Veliki lov

48 Prvo prisvajanje

Min se polako probijala uz kaldrmisanu ulicu, gurajući se kroz gomilu ljudi koji su prebledelih lica stajali i piljili. Barem oni koji nisu histerično vrištali. Nekoliko ih je bežalo, očigledno bez predstave kuda, ali većina ih se kretala poput loših marioneta. Više su se plašili da odu no da ostanu. Nadala se da će videti Egvenu, Elejnu ili Ninaevu, ali videla je samo Falmejce. A nešto ju je vuklo, kao da je privezana nekom uzicom.

Jednom se osvrnu. Seanšanski brodovi su goreli. Na ulazu u luku videla je još lađa u plamenu. Mnoga četvrtasta plovila već su se gubila u zalazećem suncu, ploveći na zapad brzo koliko su damane mogle da nateraju vetrove da ih nose, a jedan mali brod hitao je dalje od luke, naginjući se da uhvati vetar koji će ga povesti duž obale. Talas. Nije krivila Bejla Domona što ih nije duže čekao, ne nakon onog što je videla. Mislila je da je pravo čudo što je i toliko ostao.

U luci je bilo jedno seanšansko plovilo koje nije gorelo, mada beše crno od ugašenih vatri. Dok je veliki brod mileo prema ulazu u luku, iza litica koje su je grlile iznenada se pojavi jedan konjanik. Jahao je po vodi. Min samo otvori usta. Srebro zasja kada taj konjanik podiže luk; srebrna igla zari se u kutijasti brod, sjajna linija koja je povezala luk i njega. Uz gromoglasnu riku, koju je čak i sa te udaljenosti mogla da čuje, vatra ponovo buknu na prednjoj kuli, a mornari pojuriše po palubi.

Min trepnu, i kada ponovo pogleda, vide da konjanika više nije bilo. Brod je i dalje lagano plovio ka pučini, dok se posada borila s plamenovima.

Trže se i ponovo krenu uz ulicu. Tog dana toliko toga je videla da ju je konjanik koji jaše preko vode samo na tren omeo. Čak i ako je to bila Birgita sa svojim lukom. I Artur Hokving. Njega jesam videla. Jesam.

Nesigurno stade ispred jedne od velikih kamenih zgrada, ne obraćajući pažnju na ljude koji su se zapanjeno gurali kraj nje. Ono što ju je dozivalo bilo je tamo negde. Pojuri uz stepenište i otvori vrata.

Niko je ne zaustavi. Koliko je mogla da vidi, kuća beše prazna. Većina Falmejaca bila je na ulicama, pokušavajući da oceni jesu li svi skupa poludeli. Prođe kroz kuću i dođe do vrta iza nje. Tamo ga je i našla.

Rand je ležao na leđima pod jednim hrastom, bledog lica i sklopljenih očiju. U levoj ruci čvrsto je držao balčak sa tek stopom sečiva; bilo je očigledno da se kraj istopio. Presporo je disao, i to neujednačeno.

Duboko udahnuvši da se smiri, ona razmisli kako može da mu pomogne. Prvo je trebalo da se otarasi tog patrljka od mača; ako počne da se bacaka, mogao bi time da povredi sebe ili nju. Otvori mu šaku i trže se kada vide da se balčak zalepio za dlan. Namrštivši se, baci ga u stranu. Čaplja na balčaku žigosala mu je šaku. Ali bilo je očigledno da nije zbog toga bio u nesvesti. Kako je to zaradio? Ninaeva može kasnije da stavi na to oblog.

Brzi pregled otkri joj da većina njegovih posekotina i modrica nisu nove – u najmanju ruku, krv je imala vremena da skori, a modrice su već počele da žute – ali kroz levi bok kaputa bila je progorela rupa. Otkopčavši mu kaput, zadiže mu košulju. Snažno udahnu. Imao je ranu u boku, ali sama se zatvorila. Potreslo ju je njegovo telo. Bilo je ledeno; naspram njega vazduh je bio topao.

Zgrabivši ga za ramena ona stade da ga vuče ka kući. Bio je mlitav. „Veliki vole“, prostenja. „Nisi mogao da budeš nizak i mršav, zar ne? Morao si da budeš toliki. Trebalo bi da te ostavim ovde.“

Ali uspe ga uz stepenište, pazeći da ga ne udara više no što mora, i uvuče ga unutra. Ostavivši ga odmah uz vrata, poče sebi da masira vrat mrmljajući o Šari, pa se dade u hitru potragu. U zadnjem delu kuće bila je mala spavaća soba, namenjena možda služinčadi, s krevetom prepunim ćebadi i cepanicama u ognjištu. Kroz nekoliko trenutaka zbacila je ćebad i upalila vatru i svetiljku na noćnom stočiću. A onda se vratila po Randa.

Nije bilo lako dovući ga u sobu, niti popeti na krevet, ali uspela je, samo se malo zadihavši, a onda ga pokri. Trenutak kasnije gurnu ruku pod ćebad, tržnu se i odmahnu glavom. Čaršavi su bili ledeno hladni. Uopšte nije imao telesne toplote. Pretvarajući se da uzdiše, leže pored njega. Na kraju spusti njegovu glavu na svoju ruku. Oči mu behu sklopljene, teško je disao, ali mislila je da će umreti dok ona ode i vrati se s Ninaevom. Potrebna mu je Aes Sedai, pomisli. Ja jedino mogu da pokušam da ga malo zagrejem.

Neko vreme posmatrala mu je lice. Videla je samo njegovo lice; nikada nije mogla da pročita nekoga ko nije pri svesti. „Volim starije muškarce“, reče mu. „Volim obrazovane i duhovite muškarce. Ne zanimaju me farme, ovce, niti čobani. Pogotovu ne čobani-dečaci.“ Uzdahnuvši, skloni mu kosu s lica; imao je svilenu kosu. „Ali ti nisi čobanin, zar ne? Ne više. Svetlosti, zašto je Šara morala s tobom da me spoji? Zašto nisam mogla da imam nešto bezbedno i jednostavno, kao na primer pusto ostrvo bez hrane sa dvadeset gladnih Aijela?“

Iz hodnika dopre neki zvuk, i ona diže glavu kada se vrata otvoriše. Tamo je stajala Egvena. Gledala ih je na svetlosti vatre i svetiljke. Samo reče: „Oh.“

Min pocrvene. Zašto se ponašam kao da sam nešto loše učinila? Budalo! „Ja... grejem ga. U nesvesti je, i hladan kao led.“

Egvena nije ni korak više načinila u unutrašnjost sobe. „Ja – osetila sam ga kako me vuče. Kako mu trebam. Elejna takođe. Mislila sam da to mora imati neke veze s onim – što jeste, ali Ninaeva ništa nije osetila.“ Duboko i drhtavo uzdahnu. „Elejna i Ninaeva spremaju konje. Pronašle smo Belu. Seanšani su većinu konja ostavili za sobom. Ninaeva kaže da bi trebalo da krenemo što pre možemo, i – i... Min, sada znaš šta je on, zar ne?“

„Znam.“ Min požele da izvuče ruku ispod Randove glave, ali nije mogla da natera sebe da se pomeri. „Ili bar mislim da znam. Šta god da je, povređen je. Ja ništa za njega ne mogu da učinim, sem da ga grejem. Možda Ninaeva može.“

„Min, znaš... znaš da ne može da se oženi. On nije... bezbedan... za bilo koju od nas, Min.“

„Govori u svoje ime“, odvrati Min. Prisloni njegovu glavu uz svoje grudi. „Kao što Elejna reče: odbacila si ga zbog Bele kule. Što bi te bilo briga ako ga ja uzmem?“

Egvena kao da ju je dugo gledala. Ne Randa, ne nju i njega, već samo nju. Osećala je kako sve više crveni i želela da skrene pogled, ali nije mogla.

„Dovešću Ninaevu“, naposletku kaza Egvena i pravih leđa i visoko podignute glave izađe iz sobe.

Min požele da je pozove, da pođe za njom, ali samo je ležala, kao da je zaleđena. Oči joj napuniše nemoćne suze. Tako mora biti. Znam. Pročitala sam to u svima njima. Svetlosti, ne želim da budem deo ovoga. „Za sve si ti kriv“, reče nepomičnom Randu. „Ne, nisi. Ali ti ćeš platiti, mislim. Svi smo uhvaćeni, kao muve u paukovoj mreži. Šta bi bilo da joj kažem da će tu biti još jedna žena, jedna koju čak ni ne poznaje? Kad smo već kod toga, šta bi ti o tome mislio, moj lepi lorde Čobanine? Ne izgledaš ni najmanje loše, ali... Svetlosti, ne znam čak ni da li ćeš mene odabrati. Ne znam da li želim da me odabereš. Ili ćeš pokušati da nas sve tri cupkaš na kolenu? Možda nisi ti kriv, Rande al’Tore, ali to nije pošteno.“

„Ne Rand al’Tor“, reče jedan melodičan glas iz pravca vrata. „Lijus Terin Telamon. Ponovorođeni Zmaj.“

Min zapanjeno pogleda. To je bila najlepša žena koju je Min u životu videla. Blede glatke kože, duge vrane kose i očiju tamnih kao noć. Nosila je srebrom opasanu belu haljinu, naspram koje bi i sneg izgledao prljavo. Sav njen nakit bio je od srebra. Min se nakostreši. „Kako to misliš? Ko si ti?“

Žena priđe krevetu – kretala se tako graciozno da Min oseti ujed zavisti, iako nikada ranije ni na čemu nijednoj ženi nije zavidela – i pogladi Randa po kosi, kao da Min nije tu. „Mislim da još ne veruje. Zna, ali ne veruje. Vodila sam ga, gurala, vukla, navodila. Uvek je bio tvrdoglav, ali ovog puta ja ću ga oblikovati. Išamael misli da on kontroliše događaje, ali to činim ja.“ Pređe prstom po Randovom čelu kao da nešto crta. Min nelagodno pomisli da je ličilo na Zmajev očnjak. Rand se promrmljavši nešto promeškolji. Beše to prvi zvuk koji je izustio i prvi pokret koji je načinio otkako ga je pronašla.

„Ko si ti?“, odlučno upita Min. Žena je pogleda, samo pogleda, ali Min utonu u jastuke, čvrsto pribivši Randa uz sebe.

„Zovu me Lanfear, devojko.“

Min se usta odjednom tako osušiše da ne bi mogla ni reč da izusti, da joj život od toga zavisi. Jedna od Izgubljenih! Ne! Svetlosti, ne! Mogla je jedino da odmahne glavom. Lanfear se nasmeši na to poricanje.

„Lijus Terin bio je i jeste moj, devojko. Dobro se staraj o njemu dok se po njega ne vratim.“ I nestade.

Min zaprepašćeno pogleda. Bila je tu, a onda je samo više nije bilo. Min shvati da čvrsto grli onesvešćenog Randa. Požele da se ne oseća kao da želi da on nju štiti.

Bajar je galopirao dok je iza njega sunce zalazilo. Nijednom se nije osvrnuo. Na upalom licu nosio je izraz sumorne odlučnosti. Video je sve što je trebalo da vidi, sve što je mogao s tom prokletom maglom. Legija je bila mrtva. Gospodar kapetan Geofram Bornhald bio je mrtav. A za to je bilo samo jedno objašnjenje: Prijatelji Mraka su ih izdali, Prijatelji Mraka kao onaj Perin iz Dve Reke. Tu poruku morao je da odnese Dainu Bornhaldu, sinu lorda kapetana, koji je sa Decom Svetla koja motre na Tar Valon. Ali imao je i gore vesti, i to samo za Pedrona Nijala lično. Morao je da mu ispriča šta je video na nebu iznad Falmea. Ošinu uzdama konja. Nije se osvrtao.