Veliki lov

13 Od kamena do kamena

Randa je probudila svetlost izlazećeg sunca. Pitao se da li i dalje sanja. Polako se pridiže u sedeči položaj i zagleda. Sve se promenilo. Ili skoro sve. Sunce i nebo bili su kao što je i očekivao, iako bledi i skoro bez oblaka. Loijal i Hurin još su ležali pored njega, umotani u svoje plaštove, a njihovi konji i dalje su bili sapeti korak dalje, ali svi ostali su nestali.

I sama udolina se promenila. Sada su bili posred nje, ne više na obodu. Kraj Randove glave dizao se stub od sivog kamena, tri hvata visok i čitav korak debeo, pokriven stotinama, možda hiljadama duboko uklesanih dijagrama i oznakama na nekom jeziku koji nije mogao da prepozna. Dno udoline bilo je popločano belim kamenom. Bilo je ravno kao pod neke sobe i toliko uglačano da je skoro sijalo. Široke i visoke stepenice penjale su se do oboda u koncentričnim krugovima od raznobojnog kamena. A drveće oko oboda bilo je nagorelo i izvitopereno, kao da ga je zahvatio požar. Sve se činilo bledim no što bi trebalo da bude, baš kao i sunce. Kao da se vidi kroz maglu. Samo što nije bilo magle. Jedino su njih trojica i konji delovali odista čvrsto. Ali kada je dodirnuo kamen pod sobom, osetio je da je i on sasvim čvrst.

On poseže rukom i prodrma Loijala i Hurina. „Probudite se! Probudite se i recite mi da sanjam. Probudite se, molim vas!“

„Je li već jutro?“, poče Loijal pridižući se, a onda zinu dok su mu krupne okrugle oči bivale sve šire i šire.

Hurin se trznu i probudi, a onda skoči na noge, odskakujući kao buva na tiganju da pogleda čas tamo, čas ovamo. „Gde smo? Šta se desilo? Gde su svi? Gde smo mi, lorde Rande?“ Pade na kolena, lomeći prste, ali pogled mu je i dalje lutao. „Šta se desilo?“

„Ne znam“, polako reče Rand. „Nadao sam se da je san, ali... možda i jeste.“ Već je imao iskustva sa snovima koji to nisu bili. Iskustva koja nije želeo ni da ponovi ni da pamti. Oprezno ustade. Sve je ostalo na svom mestu.

„Mislim da nije“, kaza Loijal. Proučavao je stub i nije delovao srećno. Duge obrve opustile su mu se preko obraza, a ćubaste uši kao da su uvenule. „Mislim da je ovo kamen kraj koga smo sinoć zaspali. Mislim da sada znam šta je.“ Prvi put je zvučao snuždeno što nešto zna.

„To je...“ Ne. Da je to isti kamen nije bilo ništa više ludo no ostalo. Met, Perin i Sijenarci nestali, a sve ostalo promenjeno. Mislio sam da sam pobegao, ali ponovo je počelo, i više nema ludosti. Sem ako ja nisam lud. Pogleda Loijala i Hurina. Nisu se ponašali kao da je lud. I oni su sve to videli. Nešto u vezi sa stepenicama privuče mu pogled. Različite boje, sedam, od plave do crvene. „Jedna za svaki Ađah“, primeti.

„Ne, lorde Rande“, zaječa Hurin. „Ne. Aes Sedai nam ne bi ovo učinile. Ne bi! Ja hodam u Svetlosti.”

„Kao i mi, Hurine“, odgovori Rand. „Aes Sedai neće te povrediti.“ Sem ako im ne zasmetaš. Da li je Moiraina nekako odgovorna za ovo? „Loijale, reče da znaš šta je ovaj kamen?“

„Rekoh da mislim da znam, Rande. Postoji deo jedne stare knjige, svega nekoliko strana, ali na jednoj od njih bio je crtež ovog kamena, ovog Kamena“ – drugi put tu reč izgovori drugačije, na način koji je govorio o značaju – „ili nekog vrlo sličnog. A ispod je bilo napisano: od Kamena do Kamena sežu linije ’ako-g’, između svetova koji mogu biti.“

„Šta to znači, Loijale? Nema nikakvog smisla.“

Ogijer tužno odmahnu svojom velikom glavom. „Bilo je to svega nekoliko strana. Deo toga govorio je da su Aes Sedai u Dobu legendi, neki od onih koji su mogli da Putuju, najmoćniji od njih, mogli da koriste ove Kamenove. Nije pisalo kako, ali ja mislim, po onome što sam mogao da rastumačim, da su Aes Sedai možda koristile Kamenove da nekako putuju u te svetove.“ On pogleda ka opaljenom drveću i smesta ponovo spusti pogled, kao da nije želeo da razmišlja o onome što je bilo preko oboda. „Ali čak i da Aes Sedai mogu da ih koriste, ili da su nekada mogle, s nama nema Aes Sedai da usmerava Moć, tako da ne shvatam kako se ovo desilo.“

Rand se naježi. Aes Sedai su ih koristili. U Doba legendi, kada je bilo muških Aes Sedai. Nejasno se sećao praznine koja se oko njega sklapala dok je tonuo u san, ispunjena drhtavom svetlošću. I setio se sobe u selu, i svetlosti ka kojoj je posegao da bi pobegao. Ako je to bila muška polovina Istinskog izvora... Ne, to ne može biti. Ali šta ako jeste? Svetlosti, ja sam se pitao da li da bežim ili ne, a to je sve vreme u mojoj glavi. Možda sam nas ja doveo ovamo. O tome nije hteo ni da razmišlja. „Svetovi koji mogu biti? Ne razumem, Loijale.“ Ogijer nelagodno slegnu ramenima. „Ni ja, Rande. Većina toga zvučala je ovako: ako žena pođe levo, ili desno, da li se tok Vremena deli? Da li Točak tka dve Sare? Hiljadu, za svako od njenih skretanja? Koliko i zvezda? Da lije jedno stvarno, a ostala puke senke i odrazi? Vidiš, nije bilo baš jasno. Behu to uglavnom pitanja, od kojih je večina bila protivrečna. A i nije bilo mnogo toga.“ On nastavi da gleda stub, ali izgledao je kao da želi da taj nestane. „Trebalo bi da ima dosta ovih Kamenova, raštrkanih širom sveta, ili ih je nekada bilo. Ali nikada nisam čuo da je neki pronađen. Nikada nisam čuo da je bilo šta nalik ovome pronađeno.“

„Moj lorde Rande?“ Sada na nogama, Hurin je delovao smirenije, ali s nekom užurbanošću na licu obema šakama je zgrabio kaput u pasu. „Moj lorde Rande, vratićeš nas nazad, zar ne? Gde nam je mesto? Imam ženu, moj lorde, i decu. Melija bi se potresla da umrem, ali da nema moje telo da da majci u zagrljaj, tugovala bi do kraja života. Razumeš, moj lorde? Ne mogu da dopustim da ne zna. Vratićeš nas. A ako umrem, ako ne možeš da joj vratiš moje telo, obavestićeš je, tako da barem to ima.“ Na kraju nije više postavljao pitanja. Zrnce poverenja uvuklo se u njegov glas.

Rand otvori usta da ponovi kako nije lord, ali zatvori ih ne progovorivši. Teško da je to sada bilo vredno pomena. Ti si ga u ovo uvukao. Želeo je da može to da porekne, ali bio je svestan onoga šta je, da može da usmerava, čak i ako se to dešavalo samo od sebe. Loijal reče da su Aes Sedai upotrebljavali Kamenove, a to je značilo Jednu moć. Ono što bi Loijal rekao da zna bilo je sigurno – Ogijer nikada nije tvrdio da nešto zna ako nije tako – a u blizini nije bilo nikog drugog sposobnog da koristi Moć. Ti si ga u ovo uvukao, ti moraš da ga izbaviš. Moraš da pokušaš.

„Potrudiću se, Hurine.“ I zato što je Hurin bio Sijenarac, dodade: „Tako mi kuće i časti. Čobanske kuće i čobanske časti, ali vredeće kao da su lordovske.“

Hurin pusti svoj kaput. Sada su mu i oči sijale poverenjem. Pokloni se duboko. „Čast da služim, moj lorde.“

Krivica prostruja kroz Randa. Sada misli da ćeš ga vratiti kući, jer šijenarski lordovi uvek drže svoju reč. Šta ćeš sad da radiš, lorde Rande? „Dosta toga, Hurine. Nema klanjanja. Ja nisam..Iznenada postade svestan da nije mogao tom čoveku da ponovi kako nije lord. Njuškalo je imao samo svoje verovanje u lorda, i to nije mogao da mu oduzme, ne sada. Ne ovde. „Bez klanjanja“, završi s nelagodom.

„Kako kažeš, lorde Rande.“ Hurinov osmeh beše širok skoro kao kad ga je Rand prvi put sreo.

Rand pročisti grlo. „Da. Pa, tako kažem.“

Obojica su ga gledali. Loijal radoznalo, Hurin s poverenjem. Obojica su čekali da vide šta će učiniti. Ja sam ih ovamo doveo. Mora biti. Dakle, moram da ih vratim. A to znači...

Udahnuvši duboko, on pređe preko belog pločnika do stuba pokrivenog simbolima. Svaki simbol bio je okružen znacima nekog nepoznatog jezika. Neobična slova sva u krivima i spiralama najednom bi se pretvorila u iskrzane kuke i uglove, a potom nastavila da se talasaju. Barem nije bilo troločko pismo. Nevoljno, on prisloni šake na stub. Izgledao je kao običan suv, izglačan kamen, ali bio je neobično sklizak na dodir, kao nauljeni metal.

On zatvori oči i obrazova plamen. Praznina lagano dođe. Oklevala je. Bio je svestan da je potiskuje njegov strah od onoga što pokušava. Što je brže hranio plamen strahom, to ga je više naviralo. Ne mogu to. Usmeravati Moć. Ne želim. Svetlosti, mora da postoji neki drugi izlaz. Sumorno prisili misli da se stišaju. Osećao je kako mu se lice orosilo znojem. Odlučno nastavi, bacivši svoj strah u proždirući plamen, čineći ga većim i većim. I praznina dođe.

Njegova suština plutala je u ništavilu. Video je svetlost – saidin - čak i zatvorenih očiju. Osećao je njen sjaj kako ga okružuje, sve okružuje i prožima. Treperila je kao plamen sveće gledan kroz zamaščen papir. Užeglom mašću. Smrdljivom mašću.

Poseže za njom – nije bio siguran kako, ali bilo je to nešto nalik na pokret, pružanje ka svetlosti, ka saidinu – ali ništa nije uhvatio, kao da mu šake prođoše kroz vodu nalik na ljigavu baru, prljavštinu koja je plutala iznad čiste vode, do koje nije mogao da dopre. Iznova i iznova prošla bi mu kroz prste, ali ni kap vode ne bi se zadržala. Samo ljigavi mulj od koga se ježio.

Očajnički, pokuša da obrazuje sliku udoline kakva je bila, s Ingtarom i kopljanicima koji spavaju kraj svojih konja. S Metom i Perinom i zakopanim Kamenom od koga je virio samo vršak. Obrazovao ju je izvan praznine, držeći se čaure ništavila u koju se zatvorio. Pokuša da spoji sliku sa svetlošću, da ih prisili na to. Udolina kakva je bila, a on, Loijal i Hurin zajedno tamo. Glava ga je bolela. Zajedno s Metom, Perinom i Šijenarcima. U glavi mu je buktalo. Zajedno!

Praznina se rasprsnu u hiljadu oštrih krhotina koje mu rasekoše um.

Stresavši se, razrogačenih očiju zatetura se unatrag. Šake su ga bolele od pritiskanja Kamena, a ruke i ramena se tresli. Stomak mu se prevrtao jer se osećao kao da je prekriven prljavštinom, a glava... Pokuša da ujednači disanje. To se nikada ranije nije desilo. Kada bi praznina nestala, nestajala bi kao mehur sapunice. Jednostavno je više ne bi bilo, u trenu. Nikada se nije slamala kao staklo. Glava mu je utrnula, kao da je hiljadu posekotina tako brzo naneto da bol još nije počeo. Ali osećao se kao da je svaka od njih naneta pravim nožem. Dodirnu slepoočnicu i iznenadi se kada ne vide krv na prstima.

Hurin ga je i dalje gledao pun poverenja. Njuškalo je svakim trenom bivao sve sigurniji. Lord Rand je nešto radio. Tome su lordovi služili. Štitili su zemlju i ljude svojim telima i životima, a kada bi nešto pošlo naopako, ispravili bi i postarali se da se izvrši pravda. Dok god je Rand nešto radio, bilo šta, Hurin će imati poverenja da će na kraju sve biti u redu. Tome su lordovi služili.

Loijal je izgledao drugačije. Namrštio se pomalo zbunjeno, ali i on je posmatrao Randa. Rand se pitao šta li misli.

„Vredelo je pokušati“, reče im. Osećaj užeglog ulja u glavi – Svetlosti, u menije! Ne želim da bude u meni! – lagano se gubio, ali i dalje mu se činilo da će povratiti. „Za nekoliko minuta pokušaću ponovo.“

Nadao se da zvuči samopouzdano. Nije imao predstave kako Kamenovi rade, niti da li je išta što je radio moglo da uspe. Možda postoje pravila za rad s njima. Možda moraš da uradiš nešto posebno. Svetlosti, možda ne možeš dvaput da upotrebiš isti Kamen, ili... Natera sebe da prestane da razmišlja o tome. To nije donosilo ništa dobro. Morao je da nađe izlaz. Pogledavši Loijala i Hurina, pomisli kako sada shvata šta je Lan hteo da kaže kada je govorio o teretu dužnosti kao o planini.

„Moj lorde, mislim...“ Hurinove reči utihnuše. Na trenutak je delovao posramljeno. „Moj lorde, ako nađemo Prijatelje Mraka, možda ćemo moći nekog od njih da nateramo da nam kaže kako da se vratimo.“

„Pitao bih Prijatelja Mraka, ma i samog Mračnog, da mislim da bih dobio istinit odgovor“, odgovori Rand. „Ali sami smo ovde. Samo nas trojica." Samo ja. Ja to moram da uradim.

„Možemo da im pratimo trag, moj lorde. Ako ih uhvatimo...“

Rand se zagleda u njuškala. „I dalje ih osećaš?“

„Da, moj lorde.“ Hurin se namršti. „Nejasan je, bled, kao i sve ovde, ali osećam njihov trag. Eno ga tamo.“ Pokaza ka obodu udoline. „Ne razumem, moj lorde, ali... Sinoć sam mogao da se zakunem da trag ide pravo pored kraja udoline – tamo gde smo bili. Pa, i sada je na istom mestu, samo ovde i, kao što rekoh, bleđi. Ne star, nije zbog toga nejasan, ali... Ne znam, lorde Rande. Znam samo da je tamo.“

Rand razmisli. Ako su Fejn i Prijatelji Mraka bili ovde – gde god to bilo – možda znaju kako se odavde vraća. Mora da znaju, ako su uopšte i dospeli ovamo. A kod njih su Rog i bodež. Met mora da dobije taj bodež. Morao je da ih pronađe zbog toga, ako ni zbog čega drugog. Postide se kada shvati da je na kraju odlučio jer se plašio da ponovo pokuša. Plašio se da usmerava Moć. Manje se bojao susreta s Prijateljima Mraka i Trolocima, samo s Hurinom i Loijalom kraj sebe, nego toga.

„Onda polazimo za Prijateljima Mraka.“ Pokuša da zvuči uvereno, kao Lan, ili Ingtar. „Moramo da povratimo Rog. Ako ne pronađemo neki način da im ga otmemo, barem ćemo znati gde su kada ponovo pronađemo Ingtara." Santo da me ne pitaju kako ćemo ga pronaći. „Hurine, proveri da li je to zaista trag koji nama treba.“

Njuškalo skoči u sedlo, željan da i sam nešto radi, a možda i željan da se makne iz udoline, i potera konja uz široko, obojeno stepenište. Udarci kopita glasno su odzvanjali o kamen, ali ne načiniše ni ogrebotinu.

Rand strpa u bisage konopac kojim je sapeo Riđana – barjak je još bio tu; ne bi imao ništa protiv da je to ostalo za njim – a onda uze luk i tobolac i uzjaha pastuva. Zavežljaj od plašta Toma Merilina bio mu je iza sedla.

Loijal dovede svog velikog konja do njega; mada je Ogijer bio na zemlji, glava mu je dopirala skoro do Randovih ramena, iako je on jahao. Loijal je i dalje delovao zbunjeno.

„Misliš da bi trebalo da ostanemo ovde?“, upita Rand. „Da ponovo pokušam s Kamenom? Ako su Prijatelji Mraka ovde, moramo da ih pronađemo. Ne možemo da im prepustimo Rog Valera; čuo si Amirlin. A moramo i bodež da povratimo. Met če bez njega umreti.“

Loijal klimnu. „Da, Rande. Ali Kamenovi...“

„Pronaći ćemo neki drugi. Rekao si da su posvuda raštrkani, a ako su ovakvi – sa svim ovim radom u kamenu – neće biti suviše teško da ih pronađemo.“

„Rande, onaj fragment je govorio da Kamenovi potiču iz Doba starijeg od Doba legendi. Čak ih ni Aes Sedai nisu razumeli, mada su ih koristili, neki od istinski moćnih. Koristili su ih Jednom moći, Rande. Kako nameravaš da upotrebiš ovaj Kamen da nas vratiš? Ili bilo koji drugi?“

Rand se na trenutak samo zagleda u Ogijera, razmišljajući brže no ikada u životu. „Ako su stariji od Doba legendi, možda ljudi koji su ih načinili nisu koristili Moć. Mora postojati neki drugi način. Prijatelji Mraka su dospeli ovamo, a oni sigurno nisu upotrebili Moć. Koji god taj drugi način bio, pronaći ću ga. Vratiču nas nazad, Loijale.“ Pogleda visoki kameni stub s čudnim oznakama i naježi se od straha. Svetlosti, samo da ne moram da koristim Moć. „Obećavam, Loijale. Ovako ili onako.“

Ogijer sumnjičavo klimnu. Uzjaha svog ogromnog konja i pođe za Random uz stepenište da se pridruži Hurinu među nagorelim drvećem. Pred njima se pružala zemlja niska i zatalasana, s ponekim šumarkom tu i tamo i travnatim ravnicama ispresecanim potočićima. Rand je u daljini video još jedan spaljeni deo. Sve je bilo bledo, ispranih boja. Nije bilo ni znaka ljudske ruke izuzev kamenog kruga iza njih. Nebo beše prazno, bez dima, bez ptica. Samo nekoliko oblaka i izbledelo žuto sunce.

Ali najgore od svega, izgledalo je da zemlja vara oko. Ono što je bilo blizu delovalo je kako treba, kao i ono što se videlo neposredno u daljini. Ali kad god bi Rand okrenuo glavu, ono što je primećeno krajičkom oka delovalo udaljeno poletelo bi ka njemu i približilo se pošto bi se zagledao pravo u to. Od toga je dobijao vrtoglavicu. Čak su i konji usplahireno rzali i prevrtali očima. Pokušao je da polako pomera glavu; to je malo pomoglo, iako se ono što je trebalo da bude nepokretno i dalje pomeralo.

„Da li je onaj odlomak govorio nešto o ovome?“, upita Rand.

Loijal odmahnu, a onda ovlaži usne kao da je poželeo da se nije ni mrdnuo. „Ništa.“

„Pa, ništa ne možemo oko toga. Kuda, Hurine?“

„Jug, lorde Rande.“ Njuškalo nije dizao pogled s tla.

„Na jug, onda.“ Mora da postoji drugi način da se vratimo, osim koriščenja Moći. Rand mamuznu Riđana. Pokuša da zvuči razdragano, kao da nikakvu poteškoću nije video u svemu što im se desilo. „Šta ono Ingtar reče? Tri ili četiri dana do onog spomenika Artura Hokvinga? Pitam se da li i on ovde postoji, kao Kamenovi. Ako je ovo svet koji bi mogao biti, možda još stoji. To bi bilo vredno videti, zar ne, Loijale?“

Pojahaše na jug.