Veliki lov

37 Ono što bi moglo biti

Alara ih je dostojanstvenim korakom odvela od Kapije, mada je Džuin bio poprilično nestrpljiv, da je ostavi za sobom. Ako ništa drugo, Met je je željno gledao napred, a Hurin izgledao pun pouzdanja, dok je Loijal izgleda više brinuo da Alara možda ne promeni mišljenje o njegovom odlasku, nego o nečem drugom. Rand nije žurio dok je vodio Riđana. Nije mislio da je Verin nameravala da sama upotrebi Kamen.

Sivi kameni stub stajao je pored skoro stotinu stopa visoke i četiri koraka debele bukve. Ranije, pre no što je video Veliko drveće, Rand je mislio da je to samo visoko drvo. Ovde nije bilo upozoravajuće ograde, samo divlje cveće koje se probijalo kroz naslage lišća na zemlji. Putni Kamen bio je ispran zubom vremena, ali simboli koji su ga pokrivali još su bili dovoljno jasni da se mogu razaznati.

Šijenarski vojnici na konjima i oni koji su hodali načiniše labav krug oko Kamena.

„Ispravili smo ga“, reče Alara, „kada smo ga pre mnogo godina pronašli, ali nismo ga pomerali... Odbijao je... da se pomeri.“ Ona mu priđe, i položi na njega veliku šaku. „Uvek sam mislila da je ovo simbol onoga što je izgubljeno, što je zaboravljeno. Tokom Doba legendi mogao je biti proučavan i pomalo shvaćen. Za nas, to je samo kamen.“

„Više od toga, nadam se.“ Verinin glas posta još oštriji. „Najstarija, hvala ti za tvoju pomoć. Oprosti nam što te ovako napuštamo, ali Točak nijednu ženu ne čeka. Barem više nećemo remetiti mir tvog stedinga.“

„Opozvali smo zidare iz Kairhijena“, odgovori Alara, „ali još čujemo šta se dešava Napolju. Lažni Zmajevi. Veliki lov na Rog. Cujemo, ali to prolazi kraj nas. Mislim da Tarmon Gai’don neće proći kraj nas, niti nas ostaviti u miru. Budi dobro, Verin Sedai. Svi vi, budite dobro, i neka bi vas Tvorac saklonio. Džuine.“ Zasta samo da pogleda Loijala i da Randu Uputi poslednji pogled upozorenja, a onda se Ogijeri izgubiše među drvećem.

Sedla zaškripaše dok su se vojnici meškoljili. Ingtar pogleda krug koji načiniše. „Je li ovo neophodno, Verin Sedai? Čak i da je moguće... Ne znamo da li su Prijatelji Mraka zaista odneli Rog na Tomansku glavu. I dalje mislim da mogu Bartanesa...“

„Ako ne možemo biti sigurni“, blago odgovori Verin presekavši ga, „onda je Tomanska glava dobar izbor za traženje kao i bilo šta drugo. Više puta sam čula gde kažeš da bi jahao do Sajol Gula da povratiš Rog. Da li sada pred ovim uzmičeš?“, pokaza ka Kamenu ispod drveta glatke kore.

Ingtar se ukoči. „Ni pred čim ja ne uzmičem. Vodi nas do Tomanske glave, ili u Šajol Gul. Ako je Rog Valera na kraju puta, slediću te.“

„To je dobro, Ingtare. Sad, Rande, tebe je Putni Kamen prebacio skorije nego mene. Dođi“, mahnu mu, i on povede Riđana do nje kraj Kamena.

„Koristila si Putni Kamen?“ Baci pogled preko ramena da se uveri kako niko nije dovoljno blizu da čuje. „Onda ne nameravaš da ja to uradim.“ S olakšanjem sleže ramenima.

Verin ga bledo pogleda. „Ja nikada nisam upotrebila Kamen, zato je tvoje putovanje skorije od mog. Svesna sam svojih ograničenja. Bila bih uništena pre no što bih se i približila usmeravanju dovoljne količine moći da nateram Putni Kamen da proradi. Ali znam nešto malo o njima. Dovoljno da ti malo pomognem.“

„Ali ja nista ne znam.“ Povede konja oko Kamena, gledajući ga od vrha do podnožja. „Jedina stvar koje se sećam jeste simbol za naš svet. Selena mi ga je pokazala, ali ne vidim ga ovde.“

„Naravno da ne. Ne na Kamenu u našem svetu; simboli su pomoć u putovanju do nekog sveta.“ Ona odmahnu glavom. „Šta ne bih dala da popričam s tom devojkom! Ili još bolje, da se dočepam njene knjige. Važeće je mišljenje da nijedan primerak Ogledala Točka nije čitav preživeo Slamanje. Serafel mi stalno govori da daleko više knjiga no što ja to verujem, za koje smo mislili da su izgubljene, čekaju da budu pronađene. Pa, nema svrhe brinuti o nečemu što ne znam. Ali ponešto znam. Simboli na gornjoj polovini Kamena označavaju svetove. Naravno, ne sve Svetove Koji Mogu Biti. Izgleda da nije svaki Kamen bio povezan sa svakim svetom, a Aes Sedai iz Doba legendi verovali su da je bilo mogućih svetova koje nijedan Kamen nije doticao. Vidiš li nešto poznato?“

„Ništa.“ Ako pronađe pravi simbol, mogao bi ga upotrebiti da nađe Fejna i Rog, da spase Meta, da zaustavi Fejna da ne napadne Emondovo Polje. Ako bi pronašao simbol, morao bi da dodirne saidin. Zeleo je da spase Meta i zaustavi Fejna, ali nije želeo da dodirne saidin. Plašio se da usmerava, ali je žudeo za tim, kao čovek koji umire od gladi. „Ništa mi nije poznato.“

Verin uzdahnu. „Simboli pri dnu označavaju Kamenove na drugim mestima. Ako znaš kako, mogao bi da nas prebaciš ne do ovog Kamena u drugom svetu, već do nekog drugog tamo, ili čak nekog ovde. Mislim da je to bilo nešto poput Putovanja, ali isto kao što se niko ne seća kako se Putuje, niko ne pamti ni kako se ovo radi. Bez tog znanja, pokušaj bi nas mogao sve uništiti.“ Pokaza ka dve paralelne talasaste linije presečene neobičnom žvrljotinom, uklesane nisko na stubu. „To označava Kamen na Tomanskoj glavi. To je jedan od tri Kamena čiji simbol mi je poznat; jedini od ta tri koji sam posetila. A ono što sam naučila pošto su me skoro zavejali snegovi u Maglenim planinama i zaledili mrazevi na Almotskoj ravnici bilo je jedno veliko ništa. Da li se kockaš, ili igraš karte, Rande al’Tore?“ „Met je kockar. Zašto?“

„Da. Pa, mislim da ćemo njega izostaviti. Ovi drugi simboli takođe su mi poznati.“

Prstom načini pravougaonik u kome je bilo osam znakova međusobno vrlo sličnih. Sastojali su se od kruga i strele, ali u pola njih strela je bila unutar kruga, dok ga je kod ostalih probijala. Strele su pokazivale levo, desno, gore i dole, i svaki krug bio je okružen različitim nizom znakova. Rand je bio siguran da je to pismo, mada ni na jednom jeziku koji je znao. Bila su to vijugave crte, koje bi se odjednom pretvorile u uglaste kuke, a onda ponovo postale vijugave.

„Barem ovoliko“, nastavi Verin, „znam o njima. Svaki označava jedan svet, čije je proučavanje dovelo do stvaranja Puteva. Ovo nisu svi svetovi koji su bili izučavani, već jedini za koje znam oznake. Tu sledi kockanje. Ne znam kakav je nijedan od tih svetova. Veruje se da ima svetova gde je ovdašnja godina svega jedan dan, i drugih gde je dan godina. Trebalo bi i da ima svetova gde je za nas vazduh smrtonosan, i svetova koji jedva da imaju dovoljno stvarnosti da postoje. Ne bih nagađala šta bi moglo da nam se desi u jednom od njih. Moraš načiniti izbor. Kao što bi moj otac rekao, vreme je da se bace kocke.“

Rand je pogleda odmahnuvši glavom. „Šta god da odaberem, mogao bih sve da nas pobijem.“

„Zar nisi spreman na taj rizik? Za Rog Valera? Za Meta?“

„Zašto si ti tako voljna da ga načiniš? Čak ni ne znam da li mogu to da uradim. To to ne radi svaki put kada pokušam.“ Znao je da se niko nije približio, ali svejedno je pogledao. Svi su ih pomno gledali i čekali u labavom krugu oko Kamena, mada ne dovoljno blizu da bi ih čuli. „Ponekad je saidin jednostavno tu. Mogu da ga osetim, ali što se dodirivanja tiče, kao da je na mesecu. A čak i da mi uspe da ga nateram da radi, šta ako nas odvedem negde gde ne možemo da dišemo? Kakvog će to dobra doneti Metu? Ili Rogu?“

„Ti si Ponovorođeni Zmaj“, ona tiho odgovori. „Oh, možeš da umreš, ali sumnjam da će ti Šara to dozvoliti dok ne završi s tobom. Doduše, sada Senka leži na Šari, i ko može reći kako to utiče na tkanje. Sve što možeš učiniti jeste da slediš svoju sudbinu.“

„Ja sam Rand al’Tor“, odreza on. „Ja nisam Ponovorođeni Zmaj. Neću biti lažni Zmaj.“

„Ti si ono što si. Hoćeš li izabrati, ili nameravaš da stojiš ovde dok ti prijatelj ne umre?“

Rand ču kako škrguće zubima i prisili sebe da otvori vilicu. Simboli mu ništa nisu značili. Pismo bi moglo biti i trag svračjih nogu. Na kraju se odluči za jedan znak, sa strelom ulevo, jer je pokazivala ka Tomanskoj glavi, strelom koja je probijala krug jer se oslobodila, kao što je i on žudeo. Požele da se nasmeje. Zivote svih njih stavljao je na kocku oslanjajući se na te sitnice.

„Približite se“, naredi Verin ostalima. „Biće najbolje ako se približite.“ Oni poslušaše, uz samo malo oklevanja. „Vreme je da se počne“, reče kada se okupiše.

Zabaci plašt i dodirnu stub, ali Rand vide da ga krajičkom oka gleda. Bio je svestan nervoznog nakašljavanja ljudi oko Kamena, Unovog psovanja nekog ko se držao u pozadini, Metove slabašne šale, Loijalovog glasnog gutanja pljuvačke. Obrazova prazninu.

To je sada bilo tako lako. Plamen je proždro strah i strast i nestao pre no što je i pomislio da ga pozove. Nestao, ostavivši za sobom samo prazninu i sjajni saidin. Mučan, primamljiv, odvratan, zamaman. On... poseže za njim... i bi ispunjen, oživljen. Nije se ni mrdnuo, ali osećao se kao da se trese od Jedne moći koja se ulila u njega. Simbol se sam obrazovao. Krug probijen strelom lebdeo je tik izvan praznine, tvrd kao kamen u kome je izrezbaren. On pusti da Jedna moć poteče kroz njega u simbol.

Znak zasja, zatreperi.

„Nešto se dešava“, reče Verin. „Nešto...“

Svet zatreperi.

Gvozdena brava polete preko poda, a Rand ispusti usijani čajnik kada ogromna pojava s ovnujskim rogovima ispuni dovratak. Tama Zimske noći beše iza nje.

„Beži! “, viknu Tam. Mač mu blesnu, a Trolok pade, ali sa sobom povuče i Tama.

Još ih se progura kroz vrata. Siluete u crnim verižnjačama, ljudskih lica unakaženih njuškama, kljunovima i rogovima. Neobično povijeni mačevi zabiše se u Tama dok je pokušavao da ustane. Razmahaše se sekire sa šiljcima. Crvena krv na čeliku.

„Oče!“, vrisnu Rand. Izvadivši svoj džepni nož, baci se preko stola da pomogne svom ocu i ponovo vrisnu kada mu se prvi mač zari u grudi.

Krv mu navre na usta, a glas u njegovoj glavi prošapta: ponovo sampobedio, Lijuse Terine.

Treptaj.

Rand se borio da se drži simbola, maglovito svestan Verininog glasa.ije...“

Moć zakola.

Treptaj.

Rand je bio srećan što se oženio Egvenom. Pokušavao je da ne dozvoli da ga obuzme loše raspoloženje kada bi pomislio kako je trebalo da postoji nešto više, nešto drugačije. Vesti o spoljašnjem svetu dolazile su u Dve Reke s torbarima i trgovcima koji su dolazili da kupe vunu i duvan. Uvek su to bile vesti o novim nevoljama, ratovima i lažnim Zmajevima posvuda. Dođe godina kada nije bilo ni trgovaca ni torbara, a kada se sledeće godine vratiše, doneše vesti da su se vratile i vojske Artura Hokvinga. Ili barem njihovi potomci. Stara plemena behu slomljena, pričalo se, a novi gospodari sveta, koji su u svojim bitkama koristili okovane Aes Sedai, srušili su Belu kulu i zasolili zemljište na kome je Tar Valon nekada stajao. Više nije bilo Aes Sedai.

Sve to nije mnogo značilo u Dve Reke. Usevi su i dalje morali da se seju, ovce da se šišaju, da se brine o jagnjadi. Tam se igrao s unucima i unukama pre no što su ga položili da se odmara kraj svoje žene, a stara kuća na farmi dobila je nove sobe. Egvena je postala Mudrost, a većina njih mislila je da je čak i bolja no što je bila stara, Ninaeva al’Mera. I dobro što je bilo tako, jer njeni lekovi, koji su tako čudesno delovali na ostale, jedva su uspevali da Randa održe u životu od bolesti koja mu je stalno pretila. Njegovo loše raspoloženje posta još gore, crnje. Besneo je kako sve to nije ono što je trebalo da bude. Egvena poče da se plaši kada je bio takav, jer čudne stvari su se ponekad događale kada je bio najcrnje raspoložen oluje s munjama koje nije čula dok je slušala vetar, šumski požari ali volela ga je i starala se o njemu. Čuvala je njegov zdrav razum, iako su neki gunđali da je Rand al’Tor lud i opasan.

Kada je umrla, provodio je mnoge sate kraj njenog groba, dok su mu suze vlažile prosedu bradu. Njegova bolest se vratila i počeo je da kopni; izgubio je poslednja dva prsta na desnoj šaci i jedan na levoj. Uši su mu ličile na ožiljke. Ljudi su mrmljali da smrdi na raspadanje. Njegovo crnilo posta još dublje.

Ali kada zle vesti dođoše, primiše ga u svoje redove. Troloci, Seni i stvorovi o kojima niko nije ni sanjao nagrnuše iz Pustoši, i novi gospodari sveta behu odbačeni, uprkos svoj svojoj moći. I tako Rand uze luk, za koji mu je ostalo jedva dovoljno prstiju i odšepa s onima koji su pošli na sever, ka reci Taren. Bili su to ljudi iz svakog sela, farme i krajička Dve Reke. S lukovima, sekirama, kopljima za divlje svinje i mačevima koji su rđali na tavanima. I Rand je nosio mač, s čapljom na sečivu, koji je pronašao posle Tamove smrti, mada nije umeo da ga koristi. I žene pođoše, noseći šta su mogle da nađu od oružja, stupajući pored muškaraca. Neki su se smejali, govoreći da imaju neobičan osećaj kako su sve to jednom već radili.

I kod reke Taren, narod Dve Reke suoči se s osvajačima, beskrajnim redovima Troloka, koje su predvodile košmarne Seni, pod potpuno crnim barjakom, koji kao da je proždirao svetlost. Rand vide taj barjak i pomisli da ga je ludilo ponovo obuzelo, jer mu se činilo da se zbog toga rodio, da se bori protiv tog barjaka. Svaku strelu poslao je ka njemu, pravo koliko su veština i praznina mogli da mu to omoguće, ne brinući o Trolocima koji su se probili preko reke, ili o ljudima i ženama koji su kraj njega umirali. Jedan od tih Troloka ga je sasekao, pre no što je pojurio dublje u Dve Reke zavijajući i tražeći krv. I dok je ležao na obali Tarena, posmatrajući nebo koje se u podne mračilo, a dah mu bi sve sporiji, ču glas koji reče: ponovo sam pobedio, Lijuse Terine.

Treptaj.

Strela i krug pretvoriše se u vijugave paralelne crte, i on ponovo stade da se bori s njima.

Verinin glas. „... u redu. Nešto...“

Moć poče da besni.

Treptaj.

Tam je pokušavao da uteši Randa kada se Egvena razbolela i umrla svega nedelju dana pre njihovog venčanja. I Ninaeva je pokušavala, ali i sama je bila potresena, budući da uprkos svoj svojoj veštini nije imala predstave zbog čega je devojka umrla. Rand je sedeo ispred Egvenine kuće dok je umirala. Izgledalo je da svuda u Emondovom Polju još može da čuje njeno vrištanje. Znao je da ne može ostati. Tam mu dade svoj mač s čapljom na sečivu, i mada nije baš objasnio kako je čobanin u Dve Reku došao do takve stvari, naučio je Randa kako da ga koristi. Onog dana kada je Rand pošao, Tam mu dade pismo za koje reče da će ga možda ubaciti u vojsku Ilijana, zagrli ga i reče: „Nikada nisam imao drugog sina, niti sam želeo. Ako možeš, momče, vrati se sa ženom, kao ja što sam, ali u svakom slučaju, vrati se.“

Ali Randu su u Baerlonu ukrali novac, Tamovo pismo, a umalo i mač. Sreo je ženu koja se zvala Min, a ona mu je ispričala takve lude stvari o njemu da je naposletku otišao iz grada kako bi pobegao od nje. Njegova lutanja ga naposletku dovedoše u Kaemlin. Zahvaljujući svojoj veštini s mačem, dobio je mesto u Kraljičinoj gardi. Ponekad je gledao kćer naslednicu, Elejnu, i tada je bio ispunjen neobičnim mislima kako nije sve trebalo tako da se odigra, kako je od njegovog života trebalo da bude nešto više. Elejna ga, naravno, nije gledala; udala se za nekog tairenskog princa, mada nije izgledala srećno u braku. Rand je bio samo vojnik, bivši čobanin iz malog sela tako daleko prema zapadnoj granici da je s Andorom bilo povezano samo linijama na mapi. Sem toga, pratio ga je loš glas da je nasilan.

Neki su govorili da je lud. U običnim vremenima, možda ga čak ni njegova veština s mačem ne bi zadržala u Gardi, ali to nisu bila obična vremena. Lažni Zmajevi nicali su kao pečurke posle kiše. Svaki put kada bi jedan bio smaknut, pojavila bi se još dvojica, ili trojica, dok sva plemena nisu bila rastrzana ratom. I Rand poče da se uspinje, jer je saznao tajnu svoje ludosti. Tajnu za koju je znao da je nikom ne sme otkriti, i u tome mu je i uspelo. Mogao je da usmerava. Uvek je bilo mesta i vremena u bitkama gde bi malo usmeravanja, ne dovoljno velikog da se u metežu primeti, donelo uspeh. Ponekad bi to uspevalo, ponekad ne, ali dovoljno često je delovalo. Znao je da je lud i nije ga bilo briga. Spopala ga je bolest, a ni za to ga nije bilo briga, niti bilo koga drugog, jer su došle vesti da su se vojske Artura Hokvinga vratile da ponovo zauzmu zemlju.

Rand je vodio hiljadu ljudi kada je Kraljičina garda prešla Maglene planine nije ni pomislio da skrene s puta i poseti Dve Reke, o kojima je sada retko mislio a kada su se skrhani ostaci povukli preko planina, zapovedao je celokupnom Gardom. Duž čitavog Andora borio se i povlačio, među hordama izbeglica, sve dok napokon nije stigao do Kaemlina. Mnoštvo ljudi već je pobeglo iz grada, i mnogi su savetovali da vojska nastavi s povlačenjem, ali Elejna je sada bila kraljica, i zaklela se da neće napustiti Kaemlin. Nije htela da ga gleda u upropašćeno lice, unakaženo bolešću, ali nije mogao da je ostavi. I tako se ostaci Kraljičine garde pripremiše da brane kraljicu dok je njen narod bežao.

Moć mu dođe tokom bitke za Kaemlin. Vitlao je munje i vatru među osvajačima i kidao zemlju pod njihovim nogama, ali opet mu dođe osećaj da je bio rođen za nešto više od toga. Uprkos svemu što je činio, neprijatelj je bio suviše brojan, a i oni su imali one koji su usmeravali. Naposletku jedna munja sruši Randa sa zida palate. Dok je slomljen, okrvavljen i opečen ispuštao poslednji dah, ču jedan glas kako mu šapuće: Ponovo sam pobedio, Lijuse Terine.

Treptaj.

Rand se borio da zadrži prazninu dok je podrhtavala pod teškim udarcima treperenja sveta, da se drži jednog simbola dok su hiljade njih jurile po površini praznine. Borio se da se drži bilo kog simbola.e pogrešno!“, vrisnu Verin.

Moć posta sve.

Treptaj. Treptaj. Treptaj. Treptaj. Treptaj. Treptaj.

Bio je vojnik, čobanin, prosjak i kralj. Bio je seljak, zabavljač, mornar i stolar. Rodio se, živeo i umro kao Aijel. Umro je lud, umro je truleći. Umro je od bolesti, nesrećnog slučaja, starosti. Pogubili su ga i okupljena masa klicala je njegovoj smrti. Objavio je da je Ponovorođeni Zmaj i podigao svoj barjak preko neba; bežao je od Moći i krio se; živeo je i umirao i ne znajući. Godinama je držao ludilo i bolest na odstojanju; podlegao bi kroz dve zime. Ponekad bi došla Moiraina i odvela ga iz Dve Reke, samog ili s onim prijateljima koji su preživeli Zimsku noć; ponekad ne bi. Ponekad bi druge Aes Sedai došle po njega. Ponekad Crveni Ađah. Egvena se udala za njega; Egvena, odlučnog lica i s ešarpom Amirlin Tron, predvodila je Aes Sedai koje su ga smirile; Egvena, sa suzama u očima, zabila mu je bodež u srce, a on joj je zahvalio dok je umirao. Voleo je druge žene, ženio se drugim ženama. Elejnom, Min, i svetlokosom ćerkom farmera koju je upoznao na putu za Kaemlin, kao i ženama koje nikada nije video pre no što je proživeo te živote. Stotinu života. I više od toga. Toliko da nije mogao da ih izbroji. A na kraju svakog od njih, dok je umirao, dok je ispuštao poslednji dah, glas bi mu šapnuo na uvo: Ponovo sampobedio, Lijuse Terine.

Treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj.

Praznina nestade, dodir sa saidinom se prekinu, i Rand tako teško pade da bi izgubio dah da već nije upola obamro. Pod obrazom i šakama osećao je grubi kamen. Bio je hladan.

Video je Verin, na sve četiri, kako se bori da ustane. Čuo je kako neko žestoko po' ića i digao glavu. Uno je klečao nadlanicom brišući usta. Svi su bili na zenlji, a konji su stajali ukočenih nogu i tresli se. Oči su im se divlje prevrtale. Ingtar je isukao mač, tako čvrsto držeći balčak da se sečivo treslo, izgubljenog pogleda. Loijal je sedeo raširenih nogu, razrogačenih očiju 1 zapanjen. Met se skupio u loptu, uhvativši glavu rukama, a Perin zabio prste u lice, kao da je želeo da iskopa šta god da je video, ili možda da iščupa oči koje su to videle. Ni vojnici nisu bili ništa bolji. Masema je otvoreno plakao; suze su mu tekle niz lice. Hurin se osvrtao kao da traži kuda da beži.

„Šta...“ Rand stade da proguta pljuvačku. Ležao je na grubom kamenu pokrivenom prašinom. „Šta se desilo?“

„Nalet Jedne moći.“ Aes Sedai se klecajući pridiže i zadrhtavši obmota plašt oko sebe. „Kao da smo bili prisiljeni... pogurani... Kao da je došlo niotkud. Moraš naučiti da je obuzdaš. Moraš! Toliko Moći moglo bi da te sagori u pepeo.“

„Verin, ja... živeo sam... bio sam...“ Shvati da je kamen pod njim okrugao. Putni Kamen. Užurbano, drhtavo, natera se da ustane. „Verin, živeo sam i umirao ni sam ne znam koliko puta. Svaki put bilo je drugačije, ali bio sam to ja. Bio sam to ja.“

„Linije koje spajaju Svetove Koji Mogu Biti, povukli su ih oni koji su znali Brojeve Haosa.“ Verin se strese; izgledalo je kao da govori sama sebi. „Nikada nisam za to čula, no nema razloga zašto ne bismo bili rođeni u tim svetovima, ali životi koje bismo živeli bili bi različiti. Naravno. Različiti životi za različite stvari koje se mogu desiti.“

„Je li to ono što se dogodilo? Ja... mi... videli smo kakvi bi naši životi mogli biti?“ Ponovo sam pobedio, Lijuse Terine. Ne! Ja sam Rand al’Tor!

Verin se ponovo stresla i pogledala ga. „Da li te iznenađuje to što bi ti život bio drugačiji da si drugačije odabrao, ili da su ti se desile druge stvari? Mada nikada nisam mislila da bih ja pa... Najvažnije je da smo ovde. Mada ne onako kako smo se nadali.“

„Gde je ovde?“, smelo upita on. Šume Stedinga Tsofu nestale su. Zamenila ih je talasasta zemlja. Nedaleko na zapadu kao da se nazirala šuma, i nekoliko brda. Sunce je bilo visoko na nebu kada su se okupili oko Kamena kod stedinga, ali ovde je bilo popodne. Šačica obližnjeg drveća bila je golih grana, ili imala nekoliko listova jarkih boja. Hladan vetar duvao je sa istoka, raznoseći lišće preko tla.

„Tomanska glava“, odgovori Verin. „Ovo je Kamen koji sam posetila. Nije trebalo da pokušaš da nas dovedeš neposredno ovamo. Ne znam šta je pošlo naopako pretpostavljam da nikada i neću znati ali sudeći po drveću, rekla bih da je kasna jesen. Rande, nismo dobili vreme. Izgubili smo ga. Rekla bih da smo četiri meseca proveli na putu ovamo.“

„Ali ja nisam...“

„Moraš mi dopustiti da te vodim u ovim stvarima. Istina je da ne mogu da te podučavam, ali možda mogu da te sprečim da ne ubiješ sebe i ostatak nas prevelikim zahvatanjem. Čak i da se ne ubiješ, ako Ponovorođeni Zmaj sagori kao sveća, ko će se suočiti s Mračnim?“ Nije čekala da on ponovi svoje protivljenje, već ode ka Ingtaru.

Šijenarac se trže kada ga ona dodirnu po ruci i panično je pogleda. „Ja hodam u Svetlosti“, promuklo reče. „Pronaći ću Rog Valera i srušiti moć Šajol Gula. Hoću!“

„Naravno da hoćeš“, smirujućim glasom odgovori mu ona. Obuhvati mu lice šakama, i on odjednom udahnu, naglo se oporavivši od onog što ga je držalo, ma šta to bilo. Jedino mu se u očima videlo da se i dalje seća. „Eto“, reče ona. „To će ti pomoći. Videću šta mogu da učinim za ostale. Možda još možemo da povratimo Rog, ali naš put nije postao lakši.“

Dok je obilazila druge, nakratko se zaustavljajući pored svakog, Rand ode do svojih prijatelja. Kada pokuša da ispravi Meta, on se trže i pogleda a, a onda obema rukama zgrabi Randov kaput. „Rande, nikada nikome ne bih rekao za za tebe. Ne bih te izdao. Moraš da mi veruješ!“ Izgledao je gore no ikada, ali Rand je mislio da je to uglavnom od straha.

„Verujem ti“, odgovori Rand. Pitao se kakve li je živote Met proživeo, i šta je učinio. Mora da je nekome rekao, ili se ne bi tako ponašao. Nije mogao da mu zameri. To su bili drugi Metovi, ne ovaj. Sem toga, pošto je video neke od mogućnosti koje su njega čekale... „Verujem ti. Perine?“

Mladić kovrdžave kose uz uzdah spusti ruke s lica. Celo i obrazi bili su mu puni crvenih tragova, gde su nokti ogrebali meso. Misli mu behu skrivene iza žutih očiju. „Nemamo baš mnogo izbora, zar ne, Rande? Šta god da se desi, šta god da učinimo, neke stvari skoro uvek ostaju iste.“ Ispusti još jedan dug uzdah. „Gde smo to mi? Je li ovo jedan od onih svetova o kojima ste ti i Hurin pričali?“

„Ovo je Tomanska glava“, odgovori mu Rand. „U našem svetu. Ili tako Verin kaže. I jesen je.“

Met je izgledao zabrinuto. „Kako ne, ne želim da znam kako se to desilo. Ali kako ćemo sada pronaći Fejna i bodež? Do sada bi mogao biti bilo gde.“

„Ovde je“, uveri ga Rand. Nadao se da je u pravu. Fejn je imao vremena da se ukrca na brod koji bi vodio kuda god je hteo. Imao je vremena da odjaše do Emondovog Polja. Ili Tar Valona. Molim te, Svetlosti, samo da se nije umorio od čekanja. Ako je povredio Egvenu, ili bilo koga u Emondovom Polju, ja ću... Svetlost me spalila, pokušao sam da stignem na vreme.

„Svi veći gradovi na Tomanskoj glavi zapadno su odavde“, dovoljno glasno da svi čuju izjavi Verin. Svi su ponovo bili na nogama, izuzev Randa i njegova dva prijatelja; ona priđe i položi ruke na Meta dok je govorila. „Nema mnogo sela dovoljno velikih da se zovu gradovima. Ako hoćemo da pronađemo Prijatelje Mraka, moramo na zapad. I mislim da ne treba da traćimo svetlost dana sedeći ovde.“

Kada Met trepnu i ustade i dalje je delovao bolesno, ali gipko se kretao ona položi ruke na Perina. Rand ustuknu kad je posegnula ka njemu. „Ne budi glup“, reče mu.

„Ne želim tvoju pomoć“, tiho joj odgovori, „ili pomoć bilo koje Aes Sedai.“

Usne joj se trznuše. „Kako želiš.“ Smesta uzjahaše i pođoše na zapad, ostavivši za sobom Putni Kamen. Niko se nije bunio, a Rand ponajmanje. Svetlosti, samo da nisam stigao prekasno.