Veliki lov

40 Damane

Kada se kapija otvori Egvena sjaha i pažljivo povede čupavu kobilu kada im Lijandrin pokaza da prođu. Čak i tako, i ona i bela zateturaše se u žbunje koje je otvorena Kapija iskidala, pošto je najednom izgledalo da se još sporije kreću. Kapija beše okružena i skrivena gustim grmljem. U blizini je bilo svega nekoliko stabala, a jutarnji povetarac njihao je lišće malo raznovrsnije obojeno od onog u Tar Valonu.

Posmatrajući svoje prijateljice kako za njom izlaze, čitav minut je stajala pre no što posta svesna da tu još nekoga ima, tik van vidokruga s one strane Kapije. Kada ih naposletku primeti, nesigurno se zagleda. Bila je to najčudnija družina koju je ikada videla, a previše je glasina čula o ratu na Tomanskoj glavi.

Najmanje pedeset ljudi, u oklopima od čeličnih ploča koje su se preklapale na grudima, sa crnim šlemovima u obliku glava insekata, sedelo je u sedlima ili stajalo kraj konja. Mrmljajući među sobom, zurili su u Kapiju, u nju i žene koje su dolazile. Jedini gologlav među njima, visok čovek crnipurastog lica i kukastog nosa, stajao je držeći pozlaćeni i oslikani šlem na kuku i delovao zapanjeno onim što vidi. Bilo je i žena sa vojnicima. Dve su nosile jednostavne tamnosive haljine i široke srebrne okovratnike. Napeto su gledale u one koje su izlazile iz Kapije. Iza obe bila je jbš po jedna žena, kao da čekaju da im nešto šapnu. Druge dve žene nosile su široke razdeljene suknje, koje su se završavale dobrano iznad članaka, i ploče na grudima i suknjama ukrašene račvastim munjama. Najčudnija od svih bila je poslednja žena, u palankinu koji su nosila osmorica mišićavih gologrudih muškaraca u vrećastim crnim pantalonama. Glava joj je bila obrijana, tako da je ostala samo široka kresta crne kose koja joj je padala niz leđa. Duga svetla odora bila je ukrašena plavim ovalima s izvezenim cvećem i pticama nameštena tako da se vide bele suknje. Nokti su joj bili dobar palac dugački, a oni na kažiprstu i srednjem prstu obojeni u plavo.

„Lijandrin Sedai“, s nelagodom upita Egvena, „znaš li ko su ovi ljudi?“ Njene prijateljice opipaše uzde, kao da se pitaju da li da se bace na konje i počnu da beže, ali Lijandrin vrati list Avendesore na mesto i samopouzdano zakorači napred dok se Kapija zatvarala.

„Visoka gospa Surot?“ Lijandrinine reči zazvučaše i kao pitanje i kao izjava.

Zena na palankinu neznatno klimnu. „Ti si Lijandrin.“ Govorila je otegnuto. Egveni je trebao trenutak da je razume. „Aes Sedai“, dodade Surot uz skoro neprimetan smešak. Vojnici zažamoriše. „Moramo brzo ovde završiti, Lijandrin. Ima patrola, i ne bi bilo dobro da nas pronađu. Ne bi ti prijala pažnja Tragača za istinom ništa više no meni. Nameravam da se vratim u Falme pre no što Turak otkrije da me nema.“

„O čemu to pričaš?“, upita Ninaeva. „O čemu ova priča, Lijandrin?“

Lijandrin položi ruku na Ninaevino i Egvenino rame. „0 ove dve sam ti pričala. A tu je i još jedna.“ Klimnu ka Elejni. „Ona je kći naslednica Andora.“

Dve žene s munjama na haljinama počeše da prilaze družini pred Kapijom Egvena primeti da nose namotaje nekog srebrnastog metala a gologlavi vojnik pođe s njima. Nije ni primakao ruku balčaku mača koji mu je štrčao iznad ramena i opušteno se smešio, ali Egvena ga je ipak gledala s oprezom. Lijandrin ničim nije pokazivala da je uznemirena, inače bi Egvena smesta skočila na Belu.

„Lijandrin Sedai“, žurno upita, „ko su ovi ljudi? Da li i oni treba da pomognu Randu i ostalima?“

Covek kukastog nosa odjednom zgrabi Min i Elejnu za vrat, i sve se zbi odjednom. Čovek nešto opsova, žena vrisnu, ili možda nekoliko žena Egvena nije mogla da bude sigurna. Povetarac se odjednom pretvori u kovitlac koji uguši Lijandrinine gnevne krike oblacima prašine i lišća i povi drveće dok nije počelo da ječi. Konji se propeše i oštro zanjištaše, a jedna od žena stavi nešto Egveni oko vrata.

Dok joj se plašt vijorio kao zastava, Egvena se suprotstavi vetru i poče da cima nešro nalik na okovratnik od glatkog metala. Nije hteo ni da mrdne. Pod njenim uspaničenim prstima izgledao je kao da je od jednog komada, mada je znala da mora da ima neku vrstu šarke. Srebrni namotaji koje je žena nosila sada su padali preko Egveninog ramena. Drugi kraj bio je spojen sa svetlom narukvicom na zglobu ženine leve ruke. Stegnuvši šaku u pesnicu, Egvena udari ženu koliko je god jako mogla, pravo u oko i zatetura se i pade na kolena. U glavi joj je zvonilo. Osećala se kao da ju je neki veliki čovek udario u lice.

Kada je ponovo mogla da gleda, vetar je utihnuo. Niz konja lutao je okolo, među njima Bela i Elejnina kobila, a neki vojnici su psovali i dizali se sa zemlje. Lijandrin je mirno čistila haljinu od lišća i prašine. Min je klečala, oslanjajući se obema rukama o zemlju, ošamućeno pokušavajući da ustane. Čovek kukastog nosa stajao je nad njom. Saka mu je bila okrvavljena. Minin nož bio joj je tik van dohvata ruke. Jedna strana sečiva beše crvena. Od Ninaeve i Elejne nije bilo ni traga, a i Ninaevina kobila je nestala. Nije bilo ni nekih vojnika, kao i jednog para žena. Druga dva još su bila tu, i Egvena sada vide da su povezane srebrnom vrpcom istom kao ona što je još povezivala nju i ženu koja je nad njom stajala.

Zena protrlja obraz i čučnu pored Egvene. Oko njenog levog oka već se stvarala modrica. Imala je dugu tamnu kosu i kmpne smeđe oči. Bila je lepa, desetak godina starija od Ninaeve. „Tvoj prvi nauk“, reče saosećajno. U glasu joj nije bilo neprijateljstva. Zvučala je skoro prijateljski. „Ovog puta te neću još kazniti, budući da je trebalo da se pazim s tek uhvaćenom damane. Znaj ovo. Ti si damane, Vezana, a ja sam sul’dam, Držač povoca. Kada su damane i sul’dam spojene, kakvu god povredu sul’dam oseti, damane oseti dvostmko. Čak i do smrti. Stoga moraš zapamtiti da ni na koji način nikada ne smeš udariti sul’dam, i da svoju sul’dam moraš štititi i više od sebe. Ja sam Rena. Kako se ti zoveš?“

„Ja nisam... to što si rekla“, promrmlja Egvena. Ponovo povuče okovratnik; nije popustio ništa više no ranije. Pomisli da obori ženu i pokuša da joj skine namkvicu, ali odbaci tu zamisao. Čak i da vojnici ne pokušaju da je zaustave a do sada ni najmanje nisu obraćali pažnju na nju i Renu imala je mučan osećaj da ona govori istinu. Dodirnu levo oko i žacnu se; nije bilo natečeno, tako da možda nije imala modricu kao Rena, ali još je bolelo. Njeno levo oko i Renino levo oko. Diže glas. „Lijandrin Sedai? Zašto im dozvoljavaš da ovo rade?“ Lijandrin otrese rukama ni ne pogledavši je.

„Prva stvar koju moraš naučiti“, reče Rena, „jeste da radiš ono što ti se kaže, i to bez odlaganja.“

Egvena zadahta. Koža odjednom poče da je peče od tabana do kose, kao da se valjala po koprivi. Zabacila je glavu dok se taj osećaj pojačavao.

„Mnoge sul’dam“, nastavi Rena skoro prijateljskim glasom, „ne veruju da damane treba da imaju imena, čak ni ona koja od nas dobiju. Ali ja sam te uhvatila, tako da ću ja upravljati tvojom obukom, i dozvoliću ti da zadržiš svoje ime. Ako me ne naljutiš previše. Trenutno si me blago uznemirila. Da li zaista želiš da nastaviš dok me ne razbesniš?“

Egvena stisnu zube. Sva se tresla. Zabi nokte u dlanove tmdeći se da ne počne divlje da se češe. Budalo! Toje samo tvoje ime. „Egvena“, uspe da izusti. „Ja sam Egvena al’Ver.“ Istog trenutka užasni svrab nestade. Ispusti dug drhtavi dah.

„Egvena“, reče Rena. „To je lepo ime.“ I na Egvenin užas, Rena je potapša po glavi kao da je pas.

Tada shvati šta je to primetila u ženinom glasu izvesnu dobru volju za psa u obuci, ne baš prijateljstvo koje bi neko osećao prema drugom ljudskom biću.

Rena se zakikota. „Sada si još ljuća. Ako nameravaš da me ponovo udariš, zapamti da to bude mali udarac, jer ćeš ga ti dvostruko osetiti. Ni ne pokušavaj da usmeravaš; to nikada nećeš učiniti bez moje izričite zapovesti.“

Egvenu je bolelo oko. Diže se na noge i pokuša da ne obraća pažnju na Renu, koliko god je bilo moguće ne obraćati pažnju na onog ko ti drži povodac oko vrata. Pocrvene kada se druga žena ponovo zakikota. Zelela je da ode do Min, ali povodac nije bio toliko dugačak. Tiho upita: „Min, jesi li dobro?“

Min polako sede i klimnu, a onda se uhvati za glavu kao da je poželela da je nije ni makla.

Oštre munje zasjaše preko vedrog neba, a onda se zariše među neko udaljeno drveće. Egvena poskoči, a onda se odjednom nasmeši. Ninaeva i Elejna još su bile slobodne. Ako je iko mogao da oslobodi nju i Min, to je bila Ninaeva. Osmeh joj pređe u pogled ispunjen mržnjom upućen Lijandrin. Ma koji razlog bio što ih je Aes Sedai izdala, doći će do svođenja računa.Jednogdana. Nekako. Pogled joj ništa nije vredeo; Lijandrin nije skidala oči s palankina.

Gologrudi ljudi kleknuše i spustiše palankin na zemlju, i Surot izađe, pažljivo namestivši svoju odoru, a onda dođe do Lijandrin koračajući u mekim papučicama. Dve žene bile su slične visine. Smeđe oči gledale su pravo u crne.

„Trebalo je da mi dovedeš dve“, reče Surot. „Umesto toga, imam samo jednu, dok su dve na slobodi, a jedna od njih je daleko moćnija od onoga ši o mi je rečeno. Ta će privući svaku našu patrolu u krugu od dve lige.“

„Dovela sam ti tri“, spokojno odgovori Lijandrin. „Ako ne možeš da ih sačuvaš, možda bi naš gospodar trebalo da među vama pronađe nekog drugog da ga služi. Plaše te besmislice. Ako patrole dođu, pobij ih.“

Munje ponovo sevnuše u daljini, a trenutak kasnije nešto zagrme nedaleko od mesta gde munje udariše; podiže se oblak prašine. Ni Lijandrin ni Surot nisu na to obratile pažnju.

„Još bih mogla da se vratim u Falme s dve nove damane“, kaza Surot. „Boli me da dopustim jednoj... Aes Sedai“ izgovori te reči kao da su kletva „da slobodno ode.“

Izraz Lijandrininog lica nije se promenio, ali Egvena iznenada vide sjaj oko nje.

„Pazi se, visoka gospo“, uzviknu Rena. „Spremna je!“

Vojnici se uskomešaše, posegoše za mačevima i kopljima, ali Surot samo sklopi šake nasmešivši se na Lijandrin preko svojih dugih noktiju. „Nećeš ni mrdnuti protiv mene, Lijandrin. Naš gospodar to ne bi odobrio, budući da sam ja ovde svakako potrebnija od tebe, a njega se bojiš više no što se bojiš da postaneš damane.“

Lijandrin se nasmeši, mada je bila bleda od besa. „A ti, Surot, više se bojiš njega no što se bojiš da ću te spržiti na licu mesta.“

„Upravo tako. Obe ga se bojimo. Ali čak će se i potrebe našeg gospodara s vremenom promeniti. Sve marat’damane s vremenom će biti vezane. Možda ću ja biti ta koja će staviti okovratnik oko tvog lepog grla.“

„Kao što kažeš, Surot. Potrebe našeg gospodara će se promeniti. Podsetiću te na to onog dna kada budeš klekla preda mnom.“

Visoki kožolist možda milju daleko odjednom se pretvori u buktinju. „Ovo postaje zamomo“, reče Surot. „Elbare, opozovi ih.“ Covek kukastog nosa izvadi rog ne veći od njegove pesnice; rog je imao promukao prodoran ton.

„Moraš pronaći ženu koja se zove Ninaeva“, oštro kaza Lijandrin. „Elejna nije bitna, ali njih dve i ova devojka ovde moraju biti na brodu s tobom kada zaploviš odavde.“

„Vrlo dobro znam šta je naređeno, marat’damane, mada bih mnogo toga dala da znam zašto.“

„Ma koliko da ti je rečeno, dete“, naruga se Lijandrin, „toliko ti je dozvoljeno da znaš. Zapamti da ti služiš i pokoravaš se. Te dve moraju biti sklonjene na drugu stranu Aritskog okeana, i tamo moraju da ostanu.“ Surot šmrknu. „Neću ostati ovde da tražim tu Ninaevu. Moj doprinos našem gospodaru biće mali ako me Turak preda Tragačima za istinom.“ Lijandrin besno zausti, ali Surot je prekide pre no što je i reč mogla da kaže. „Ta žena neće dugo ostati slobodna. Nijedna od njih. Kada ponovo zaplovimo povešćemo sa sobom svaku ženu sa ove bedne zemlje koja makar i malo može da usmerava. Biće vezane i s okovratnicima. Ako želiš da ostaneš da je tražiš, učini tako. Patrole će uskoro biti ovde, s namerom da napadnu rulju koja se još krije u divljini. Neke patrole sa sobom imaju damane. Njih neće biti briga kog gospodara služiš. Ako preživiš taj susret, povodac i okovratnik naučiće te novom životu. Mislim da se naš gospodar neće truditi da izbavi nekog dovoljno glupog da bude zarobljen.“

„Ako ijedna od njih ostane ovde“, nategnutim glasom odgovori Lijandrin, „naš gospodar pozabaviće se tobom, Surot. Uhvati ih obe ili plati cenu.“ Priđe Kapiji zgrabivši uzde svoje kobile. Ubrzo se Kapija zatvarala za njom.

Vojnici koji su pošli za Ninaevom i Elejnom galopom se vratiše. Dve žene spojene povocem, okovratnikom i narukvicom, damane i sul’dam, jahale su jedna kraj druge. Trojica Ijudi vodili su konje s telima prebačenim reko sedla. Egvenu obuze nada kada shvati da su sva tela bila u oklopima. Nisu uhvatili ni Ninaevu ni Elejnu.

Min krenu da ustane, ali čovek kukastog nosa zabi joj stopalo među plećke i gurnu je na zemlju. Boreći se za dah, slabašno se trzala. „Molim dozvolu da se obratim, visoka gospo“, reče on. Surot načini mali pokret rukom i on nastavi: „Ova seljanka me je posekla, visoka gospo. Ako visoka gospa od nje nema neke koristi...“ Surot ponovi mali pokret, već se okrećući, a on poseže ka ramenu za balčakom svog mača.

„Ne!“, povika Egvena. Ču kako Rena tiho psuje. Kožu joj odjednom ponovo prekri plameni svrab, još gore no ranije, ali nije se zaustavila. „Molim te! Visoka gospo, molim te! Ona je moja prijateljica!“ Kroz svrab je prože bol kakav nikad ranije nije osetila. Zgrčio joj se svaki mišić u telu. Pala je licem u prašinu, ječeći od bola, ali i dalje je gledala kako Elbarovo teško povijeno sečivo izlazi iz kanija, videla kako ga obema rukama diže. „Molim te! Oh, Min!“

Odjednom, bola nesta kao da ga nikada nije ni bilo. Osta samo sećanje na njega. Surotine papučice od plavog somota, sada umazane prašinom, pojaviše se ispred njenog lica, ali gledala je u Elbara. Stajao je tamo s mačem nad glavom i svom težinom prebačenom na nogu na Mininim leđima... i nije se micao.

„Ova seljanka je tvoja prijateljica?“, upita Surot.

Egvena htede da ustane, ali na iznenađeno izvijanje Surotine obrve, ostade da leži gde je bila i samo diže glavu. Morala je da spase Min. Ako to značipuzanje... Nadala se da će joj stisnuti zubi proći kao osmeh. „Da, visoka gospo.“

„Ako je poštedim, ako joj dozvolim da te povremeno posećuje, naporno ćeš raditi i učiti ono što te obučavaju?“

„Hoću, visoka gospo.“ Mnogo više bi obećala da spreči taj mač da ne ubije Min. Čak ću i ispuniti to obećanje, kiselo pomisli, sve dok budem morala.

„Stavi devojku na njenog konja, Elbare“, reče Surot. „Ako ne može da se drži u sedlu, veži je. Ako se ova damane pokaže kao razočaranje, možda ću ti onda dozvoliti da radiš šta hoćeš s tom devojkom.“ Već se vraćala ka svom palankinu.

Rena grubo diže Egvenu na noge i gurnu je ka Beli, ali Egvena je samo Min gledaln Elbar nije bio ništa nežniji s Min no Rena s njom, ali činilo joj se da je Min dobro. Ako ništa drugo, odbila je Elbarov pokušaj da je veže preko sedla i uzjahala svog škopljenika uz samo malo pomoći.

Neobična družina pođe na jug. Surot je predvodila, a Elbar bio kod zadnjeg kraja njenog palankina, ali dovoljno blizu da joj smesta dođe ako ga pozove. Rena i Egvena jahale su na začelju zajedno s Min i drugim sul’dam i damane, iza vojnika. Žena koja je očigledno nameravala da veže Ninaevu mazila je namotaje srebrnog povoca koji je još nosila i delovala besno. Talasasta ravnica bila je pokrivena retkom šumom, a dim spaljenog kožolista uskoro se pretvorio tek u mrlju na nebu iza njih.

„Počastvovana si“, posle nekog vremena kaza Rena, „time što ti se visoka gospa obratila. Neki drugi put dopustila bih ti da nosiš traku kao znak te časti, ali budući da si joj skrenula pažnju na sebe...“

Egvena vrisnu osetivši kao da ju je šiba udarila po leđima, a onda još jedna po nozi, ruci. Dolazile su iz svih pravaca. Znala je da nema ničeg što bi mogla da spreči, ali ipak podiže ruke kao da hoće da zaustavi udarce. Ujede se za usne da uguši jecaje, ali suze su joj i dalje lile niz obraze. Bela zanjišta i zaigra, ali Renin stisak srebrnog povoca držao ju je da ne odnese Egvenu. Niko od vojnika nije se ni osvmuo.

„Šta joj to radiš?“, povika Min. „Egvena? Prestani!“

„Živiš na tuđoj milosti... Min, je li?“, blago reče Rena. „Neka ovo i tebi bude nauk. Sve dok pokušavaš da se mešaš, neće prestati.“

Min diže pesnicu, a onda je spusti. „Neću se mešati. Samo, molim te, prestani. Egvena, žao mi je.“

Nevidljivi udarci nastaviše još nekoliko trenutaka, kao da bi pokazali Min da ništa nije postigla, a onda prestaše, ali Egvena nije mogla da prestane da se trese. Ovog puta bol se nije izgubio. Zavrnu rukave svoje haljine misleći da će videti otoke. Na koži nije bilo ni traga, ali osećala ih je. Proguta pljuvačku. „Nisi ti kriva, Min.“ Bela zabaci glavu kolutajući očima, a Egvena potapša čupavu kobilu po vratu. „Nisi ni ti.“

„Krivica je bila tvoja, Egvena“, reče Rena. Zvučala je tako strpljivo, tako se blago ponašala, kao prema nekome suviše tupom da uvidi pravo stanje stvari, da Egvena požele da vrisne. „Kada je damane kažnjena, uvek je njena krivica, čak i ako ne zna zašto. Damane mora da predvidi šta njena sul’dam želi. Ali ovog puta znaš zašto. Damane su kao nameštaj, ili alatke: uvek tu, spremne za upotrebu, ali nikada ne smeju da se guraju i traže pažnju. Pogotovu ne pažnju nekoga od Krvi.“

Egvena se ugrize za usne dok ne oseti krv. Ovo je košmar. Ne može biti stvamost. Zaštoje Lijandrin ovo uradila? Zašto se ovo dešava? „Mogu... mogu li da postavim pitanje?“

„Meni možeš.“ Rena se nasmeši. „Tokom godina mnoge sul’dam nosiće tvoju namkvicu uvek ima mnogo više suPdam nego damane i neke bi ti odrale kožu u kaiševe ako digneš pogled s poda ili otvoriš usta bez dozvole, ali ja ne vidim razloga da ti zabranim da govoriš, sve dok paziš šta pričaš.“ Dmga suPdam glasno frknu; ona je bila povezana s lepom tamnokosom sredovečnom ženom koja nije skretala pogled sa svojih šaka.

„Lijandrin“ Egvena nikada više uz njeno ime neće izgovoriti počasno Sedai „i visoka gospa govorile su o gospodaru koga obe služe.“ Pomisli na čoveka sa skoro izlečenim opekotinama koje su mu mžile lice i očima i ustima kroz koje se ponekad video oganj, ali čak i ako je on bio samo lik iz njenih snova, bilo je suviše užasno razmišljati o tome. „Ko je on? Šta hoće od mene i Min?“ Znala je da je glupo što izbegava Ninaevino ime bila je sigurna da je ovi ljudi neće zaboraviti samo zato što joj se ime ne spominje, a pogotovu piavooka sul’dam koja je mazila prazni povodac ali trenutno je mogla jedino tako da im se suprotstavi.

„Poslovi Krvi“, odgovori Rena, „nisu da ja mislim o njima, a svakako ne ti. Visoka gospa će mi reći ono što želi da znam, a ja ću tebi reći ono što ja želim da ti znaš. Sve drugo što čuješ ili vidiš za tebe mora biti kao da nikada nije ni bilo rečeno, kao da se nije ni dogodilo. U tome je bezbednost, a pogotovo za damane. Damane su suviše vredne da bi se tek tako ubijale, ali možeš biti ne samo prilično kažnjena, već možeš i da ostaneš bez jezika da njime pričaš, ili bez šaka da njima pišeš. Damane mogu da rade ono što moraju i bez toga.“

Iako nije bilo mnogo hladno, Egvena zadrhta. Kada je navukla plašt preko ramena, ruka joj očeša povodac i ona ga ljutito trznu. „Ovo je užasna stvar. Kako to nekome možete da uradite? Ciji bolesni um se toga setio?“

Plavooka sul’dam s praznim povocem prosikta: „Ova bi već mogla da ostane bez jezika, Rena.“

Rena se samo strpljivo nasmeši. „Zašto je to užasno? Možemo li dozvoliti da neko ko je u stanju da uradi ono što damane može bude na slobodi? Ponekad se rode i muškarci koji bi mogli biti marat’damane da su žene čujem da je i ovde tako. Oni, naravno, moraju biti ubijeni, ali žene ne lude. Bolje je da postanu damane nego da stvaraju nevolje nadmećući se za moć. A što se tiče uma koji je prvi zamislio a’dam, bio je to um žene koja je sebe zvala Aes Sedai.“

Egvena je znala da joj lice odražava nevericu koju je osećala, jer se Kena otvoreno nasmeja. „Kada se Lutair Pendrag Mondvin, Hokvingov sin, prvi put suočio s Vojskama Noći, otkrio je da među njima ima mnogo onili koje sebe zovu Aes Sedai. Međusobno su se borile za nadmoć i koristile Jednu moć na bojnom polju. Jedna od njih, žena zvana Deaina, koja je mislila da će biti uspešnija ako služi cara naravno, tada nije bio car budući da on u svojim vojskama nije imao Aes Sedai, došla mu je s nečim što je napravila. Bio je to prvi a’dam, privezan za vrat jedne od njenih sestara. Iako ta žena nije želela da služi Lutairu, a’dam ju je na to primarao. Deaina je napravila još njih, pronađene su prve sul’dam, a zarobljene žene koje su se nazivale Aes Sedai otkrile su da su u stvari samo marat’damane, One Koje Moraju Biti Vezane. Priča se da je Deaina, kada je i sama bila vezana, toliko vrištala da su se Kule ponoći tresle, ali i ona je, naravno, bila marat’damane, a ne može se dozvoliti da marat’damane budu slobodne. Možda ćeš ti biti jedna od onih koje imaju sposobnost da naprave a’dam. Ako je tako, budi sigurna da ćeš biti mažena i pažena.“

Egvena čežnjivo pogleda zemlju kroz koju su prolazili. Ravnica poče da se pretvara u niska brda, a retka šuma pretvori se u raštrkani gustiš, ali bila je sigurna da bi mogla da se sakrije u njemu. „Da li bi trebalo da se nadam tome da budem mažena i pažena kao pseto?“, ogorčeno upita. „Da provedem život okovana za Ijude i žene koji misle da sam neka vrsta životinje?“ „Ne za ljude.“ Reana se zakikota. „Sve sul’dam su žene. Ako muškarac stavi narukvicu, uglavnom nema nikakve razlike no kada ona visi na zidu.“ „A ponekad“, okrutno dodade plavooka sul’dam, „i ti i on umrete vrišteći.“ Žena je imala oštre crte lica i mala usta tankih usana. Egvena shvati da je očigledno stalno izgledala ljutito. „Carica se povremeno igra s lordovima tako što ih roveže s damane. Lordovi se zbog toga preznojavaju i tako zabavljaju Dvoi devet meseca. Lord ne zna da li će živeti ili umreti dok se to ne učini, niti to damane zna.“ Okrutno se nasmeja. „Samo carica može sebi da priušti da tako traći damane, Alvin“, odreza Rena. „Nemam namere da obučavam ovu damane samo da bih je videla straćenu.“

„Ja do sada nisam videla nikakvu obuku, Rena. Samo mnogo brbljanja, kao da si prijateljica iz detinjstva s ovom damane.“

„Možda i jeste vreme da vidimo šta može da uradi“, reče Rena posmatrajući Egvenu. „Imaš li dovoljno kontrole da usmeravaš na onu razdaljinu?“, pokaza ka visokom hrastu koji je usamljen rastao na vrhu jednog brda.

Egvena se namršti ka drvetu koje je bilo možda pola milje od pravca koji su pratili vojnici i palankin sa Surot. Nikada ništa nije pokušala van dohvata ruke, ali mislila je da je možda moguće. „Ne znam“, odgovori.

„Pokušaj“, reče joj Rena. „Oseti drvo. Oseti sok u drvetu. Hoću ne samo da ga učiniš vrelim, već toliko vrelim da se svaka kap soka u svakoj grani u trenutku pretvori u paru. Učini to.“

Egvena zaprepašćeno otkri poriv da učini kako Rena zapoveda. Nije usmeravala, niti dotakla saidar čitava dva dana. Stresla se od želje da se ispuni Jed^ :m moći. „Ja“ u pola trena odbaci „neću“; otoci koji nisu bili tu još su je previše boleli da bi bila toliko glupa „ne mogu“, reče umesto toga. „Predaleko je, a ja tako nešto nikada nisam radila.“

Jedna od sul’dam raskalašno se nasmeja, a Alvin reče: „Nije ni pokušala.“ Rena skoro tužno odmahnu glavom. „Kada je neko dovoljno dugo sul’dam“, reče Egveni, „nauči da čak i bez narukvice vidi mnogo toga o damane, ali s narukvicom se uvek može videti da li je damane pokušala da usmerava. Nikada me ne smeš lagati, niti bilo koju sul’dam. Nimalo.“ Nevidljive šibe iznenada se vratiše. Udarale su je sa svih strana. Viknuvši, pokuša da udari Renu, ali sul’dam opušteno odbi njenu pesnicu, a Egvena oseti kao da ju je udarila štapom po ruci. Mamuznu Belu, ali povodac je skoro smače sa sedla. Panično poseže za saidarom, nameravajući da povredi Renu toliko da je natera da prestane, baš onako kako je ona bila povređena. Sul’dam suvo odmahnu glavom; Egvena zaurla kada oseti kako ori. Tek kad je potpuno pobegla od saidara, plamen poče da nestaje, ali nevidljivi udarci nisu prestajali, niti se usporili. Pokuša da vikne kako će probati, samo ako Rena prestane, ali jedino je uspela da vrisne i da se previja.

Nejasno je bila svesna da Min gnevno viče i pokušava da dojaše do nje, da Alvin otima Min uzde, da druga sul’dam oštro govori svojoj damane, koja pogleda ka Min, a onda i Min poče da viče. Mahala je rukama kao da pokušava da se odbrani od udaraca, ili da otera neke bube koje su je ujedale. Min joj je zbog bola delovala udaljeno.

Njihovo zajedničko vrištanje bilo je dovoljno da se neki od vojnika okrenu u sedlima. Posle samo jednog pogleda, nasmejaše se i okrenuše. Njih se nije ticalo kako sul’dam postupaju s damane.

Egveni se činilo da traje čitavu večnost, ali napokon se završi. Slabašno je ležala preko jabuke svog sedla. Obrazi su joj bili mokri od suza. Jecala je Beli u grivu. Kobila uznemireno zarza.

„Dobro je da imaš duha“, spokojno kaza Rena. „Najbolje damane su one koje imaju duha da se oblikuje.“

Egvena čvrsto zatvori oči. Zelela je da može i uši da zatvori. Da isključi Renin glas. Moram da pobegnem. Moram, ali kako? Ninaeva, pomozi mi. Svetlosti, neka mi neko pomogne.

„Ti ćeš biti jedna od najboljih“, zadovoljnim glasom reče Rena. Rukom pomazi Egvenu po kosi kao gazdarica koja smiruje svog psa.

Ninaeva se nagnu u sedlu da proviri iza zaklona od oštrolistog žbunja. Ugleda raštrkano drveće. Lišće je ponegde počelo da rumeni. Trava i grmlje između stabala izgledali su prazno. Koliko je mogla da vidi, ništa se nije micalo sem sve tanjeg stuba dima od kožolista. Talasao se na povetarcu.

To je ona uradila, to s kožolistom. Jednom je pozvala i munju iz vedrog neba, kao i nekoliko drugih stvari koje nije ni pomislila da isproba dok ih one dve žene nisu isprobale na njoj. Mislila je da sigurno nekako zajedno rade, mada nije mogla da shvati njihov međusobni odnos, budući da su naizgled bile vezane. Jedna je imala okovratnik, ali i druga je svakako bila okovana. Ali Ninaeva je bila sigurna da je jedna od njih, ako ne i obe, bila Aes Sedai. Nije ih dovoljno jasno videla da bi primetila sjaj usmeravanja, ali moralo je tako biti.

Sa zadczoljstvom ću ispričati Serijam za njih, suvo pomisli. Aes Sedai ne koriste Moć kao oružje, zar ne?

Ona, vala, jeste. Onom munjom u najmanju ruku je uspela da obori dve žene, i videla je jednog vojnika, bolje reći njegovo telo, spaljeno vatrenom loptom koju je načinila i zavitlala ka njima. Ali već neko vreme uopšte nije primetila nikog od stranaca.

Znoj joj orosi čelo, i to ne samo od napora. Nije više mogla da dodirne saidar. U onom prvom besu od saznanja da ih je Lijandrin izdala, saidar je bio tu skoro i pre no što je toga postala svesna. Jedna moć ju je ispunila. Izgledalo je kao da sve može da uradi. I sve dok su je progonili, bes što je love kao životinju davao joj je snage. Sada je hajka nestala. Što je više vremena prolazilo bez neprijatelja koga bi mogla da napadne, sve se više brinula da joj se nekako prikradaju, i više je vremena imala da se brine šta se dešava s Egvenom, Elejnom i Min. Sada je bila primorana da prizna da se uglavnom plaši. Plašila se za njih, plašila se za sebe. Bio joj je potreban bes.

Nešto se uskomeša iza drveta.

Dah joj stade i ona žurno poseže za saidarom, ali sve vežbe koje su joj Serijam i druge pokazale, svi ti pupoljci koji joj se otvaraju u umu, svi ti zamišljeni potoci koji su tekli kroz nju kao kroz korito nisu ni najmanje pomagali. Mogla je da ga oseti, da oseti Izvor, ali nije mogla da ga dodirne.

Elejna iskorači iza drveta oprezno čučeći, a Ninaeva splasnu od olakšanja. Haljina kćeri naslednice bila je prljava i pocepana, njena zlatna kosa zamršena i puna lišća, a oči razrogačene kao u preplašene košute, ali čvrsto je držala svoj kratki bodež. Ninaeva zgrabi uzde i izjaha na otvoreno.

Elejna se trže, onda joj ruka polete ka grlu i ona duboko uzdahnu. Ninaeva sjaha i dve žene se zagrliše, pronašavši utehu jedna u drugoj.

„Na trenutak“, reče Elejna kada se konačno odvojiše, „pomislila sam da si... Znaš li gde su? Pratila su me dva čoveka. Još nekoliko minuta i stigli bi me, ali rog se oglasio i oni su okrenuli konje i odgalopirali. Videli su me, Ninaeva, i samo otišli.“

„I ja sam ga čula, i od tada nijednog od njih nisam videla. Jesi li videla Egvenu ili Min?“

Elejna odmahnu glavom sručivši se na zemlju. „Ne otkako... Onaj čovek udario je Min, oborio je na zemlju. A jedna od onih žena pokušavala je da nešto stavi Egveni na vrat. Toliko sam videla pre no što sam pobegla. Mislim da se nisu izvukle, Ninaeva. Trebalo je da uradim nešto. Min je posekla šaku koja me je držala, a Egvena... Samo sam pobegla, Ninaeva. Shvatila sam da sam slobodna i pobegla. Najbolje bi bilo da se majka uda za Gareta Brina i što pre može rodi još jednu kćer. Ja nisam sposobna da preuzmem presto.“

„Ne budi guska“, oštro joj reče Ninaeva. „Zapamti da imam vezu ovčijeg korena.“ Elejna se držala za glavu. Nije ni zamrmljala na Ninaevinu šalu. „Slušaj me, devojko. Jesi li videla mene da sam ostala da se borim s dvadeset ili trideset naoružanih ljudi, a da ne spominjem Aes Sedai? Da si čekala, najverovatnije bi sada bila njihov zarobljenik. Ako te ne bi jednostavno ubili. Izgleda da smo ih iz nekog razloga zanimale samo Egvena i ja. Možda ih ne bi bilo briga da li ćeš ostati u životuAli zašto smo ih Egvena ija zanimale? Zašto baš nas dve? Zašto je Lijandrin ovo učinila? Zašto? Ni sada nije imala odgovore na ta pitanja, ništa više no prvi put kada ih je sebi postavila.

„Da sam umrla pokušavajući da im pomognem...“, poče Elejna.

„Bila bi mrtva. A onda ne bi bila ni od kakve koristi. Ni sebi, ni njima. Diži se sada na noge i očisti haljinu.“ Ninaeva poče da kopa po bisagama tražeči četku za kosu. „I očešljaj se.“

Elejna polako ustade i uz slab osmeh uze četku. „Zvučiš kao Lini, moja stara dadilja.“ Poče da se češlja, mršteći se dok je razmrsivala čvorove. „Ali kako ćemo im pomoći, Ninaeva? Ti si možda snažna kao puna sestra kada si besna, ali i oni imaju žene koje usmeravaju. Ne mogu da verujem da su Aes Sedai, ali kao da jesu. Ne znamo čak ni u kom pravcu su ih odveli.“ „Na zapad“, odgovori Ninaeva. „Ono stvorenje Surot spomenula je Falme, a to je zapadno od Tomanske glave. Ići ćemo u Falme. Nadam se da je Lijandrin tamo. Nateraću je da proklinje dan kada joj je majka prvi put ugledala oca. Ali mislim da najpre moramo da pronađemo nešto odeće kakva se ovde nosi. Videla sam u Kuli žene iz Tarabona i Domana. Odeća koju su one nosile ni najmanje ne liči na ovo što mi imamo. U Falmeu bi se videlo da smo stranci.“

„Nemam ništa protiv domanske haljine mada bi majka sigurno doživela srčani udar ako bi ikada saznala da sam je nosila, a Lini bi mi zvocala do kraja života ali čak i da pronađemo neko selo, možemo li sebi priuštiti nove haljine? Ne znam koliko ti novca imaš, ali ja imam samo deset zlatnika i možda dvaput toliko srebrnjaka. To će nam trajati dve ili tri nedelje, ali ne znam šta ćemo posle toga.“

„Nekoliko meseci kao polaznica u Tar Valonu“, smejući se reče Ninaeva, „nije te sprečilo da razmišljaš kao naslednica prestola. Nemam ni desetinu onoga što ti imaš, ali sve skupa trajaće nam dva ili tri meseca, i to udobnog života. Ako malo pripazimo, i duže. Nemam nameru da kupujemo haljine, a u svakom slučaju neće biti nove. Moja haljina od sive svile dobro će nam poslužiti, sa svim tim biserima i zlatnim nitima. Ako ne budem mogla da pronađem ženu koja će za nju trampiti dve ili tri dobre haljine za svaku od nas, daću ti ovaj prsten, i ja ću biti polaznica.“ Uzjaha i podiže Elejnu iza sebe.

„Šta ćemo da radimo kada stignemo u Falme?“, upita Elejna kada se smesti.

„Ne znam dok ne stignemo.“ Ninaeva zaustavi konja. „Jesi li sigurna da želiš ovo da radiš? Biće opasno.“

„Opasnije no što je za Egvenu i Min? One bi pošle za nama da smo mi na njihovom mestu; znam da bi tako bilo. Hoćemo li čitavog dana da stojimo ovde?“ Elejna mamuznu kobilu i ona pojuri.

Ninaeva okrenu konja sve dok im sunce, koje još nije dospelo do zenita, nije sijalo pravo u leđa. „Moraćemo da budemo oprezne. Aes Sedai koje mi znamo mogu da prepoznaju ženu koja je u stanju da usmerava samo ako su joj nadohvat ruke. Ove Aes Sedai možda su u stanju da nas prepoznaju u gomili ako nas traže. Bolje da pretpostavimo da je tako.“ Svakako su tražile Egvenu i mene. Ali zašto?

„Da, oprezne. I ranije si bila u pravu. Nećemo im pomoći ako i nas uhvate.“ Elejna na trenutak ućuta. „Misliš li da su sve to bile laži, Ninaeva? Ono što nam je Lijandrin ispričala, da je Rand u opasnosti? I ostali? Aes Sedai ne lažu.“

Sada Ninaeva zaćuta, setivši se kako joj je Šerijam pričala o zakletvama koje žena polaže kada postaje puna sestra, zakletvama izgovorenim unutar ter’angreala koji ju je vezivao za njih. Nijednu neistinitu reč ne izgovoriti. To je bila jedna od njih, ali svi su znali da istina koju Aes Sedai govori ne mora biti istina koju misliš da čuješ. „Mislim da u ovom trenutku Rand greje noge ispred Agelmarovo^ kamina u Fal Dari“, reče. Ne mogu sada da brinem za njega. Moram da mislim na Egvenu i Min.

„Valjda je tako“, odgovori Elejna uzdahnuvši. Promeškolji se iza sedla. „Ako ima mnogo do Falmea, Ninaeva, očekujem da pola puta ja budem u sedlu. Ovo nije baš udobno sedište. Nikada nećemo stići do Falmea ako čitavim putem pustiš konju da određuje korak.“

Ninaeva potera kobilu u brz kas, a Elejna ciknu i uhvati je za plašt. Ninaeva reče sebi da će se smenjivati u sedlu i da se neće žaliti ako Elejna potera konja u galop, ali uglavnom nije obraćala pažnju na uzdahe žene iza nje koja se truckala. Bila je suviše zaokupljena nadom da će pre no što stignu u Falme prestati da se plaši i početi da besni.

Povetarac posta svežiji, hladniji i oštriji. Bio je to nagoveštaj nastupajućeg mraza.