Veliki lov

29 Seanšan

Geofram Bornhald nije obraćao pažnju na smrad zapaljenih kuća i leševa na prašnjavoj ulici. Za njim su jahali Bajar i stotinu stražara u belim plaštovima. Bila je to polovina ljudi koje je imao sa sobom. Nije mu se sviđalo kako mu je legija bila raštrkana, a ni to što su Ispitivači imali tako mnogo zapovedničkih mesta, ali njegova naređenja bila su izričita: pokoravaj se Ispitivačima.

Ovde je bilo tek neznatnog otpora; stubovi dima dizali su se sa samo nekoliko zgrada. Video je da gostionica još stoji. Bila je sagrađena od omalterisanog kamena, kao skoro svaka zgrada na Almotskoj ravnici.

On zauzda konja pred gostionicom i pređe pogledom sa zatvorenika koje su njegovi vojnici čuvali u blizini seoskog bunara do dugih vešala koja su ružila seosku livadu. Bila su napravljena na brzinu, samo duga greda na stubovima, ali na njima je bilo trideset leševa. Odeća je lepršala na povetarcu. Među odraslima bilo je i malih tela. Čak je i Bajar gledao s nevericom.

„Muade!“, zavika. Među stražarima koji su čuvali zatvorenike izdvoji se i dotrča jedan sedokosi čovek. Muad je jednom pao u šake Prijateljima Mraka. Pred njegovim licem prepunim ožiljaka čak bi i najjači ustuknuli. „Jesi li ovo ti uradio, Muade, ili Seanšani?“

„Ni ja, ni oni, moj lorde kapetane.“ Muadov glas beše promukao šapat, još jedno zaveštanje Prijatelja Mraka. Ništa više ne reče.

Bornhald se namršti. „Ovi to sigurno nisu uradili“, reče, pokazavši na zatvorenike. Deca nisu delovala tako uredno kao kada ih je vodio preko Tarabona, ali izgledali su kao da su spremni za paradu u poređenju s ruljom koja se tresla pod njihovim opreznim pogledima. Ljudi u ritama i delovima oklopa, natmurenih lica. Ostaci vojske koju je Tarabon poslao protiv osvajača na Tomanskoj glavi.

Muad je oklevao, a onda oprezno progovori: „Seljani kažu da su nosili tarabonske plaštove, moj lorde kapetane. Među njima je bio neki veliki čovek, sivih očiju i dugih brkova, koji mi zvuči kao blizanac Deteta Earvina, i neki mladac, koji je pokušavao da sakrije lepo lice iza žute brade i borio se levom rukom. Zvuči skoro kao Dete Vuan, moj lorde kapetane.“

„Ispitivači!“, pljunu Bornhald. Earvin i Vuan bili su među onima koje je morao da prepusti Ispitivačima da im zapovedaju. I ranije je viđao ispitivačku taktiku, ali sada se prvi put suočio s dečjim leševima.

„Ako moj gospodar kapetan tako kaže.“ Muad to reče kao da se grozničavo slaže s njim.

„Skinite ih“, umorno kaza Bornhald. „Skinite ih i neka seljani saznaju da više neće biti ubijanja.“ Sem ukoliko neka budala ne reši da se pravi hrabra jer njegova žena gleda, pa od njega budem morao da napravim primer svima. Sjaha i ponovo odmeri zatvorenike, dok je Muad jurio tražeći lestve i noževe. Imao je da brine druge brige sem preterane revnosti Ispitivača. Kad bi samo mogao potpuno prestati da razmišlja o njima.

„Ne trude se da se brane, moj lorde kapetane“, reče Bajar. „To važi i za ove Tarabonce i ono što je ostalo od Domanaca. Sikću kao pacovi u klopci, ali beže čim im se neko suprotstavi.“

„Da vidimo najpre kako ćemo mi proći protiv ovih osvajača, Bajare, pre no što snishodljivo pogledamo na ove ljude, da?“ Lica zatvorenika imala su poraženi izraz još pre no što su njegovi ljudi došli. „Neka mi Muad izabere jednog.“ Većina ljudi izgubila bi odlučnost čim vidi Muadovo lice. „Ako može, nekog oficira. Nekog ko izgleda dovoljno pametan da bez ulepšavanja ispriča ono što je video, ali dovoljno mladog da mu glava nije postala pretvrda. Kaži Muadu da ne bude previše nežan, da? Neka čovek pomisli kako nameravam da mu se dogode najgore stvari koje može da zamisli, sem ako me ne ubedi u suprotno.“ Baci uzde jednom Detetu i uđe u gostionicu.

Za divno čudo, gostioničar je bio tu. Bio je to znojav čovek, u prljavoj košulji toliko zategnutoj preko trbuha da je crveni vez izgledao kao da će popucati. Bornhald mahnu čoveku da se udalji; bio je napola svestan jedne žene i nekoliko dece koji su drhtali u dovratku sve dok ih debeli gostioničar nije oterao.

Bornhald skinu rukavice i sede za jedan sto. Premalo je znao o tim osvajačima, strancima. Tako su ih skoro svi zvali, oni koji nisu samo brbljali o Arturu Hokvingu. Znao je da oni sebe zovu Seanšani, i Hailene. Znao je dovoljno Starog jezika da zna da to drugo znači „Oni Koji Idu Ispred“, ili „Predvodnici.“ Takođe se nazivaju Rhyagelle, „Oni Koji Dolaze Kući“, i govore o Corenne, Povratku. To je skoro bilo dovoljno da poveruje u priče o povratku vojski Artura Hokvinga. Niko nije znao odakle su Seanšani došli, izuzev da su pristali brodovima. Na Bornhaldov zahtev za podacima od Morskog naroda uzvraćeno je tišinom. Amador nije gledao na Ata’an Mijere u dobrom svetlu, a oni su to vraćali s kamatom. Sve što je o Seanšanima znao čuo je od ljudi poput onih napolju. Slomljena i potučena rulja što razrogačenih očiju i preznojena priča o ljudima koji u boj jašu više na čudovištima no na konjima, bore se s čudovištima kraj sebe i vode Aes Sedai da kidaju zemlju pod nogama svojih neprijatelja.

Isceri se kada ču zvuk čizama u dovratku, ali nije Muad bio s Bajarom. Dete Svetla pored njega, pravih leđa, sa šlemom pod rukom, bio je Džeral. Bornhald je mislio da je on stotinu milja daleko. Mladić je preko oklopa nosio plavo opervažen plašt domanskog kroja, a ne beli plašt Dece.

„Muad upravo priča s jednim mladićem, moj lorde kapetane“, reče Bajar. „Dete Džeral upravo je dojahao s porukom.“

Bornhald mahnu Džeralu da počne.

Mladić se nije opustio. „Komplimenti od Džaihima Karidina“, poče, gledajući pravo pred sebe, „koji vodi Ruku Svetlosti u...“

„Ne trebaju mi ispitivački komplimenti“, odreza Bornhald, i primeti mladićev zapanjeni pogled. Džeral je još bio mlad. Doduše, i Bajar je delovao kao da mu nije prijatno. „Predaćeš mi njegovu poruku, da? Ne doslovce, sem ako to ne zatražim. Samo mi ispričaj šta hoće.“

Dete, spremno da recituje, proguta knedlu pre no što poče. „Moj lorde kapetane, on – on kaže da si suviše ljudi doveo preblizu Tomanske glave. Kaže da Prijatelji Mraka na Almotskoj ravnici moraju biti iskorenjeni, a ti – oprosti mi, lorde kapetane – ti treba da se smesta okreneš i pojašeš ka središtu ravnice.“ Stade ukočeno, čekajući.

Bornhald ga je samo gledao. Prašina ravnice isprljala je Džeralovo lice koliko i njegov plašt i čizme. „Idi da nešto pojedeš“, kaza mu Bornhald. „U nekoj od ovih kuća trebalo bi da ima vode za kupanje, ako želiš. Vrati se ovamo za sat. Imaću poruke za tebe da ih razneseš.“ Mahnu mladiću pokazujući mu da ide.

„Ispitivači su možda u pravu, moj lorde kapetane“, reče Bajar kada Džeral ode. „Mnogo je sela raštrkano po ravnici, a Prijatelji Mraka...“ Bornhald ga prekide lupivši šakom o sto. „Kakvi Prijatelji Mraka? Ni u jednom selu koje je naredio da zauzmemo ništa nisam video izuzev seljaka i zanatlija koji strahuju da ćemo im spaliti izvore prihoda, i nekoliko starica koje se brinu o bolesnima.“ Bajarovo lice bilo je prava studija bezizražajnosti; uvek je bio spremniji od Bornhalda da vidi Prijatelje Mraka. „A deca, Bajare? Da li su ovde i deca Prijatelji Mraka?“

„Gresi majke prenose se do petog kolena“, navede Bajar, „a gresi oca do desetog.“ Ali videlo se da se oseća nelagodno. Čak ni Bajar nikada nije ubio dete.

„Jesi li se ikada setio, Bajare, da se zapitaš zašto nam je Karidin oduzeo barjake i plaštove ljudi koje Ispitivači predvode? Čak su i sami Ispitivači skinuli belo. To o nečemu govori, da?“

„Mora da ima svoje razloge, lorde kapetane“, lagano odgovori Bajar. „Ispitivači uvek imaju razloge, čak i kada ih ne saopštavaju nama ostalima.“ Bornhald podseti sebe da je Bajar dobar vojnik. „Deca na severu nose tarabonske plaštove, Bajare, a ona na jugu nose plaštove Domanaca. Moguće značenje toga mi se ne dopada. Ovde ima Prijatelja Mraka, ali ne u ravnici, već u Falmeu. Kada Džeral pođe, neće poći sam. Poslaću poruke svakoj družini Dece koju znam gde da nađem. Nameravam da povedem legiju na Tomansku glavu, Bajare, i vidim šta istinski Prijatelji Mraka, ti Seanšani, smeraju.“

Bajar je delovao uznemireno, ali pre no što stiže da progovori, Muad se pojavi s jednim zatvorenikom. Preznojeni mladić u ulubljenom izgraviranom oklopnom prsniku bacao je prestravljene poglede ka Muadovom unakaženom licu.

Bornhald uze svoj bodež i poče da seče nokte. Nikada nije razumeo zašto je to neke ljude činilo nervoznim, ali ipak je to koristio. Zatvorenikovo prljavo lice prebledelo je čak i kada mu je uputio svoj osmeh dekice. „Sad, mladiću, ispričaćeš mi sve što znaš o tim strancima, da? Ako moraš da razmisliš šta da kažeš, poslaću te nazad s Detetom Muadom da se sabereš.“ Zatvorenik razrogačeno pogleda Muada. Reči navreše iz njega.

Talas se ljuljao zbog velikih valova Aritskog okeana, ali Domon je raširenih nogu održavao ravnotežu dok je kroz dugi valjak durbina proučavao veliko plovilo koje ih je progonilo. Progonilo, i lagano sustizalo. Vetar koji je nosio Talas nije bio ni najbolji ni najjači, ali tamo gde je drugi brod svojim tupim pramcem stvarao planine pene, nije mogao bolje da duva. Na istoku se videla obala Tomanske glave. Mračne litice i uzane peščane plaže. Nije hteo da potera Talas predaleko na pučinu, i bojao se da će zbog toga platiti.

„Stranci, kapetane?“ I Jarinov glas bio je znojav. „Je li to stranjski brod?“ Domon spusti durbin, ali pogled mu je i dalje bio ispunjen tim visokim, četvrtastim brodom, neobičnih rebrastih jedara. „Seanšanski“, reče i ču kako Jarin zaječa. Zatupta debelim prstima po ogradi, a onda se obrati krmanošu: „Poterni bliže obale. Taj brod neće se usudi uđe u plitke vode po koje Talas mož’ plovi.“ Jarin poče da uzvikuje naređenja, a posada da povlači konopce dok je krmanoš okretao kormilo, usmeravajući pramac više ka obali. Talas se sporije kretao, pošto je išao uz vetar, ali Domon beše siguran da će ući u pliće vode pre no što ih drugo plovilo sustigne. Da nosi punoga tovara, pa opet bi mogo da zaplivlje po pliće vode od onoga tamo.

Brod mu je bio nešto više nad vodom no kada je isplovio iz Tančika. Trećina njegovog tovara vatrometa koji je tamo preuzeo bila je prodata u ribarskim selima na Tomanskoj glavi. Ali uz srebro koje je poteklo za vatromet došli su i uznemirujući izveštaji. Ljudi su govorili o posetama s visokih kutijastih brodova osvajača. Kada su seanšanski brodovi bacili sidra pred obalom, seljani koji su se povukli da brane svoje domove bili su izmrcvareni munjama s neba dok su mali čamci još prevozili osvajače na kopno, a zemlja je plamtela pod njihovim nogama. Domon je mislio da sluša gluposti, sve dok mu nisu pokazali pocrnelo tlo, i dok nije posetio suviše sela da bi i dalje sumnjao. Čudovišta su se borila skupa sa seanšanskim vojnicima, iako im niko više nije pružao otpor, rekoše seljani. Neki su čak tvrdili da su i sami Seanšani bili čudovišta, s glavama nalik na divovske insekte.

U Tančiku niko nije čak ni znao kako se zovu. Tarabonci su samopouzdano govorili kako će njihovi vojnici odbaciti osvajače u more. Ali u svakoj priobalnoj varošici bilo je drugačije. Seanšani su zapanjenim ljudima govorili da ponovo moraju položiti zakletve koje su prekršili, mada ih nisu udostojili objašnjenja kada su ih to prekršili, ili šta su te zakletve podrazumevale. Devojke su jedna po jedna bile odvedene na ispitivanje, a neke prebačene na brodove. Njih niko više nije video. Nekoliko starijih žena takođe je nestalo, neke od Vodiča i Iscelitelja. Seanšani su izabrali nove gradonačelnike i nove savete, a svako ko bi se pobunio zbog nestajanja žena, ili zbog toga što ih niko ne pita prilikom izbora, bio bi obešen, iznenada spaljen, ili jednostavno ćušnut u stranu kao lajavo pseto. Nije se moglo pretpostaviti šta će se desiti, sve dok ne bi bilo prekasno.

A kada su ljudi bili potpuno zastrašeni, kada su ih naterali da padnu na kolena i zbunjeno se zakunu da će se pokoravati Predvodnicima, čekati Povratak i životima služiti One Koji Dolaze Kući, Seanšani bi otplovili i obično se ne bi ni vraćali. Govorilo se da je Falme jedini grad koji su držali.

U nekim selima koja su napustili, ljudi i žene polako su se vraćali svojim životima, pa čak i pričali o ponovnom izboru svojih saveta, ali većina je prestrašeno posmatrala more i prebledelih lica govorila kako nameravaju da poštuju zakletve koje su morali da polože, čak i ako ih ne razumeju.

Domon nije imao nameru da upoznaje Seanšane ako to ikako može da izbegne.

Podiže durbin da vidi šta može da se razazna na palubi seanšanskog broda, kad površina mora stotinak koraka od njegovog broda uz urlik buknu u fontanu vode i plamena. Pre no što on stiže i da otvori usta, još jedan ognjeni stub razdeli more na suprotnoj strani, a dok se okretao da ga zapanjeno pogleda, još jedan buknu napred. Erupcije su utihle podjednako brzo kao što nastaše. Paluba broda beše oblivena talasima koje su načinile. Tamo gde su bile, more je ključalo i isparavalo.

„Stići ćemo do plićaka pre no što nas stignu“, lagano kaza Jarin. Izgledalo je kao da pokušava da ne gleda vodu koja je ključala pod oblakom pare.

Domon odmahnu glavom. „Šta god da s’ uradili, mogu nas polome, ako i u plićaci.“ Stresao se razmišljajući o plamenu unutar vodenog stuba i potpalublju punom vatrometa. „Sreća m’ napusti, mož’ i ne utopimo.“ Cimnu svoju bradu i protrlja golu gornju usnu, nevoljan da izda naređenje – plovilo i ono na njemu bilo je sve što je imao na svetu – ali konačno natera sebe da progovori: „Okretavaj po vetru, Jarinu, i spuštaj jedra. Brže, čovek, brže! Pre neg’ da pomisle mi bežanje ’oćemo.“

Dok je posada jurila da spusti trouglasta jedra, Domon se okrenu da posmatra prilazak seanšanskog broda. Talas je izgubio prednost i ljuljao se na valovima. Drugo plovilo bilo je više nad površinom vode od Domonovog broda. Na pramcu i krmi bile su drvene kule. Ljudi su dizali ona čudna jedra, a na kulama su stajali oklopnici. Dugi čamac spušten je u more i poleteo ka Talasu gonjen s deset vesala. Nosio je ljude u oklopima i – Domon se iznenađeno namršti – dve žene koje su čučale na krmi. Dugi čamac udari o Talas.

Prvi se pope jedan od ljudi u oklopu, i Domon smesta shvati zašto su neki seljani tvrdili da su i sami Seanšani čudovišta. Šlem je veoma ličio na glavu nekog čudovišnog insekta, s tankim crvenim perjanicama nalik na pipke. Izgledalo je kao da onaj ko nosi šlem viri kroz mandibule. Bio je oslikan i pozlaćen da bi se taj privid pojačao, a i ostatak oklopa tog čoveka bio je obrađen bojom i zlatom. Preklopljene ploče, crne i crvene, oivičene zlatom, pokrivale su mu grudi i spoljašnje delove ruku i bedara. Čak su i čelične rukavice bile crvene i zlatne. Tamo gde ga nije pokrivao metal odeća mu se sastojala od tamne kože. Dvoručni mač povijenog sečiva na leđima bio je u kanijama od crne i crvene kože.

A onda oklopnik skinu svoj šlem i Domon se zapanji. To je bila žena. Tamna joj kosa beše kratko ošišana, a lice odlučno, ali nije bilo sumnje. Nikada nije čuo za tako nešto, izuzev među Aijelima, a dobro se znalo da su svi Aijeli ludi. Podjednako uznemirujuća činjenica bila je što joj lice nije bilo drugačije, kao što je očekivao da će kod Seanšana biti. Istina je da su joj oči bile plave, a put izuzetno svetla, ali to je i ranije viđao. Da ta žena nosi haljinu, niko je ne bi dvaput pogledao. Odmeri je i promeni mišljenje. Zbog tog hladnog pogleda i odlučnog izraza svuda bi je uočili.

Drugi vojnici popeše se za njom na palubu. Kada neki od njih skinuše šlemove, Domon s olakšanjem vide da su barem oni muškarci. Muškarci crnih ili smeđih očiju, koji ne bi skrenuli pažnju u Tančiku ili Ilijanu. Već su počele da mu se priviđaju vojske plavookih žena s mačevima. Aes Sedai s macevima, pomisli, setivši se usplamtelog mora.

Seanšanka arogantno odmeri brod, a onda odluči da Domon mora da je kapetan – sudeći po odeći bio je to ili on ili Jarin, a Jarinove sklopljene oči i molitve koje je mrmljao sebi u bradu upućivale su na Domona – i prostreli ga pogledom kao kopljem.

„Ima li žena među tvojom posadom ili putnicima?“ Govorila je uz meko otezanje, zbog koga ju je bilo teško razumeti, ali glas joj je bio odsečan, što je značilo da je navikla da joj se odgovara. „Govori, čoveče, ako si ti kapetan. Ako nisi, probudi tu drugu budalu i kaži mu da govori.“

„Ja kapetan, moja gospo“, oprezno odgovori Domon. Nije imao pojma kako da je oslovi, a nije želeo da pogreši. „Putnici nemam, u posadi žena nemam.“ Pomisli na otete devojke i žene, i ne prvi put zapita se šta ti ljudi hoće od njih.

Iz čamca se popeše dve žene. Jedna je dok se pela vukla drugu – Domon trepnu – na povocu od srebrnastog metala. Povodac je išao od narukvice u ruci prve do okovratnika na vratu druge. Nije mogao da vidi da li je upleten ili spojen – izgledalo je da je nekako i jedno i drugo – ali bilo je očigledno da je iz jednog dela s narukvicom i okovratnikom. Prva žena namota povodac kada druga stupi na palubu. Žena s ogrlicom nosila je jednostavnu tamnosivu haljinu i stajala skupljenih ruku i očiju uprtih u daske podno svojih nogu. Druga je na grudima i donjem delu duge plave haljine imala crvene ploče s račvastim srebrnim munjama. Domon s nelagodom odmeri žene.

„Pričaj polako, čoveče“, naredi plavooka žena svojim otegnutim govorom. Pređe preko palube i pogleda ga pravo u oči. Nekako je delovala višom i većom od njega. „Tebe je teže razumeti čak i od ostatka ove od Svetlosti napuštene zemlje. A ja ne polažem pravo da sam od Krvi. Ne još. Nakon Corenne... Ja sam kapetan Egeanin.“

Domon ponovi ono što je već rekao, pokušavši da govori polako, i dodade: „Ja mirno trgovče, kapetanu. Ne mislim zlo tebi i nemam tvoji rat.“ Nije mogao da se suzdrži a da ponovo ne pogleda dve žene spojene povocem.

„Mirni trgovac?“, mislila se Egeanin. „U tom slučaju, moći ćeš slobodno da ideš pošto se ponovo zakuneš na vernost.“ Ona primeti njegove poglede i sa smeškom se okrenu ka ženama, kao ponosna vlasnica. „Diviš se mojoj damane? Skupo me je koštala, ali vredela je svakog novčića. Malo njih, izuzev plemenitih, poseduju damane, a većina su u vlasništvu prestola. Ona je snažna, trgovče. Da sam htela, mogla je da ti skrši brod u iverje.“

Domon se zagleda u ženu na srebrnom povocu. Povezao je onu koja je nosila munje s vatrenim morskim fontanama, i pretpostavio da je ona Aes Sedai. Ono što je Egeanin rekla pomutilo mu je um. Niko to ne može da uradi... „Ona Aes Sedai?“, s nevericom upita.

Nije ni video udarac nadlanicom. Zatetura se kada mu njena čelična rukavica rascepi usnu.

„To ime nikada se ne izgovara“, opasno tiho reče Egeanin. „Postoje samo damane, Vezane, i sada istinski služe, a ne samo po imenu.“ U poređenju s njenim glasom led je bio topao.

Domon proguta krv i natera sebe da ne podigne pesnice. Da je imao mač pri ruci, opet ne bi poveo svoju posadu u pokolj protiv desetak oklopljenih vojnika, ali morao je da se napregne kako bi mu glas ostao ponizan. „Nisam smeravao nepoštovanje, kapetanu. Ne znam ničega za tebe i tvoje običaje. Ako vređavao sam, to je neznanje, ne namere.“

Ona ga najpre pogleda, a potom odgovori: „Svi ste vi neznalice, kapetane, ali vi ćete platiti dug vaših predaka. Ova zemlja bila je naša i biće ponovo. S Povratkom, ponovo će biti naša.“ Domon nije znao šta da kaže – Ne valjda misli trućanje od Arturu Hokvingu zaistinski? - stoga je ćutao. „Zaplovićeš u Falme“ – on pokuša da se pobuni, ali njen plameni pogled ga ućutka – „gde ćete ti i tvoj brod biti ispitani. Ako nisi ništa više od mirnog trgovca, kako tvrdiš, biće ti dozvoljeno da odeš svojim putem čim budeš položio zakletvu.“

„Zakletvu, kapetanu? Kakvu zakletvu?“

„Da se pokoravaš, čekaš i služiš. Tvoji preci trebalo je da upamte.“

Ona pokupi svoje ljude – izuzev jednog čoveka u jednostavnom oklopu, što je isto koliko i dubina njegovog poklona kapetanu Egeanin govorilo da je niskog položaja – i njen dugi čamac pođe ka većem brodu. Seanšan koji je ostao nije izdao nikakva naređenja. Samo je prekrštenih nogu seo na palubu i počeo da oštri mač, dok je posada dizala jedra. Izgledalo je kao da se ne boji što je ostao sam, a Domon bi lično bacio u vodu svakoga ko bi digao ruku na njega, jer dok je Talas plovio duž obale, seanšanski brod ga je pratio na pučini. Između dva plovila bila je čitava milja, ali Domon je znao kako nema nade da pobegne, i nameravao je da vrati tog čoveka kapetanu Egeanin a da mu ne fali ni dlaka s glave, kao da je bio u majčinom naručju.

Put do Falmea bio je dug, i Domon konačno uspe da ubedi Seanšana da nešto kaže. Bio je to tamnook čovek srednjih godina, sa starim ožiljkom iznad očiju i jednim preko brade. Zvao se Kaban, i jedino je prezir osećao za sve s ove strane Aritskog okeana. Domon na trenutak zbog toga zastade. Mož’ jeste da jesu... Ne, to ludilo. Kaban je otezao kao Egeanin, ali ako je njen glas bio kao svila koja klizi preko čelika, njegov je bio kao koža preko kamena. Uglavnom je hteo da priča o bitkama, pijančenju i ženama koje je znao. Domon uglavnom nije bio siguran da li govori o onome što se dešava ovde i sada, ili o onome odakle je došao. Čovek svakako nije bio predusretljiv da kaže Domonu ono što je želeo da zna.

Domon u jednom trenutku upita za damane. Kaban ustade ispred krmanoša gde je sedeo, i prisloni vrh svog mača na Domonovo grlo. „Pazi šta pričaš, ili ćeš izgubiti jezik. To je posao Krvi, a ne tvoj. Niti moj.“ Cerio se dok je to govorio. Čim je završio, vratio se oštrenju svog teškog povijenog sečiva.

Domon dotače kap krvi iznad okovratnika i reši da više ne postavlja pitanja. Barem ne o tome.

Što su dva plovila bivala bliža Falmeu, to je bilo više visokih četvrtastih seanšanskih brodova. Neki su plovili, ali više ih je bilo ukotvljeno. Svi su bili tupog pramca i nosili kule. Bili su to najveći brodovi koje je Domon ikada video, čak i među Morskim narodom. Primetio je nekoliko lokalnih brodića, oštrih pramaca i kosih jedara, kako jure preko zelenih valova. Taj prizor ga je uverio da je Egeanin govorila istinu kada je rekla da će ga osloboditi.

Talas stiže pred Falme i Domon razjapi usta opazivši koliko je seanšanskih brodova ukotvljeno u luci. Pokuša da ih prebroji, ali odustade kad stiže do stotinu. Nije izbrojao ni polovinu. I ranije je viđao toliko brodovlje na jednom mestu – u Ilijanu, Tiru, pa čak i u Tančiku – ali oni su bili mnogo manji. Sumorno mrmljajući sebi u bradu, povede Talas u luku, praćen velikim seanšanskim psom čuvarom.

Falme je bio na samom vrhu Tomanske glave. Zapadno od njega nije bilo ničeg izuzev Aritskog okeana. Prilaz u luku bio je s obe strane okružen visokim liticama, a na njihovom vrhu bile su dve kule Osmatrača talasa. Svaki brod koji je želeo da uđe u luku morao je proći ispod njih. Niz jednu kulu bio je obešen kavez. U njemu je sedeo jedan očajni čovek. Noge su mu visile kroz rešetke.

„Ko je to?“, upita Domon.

Kaban najzad prestade da oštri mač. Domon je već počeo da se pita ne namerava li njime da se brije. Seanšanin kratko pogleda tamo kuda je Domon pokazao. „Oh. To je Prvi osmatrač. Naravno, ne onaj koji je bio na tom položaju kada smo došli. Svaki put kada umre, oni izaberu drugog, a mi ga stavimo u kavez.“

„Ali zašto?“, snažno upita Domon.

Kaban se iskezi. „Osmatrali su čekajući pogrešnu stvar, i zaboravili kada je trebalo da se sete.“

Domon skrenu pogled sa Seanšana. Talas kliznu niz poslednji pravi morski val i uplovi u mirnije vode luke. Ja trgovče, mojaposla nisu.

Falme se pružao od kamenih dokova uz padine udoline koja je činila luku. Domon nije mogao da se odluči da li su te kuće od tamnog kamena činile poveliku varošicu ili mali grad. Svakako nije video nijednu zgradu koja bi mogla da se uporedi makar i s najmanjom palatom u Ilijanu.

Usmeri Talas do jednog doka i dok je posada vezivala brod zapita se da li bi Seanšane možda zanimalo da kupe nešto vatrometa iz potpalublja. Moja posla nisu.

Na svoje iznenađenje, vide da je Egeanin lično došla na dok sa svojom damane. Ovog puta narukvicu je nosila neka druga žena. Na njenoj haljini takođe su bile crvene ploče i račvaste munje, ali damane je bila ona ista tužna žena koja nije dizala pogled, sem kad bi joj se neko obratio. Egeanin naredi da Domon i njegova posada napuste brod, i postavi dva vojnika da ih paze na doku. Izgleda da je mislila kako više od toga nije potrebno; Domon nije imao namere da se zbog toga buni. Ostali vojnici su pretraživali Talas po njenim uputstvima. I damane je učestvovala u potrazi.

Niže niz dok pojavi se neki stvor. Domon nije mogao drugačije da ga opiše. Ogroman stvor s glatkom sivozelenom debelom kožom i kljunom umesto usta, usađenim u klinastu glavu. S tri oka. Nezgrapno je pratio čoveka na čijem oklopu su bila naslikana tri oka, ista kao oči tog stvorenja. Meštani, lučki radnici i mornari u grubo izvezenim košuljama i dugim prslucima koji su im sezali do kolena ustuknuše dok je par prolazio, ali nijedan Seanšanin nije ih ni pogledao. Čovek je izgleda zapovedao zveri pokretima ruke.

Čovek i stvorenje zađoše među zgrade, ostavivši za sobom zapanjenog Domona i njegovu posadu koja je mrmljala. Dva seanšanska stražara ćutke su ih podrugljivo gledali. Moja posla nisu, sam sebe podseti Domon. Njegov posao bio je samo njegov brod.

Vazduh je poznato mirisao na slanu vodu i katran. Nelagodno se promeškolji na kamenu usijanom od sunca i zapita se šta to Seanšani traže. Šta damane traži. Pitao se šta je onaj stvor bio. Nad lukom su se čuli krici galeba. Pomisli kakve bi zvuke ispuštao čovek u kavezu. Nisu moja posla.

Egeanin konačno izvede ostale na dok. Domon zabrinuto primeti da seanšanski kapetan nosi nešto umotano u žutu svilu. Nešto dovoljno malo da ga nosi jednom rukom, ali pažljivo ga je držala obema.

Diže se na noge – polako, zbog vojnika, iako su ga gledali podjednako prezrivo kao Kaban. „Vidiš, kapetanu? Ja samo mirno trgovče. Mož’ ljudi tvoji hoteće kupe vatromet?“

„Možda, trgovče.“ Videlo se da je potiskivala uzbuđenje. Osećao se nelagodno zbog toga, a njene sledeće reči samo pojačaše nelagodu. „Poći ćeš sa mnom.“

Ona reče dvojici vojnika da takođe pođu, a jedan od njih gurnu Domona. Nije to bilo grubo; Domon je viđao kako seljaci isto tako guraju krave da bi ih poterali. Stisnuvši zube, on pođe za Egeanin.

Ulica popločana kaldrmom penjala se uz padinu ostavljajući miris luke za sobom. Kuće pločastih krovova bivale su sve veće i više kako se ulica penjala. Iznenađujuće za pokoreni grad, na ulicama je bilo više meštana no seanšanskih vojnika. Povremeno bi se video palankin navučenih zavesa koji su nosili gologrudi ljudi. Izgledalo je da stanovnici Falmea obavljaju svoje poslove kao da Seanšani i nisu tu. Ili skoro tako. Kada bi prošao palankin ili vojnik, i siromašan svet, samo s jednom ili dve vijugave crte izvezene na svojoj prljavoj odeći, i bogat, košulja, prsluka i haljina od ramena do pojasa prekrivenih zamršenim šarama, svi bi se duboko poklonili i tako ostali sve dok Seanšani ne bi prošli. Isto su činili kada je prošao Domon sa svojim stražarima. Ni Egeanin ni njeni vojnici nisu ih ni pogledali.

Domon s iznenadnim zaprepašćenjem shvati da su neki od meštana koje je video za pojasima nosili bodeže, a u nekoliko slučajeva i mačeve. Beše toliko iznenađen da ne razmišljajući kaza: „Od njih neki sa vas?“ Egeanin se preko ramena namršti na njega, očigledno zbunjena. Ne usporivši, pogleda ljude i klimnu sama sebi. „Misliš, zbog mačeva. Oni su sada naš narod, trgovče; položili su zakletve.“ Naglo stade i pokaza ka jednom visokom čoveku širokih ramena, bogato izvezenog prsluka i s mačem koji je visio s jednostavnog grudnog kaiša. „Ti.“

Čovek stade u pola koraka, s jednom nogom u vazduhu. Lice mu odjednom poprimi prestravljen izraz. Bilo je to odlučno lice, ali izgledao je kao da želi da beži. Umesto toga, okrenu se k njoj i pokloni se, držeći šake na kolenima, pogleda uprtog u njene čizme. „Kako ovaj može da služi kapetana?“, napetim glasom zapita.

„Ti si trgovac?“, upita Egeanin. „Položio si zakletve?“

„Da, kapetane. Da.“ Nije skidao pogled s njenih stopala.

„Šta pričaš ljudima kada poteraš svoja kola u unutrašnjost?“

„Da se moraju pokoriti Predvodnicima, kapetane, iščekivati Povratak, i služiti One Koji Dolaze Kući.“

„A da li ikada pomisliš da taj mač upotrebiš protiv nas?“

Čovekove šake pobeleše koliko je jako stiskao kolena, a činilo se kao da mu je i glas bio obliven hladnim znojem. „Položio sam zakletve, kapetane. Pokoravam se, čekam i služim.“

„Vidiš?“, kaza Egeanin okrenuvši se ka Domonu. „Nema razloga da im zabranimo nošenje oružja. Trgovina mora da se obavlja, a trgovci moraju da se brane od pljačkaša. Dozvoljavamo ljudima da dolaze i odlaze kako god hoće, sve dok se pokoravaju, iščekuju i služe. Njihovi preci prekršili su svoje zakletve, ali ovi su naučili.“ Ponovo pođe uzbrdo, a vojnici gurnuše Domona za njom.

On se osvrnu ka trgovcu. Čovek je ostao pognut sve dok Egeanin nije odmakla nekih deset koraka niz ulicu, a onda se ispravi i požuri u suprotnom smeru, jureći nizbrdo.

Egeanin i njena straža nisu se osvrnuli ni kada kraj njih prođe odred Seanšana koji su jahali. Vojnici su bili na stvorenjima koja su pomalo podsećala na mačke veličine konja, ali pod sedlima su imala bronzanu krljušt, nalik na krljušt guštera. Kandže su se spuštale na kaldrmu. Dok se odred peo, trooka glava se okrenu i pogleda Domona. Sve ostalo na stranu, ali Domonu je delovala suviše – pametno. Saplete se i skoro pade. Svuda duž ulice stanovnici Falmea pribili su se uza zidove. Neki su i sklopili oči. Seanšani nisu obraćali pažnju na njih.

Domon shvati zašto su Seanšani sebi mogli da dozvole da ljudima pruže toliku slobodu. Pitao se da li bi i on imao smelosti da se odupre. Damane. Čudovišta. Pitao se da li će bilo šta moći da zaustavi Seanšane da dopru sve do Kičme sveta. Nisu moja posla, grubo podseti sebe, i zamisli se da li je nekako moguće izbeći u budućoj trgovini Seanšane.

Dođoše do vrha uspona, gde je grad prelazio u brda. Nije bilo gradskih zidina. Pred njima behu gostionice koje su opsluživale trgovce što su poslovali s unutrašnjošću, kao i dvorišta i štale. Ovde su kuće ličile na pristojne zamkove za manje plemiće u Ilijanu. Pred najvećom od njih bila je počasna straža seanšanskih vojnika. Nad njom se vijorio plavo oivičen barjak sa zlatnim jastrebom raširenih krila. Egeanin predade svoj mač i bodež pre no što uvede Domona. Njena dva vojnika ostaše na ulici. Domon poče da se preznojava. Sve mu je to smrdelo na nekog lorda. Nikada nije bilo dobro poslovati s visokim plemićem na njegovom tlu.

U prijemnoj dvorani Egeanin ostavi Domona kod vrata i obrati se jednom sluzi. Bio je to meštanin, sudeći po vrećastim rukavima njegove košulje i spiralama izvezenim preko grudi. Domonu se učini da je načuo reči „visoki lord“. Sluga se hitro udalji, i vrati se posle nekog vremena da ih povede u svakako najveću prostoriju u kući. Svaki delić nameštaja bio je uklonjen, čak i tepisi, a kameni pod bio je uglačan toliko da je blistao. Zidovi i prozori bili su skriveni pokretnim paravanima oslikanim neobičnim pticama.

Egeanin stade čim uđoše u sobu. Kada Domon pokuša da je upita gde su došli i zašto, ona ga ućutka divljim pogledom prorežavši nešto. Nije se ni mrdnula, ali izgledalo je kao da se suzdržava da ne cupka u mestu. Držala je šta god da je uzela s njegovog broda kao da je dragoceno. On pokuša da se seti šta bi to moglo biti.

Iznenada, tiho se oglasi gong i Seanšanka pade na kolena, pažljivo kraj sebe spustivši stvar umotanu u svilu. Pogleda Domona i on takođe kleknu. Plemići su imali čudne običaje, a pretpostavljao je da seanšanski lordovi imaju još čudnije od onih koje je znao.

U dovratku na suprotnom kraju sobe pojaviše se dva čoveka. Jeđnom je leva polovina glave bila obrijana. Ostatak bledozlatne kose bio mu je upleten i padao preko uva na rame. Izrazito žuta odora bila je tako duga da su mu samo vrhovi žutih papuča virili kada je hodao. Drugi je nosio odora od plave svile, oslikanu pticama i toliko dugu da se skoro čitav hvat vukla za njim. Glava mu je bila potpuno obrijana, a nokti u najmanju ruku palac dugi. Oni na kažiprstu i srednjem prstu obe šake bili su obojeni plavo. Domon samo zinu.

„U prisustvu ste visokog lorda Turaka“, objavi plavokosi čovek, „koji vodi One Koji Idu Ispred, i pomaže Povratku.“

Egeanin se prostre s rukama kraj tela. Domon ju je s nevericom oponašao. Ni visoki lordovi u Tir ne da bi ovo tražili, pomisli. Krajičkom oka vide da Egeanin ljubi pod. Namrštivši se, odluči da postoje granice u ponašanju. Ne da mogu vidu šta činim.

Egeanin odjednom ustade. On takođe krenu da ustane, i podiže se na jedno koleno pre no što na zvuk njenog režanja i preneražen izraz lica čoveka s upletenom kosom ponovo pade na pod, mrmljajući sebi u bradu. Ovo ne da bi učinio ni za kralja u Ilijan i za Savet devetorih zaj’no.

„Zoveš se Egeanin?“ To mora da je bio glas čoveka u plavoj odori. Njegov otegnuti govor skoro je podsećao na pevanje.

„Tako sam nazvana na mom danu mača, visoki lorde“, odgovori ona ponizno.

„Ovo je dobar primerak, Egeanin. Vrlo redak. Želiš li isplatu?“

„To što je visoki lord zadovoljan dovoljna je plata. Živim da bih služila, visoki lorde.“

„Spomenuću te carici, Egeanin. Nakon Povratka nova imena biće pridodata Krvi. Prikaži se u dobrom svetlu, i možda ćeš odbaciti ime Egeanin u zamenu za neko više.“

„Visoki lord čini mi čast.“

„Da. Možeš se povući.“

Domon ništa nije mogao da vidi sem njenih čizama kako napuštaju sobu, povremeno se zaustavljajući dok se klanjala. Vrata se zatvoriše za njom. Nastupi duga tišina. Gledao je kako mu znoj kaplje s čela na pod kada Turak ponovo progovori.

„Možeš ustati, trgovče.“

Domon se diže i vide šta to Turak drži u svojim prstima dugih noktiju. Cuendillar u obliku drevnog ovalnog pečata Aes Sedai. Setivši se Egeaninog ponašanja kada je spomenuo Aes Sedai, Domona odista obli znoj. U tamnim očima visokog lorda nije bilo neprijateljstva, samo radoznalosti, ali Domon nije verovao plemićima.

„Znaš li šta je ovo, trgovče?“

„Ne, visoki lorde“, odgovori Domon glasom čvrstim poput stene. Trgovac je kratkog veka ako nije u stanju da laže mirnog lica i hladnog glasa.

„Ali držao si ga na tajnom mestu.“

„Ja pokupljam starosti, visoki lorde, od prošlosti vremena. Ima koji bi ukrali takvo, kad se vidi mesto.“

Turak na trenutak pogleda crno-beli disk. „Ovo je cuendillar, trgovče. Znaš li šta to znači? I stariji no što možda znaš. Pođi sa mnom.“

Domon oprezno krenu za njim, osetivši malo više samopouzdanja. Kod bilo kog drugog lorda, bilo koje njemu znane zemlje, straža bi već bila pozvana da je lord tako hteo. Ali ono malo što je video od Seanšana govorilo mu je da oni postupaju drugačije od ostalih ljudi. Natera sebe da zadrži spokojan izraz lica.

Odvedoše ga u drugu sobu. Mislio je da je nameštaj u njoj sigurno došao s Turakom. Izgledalo je kao da je sav od oblina, bez pravih linija, a drvo je bilo izglačano kako bi se istakla neobična tekstura. Tu je bila samo jedna stolica, na svilenom tepihu s pticama i cvećem, kao i jedan veliki okruglasti ormar.

Čovek s pletenicom otvori vratanca ormara i otkri police s neobičnom zbirkom figurica, šolja, činija, vaza i još pedeset drugih stvari, od kojih je svaka bila različite veličine i oblika. Domonu zastade dah kada Turak pažljivo spusti disk pored još jednog potpuno istog.

„Cuendillar“, reče Turak. „To je ono što ja skupljam, trgovče. Samo carica ima bolju zbirku.“

Domonu skoro ispadoše oči. Ako je zaista cuendillar bio to od čega su načinjeni predmeti na tim policama, za njih je moglo da se kupi kraljevstvo, ili u najmanju ruku da se osnuje velika kuća. I neki kralj bi sebe doveo do prosjačkog štapa kada bi kupio toliko toga, čak i kada bi znao gde da ga pronađe. Osmehnu se.

„Veliki lorde, molim te prihvati ovaj komad kao poklon.“ Nije želeo da se odvoji od njega, ali to je bilo bolje no da razgnevi ovog Seanšanina. Moz’ Prijatelji Mraka sad će njeg' jure. „Ja samo prosto trgovče. Samo da trgujem. Pusti mene plovim, i obećajem tebi...“

Izraz Turakovog lica nije se ni najmanje promenio, ali čovek s pletenicom prekinu Domona, odrezavši: „Nevaspitano pseto! Govoriš o poklanjanju visokom lordu onog što je kapetan Egeanin već poklonila. Pogađaš se kao da je visoki lord jedan – jedan trgovac! Bićeš živ dran tokom devet dana, pseto, i...“ Neznatni pokret Turakovog prsta ga ućutka.

„Ne mogu ti dozvoliti da me napustiš, trgovče. U ovoj senovitoj zemlji krivokletnika nikoga nisam našao ko može voditi razgovor s prosvećenim čovekom. Ali ti si kolekcionar. Možda će razgovori s tobom biti zanimljivi.“

Sede u stolicu, zavalivši se da ga osmotri.

Domon se osmehnu. Nadao se da mu se u osmehu videla zahvalnost. „Visoki lorde, ja samo prosto trgovče. Prost čovek. Ne znam ja priče za veliki lordovi.“

Čovek s pletenicom prostreli ga pogledom, ali Turak kao da ga nije ni čuo. Iza jednog od paravana pojavi se sićušna lepa devojka i brzim koracima priđe visokom lordu, kleknuvši i prinevši lakirani poslužavnik s jednom tankom šoljom bez drške. Bila je puna neke crne tečnosti koja se pušila. Njeno tamno okruglo lice nejasno je podsećalo na Morski narod. Turak pažljivo uze šolju svojim prstima dugih noktiju, ni ne pogledavši devojku, i duboko udahnu. Domon hitro pogleda ka devojci, i smesta skrenu pogled prigušivši uzvik; odora od bele svile na njoj bila je izvezena cvećem, ali tako tanka da je bila providna, a ispod nje nije bilo ničega sem devojčinog vitkog tela.

„Miris kafa“, reče Turak, „prijatan je gotovo koliko i njegov ukus. Sad, trgovče. Saznao sam da je cuendillar ovde čak i ređi no u Seanšanu. Reci mi kako to da je prost trgovac posedovao takav primerak.“ Srknu svoj kaf očekujući odgovor.

Domon duboko udahnu i stade se upinjati da se laganjem izvuče iz Falmea.