiže. „Kako je Egvena? I Met?“

„Ona spava, bar mi tako kažu. Nisu me pustili u ženske odaje da je vidim. Met je...“ Perin se iznenada namršti, spuštenog pogleda. „Ako te toliko zanima, zašto ne odeš da ga posetiš? Mislio sam da te mi više ne zanimamo. Tako si rekao.“ Otvori svoj deo ormara i stade da traži čistu košulju.

„Jesam otišao do bolnice, Perine. Tamo je bila jedna Aes Sedai, ona visoka što je uvek uz Amirlin Tron. Rekla je da Met spava, a ja smetam, i da mogu da dođem neki drugi put. Zvučala je kao gazda Ten kada daje uputstva ljudima u mlinu. Znaš kako je gazda Ten oštar i sav ’uradi dobro iz prve, i to smesta’.“

Perin ne odgovori. Samo zbaci kaput i skide košulju preko glave.

Rand je neko vreme posmatrao svog prijatelja, a onda natera sebe da se nasmeje. „Hoćeš da čuješ nešto? Znaš šta mi je rekla? Aes Sedai u bolnici, hoću da kažem. Znaš koliko je visoka. Kao većina muškaraca. Da je šaku viša, mogla bi da me gleda pravo u oči. Pa, dobrano me je odmerila, a onda promrmljala: baš si visok, zar ne? Gde si bio kad sam imala šesnaest godina? Ma, gde si bio kad sam imala trideset godina? A onda se nasmejala kao da je sve to šala. Šta kažeš na to?“

Perin je završio s navlačenjem čiste košulje i popreko ga pogledao. Zbog svojih mišićavih ramena i gustih kovrdža, ličio je Randu na povređenog medveda. I to medveda koji nije shvatao zašto je povređen.

„Perine, ja...“

„Ako hoćeš da se šališ s Aes Sedai“, upade Perin, „to je tvoja stvar. Moj lorde.“ Stade da gura košulju u pantalone. „Ja ne provodim mnogo vremena u razmeni – duhovitosti, je li to pravi izraz? – duhovitosti s Aes Sedai. Doduše, ja sam samo smotani kovač, i mogao bih nekome da zasmetam. Moj lorde.“ Zgrabivši kaput s poda, krenu ka vratima.

„Nek sam spaljen, Perine, žao mi je. Bio sam preplašen i mislio sam da sam u nevolji – možda sam i bio; možda sam i dalje, ne znam – i nisam želeo da ti i Met zbog mene upadnete u nevolje. Svetlosti, sinoć su me sve žene u utvrdi čitavu noć tražile. Mislim da je to deo nevolja u kojima sam. Mislim. A Lijandrin... Ona...“ Mahnu rukama. „Perine, veruj mi, ne želiš da budeš deo ovoga.“

Perin stade, ali bio je okrenut prema vratima. Pomerio je glavu tek toliko da Rand vidi jedno zlatno oko. „Traže tebe? Možda su tražile sve nas.“

„Ne, tražile su mene. Voleo bih da nije tako, ali znam da jeste.“

Perin odmahnu glavom. „Znam da je Lijandrin mene tražila. Čuo sam.“

Rand se namršti. „Zašto bi... to ništa ne menja. Vidi, pustio sam jezik i rekao ono što nije trebalo da kažem. Nisam to mislio, Perine. Sada, molim te, reci mi kako je Met.“

„Spava. Leana – to je Aes Sedai – kaže da će za nekoliko sati biti na nogama.“ Slegnu ramenima s nelagodom. „Mislim da laže. Znam da Aes Sedai nikad ne lažu, ili bar da ne možeš da ih uhvatiš, ali ona je lagala. Ili barem nešto tajila.“ Zastade i popreko pogleda Randa. „Nisi mislio sve ono? Zajedno ćemo otići odavde? Ti, ja i Met?“

„Ne mogu, Perine. Ne mogu ti reći zašto, ali zaista moram da odem sa... Perine, čekaj!“

Vrata se zalupiše za njegovim prijateljem.

Rand ponovo pade na krevet. „Ne mogu da ti kažem“, promrmlja. Udari pesnicom po krevetu. „Ne mogu." Ali sada možeš da ideš, reče neki glas u njegovoj glavi. Egvena će biti dobro, a Met će za sat ili dva ustati. Sada možeš da ideš. Pre no što se Moiraina predomisli.

Krenu da ustane, kada ga lupanje na vratima natera da skoči na noge. Da se to Perin vratio, on ne bi kucao. Lupanje se začu ponovo.

„Ko je?“

Uđe Lan i nogom zatvori vrata. Kao i obično, nosio je mač preko jednostavnog zelenog kaputa, koji je bio skoro nevidljiv među drvečem. Ali ovoga puta leva ruka mu. je bila povezana širokom zlatnom vrpcom. Krajevi su visili skoro do lakta. Na čvoru je bila pribadača u obliku zlatnog ždrala u letu. Simbol Malkijera.

„Amirlin Tron želi da te vidi, čobanine. Tako ne možeš da ideš. Skidaj tu košulju i očešljaj se. Izgledaš kao plast sena.“ Naglim pokretom otvori ormar i poče da pretura po odeći koju je Rand nameravao da ostavi.

Rand se ukoči. Osećao se kao da ga je neko udario čekićem po glavi. Naravno, na neki način je to i očekivao, ali bio je siguran da će otići pre no što poziv dođe. Ona zna. Svetlosti, siguran sam. „Kako to misliš, želi da me vidi? Odlazim, Lane. Bio si u pravu. Sada idem u konjušnicu, uzimam konja i odlazim.”

„To je trebalo da uradiš sinoć.“ Zaštitnik baci belu svilenu košulju na krevet. „Niko ne odbija poziv Amirlin Tron, čobanine. Ni sam gospodar kapetan zapovednik Belih plaštova. Pedron Nijal bi možda put proveo kujući planove kako da je ubije, ako bi to mogao da izvede i da utekne, ali bi došao.“ Okrenu se držeći u rukama jedan od kaputa s visokim okovratnikom i podiže ga. „Ovaj će moći da prođe.“ Crveni rukavi bili su izvezeni zamršenom zlatnom trnovitom lozom, koja se obmotavala oko manšeta. Na obe strane okovratnika bila je po jedna zlatna čaplja. Okovratnik je takođe bio opervažen zlatom. „I boja odgovara.” Izgledao je kao da mu je nešto smešno, ili da je zbog nečega zadovoljan. „Hajde, čobanine. Presvući košulju. Miči se.”

Rand nevoljno smače preko glave radničku košulju od grube vune. „Osećaću se kao budala”, promrmlja. „Svilena košulja! Nikad u životu nisam nosio svilenu košulju. A nikada nisam nosio ni takav kaput, čak ni za proslave.” Svetlosti, ako me Perin vidi u tome... Nek sam spaljen zbog cele one glupe priče o lordovima. Ako me ovakvog vidi, nikada me neće saslušati.

„Ne možeš pred Amirlin Tron odeven kao konjušar iz štale, čobanine. Daj da ti vidim čizme. Mogu da prođu. Pa, požuri, požuri. Nemoj da Amirlin čeka. Opaši mač.”

„Mač!“ Randov uzvik iznenađenja bio je prigušen jer je preko glave navlačio košulju. „U ženskim odajama? Lane, ako odem kod Amirlin Tron – Amirlin Tron! – noseći mač, ona...”

„Neće ništa učiniti”, suvo ga prekide Lan. „Ako te se Amirlin plaši – a pametnije je da misliš da nije tako, pošto ne znam ništa što bi moglo da uplaši tu ženu – neće biti zbog mača. Zapamti da klekneš pred njom. Pazi, samo na jedno koleno”, oštro dodade. „Nisi ti neki trgovac uhvaćen u varanju mušterija. Možda bi dobro bilo da malo provežbaš.”

„Mislim da znam kako. Video sam kako su gardisti klekli pred kraljicu Morgazu.”

Duh osmeha dotače Zaštitnikove usne. „Da, učini baš kao i oni. To će im dati povoda za razmišljanje.”

Rand se namršti. „Zašto mi govoriš sve ovo, Lane? Ti si Zaštitnik. Ponašaš se kao da si na mojoj strani.“

„Ja jesam na tvojoj strani, čobanine. Pomalo. Dovoljno da ti pripomognem.“ Zaštitnikovo lice bilo je kao od kamena, a prijateljske reči zvučale su neobično izgovorene tim grubim glasom. „Ono malo obuke što imaš dobio si od mene, i neću da te vidim da puziš i cmizdriš. Točak nas sve tka u Šaru kako on želi. Ti imaš manje slobode u tome od većine ali, tako mi Svetlosti, i dalje možeš uspravan da se suočiš s time. Seti se ko je Amirlin Tron, čobanine, i pokaži poštovanje, ali ponašaj se onako kako ti kažem i gledaj je pravo u oči. Pa, nemoj da buljiš. Uvuci košulju.“

Rand zatvori usta i uvuče košulju. Seti se ko je? Nek sam spaljen, šta bih dao da to zaboravim!

Lan nastavi da brzo daje uputstva dok je Rand oblačio crveni kaput i opasivao pojas s mačem. Šta da kaže, i kome, a šta da ne kaže. Šta da radi, a šta da ne radi. Čak i kako da se kreće. Nije bio siguran da će moći sve to da zapamti – većinom je zvučalo neobično, i kao da se lako može zaboraviti – a bio je siguran da će, šta god bude zaboravio, naljutiti Aes Sedai. Ako već nisu besne. Ako je Moiraina rekla Amirlin Tron, kome lije još rekla?

„Lane, zašto ne mogu jednostavno da odem, kao što sam i nameravao? Dok ona sazna da ne dolazim, biću ligu daleko od zidina, i to na konju u galopu.“

„A ona će pre no što pređeš dve poslati za tobom poteru. Ono što Amirlin želi, čobanine, to i dobije.“ Namestio je Randov pojas s mačem tako da je velika kopča bila po sredini. „Ono što sada radim najbolje je za tebe. Veruj mi.“

„Ali zašto sve ovo? Šta sve to znači? Zašto da stavim ruku preko srca ako Amirlin Tron ustane? Zašto da odbijem sve sem vode – nije da želim da delim obrok s njom – a onda da sipam nekoliko kapi na pod i kažem: Zemlja je žedna? A ako me pita koliko imam godina, zašto da joj kažem koliko je vremena prošlo otkako sam dobio mač? Nisam shvatio ni polovinu onog što si mi ispričao.“

„Tri kapi, čobanine. Nemoj da sipaš. Treba da poprskaš. Samo tri kapi. Možeš kasnije da shvatiš o čemu se radi, samo to sada upamti. Misli o tome kao o poštovanju običaja. Amirlin će postupiti s tobom kako bude morala. Ako misliš da možeš to izbeći, onda možeš i da veruješ kako ćeš odleteti na mesec, kao Len. Ne možeš da pobegneš, ali možda možeš neko vreme da izdržiš. A možda ćeš, u najmanju ruku, moći i da sačuvaš ponos. Svetlost me spalila, verovatno samo gubim vreme, ali nemam pametnija posla. Budi miran.“ Zaštitnik izvuče iz džepa dugu široku zlatnu vrpcu i zamršenim čvorom zaveza je oko Randove leve ruke. Za čvor pričvrsti crvenu značku, orla raširenih krila. „Dao sam da se to načini da ti poklonim.

Izgleda da je sada pravo vreme. To će ih naterati da se zamisle.“ Sada više nije bilo sumnje: Zaštitnik se zaista smeškao.

Rand zabrinuto spusti pogled na značku. Caldazar. Crveni orao Maneterena. „Trn u nozi Mračnoga“, promrmlja, „i grana koja sputava njegovu ruku.“ Pogleda Zaštitnika. „Maneteren je davno mrtav i zaboravljen, Lane. To je sada samo ime u knjigama. Postoje samo Dve Reke. Šta god drugo da sam, ja sam čobanin i seljak. To je sve.“

„Pa, mač koji nije mogao biti slomljen na kraju beše skrhan, čobanine, ali do poslednjeg trena borio se protiv Senke. Postoji jedno pravilo, iznad svih ostalih, kako biti muškarac: šta god da dođe, suoči se s tim stojeći. Jesi li sada spreman? Amirlin Tron čeka.“

Uz hladne oštrice koje su ga probadale, Rand pođe za Zaštitnikom.