Veliki lov

14 Vučji brat

„Nestali?“, obrati se Ingtar vazduhu. „A moji stražari ništa nisu primerili. Ništa! Nemoguće da su jednostavno nestali!“

Slušajući, Perin se pogrbi i pogleda Meta, koji je stajao malo po strani mršteći se i mrmljajući sebi u bradu. Perinu se činilo da se raspravlja sam sa sobom. Sunce je provirilo iznad obzorja. Do sada bi već jahali. Preko udoline padoše senke. Istegnute i istanjene, ali još nalik drveću koje ih je bacalo. Tovarni konji na svojim povocima nestrpljivo su kopali zemlju, ali svi su stajali kraj svojih atova i čekali.

Uno priđe krupnim koracima. „Nijednog kozoljubnog traga, moj lorde.“ Zvučao je uvređeno; neuspeh je bacao loše svetlo na njegovu veštinu. „Spaljen da sam ako ima ijednog plamenog otiska kopita. Samo su prokleto nestali.“

„Trojica ljudi i tri konja ne mogu jednostavno da nestanu“, odreza Ingtar. „Pređi ponovo preko tla, Uno. Ako neko može da otkrije kuda su otišli, to si ti.“

„Možda su jednostavno pobegli“, reče Met. Uno stade i prostreli ga pogledom. Kao da je opsovao Aes Sedai, zbunjeno pomisli Perin.

„Zašto bi pobegli?“ Ingtarov glas beše opasno tih. „Rand, Graditelj, moje njuškalo – moje njuškalo! – zašto bi bilo ko od njih pobegao, a kamoli sva trojica?“

Met slegnu ramenima. „Ne znam. Rand je bio...“ Perin požele da ga gađa nečim, da ga udari. Bilo šta, samo da ućuti. Ali Ingtar i Uno su gledali. Preplavi ga olakšanje kada Met zastade, raširi ruke i promrmlja: „Ne znam zašto. Samo sam pomislio da je možda tako.“

Ingtar se namršti. „Pobegli“, prosikta kao da ni na trenutak u to nije poverovao. „Graditelj može da ode kad hoće, ali Hurin ne bi pobegao. Niti Rand al’Tor. Ne bi; sada mu je jasna njegova dužnost. Idi, Uno. Ponovo pretraži zemljište.“ Uno se pokloni i odjuri. Balčak mu je igrao iznad ramena. Ingtar progunđa: „Zašto bi Hurin tako otišao, usred noći bez reči? Zna šta radimo. Kako ću da pratim taj pogani Senoviti nakot bez njega? Dao bih hiljadu zlatnih kruna za čopor pasa-tragača. Da ne znam šta radim, pomislio bih da su Prijatelji Mraka ovo uspeli da izvedu kako bi mogli da se provuku na istok ili zapad, a da ja ne primetim. Mira mi, možda i ne znam šta radim.“ Krupnim koracima pođe za Unom.

Perin se nelagodno promeškolji. Nema sumnje da su Prijatelji Mraka svakim trenom odmicali sve dalje. A s njima Rog Valera, kao i bodež iz Šadar Logota. Nije mislio da bi Rand, šta god da je postao, šta god da mu se desilo, napustio potragu za tim. Ali kuda je otišao, i zašto? Loijal bi možda zbog prijateljstva pošao s Random – ali zašto Hurin?

„Možda je zaista pobegao“, promrmlja, a onda se osvrnu. Izgleda da ga niko nije čuo; čak ni Met nije obraćao pažnju na njega. Prođe prstima kroz kosu. Da Aes Sedai njega jure da postane lažni Zmaj, i on bi pobegao. Ali briga za Randa neće pomoći da pronađu Prijatelje Mraka.

Možda postoji izlaz, ako je spreman na to. Nije želeo to da pokuša. Bežao je od toga, ali možda više to neće moći. Tako mi i treba, zbog onoga što sam rekao Randu. Voleo bih da ja mogu da bežim. Oklevao je, iako je bio svestan šta može da učini da pomogne.

Niko ga nije gledao. Čak i da jesu, ne bi znali u šta gledaju. Naposletku, nevoljno, sklopi oči i dopusti sebi da odluta, da mu misli odlutaju daleko.

Isprva je pokušavao da to porekne, davno pre no što su oči počele da mu se menjaju od tamnosmeđih u zelenozlatne. Odbio je da poveruje prilikom tog prvog susreta, prvog trenutnog prepoznavanja. Još od tada je bežao. I dalje je želeo da beži.

Misli mu odlutaše, tražeći ono što mora biti tamo, što je oduvek bilo u zemlji s malo raštrkanih ljudi. Tražio je svoju braću. Nije voleo da o njima tako misli, ali bili su to.

U početku se bojao da to što radi ne nosi neku izopačenost Mračnoga, ili Jedne moći – podjednako loše za nekog ko je samo hteo da bude kovač i proživi svoj život u Svetlosti i miru. Od tada je pomalo shvatao kako se Rand oseća. Bojao se samog sebe, osećao nečisto. To ga još nije potpuno prošlo. To što je radio bilo je starije od ljudskog koriščenja Jedne moći, nešto iz rođenja Vremena. Nije to bila Moć, rekla mu je Moiraina. Nešto davno izgubljeno, što se vratilo. I Egvena je znala, mada je želeo da nije tako. Želeo je da niko ne zna. Nadao se da nikome nije rekla.

Susret. Osetio ih je, njihove umove. Osetio je svoju braću vukove.

Njihove misli dođoše mu kao vrtlog slika i osećaja. Isprva nije bio u stanju ništa da razazna izuzev sirovih emocija, ali njegov um je sada mogao da prepozna reči. Vučji brat. Iznenađenje. Dvonogi koji priča. Izbledela slika, nejasna od vremena, starija od starine, ljudi koji trče s vukovima. Dva čopora koji zajedno love. Čuli smo da je ovo ponovo došlo. Ti si Dugi zub?

Beše to slabašna slika čoveka odevenog u kože, s dugim nožem u ruci. Ali preklopljena preko te, i važnija, bila je slika čupavog vuka s jednim izduženim zubom. Sa zubom što je poput čelika sijao na suncu dok je vuk vodio čopor u očajnički juriš kroz duboki sneg prema jelenu koji bi značio život umesto spore smrti od gladi. I slika jelena koji se napinje da trči u belom prahu do trbuha. I sunce koje se presijavalo na belini dok oči ne bi zabolele. Vetar što je zavijao niz planinske prolaze, komešajući sneg kao maglu, i... Vučja imena uvek su bila složene slike.

Perin prepozna čoveka. Elijas Mačera, koji ga je prvi predstavio vukovima. Ponekad je želeo da nikada nije sreo Elijasa.

Ne, pomisli i pokuša da zamisli sebe.

Da. Čuli smo za tebe.

Nije to bila slika koju je zamislio, mladog čoveka mišićavih ramena i čupavih smeđih kovrdža. Mladića sa sekirom za pojasom, za koga su drugi smatrali da se kreće i misli usporeno. Taj čovek bio je tu, negde u misaonoj slici koja je došla od vukova, ali daleko snažnija bila je predstava ogromnog divljeg bika s povijenim rogovima od sjajnog metala, kako trči kroz noč brzinom i izdržljivošću mladosti, dok mu se kovrdžava dlaka presijava na mesečini. Kako se baca među Bele plaštove na konjima. Vazduh je bio tako oštar, hladan i mračan, a krv tako crvena na rogovima, i...

Mladi Bik.

Perin, na trenutak zaprepašćen, izgubi kontakt. Nije ni sanjao da su mu dali ime. Kad se samo ne bi sećao kako ga je zaslužio. Dodirnu sekiru za pojasom, i njeno sjajno sečivo u obliku polumeseca. Svetlost mi pomogla, ubio sam dvojicu ljudi. Oni bi mene još brže ubili, i Egvenu, ali...

Potisnuvši sve to – bilo je učinjeno i iza njega i nije imao želje da se priseća – prenese vukovima mirise Randa, Loijala i Hurina, i upita ih osećaju li ih negde. Bilo je to nešto što je stekao zajedno s promenom očiju: mogao je da prepozna ljude po mirisu, čak i kada ih ne vidi. Takođe mu je i vid bio jasniji. U bilo kakvim uslovima, sem u mrklom mraku. Sada je uvek pazio da pali svetiljke i sveće, ponekad pre no što bi iko drugi pomislio da su potrebne.

Od vukova dođe slika konjanika kako se predveče približavaju udolini. Tada su poslednji put videli ili osetili Randa, ili drugu dvojicu.

Perin je oklevao. Sledeči korak bio bi beskoristan, sem ako ne kaže Ingtaru. Met će umreti ako ne pronađemo taj bodež. Plamen te spalio, Rande, zašto si poveo njuškala?

Jedini put kada je s Egvenom otišao do tamnice nakostrešio se od Fejnovog mirisa. Ni Troloci nisu tako pogano bazdili. Došlo mu je da istrgne rešetke ćelije i raskomada tog čoveka. Otkrivši tu stranu svoje ličnosti, prestravio se više nego od Fejna. Da bi prigušio Fejnov miris u svom umu, dodade mu troločki pre no što poče na sav glas da zavija.

Iz daljine se začu čopor, a konji u udolini počeše da kopaju zemlju i plašljivo ržu. Neki od vojnika dodirnuše svoja konjička koplja dugih sečiva i nelagodno pogledaše obod udoline. Unutar Perinove glave beše mnogo gore. Osećao je vučji gnev i mržnju. Vukovi su mrzeli samo dve stvari. Sve ostalo samo su trpeli, ali vatru i Troloke mrzeli su. A da bi ubili Troloke, prošli bi i kroz vatru.

Čak i više od troločkog razbesneo ih je Fejnov miris. Kao da su osetili nešto naspram čega su Troloci delovali prirodno i dobro.

Gde?

Nebo mu se zakovitla u glavi; zemlja se prevrnu. Vukovi nisu znali za istok i zapad. Poznavali su kretanje sunca i meseca, smenjivanje godišnjih doba, obrise zemlje. Perin sve to rastumači. Jug. Ali bilo je još nečeg: žudnje da se ubijaju Troloci. Vukovi će dopustiti Mladom Biku da učestvuje u ubijanju. Može da povede i dvonoge s njihovim tvrdim kožama, ako želi. Ali Mladi Bik, Dim, Dva Jelena, Zimska Zora i ostatak čopora pronaći će Izopačene koji su se usudili da zađu u njihovu zemlju. Nejestivo meso i gorka krv peči će jezik, ali moraju biti ubijeni. Ubij ih. Ubij Izopačene.

Njihova srdžba ga je zarazila. Iskezio je zube i zakoračio da im se pridruži, da pojuri s njima u lovu, u ubijanju.

Uz veliki napor volje, prekide kontakt, izuzev sićušnog osećanja da su vukovi prisutni. Mogao je uprkos daljini između njih da pokaže pravo ka njima. Bilo mu je hladno. Ja sam čovek, ne vuk. Svetlost mi pomogla, ja jesam čovek!

„Jesi li dobro, Perine?“, upita Met prišavši. Zvučao je kao i uvek, neozbiljno – i odskora ogorčeno – ali izgledao je zabrinuto. „Samo mi još lo treba. Rand pobegao, a ti se razboleo. Ne znam gde ću ovde pronaći Mudrost da se postara za tebe. Mislim da imam malo vrbove kore u bisagama. Mogu da ti skuvam čaja, ako Ingtar dozvoli da se toliko zadržimo. Bilo bi dobro da ti skuvam jak.“

„Ja... Dobro sam, Mete.“ Otresavši se od svog prijatelja, pođe da pronađe Ingtara. Šijenarski lord pretraživao je tlo kod oboda, zajedno s Unom, Raganom i Masemom. Ostali se namrštiše na njega kada odvuče Ingtara u stranu. Postarao se da se udalje dovoljno da ih Uno i ostali ne čuju pre no što je progovorio. „Ne znam kuda su otišli Rand i ostali, ali Padan Fejn i Troloci – a pretpostavljam i ostatak Prijatelja Mraka – i dalje idu na jug.“

„A kako to znaš?“, upita Ingtar.

Perin duboko udahnu. „Rekli su mi vukovi.” Čekao je. Nije bio siguran šta. Možda smeh, prezir, optužbu da je Prijatelj Mraka ili lud. Namerno zadenu palčeve za pojas, dalje od sekire. Neću ubiti. Ne ponovo. Ako pokuša da me ubije kao Prijatelja Mraka, bežaću, ali nikoga više neću ubiti.

„Čuo sam za tako nešto“, polako reče Ingtar trenutak kasnije. „Glasine. Bio je Zaštitnik, čovek zvani Elijas Mačera. Neki su pričali da je u stanju da razgovara s vukovima. Nestao je pre mnogo godina.“ Primetio je, izgleda, nešto u Perinovim očima. „Poznaješ ga?“

„Poznajem ga“, ravnim glasom odgovori Perin. „On me je... Ne želim da pričam o tome. Nisam to tražio.“ To je i Rand rekao. Svetlosti, želeo bih da sam kod kuće i da radim u gazda Luhanovoj kovačnici.

„Ti vukovi“, reče Ingtar, „slediće za nas Prijatelje Mraka i Troloke?“ Perin klimnu. „Dobro. Povratiću Rog, šta god morao da učinim.“ Šijenarac okrznu pogledom Una i ostale, koji su i dalje tražili tragove. „Bolje da ne pričaš nikom drugom. U Krajinama se smatra da vukovi donose sreću. Troloci ih se boje. Ali opet, bolje da neko vreme ostane među nama. Neki od njih možda ne bi razumeli.“

„Najradije bih da niko drugi nikada ne sazna“, odgovori Perin.

„Reći ću im kako misliš da poseduješ Hurinov dar. To im je poznato, i s tim su opušteni. Neki su videli kako mrštiš nos u onom selu, i kod skele. Čuo sam šale o tvom nežnom nosu. Da. Drži nas danas na tragu, Uno će pronaći dovoljno njihovih tragova da potvrdi kako to jeste trag, i pre sumraka svi do jednog biće sigurni da si njuškalo. Ja ću da pronađem Rog.“ Baci pogled ka nebu i diže glas: „Gubimo vreme! Na konje!“

Na Perinovo iznenađenje, Sijenarci su izgleda prihvatili Ingtarovu priču. Nekolicina ih je bila sumnjičava – Masema je čak i pljunuo – ali Uno je zamišljeno klimnuo, a to je većini bilo dovoljno. Najteže je bilo ubediti Meta.

„Njuškalo? Ti? Ti ćeš po mirisu da pratiš ubice? Perine, poludeo si kao Rand. Ja sam jedini ostao pametan iz Emondovog Polja, pošto Egvena i Ninaeva kaskaju za Tar Valon da postanu...“ Zaustavi se, s nelagodom pogledavši Sijenarce.

Perin preuze Hurinovo mesto pored Ingtara, dok je mala kolona jahala na jug. Met nastavi da prosipa podrugljive primedbe sve dok Uno nije pronašao prve tragove Troloka i ljudi na konjima, ali Perin nije obraćao pažnju na njega. Iz petnih žila se trudio da zadrži vukove da ne jurnu i ne pobiju Troloke. Vukovima je samo bila bitna smrt Izopačenih; Prijatelji Mraka njima nisu bili ništa drugačiji od ostalih dvonogih. Perin je skoro mogao da zamisli Prijatelje Mraka kako beže na sve strane dok vukovi kolju Troloke. Beže s Rogom Valera i bodežom. A kada Troloci budu mrtvi, sumnjao je u mogućnost da zainteresuje vukove da prate ljude, čak i da je imao neku predstavu koga bi trebalo da prate. Sve vreme se raspravljao s njima, i znoj mu je orosio čelo mnogo pre no što je primio prve slike od kojih mu se prevrnuo stomak.

Zauzda konja. Ostali učiniše isto, pogledavši ga. Čekali su. On se zagleda pravo pred sebe, tiho i ogorčeno psujući.

Vukovi su bili u stanju da ubiju ljude, ali to im nije bio omiljeni plen. Kao prvo, vukovi su pamtili stare zajedničke odlaske u lov, a kao drugo, dvonogi su imali loš ukus. Vukovi su bili probirljiviji oko hrane no što je ranije verovao. Sem ako ne umiru od gladi, neće jesti lešine, a malo njih bi ubilo više no što mogu da pojedu. Ono što je Perin osetio kod vukova najbolje bi moglo da se opiše kao prezir. A onda dođoše slike. Video ih je jasnije no što je želeo. Tela muškaraca, žena i dece, nabacana na gomilu. Zemlja natopljena krvlju, izrovašena kopitima i prestravljenim pokušajima bekstva. Pokidano meso, odsečene glave. Okupljeni lešinari, belih krila umazanih crvenilom; krvave gole glave koje kidaju i proždiru. Prenuo se iz toga da ne bi povratio.

Iznad drveća u daljini razaznao je crne tačke kako lete, sleću, pa se ponovo uzdižu. Lešinari koji se bore oko jela.

„Tamo je nešto loše.“ Proguta pljuvačku, pogledavši Ingtara u oči. Kako da im to kaže, a da uklopi u priču da je njuškalo? Ne želim da se dovoljno približim da to vidim. Ali oni će želeti da istraže kada budu primetili lešinare. Moram da im kažem dovoljno da bi obišli to mesto. „Ljudi iz onog sela... Mislim da su ih Troloci pobili.“

Uno poče tiho da psuje, a neki od ostalih Šijenaraca da mrmljaju sebi u bradu. Ali nikome ta izjava nije bila čudna. Lord Ingtar reče da je on njuškalo, a njuškala su mogla da osete ubijanje.

„A neko nas prati“, reče Ingtar.

Met se željno okrenu. „Možda je Rand. Znao sam da mi ne bi pobegao.“

Na severu su se dizali slabašni, raštrkani oblačići prašine. Konj je jurio preko retke trave. Sijenarci se raširiše, naperenih kopalja, osmatrajući u svim pravcima. Nije to bilo mesto gde se može biti opušten s nepoznatima.

Pojavi se tačka – konj i jahač; žena, koliko je Perin mogao da vidi, dugo pre no što je bilo ko drugi bio u stanju da razazna jahača. Brzo se približavala. Usporila je do kasa kada im se primakla, hladeči se jednom rukom. Punačka, proseda žena. Plašt joj beše privezan iza sedla. Nesigurno trepnu ka njima.

„To je jedna od Aes Sedai“, razočarano kaza Met. „Prepoznajem je, Verin.“

„Verin Sedai“, oštro reče Ingtar, a onda joj se pokloni iz sedla.

„Poslala me je Moiraina Sedai, lorde Ingtare“, izjavi Verin uz zadovoljan osmeh. „Mislila je da ću vam možda zatrebati. Kakvo je to galopiranje bilo. Mislila sam da vas neću sustići pre Kairhijena. Videli ste ono selo, naravno? Oh, to je bilo loše, zar ne? I onaj Mirdraal. Krovovi su bili pokriveni gavranovima i vranama, ali iako je bio mrtav, nijedan mu nije prišao. Ali sam zato morala da prođem kroz težinu Mračnoga u muvama, pre no što sam mogla da razaznam šta je u pitanju. Šteta što nisam imala vremena da ga spustim. Nikada nisam imala priliku da proučavam...“ Oči joj se iznenada suziše, a njeno odsutno ponašanje iščeznu kao dim. „Gde je Rand al’Tor?“

Ingtar se namršti. „Nestao, Verin Sedai. Sinoć, i to bez traga. On, Ogijer i Hurin, jedan od mojih ljudi.“

„Ogijer, lorde Ingtare? I tvoje njuškalo pošlo je s njim? Šta bi ta dvojica imala zajedničko s...“ Ingtar je zabezeknuto pogleda, a ona šmrknu. „Mislili ste da možete tako nešto da sakrijete?“ Ponovo šmrknu. „Njuškala. Kažeš, nestali?“

„Da, Verin Sedai.“ Ingtar je zvučao uznemireno. Nikada nije bilo lako otkriti da Aes Sedai znaju ono što pokušavaš od njih da sakriješ. Perin se samo nadao da Moiraina nije rekla ništa o njemu. „Ali imam... imam novo njuškalo.“ Šijenarski lord pokaza ka Perinu. „Ovaj čovek takođe ima tu sposobnost. Ne boj se, pronaći ću Rog Valera kao što se zakleh. Tvoje društvo biće dobrodošlo, Aes Sedai, ako želiš da nam se pridružiš.“ Na Perinovo iznenađenje, zvučao je kao da to ne želi zaista.

Verin pogleda Perina, a on se nelagodno promeškolji. „Novo njuškalo, baš kad si izgubio staro. Kako... zgodno. Niste pronašli tragove? Ne, naravno da ne. Rekli ste bez traga. Čudno. Sinoć.“ Okrenu se u sedlu, pogledavši ka severu. Perin na trenutak pomisli da namerava da se vrati odakle je došla.

Ingtar je namršteno pogleda. „Misliš da je njihov nestanak povezan s Rogom, Aes Sedai?“

Verin se smiri. „Rogom? Ne. Ne... mislim da ne. Ali to je čudno. Vrlo čudno. A ja ne volim neobične stvari dok ih ne shvatim.“

„Mogu da pošaljem dvojicu ljudi da te otprate do mesta gde su nestali, Verin Sedai. Odvešće te pravo dotle.“

„Ne. Ako kažeš da su nestali bez traga...“ Neko vreme posmatrala je Ingtara. Lice joj beše bezizražajno. „Jahaću s vama. Možda ćemo ih ponovo naći, ili oni nas. Razgovarajmo dok jašemo, lorde Ingtare. Reci mi sve što možeš o mladiću. Sve što je uradio, što je rekao.“

Pođoše uz zveckanje oklopa i konjske opreme. Verin je jahala pored Ingtara i detaljno ga ispitivala, ali suviše tiho da bi se išta načulo. Kada Perin pokuša da zadrži svoje mesto, ona ga pogleda, a on odstupi.

„Randa ona juri“, promrmlja Met, „a ne Rog.“

Perin klimnu. Gde god da si se izgubio, Rande, ostani tamo. Bezbednije je nego ovde.