Veliki lov

20 Saidin

Kretali su se cele noći. Rand dozvoli kratak predali u zoru da se konji odmore. I da se Loijal odmori. Rog Valera u svom kovčegu od zlata i srebra bio je na njegovom sedlu, tako da je Ogijer koračao ili trčao pred svojim velikim konjem. Nije se ni na trenutak požalio, niti posustao. U neko doba noći pređoše granicu Kairhijena.

„Hoću ponovo da ga vidim“, reče Selena kada se zaustaviše. Sjahala je i prišla Loijalovom konju. Njihove senke, duge i istanjene, pokazivale su ka zapadu. Sunce je tek provirilo iznad obzorja. „Spusti mi ga, alantine.“ Loijal poče da odvezuje kožne kaiševe. „Rog Valera.“

„Ne“, kaza Rand sjahavši s Riđana. „Loijale, ne.“ Ogijer pogleda od Randa ka Seleni, zabrinuto trzajući ušima, ali skide ruke s kovčega.

„Želim da vidim Rog“, zatraži Selena. Rand je bio siguran da nije starija od njega, ali u tom trenutku odjednom je izgledala stara i hladna kao planine, i više kraljevski no kraljica Morgaza.

„Mislim da bodež treba da bude zaštićen“, reče joj Rand. „Koliko ja znam, gledanje može biti opasno koliko i dodirivanje. Neka ostane tu gde je, dok ga ne predam Metu u ruke. On... on ga može odneti do Aes Sedai.“ A koju će one cenu tražiti za to Lečenje? Ali on nema izbora. Osećao se pomalo krivim zbog olakšanja što je barem on završio s Aes Sedai. Ja jesam završio s njima. Ovako ili onako.

„Bodež! Samo ti je stalo do bodeža. Rekla sam ti da ga se otarasiš. Rog Valera, Rande.“

„Ne.“

Priđe mu njišući kukovima. Grlo mu se steglo. „Samo želim da ga vidim na dnevnoj svetlosti. Neću ga ni dotaći. Ti ga drži. To bi bilo nešto što bih pamtila – tebe kako držiš Rog Valera.“ Rekavši to uhvati ga za ruke, a on se sav naježi od njenog dodira i usta mu se osušiše.

Nešto što bi pamtila – kada ode... Mogao bi ponovo da zatvori bodež čim Rog bude van kovčega. Bilo bi nešto držati Rog u rukama, da ga ona vidi na svetlosti.

Požele da zna više o Zmajskim proročanstvima. Čuo je deo njih jedan jedini put, u Emondovom Polju, kada ih je jedan trgovački stražar prepričavao. Ninaeva mu je polomila metlu preko leđa. Ništa od onog što je čuo nije govorilo o Rogu Valera.

Aes Sedai pokušavaju da me nateraju da radim šta žele. Selena ga je još napeto gledala pravo u oči. Lice joj je bilo tako mlado i lepo da je uprkos onome što je mislio želeo da je poljubi. Nikada nije video da se Aes Sedai ponaša kao ona, a i izgledala je mlado, ne bezvremeno. Devojka mojih godina ne bi mogla biti Aes Sedai. Ali...

„Selena“, tiho upita, , jesi li Aes Sedai?“

„Aes Sedai“, skoro pijunu, odgurnuvši mu ruke. „Aes Sedai! Stalno me time gađaš!“ Duboko udahnu i poravna haljinu, kao da prikuplja strpljenje. „Ja sam ono što sam. I nisam nikakva Aes Sedai!“ Umota se u tihu hladnoću, koja kao da je i jutarnje sunce smrzla.

Loijal i Hurin podneli su to dobro koliko su mogli, pokušavajući da povedu razgovor, sakrivši svoju posramljenost kada ih ona zaledi pogledom. Nastaviše dalje.

Kada podigoše logor za tu noć pored jednog planinskog potoka, iz kojeg su se snabdeli ribom za večeru, Selena se izgleda pomalo odljutila. Ćaskala je o knjigama s Ogijerom i ljubazno pričala s Hurinom.

Doduše, jedva da je govorila s Random, sem ako on ne bi prvi progovorio, niti te večeri, ni sledećeg dana, dok su jahali kroz planinske prolaze. Visoke litice nadnosile su se nad njih, nalik na iskrzane sive zidove. Ali kad god bi je pogledao, posmatrala bi ga i smešila se. Ponekad bi ga njen osmeh naterao da joj se nasmeši za uzvrat, ponekad je bio takav da je morao da pročisti grlo i pocrveni na sopstvene misli. A ponekad je to bio tajanstveni, sveznajući osmeh, koji je ponekad viđao kod Egvene. Uvek bi se ispravio na taj osmeh – ali barem je bio osmeh.

Ona ne može biti Aes Sedai.

Put poče da se spušta. Pre no što sumrak dođe, Rodoubičin bodež konačno se pretvori u niska okruglasta brda, s više žbunja no drveća, više cestara no šuma. Nije bilo puta, samo staza od nabijene zemlje. Izgledala je kao da su je samo taljige povremeno koristile. Neka brda bila su isečena u terase s poljima punim useva, ali u ovo vreme bez ljudi. Nijedno od raštrkanih imanja nije bilo dovoljno blizu staze kojom su jahali da bi Rand razaznao išta više, sem da su kuće načinjene od kamena.

Kada vide selo ispred njih, svetlo je sjalo kroz nekoliko prozora.

„Noćas ćemo spavati u krevetima“, reče.

„U tome ću uživati, lorde Rande.“ Hurin se nasmeja. Loijal klimnu.

„Seoska gostionica“, šmrknu Selena. „Sigurno prljava, i prepuna smrdljivih ljudi koji se nalivaju pivom. Zašto ne možemo ponovo da spavamo pod zvezdama? Otkrila sam da mi se dopada spavanje pod zvezdama.“

„Ne bi ti se dopalo ako nas Fejn sustigne dok spavamo“, odgovori Rand. „I oni Troloci. On dolazi za mnom, Selena. Kao i za Rogom, ali mene želi da pronađe. Zašto misliš da smo držali stražu proteklih nekoliko noći?“

„Ako nas Fejn stigne, postaraćeš se za njega.“ Glas joj beše pun hladne sigurnosti. „A i u selu mogu biti Prijatelji Mraka.“

„Ali čak i da znaju ko smo mi, ne mogu mnogo toga da urade s ostalim seljanima oko sebe. Jedino ako ne misliš da su svi u selu Prijatelji Mraka.“

„A ako otkriju da nosiš Rog? Želeo ti slavu ili ne, čak i seljaci sanjaju o njoj.“

„U pravu je, Rande“, ubaci se Loijal. „Bojim se da bi čak i seljaci poželeli da ga otmu.“

„Odmotaj svoje ćebe, Loijale, i prebaci ga preko kovčega. Gledaj da bude pokriven.“ Loijal ga posluša, a Rand klimnu. Bilo je očigledno da je ispod Ogijerovog prugastog ćebeta kutija ili kovčeg, ali ni po čemu se nije dalo zaključiti da je to išta više od putničkog sanduka. „Kovčeg s odećom moje gospe“, reče Rand uz osmeh i naklon.

Selena to dočeka ćutke i uz bezizražajan pogled. Trenutak kasnije, ponovo krenuše.

Skoro istog trenutka, sjaj sunca odbi se od nečega na zemlji s Randove leve strane. Nečega veoma velikog, sudeći po odsjaju. Radoznao, on potera konja u tom smeru.

„Moj lorde?“, upita Hurin. „Selo?“

„Samo želim najpre da vidim ovo“, odgovori Rand. Sjajnije je od sunca na vodi. Šta li to može biti?

Nije skidao oka s tog bleska, tako da se iznenadi kada Riđan odjednom stade. Nije bilo svrhe goniti pastuva dalje. Shvatio je da su stali na obodu ogromne jame. Veći deo brda bio je raskopan do dubine od stotinu koraka. Svakako je više od jednog brda nestalo, a možda i neka ratarska polja, jer je jama bila najmanje deset puta šira no dublja. Suprotna strana izgledala je čvrsto nabijena. Na dnu je bilo desetak ljudi. Palili su vatru, jer je noć već padala. Tu i tamo svetlost bi se odbila od oklopa, a svi su nosili mačeve. Jedva da ih je i pogledao.

Iz gline na dnu jame virila je divovska kamena šaka koja je držala kristalnu kuglu. To je bacalo odsjaj. Rand razjapi usta kada vide koliko je velika ta glatka lopta – bez ijedne ogrebotine prema onome što je video – prečnika od barem dvadeset koraka.

Nešto dalje od šake bilo je otkriveno srazmerno veliko kameno lice bradatog čoveka. Virilo je iz tla s dostojanstvom mnogih godina; široke crte govorile su o mudrosti i znanju.

Neprizvana, u trenutku se obrazova praznina, potpuna i celovita. Saidin zasija dozivajući ga. Toliko je bio usredsređen na to lice i šaku da nije ni shvatio šta se desilo. Čuo je jednom brodskog kapetana kako priča o divovskoj šaci koja drži ogromnu kristalnu kuglu; Bejl Domon je tvrdio da štrči iz brda na ostrvu Tremalking.

„Ovo je opasno“, reče Selena. „Dođi ovamo, Rande.“

„Mislim da mogu da siđem dole“, uzvrati on odsutno. Saidin mu je pevao. Ogromna lopta kao da je belo sijala pod svetlošću zalazećeg sunca. Činilo mu se kao da je u dubinama kristala svetlost igrala i komešala se u skladu s pesmom saidina. Pitao se zašto ljudi dole to nisu videli.

Selena dojaha do njega i uhvati ga za ruku. „Molim te, Rande, moraš se skloniti odavde.“ On zbunjeno pogleda njenu šaku, a onda pogledom pređe duž njene ruke sve do lica. Izgledala je istinski zabrinuto, možda čak i uplašeno. „Ako ova obala ne popusti pod našim konjima i ne slomimo vratove u padu, oni ljudi izgledaju kao stražari, a niko ne postavlja stražu da čuva nešto ako ne želi da to bude nedostupno običnim prolaznicima. Šta će ti vredeti što si umakao Fejnu ako te uhapse stražari nekog lorda? Hajdemo odavde.“

Odjednom – beše to nejasna i udaljena misao – on shvati da ga je praznina okružila. Saidin je pevao, a kugla pulsirala – osećao je to. Nije morao ni da gleda. Pomisli da će to ogromno kameno lice otvoriti usta i pridružiti mu se ako zapeva pesmu koju je saidin pevao. Njemu i saidinu. Svi će biti jedno.

„Molim te, Rande“, rekla je Selena. „Poći ću s tobom u selo. Neću više pominjati Rog. Samo hajdemo odavde!“

On pusti prazninu... ali ona ostade. Saidin je pojao, a svetlost u kugli kucala kao srce. Kao njegovo srce. Loijal, Hurin i Selena gledali su ga, ali izgledalo je da ne vide veličanstveni sjaj kristala. Pokuša da odgurne prazninu. Bila je kao granit; plutao je u praznini tvrdoj kao kamen. Pesma saidina, pesma kugle – osećao ih je kako podrhtavaju u sebi. Odlučno, odbi da se prepusti i poseže dublje u sebe... neću...

„Rande.“ Nije znao čiji je to glas.

...poseže u srž onoga ko je bio, onoga što je bio...

...neću...

„Rande.“ Pesma ga ispuni. Ispuni prazninu.

...dodirnu kamen, usijan od okrutnog sunca, leden od nemilosrdne noći...

...ne...

Svetlost ga ispuni i zaslepi.

„Dok hlada više ne bude“, promumla, „dok vode ne nestane...“

Moć ga ispuni. Posta jedno s kuglom.

„...u Senku ogoljenih zuba...“

Moć je bila njegova. Moć beše njegova.

„...da pljunem Slepniku u oko...“

Moć da Slomi svet.

„...Poslednjeg dana!“ Beše to krik, a praznina nestade. Riđan zaigra na njegov povik; glina se odroni pod kopitima pastuva, prosuvši se u jamu. Veliki at pade na kolena. Rand se nagnu napred, prikupivši uzde, a Riđan ustuknu u bezbednost, dalje od ivice.

Vide da ga svi gledaju. Selena, Loijal i Hurin. Sve troje. „Šta se desilo?“ Praznina... Dodirnu čelo. Praznina nije nestala kada ju je pustio, a sjaj saidina postao je snažniji i... Ničeg se više nije sećao. Saidin. Posta mu hladno. „Da li sam... nešto uradio?“, namršti se, pokušavajući da se seti. „Da li sam nešto rekao?“

„Samo si tu stajao kao statua“, odgovori mu Loijal, „mrmljajući sebi u bradu ma šta ti ko rekao. Nisam mogao da razaznam šta pričaš, sve dok nisi povikao dana! dovoljno glasno da probudiš mrtve, i skoro poterao konja s ivice. Jesi li bolestan? Svakim danom ponašaš se sve čudnije.“

„Nisam bolestan“, oštro odgovori Rand, a onda mekšim glasom dodade: „Dobro sam, Loijale.“ Selena ga je zabrinuto gledala.

„Lorde Rande“, upade Hurin, „mislim da su nas oni stražari konačno primetili. Ako znaju kako da se dovde popnu, mogli bi svakog trena stići.“

„Da“, kaza Selena. „Hajdemo brzo odavde.“

Rand pogleda ka iskopini, a onda brzo odvrati oči. Veliki kristal samo je odbijao svetlost zalazećeg sunca, ali nije želeo da ga gleda. Skoro se sećao... nečeg u vezi s kuglom. „Ne vidim razloga da ih sačekamo. Ništa nismo učinili. Pronađimo gostionicu.“

Okrenu Riđana ka selu i oni uskoro ostaviše jamu i razvikane stražare za sobom.

Kao i mnoga sela, Tremonsijen je bio na vrhu brda, ali kao i polja kraj kojih su prošli, ovo brdo bilo je oblikovano u terase s kamenim zidovima. Četvrtaste kamene kuće bile su sagrađene na odmerenim placevima, s istovetnim vrtovima iza njih, duž nekoliko pravih ulica koje su se sekle pod pravim uglom. Delovalo je da su meštani nevoljno pristali da im jedna ulica zavija oko brda.

Ali ljudi su delovali vrlo prijateljski. Zastajali bi da klimnu jedni drugima u pozdrav dok su žurili da pre mraka obave zaostale poslove. Bio je to nizak svet – skoro svi su bili Randu do ramena, a malo ih je bilo Hurinove visine – tamnih očiju i bledih uskih lica, odeveni u tamnu odeću, izuzev nekolicine koji su preko grudi imali raznobojne crte. Miris hrane – začinjene za Randa neobičnim začinima – ispunio je vazduh, mada je šačica domaćica još pričala pred vratima. Vrata su bila podeljena tako da je gornji deo mogao da se otvori dok je donji ostajao zatvoren. Ljudi su gledali pridošlice radoznalo, bez ikakvog znaka neprijateljstva. Nekoliko njih se trenutak duže zagledalo u Loijala, Ogijera koji je koračao kraj konja velikog kao duranski pastuv, ali nikada duže od trenutka.

Gostionica, na samom vrhu brda, bila je od kamena kao i sve ostale zgrade u varoši, i jasno označena šarenom tablom s natpisom iznad širokih vrata. Devet prstenova. Rand uz osmeh sjaha i priveza Riđana za gredu. „Devet prstenova“ bila je jedna od njegovih omiljenih pustolovnih priča kada je bio dete; pretpostavljao je da je i sada tako.

Selena je i dalje izgledala kao da joj je nelagodno kada joj pomože da sjaše. „Jesi li dobro?“, upita je. „Da te nisam tamo uplašio? Riđan nikada ne bi sleteo niz strminu.“ Pitao se šta se zaista dogodilo.

„Prestravio si me“, odgovori mu ona napetim glasom, „a mene nije lako uplašiti. Mogao si da se ubiješ, ubiješ...“ Pogladi haljinu. „Pođi sa mnom. Noćas. Sada. Ponesi Rog, i ja ću zauvek ostati kraj tebe. Pomisli na to. Ja pored tebe, i Rog Valera u tvojim rukama. A obećavam ti da bi to bio samo početak. Šta ti još treba?“

Rand odmahnu glavom. „Ne mogu, Selena. Rog...“ Osvrnu se oko sebe. Neki čovek preko puta pogleda kroz prozor, a onda namaknu zavese. Ulica se zamrači i na vidiku više ne beše nikoga sem Loijala i Hurina. „Rog nije moj. To sam ti već rekao.“ Ona mu okrenu leđa. Njen beli plašt odseče ga od nje kao zid od cigala.