Veliki lov

31 Na tragu

Rand nije znao da je i Verin tu sve dok mu Aes Sedai dlanovima nije obuhvatila lice. Na trenutak je video brigu u njenom izrazu, možda čak i strah, a onda iznenada oseti kao da ga je neko polio hladnom vodom. Nije osećao vlagu već hladnoću. Najednom se strese i presta da se smeje. Ostavila ga je i klekla kraj Hurina. Čitač ju je pažljivo posmatrala. Kao i Rand. Šta ona traži ovde? Kao da ne znam.

„Gde si nestao?“, promuklo upita Met. „Svi ste samo nestali, a sada ste u Kairhijenu, i to pre nas. Loijale?“ Ogijer nesigurno slegnu ramenima i odmeri gomilu, dok su mu se uši trzale. Polovina ljudi okrenula se od požara da gleda pridošlice. Neki su se čak primakli bliže da prisluškuju.

Rand pusti Perina da mu pomogne da ustane. „Kako ste pronašli gostionicu?“ Pogledao je u Verin, koja je klečala sa šakama na njuškalovoj glavi. „Ona?“

„Na neki način“, odgovori Perin. „Stražari na kapiji tražili su da čuju naša imena, a čovek koji je izlazio iz stražare trznuo se kada je čuo Ingtarovo. Rekao je da mu nije poznato, ali osmeh mu je bio toliko lažan da se to videlo na čitavu milju.“

„Mislim da znam na koga misliš“, reče Rand. „Stalno se tako smeši.“

„Verin mu je pokazala svoj prsten“, dodade Met, „i šapnula mu nešto na uvo.“ Izgledao je i zvučao bolesno. Obrazi su mu bili grozničavi i zategnuti, ali pođe mu za rukom da se isceri. Rand nikada ranije nije primetio njegove jagodice. „Nisam mogao da čujem šta je rekla, ali nisam znao da li će pre da mu iskoče oči iz glave, ili će progutati sopstveni jezik. Odjednom je postao voljan da pomogne. Rekao nam je da nas čekaš, i gde si odseo. Ponudio se i da nas odvede, ali zaista je delovao kao da mu je lakše kada ga je Verin odbila.“ Smrknu. „Lorde Rande od kuće al’Tor.“

„To je preduga priča da bih je sada pričao“, kaza mu Rand. „Gde su Uno i ostali? Potrebni su nam.“

„U Forgejtu.“ Met se namršti na njega i polako nastavi: „Uno reče da će radije ostati tamo no zaći unutar zidina. Po onome što sam video, više bih voleo da sam s njima. Rande, zašto će nam trebati Uno? Jesi li pronašao... njih?“

Rand odjednom shvati da je to bio trenutak koji je izbegavao. Duboko udahnu i pogleda svog prijatelja pravo u oči. „Mete, imao sam bodež i izgubio ga. Prijatelji Mraka su ga povratili.“ Ču zaprepašćene uzdahe od Kairhijenjana koji su slušali, ali nije ga bilo briga. Mogu da igraju svoju Veliku igru koliko god žele, ali Ingtar je došao, i on je napokon s tim završio. „Doduše, nisu mogli daleko da odu.“

Ingtar je do tada ćutao, ali sada koraknu i zgrabi Randa za ruku. „Imao si ga? I“ – osvrnu se i pogleda posmatrače – „ono drugo?“

„I to su povratili“, tiho odgovori Rand. Ingtar lupi pesnicom o dlan i okrenu se. Neki Kairhijenjani ustuknuše od izraza njegovog lica.

Met se ugrize za usnu, a onda odmahnu glavom. „Nisam znao da je nađen, tako da i nije kao da sam ga ponovo izgubio. Samo je i dalje izgubljen.“ Bilo je jasno da je govorio o bodežu, a ne o Rogu Valera. „Ponovo ćemo ga pronaći. Sada imamo dva njuškala. I Perin ume. Pratio je trag sve do Forgejta, pošto si nestao s Hurinom i Loijalom. Mislio sam da si možda samo pobegao... pa, znaš šta hoću da kažem. Ali kuda si bio otišao? I dalje ne shvatam kako si uspeo da stigneš tako daleko ispred nas. Onaj čovek reče da si već danima ovde.“

Rand pogleda Perina – On je njuškalo? – i vide da i Perin njega posmatra. Učini mu se da je nešto promrmljao. Senoubica? Mora da sam ga pogrešno čuo. Perinov žuti pogled na trenutak ga je držao, kao da zna neke tajne o njemu. Rekavši sebi da mu se svašta pričinjava – Nisam poludeo; još ne - otrže pogled.

Verin je upravo pomagala još slabom Hurinu da ustane. „Zdrav sam kao dren“, govorio je. „Još sam malo umoran, ali...“ Reči mu utihnuše. Izgledalo je kao da je prvi put vidi, kao da tek sada shvata šta se desilo.

„Umor će nestati kroz nekoliko sati“, reče mu ona. „Telo mora da se napregne da bi se brzo izlečilo.“

Kairhijenjanka Čitač ustade. „Aes Sedai?“, tiho upita. Verin klimnu, a Čitač načini pun naklon.

Ma koliko tihe bile, reči „Aes Sedai“ proleteše kroz gomilu u glasovima koji su išli od strahopoštovanja do straha i gneva. Sada su svi gledali – čak ni Kual nije obraćao pažnju na svoju zapaljenu gostionicu – i Rand pomisli kako malo opreza ipak ne bi bilo na odmet.

„Jeste li stigli da uzmete sobe?“, upita. „Moramo da razgovaramo, a to ovde ne možemo.“

„Dobro si se setio“, odgovori Verin. „Ranije sam ovde odsedala u Velikom drvetu. Poći ćemo tamo.“

Loijal ode da dovede konje – krov gostionice sada se potpuno urušio, ali štale nisu bile ni taknute – i uskoro su se gurali kroz ulice. Svi su jahali, izuzev Loijala, koji je tvrdio da se ponovo navikao na hodanje. Perin je vodio tovarne konje koje su doveli sa severa.

„Hurine“, reče Rand, „kada ćeš ponovo moći da pratiš njihov trag? Možeš li da ga pratiš? Ljudi koji su te udarili i podmetnuli požar ostavili su za sobom trag, zar ne?“

„Mogu i sada da ga pratim, moj lorde. Mogu da ih namirišem na ulici. Ali to neće dugo trajati. Nije bilo Troloka, i nikoga nisu ubili. Samo ljudi, moj lorde. Prijatelji Mraka, pretpostavljam, ali ne možeš uvek u to biti siguran po mirisu. Imamo možda jedan dan pre no što miris izbledi.“

„Mislim da ne mogu da otvore kovčeg, Rande“, reče Loijal, „ili bi jednostavno izvadili Rog. Tako bi im bilo mnogo lakše, nego da sa sobom vuku čitav kovčeg.“

Rand klimnu. „Mora da su ga stavili na taljige, ili na konja. Kada ga iznesu iz Forgejta, sigurno će se ponovo priključiti Trolocima. Moći ćeš da pratiš taj trag, Hurine.“

„Hoću, moj lorde.“

„Onda ćeš se odmarati dok ne povratiš snagu“, kaza mu Rand. Njuškalo je izgledao bolje, ali jahao je pogureno, a na licu mu se video umor. „U najboljem slučaju, samo su nekoliko sati ispred nas. Ako brzo jašemo...“ Odjednom shvati da ga ostali gledaju: Verin i Ingtar, Met i Perin. Posta mu jasno šta radi i pocrvene. „Žao mi je, Ingtare. Pretpostavljam da sam jednostavno navikao da budem glavni. Ne pokušavam da otmem tvoje mesto.“ Ingtar polako klimnu. „Moiraina je dobro odabrala kada je naterala lorda Agelmara da tebe imenuje kao mog zamenika. Možda bi bolje bilo da je Amirlin Tron zadatak poverila tebi.“ Šijenarac se kratko nasmeja. „Ti si barem uspeo da dodirneš Rog.“

Nakon toga jahali su u tišini.

Veliko drvo moglo je biti blizanac Branitelju Zmajevog zida. Bila je to visoka kamena kocka od zgrade, s trpezarijom od tamnog drveta ukrašenom srebrom i velikim izglačanim satom nad kaminom. Gostioničarka je mogla biti Kualova sestra. Gazdarica Tijedra takođe je bila pomalo punačka, i isto se ponašala. Imala je isti oštar pogled i takođe delovala kao da traži skriveni smisao reči koje čuje. Ali Tijedra je poznavala Verin. Njen osmeh dobrodošlice za Aes Sedai bio je topao. Nije naglas spomenula Aes Sedai, ali Rand beše siguran da zna.

Tijedra i buljuk slugu postara se za konje i odvede ih do soba. Randova soba bila je fina kao i ona koja je izgorela, ali više ga je zanimala velika bakarna kada koju su dvojica slugu s mukom unosila kroz vrata i vedra vrele vode koja su služavke donele iz kuhinje. Jedan pogled ka ogledalu iznad umivaonika otkri mu lice koje je izgledalo kao da ga je ćumurom trljao, a kaput mu je bio prepun crnih mrlja preko crvene vune.

Skide sve sa sebe i uđe u kadu, obuzet mislima dok se kupao. Verin je bila ovde. Jedna od tri Aes Sedai kojima je mogao da veruje da ga neće smiriti, ili predati onima koje bi to učinile. Ili je barem tako izgledalo. Jedna od tri koje su želele da poveruje kako je Ponovorođeni Zmaj, da ga upotrebe kao lažnog Zmaja. Ona predstavlja Moirainine oči koje me gledaju, Moiraininu ruku koja pokušava da mi povlači uzice. Ali ja sam te uzice presekao.

Doneli su mu bisage i zavežljaj s čistom odećom iz tovara. Osušio se i otvorio zavežljaj, a onda uzdahnuo. Zaboravio je da su oba preostala kaputa bila podjednako svečana kao onaj koji je bacio na stolicu da ga služavka očisti. Posle malo vremena odabra crni kaput, prikladan njegovom raspoloženju. Na visokom okovratniku bile su srebrne čaplje, a srebrni brzaci jurili su niz rukave. Voda je penila o nazubljene stene.

Prebacujući stvari iz svog starog kaputa u novi, Rand pronađe pergamente. Odsutno gurnu pozivnice u džep dok je posmatrao dva Selenina pisma. Pitao se kako je mogao da bude tolika budala. Ona je prelepa mlada kći plemićke kuće. On čobanin koga Aes Sedai pokušavaju da iskoriste, čovek osuđen da poludi, ako pre toga ne umre. Ali još je osećao da ga privlači, iako je samo gledao njen rukopis. Još je osećao njen miris.

„Ja sam čobanin“, reče on pismima, „ne veliki čovek. Kad bih mogao bilo kojom da se oženim, to bi bila Egvena. Ali ona želi da postane Aes Sedai, a i kako bih mogao da se oženim bilo kojom ženom, da volim bilo koju ženu, kada ću poludeti i možda je ubiti?“

Ali reči nisu mogle da umanje sećanje na Seleninu lepotu, ili na toplotu koja ga je obuzimala kada bi ga pogledala. Skoro mu se činilo da je u sobi s njim, da može da oseti njen miris. Bilo je to tako snažno da se osvrnuo oko sebe i nasmejao kada vide da je sam.

„Pričinjava mi se, kao da sam već skrenuo“, promrmlja.

Naglo podiže zaslon svetiljke na noćnom stočiću, upali je, i gurnu pisma u plamen. Napolju vetar poče da zavija, našavši put kroz kapke i razgorevši plamen koji je gutao pergament. On brzo baci zapaljena pisma u hladno ognjište, trenutak pre no što mu vatra stiže do prstiju. Sačekao je dok se i poslednji crni listić nije ugasio, a onda opasa mač i izađe iz sobe.

Verin je iznajmila privatnu sobu za obedovanje, u kojoj je na policama duž tamnih zidova bilo još više srebrnih predmeta no u trpezariji. Met je žonglirao s tri kuvana jajeta pokušavajući da deluje opušteno. Ingtar je namršteno piljio u ugašeno ognjište. Loijal je u džepovima još imao nekoliko knjiga iz Fal Dare i čitao je jednu od njih kraj svetiljke.

Perin je sedeo za stolom proučavajući svoje šake. Njemu je soba mirisala na pčelinji vosak kojim su bile glačane drvene obloge zidova. Bio je to on, pomisli. Rand je Senoubica. Svetlosti, šta nam se to svima desilo? Šake mu se stegnuše u velike i četvrtaste pesnice. Ove šake namenjene su kovačkom čekiću, ne sekiri.

Diže pogled kada Rand uđe. Perinu se učini da izgleda odlučno. Da je nešto čvrsto naumio. Aes Sedai pokaza Randu naslonjač naspram nje.

„Kako je Hurin?“, upita je Rand, nameštajući mač da može da sedne. „Odmara se?“

„Uporno je hteo da izađe“, odgovori Ingtar. „Rekao sam mu da prati trag samo dok ne oseti Troloke. Sutra možemo odatle da nastavimo da ih pratimo. Ili možda želiš da još noćas pođemo za njima?“

„Ingtare“, s nelagodom kaza Rand, „zaista nisam pokušavao da zapovedam umesto tebe. Jednostavno nisam razmišljao.“ Ali ipak nije toliko usplahiren kao što bi nekad bio, pomisli Perin. Senoubica. Svi se menjamo.

Ingtar ne odgovori. Samo nastavi da zuri u kamin.

„Ima toga što me veoma zanima, Rande“, tiho reče Verin. „Kao prvo, kako si bez traga nestao iz Ingtarovog logora. Drugo, kako si dospeo u Kairhijen čitavu sedmicu pre nas. Onaj pisar je u tom smislu bio veoma jasan. Morao si da letiš da bi ti to uspelo.“

Jedno od Metovih jaja pade na pod i slomi se. Ali nije ga ni pogledao. Gledao je Randa. I Ingtar se okrenu. Loijal se pretvarao da i dalje čita, ali delovao je zabrinuto, a uši su mu se pretvorile u dlakave šiljke.

Perin shvati da i sam pilji. „Pa, leteo nije“, kaza. „Ne vidim nikakva krila. Možda ima nešto važnije da nam kaže.“ Verin samo na trenutak svu pažnju posveti njemu. Uspeo je da se susretne s njenim pogledom, ali prvi je odvratio oči. Aes Sedai. Svetlosti, zašto smo bili tolike budale da pođemo s jednom Aes Sedai? Rand mu uputi pogled pun zahvalnosti, a Perin mu se isceri. Nije to više bio onaj stari Rand – izgleda da je srastao s tim kicoškim kaputom; sada mu je dobro stajao – ali i dalje je to bio dečko s kojim je Perin odrastao. Senoubica. Čovek na koga vukovi gledaju sa strahopoštovanjem. Čovek koji moše da usmerava.

„Ne smeta mi“, reče Rand i jednostavno ispriča svoju priču.

Perin shvati da bulji. Putni Kamenovi. Drugi svetovi, u kojima se zemljište pomera. Hurin pratio trag gde će Prijatelji Mraka biti. I prelepa žena u nevolji, baš kao u priči nekog zabavljača.

Met tiho zviznu. „I ona te je vratila natrag? Jednim od tih – tih Kamenova?“

Rand je na tren oklevao. „Mora da je tako“, odgovori. „Dakle, vidite, tako smo uspeli da toliko daleko stignemo pre vas. Kada je Fejn došao, Loijal i ja smo uspeli noću da ukrademo Rog Valera od njih, i došli smo u Kairhijen jer sam mislio da nećemo moći da prođemo pored njih kada budu na oprezu, a znao sam da će Ingtar ići na jug za njima i stići do Kairhijena.“

Senoubica. Rand ga pogleda, skupljenih očiju, a Perin shvati da je glasno izgovorio to ime. Očigledno ne dovoljno glasno da ga bilo ko drugi čuje. Niko drugi nije ga ni pogledao. Shvati da želi da ispriča Randu za vukove. Ja znam za tebe. Bilo bi pošteno da i ti znaš moju tajnu. Ali Verin je bila tu. Nije mogao to da ispriča pred njom.

„Zanimljivo“, zamišljeno kaza Aes Sedai. „Veoma bih volela da upoznam tu devojku. Ako može da koristi Putni Kamen... Čak ni to ime nije baš poznato.“ Stresla se. „Pa, sve u svoje vreme. Ne bi trebalo da bude teško pronaći visoku devojku u kućama Kairhijena. Ah, evo našeg obeda.“ Perin namirisa jagnjetinu pre no što je gazdarca Tijedra uvela povorku s poslužavnicima hrane. Voda mu pođe na i sta više zbog toga, nego zbog graška i tikve, priloga od šargarepe i kupusa, lli vrućeg hrskavog hleba. Povrće mu je još bilo ukusno, ali u poslednje vreme bi ponekad sanjao o crvenom mesu. Obično nekuvanom. Bilo je vrlo uznemirujuće to što je o lepim ružičastim odrescima jagnjetine koje je gostioničarka izrezala razmišljao kao o prepečenim. Odlučno se posluži svime. A uze i dva parčeta jagnjetine.

Bio je to tih obrok. Svi su bili zamišljeni. Perinu je bilo bolno da posmatra Meta dok jede. Met je i sada bio gladnica, uprkos grozničavom licu. Ali njegovo proždiranje hrane zbog toga je ličilo na poslednji obrok pre smrti. Perin se trudio da gleda u svoj tanjir i priželjkivao da nikada nisu otišli iz Emondovog Polja.

Pošto su služavke raščistile sto i otišle, Verin je uporno htela da budu zajedno dok se Hurin ne vrati. „Možda donese neke vesti zbog kojih ćemo smesta morati da krenemo.“

Met ponovo poče da žonglira, a Loijal da čita. Rand upita gostioničarku da li ima još knjiga i ona mu donese Putovanja Džaina Lakonogog. I Perin je voleo tu knjigu, prepunu priča o pustolovinama među Morskim narodom i putovanjima do zemalja s one strane Aijelske pustare, odakle je dolazila svila. Ali nije mu se čitalo, pa je s Ingtarom postavio na sto tablu za kamenove. Šijenarac je igrao odsečno i odlučno. Perin je oduvek igrao staloženo, nevoljno prepuštajući teren, ali uhvati sebe kako postavlja kamenove nemarno kao Ingtar. Većina partija završila se nerešeno, ali uspeo je da ih dobije podjednako koliko i Ingtar. Kada se njuškalo vratio, Šijenarac ga je posmatrao s novim poštovanjem u očima.

Hurinov osmeh u isto vreme beše pobednički i zbunjen. „Pronašao sam ih, lorde Ingtare. Lorde Rande. Pratio sam ih sve do jazbine.“

„Jazbine?“, oštro upita Ingtar. „Hoćeš da kažeš da se kriju negde u blizini?“

„Da, lorde Ingtare. One što su uzeli Rog pratio sam pravo dotle, a čitavo mesto smrdelo je na Troloke. Mada nekako prikriveno, kao da se čak ni tamo ne usuđuju da budu na otvorenom. A nije ni čudo.“ Njuškalo duboko udahnu. „To je veliki zamak koji je lord Bartanes upravo završio.“

„Lord Bartanes!“, uzviknu Ingtar. „Ali on... on je... on je...“

„Prijatelja Mraka ima na svim položajima“, jednostavno reče Verin. „Moćni daju duše Senci podjednako često koliko i potlačeni.“ Ingtar se namršti, kao da o tome nije želeo ni da razmišlja.

„Ima stražara“, nastavi Hurin. „Sa dvadeset ljudi nećemo ući, ne ako želimo da ponovo izađemo. Stotinu bi uspelo, ali dve bi bilo bolje. Tako se meni čine, moj lorde.“

„Šta je s kraljem?“, odlučno upita Met. „Ako je taj Bartanes Prijatelj Mraka, kralj će nam pomoći.“

„Sasvim sam sigurna“, suvo kaza Verin, „da bi Galdrijan Rijatin krenuo na Bartanesa Damodreda samo zbog glasine da je Bartanes Prijatelj Mraka. Bilo bi mu drago da ima izgovor. Takođe sam sasvim sigurna da Galdrijan nikad ne bi ispustio iz šaka Rog Valera. Pokazivao bi ga narodu na proslavama i govorio im koliko je Kairhijen veliki i moćan, a inače ga niko ne bi ni video.“

Perin zaprepašćeno trepnu. „Ali Rog Valera mora biti u Poslednjoj bici. Ne može prosto da ga zadrži.“

„Malo znam o Kairhijenjanima“, reče im Ingtar, „ali dovoljno toga sam čuo o Galdrijanu. Vodiće nas na gozbe i hvaliti nas zbog slave koju smo doneli Kairhijenu. Napuniće nam džepove zlatom i sasuti na nas sve moguće počasti. A ako pokušamo da odemo s Rogom, skinuće nam naše časne glave ni ne trepnuvši.“

Perin prstima prođe kroz kosu. Što je više slušao o kraljevima, to su mu se manje sviđali.

„A šta je s bodežom?“, oklevajući upita Met. „Njega ne bi želeo, zar ne?“ Ingtar ga prostreli pogledom, a on se nelagodno promeškolji. „Znam da je Rog važan, ali ja se neću boriti u Poslednjoj bici. Taj bodež...“

Verin spusti ruke na naslone svoje fotelje. „Ni Galdrijan ga neće imati. Potrebno nam je da nekako uđemo u Bartanesov zamak. Ako uspemo da pronađemo Rog, možda i otkrijemo kako da ga povratimo. Da, Mete, i bodež. Kada se pročuje da je Aes Sedai u gradu – pa, obično to izbegavam, ali ako nagovestim Tijedri da bih volela da vidim Bartanesov novi zamak, trebalo bi da za dan ili dva dobijem poziv. Ne bi trebalo da bude suviše teško da povedem barem neke od vas. Šta je bilo, Hurine?“

Njuškalo je nestrpljivo cupkao od trenutka kad je pomenula poziv. „Lord Rand već ima pozivnicu. Od lorda Bartanesa.“

Perin zaprepašćeno pogleda Randa. Nije bio jedini.

Rand bez reči iz džepa kaputa izvadi dva zapečaćena pergamenta i pruži ih Aes Sedai.

Ingtar preko njenog ramena radoznalo pogleda pečate. „Bartanes, i... I Galdrijan! Rande, kako si ovo dobio? Šta si to radio?“

„Ništa“, odgovori Rand. „Ništa nisam radio. Samo su mi ih poslali.“ Ingtar ispusti dug uzdah. Met širom otvori usta. „Pa jeste, samo su ih poslali“, tiho reče Rand. Perin se nije sećao tog dostojanstva; Fland je gledao Aes Sedai i šijenarskog lorda kao njima ravan.

Perin odmahnu glavom. Ti jesi dorastao tom kaputu. Svi se menjamo. „Lord Rand je sve ostale spalio“, kaza Hurin. „Svakog dana dolazile su pozivnice, i svakoga dana ih je spaljivao. Naravno, sem ovih. Svakog dana od sve moćnijih kuća.“ Zvučao je ponosno.

„Točak vremena sve nas tka u Šaru kako je njemu volja“, reče Verin gledajući pergamente, „ali ponekad nam obezbedi ono što nam je potrebno i pre no što postanemo svesni potrebe.“

Ona opušteno zgužva kraljevu pozivnicu i baci je u kamin. Belela se na cepanicama. Slomivši palcem drugi pečat, poče da čita. „Da. Da, ovo će sasvim poslužiti.“

„Kako da idem?“, upita je Rand. „Znaće da nisam nikakav lord. Ja sam čobanin i seljak.“ Ingtar ga je sumnjičavo gledao. „Jesam, Ingtare. Rekao sam ti da jesam.“ Ingtar slegnu ramenima. I dalje nije izgledao ubeđeno. Hurin je gledao Randa s očiglednom nevericom.

Nek sam spaljen, pomisli Perin, da ga ne znam, ni ja ne bih verovao. Met je gledao Randa nakrivljene glave. Mrštio se kao da gleda nešto što ranije nije video. Sada i on to vidi. „Možeš ti to, Rande“, kaza Perin. „Možeš.“

„Pomoći će“, reče Verin, „ako ne pričaš svima šta nisi. Ljudi vide ono što očekuju da vide. Sem toga, gledaj ih u oči i govori odlučno. Onako kako si govorio sa mnom“, suvo dodade, a Rand pocrvene, ali nije skrenuo pogled. „Nije bitno šta ćeš reći. Sve što nije kako treba pripisaće tome što si stranac. Takođe bi pomoglo đa se setiš kako si se ponašao pred Amirlin. Ako budeš toliko arogantan, verovaće da si lord makar nosio prnje.“ Met podrugljivo frknu.

Rand diže ruke. „Dobro. Uradiću to. Ali i dalje mislim da će znati šta je i kako je pet minuta pošto otvorim usta. Kada?“

„Bartanes te je pozvao za pet različitih dana, a jedan od njih je sutra uveče.“

„Sutra!“, prasnu Ingtar. „Do sutra uveče Rog bi mogao da bude pedeset milja nizvodno, ili...“

Verin ga prekinu. „Uno i tvoji vojnici mogu da motre na zamak. Ako pokušaju da bilo kuda odnesu Rog, lako ćemo ih pratiti. A možda će nam i lakše biti da ga tako povratimo, umesto iz Bartanesovog zamka.“

„Možda i jeste tako“, progunđa Ingtar. „Samo mi se ne sviđa da čekam, sada kada mi je Rog skoro u rukama. Imaću ga. Moram! Moram!“

Hurin ga zapanjeno pogleda. „Ali, lorde Ingtare, to nije put. Šta se desi, desiće se, a šta je suđeno...“ Ingtarov pogled ga preseče, mada je i dalje gunđao sebi u bradu: „Nije to put, te priče o moranju.“

Ingtar se ukočeno okrenu ka Verin. „Verin Sedai, Kairhijenjani veoma drže do protokola. Ako Rand ne pošalje odgovor, Bartanes može biti toliko uvređen da nas neće ni primiti, čak ni s pozivnicom u rukama. Ali ako ga Rand pošalje... pa, Fejn ga zna. To im može biti upozorenje da postave zamku.“

„Mi ćemo njih iznenaditi.“ Njen kratak osmeh nije bio ni najmanje prijatan. „Ali mislim da će Bartanes u svakom slučaju želeti da vidi Randa. Bio on Prijatelj Mraka ili ne, ne verujem da je odustao od spletaka protiv prestola. Rande, kaže da si pokazao zanimanje za jedan od kraljevih poduhvata, ali ne kaže šta je tt). Na šta je mislio?“

„Ne znam“, polako odgovori Rand. „Otkad smo došli, ništa nisam radio. Čekaj. Možda misli na statuu. Prošli smo kroz jedno selo gde su iskopavali ogroman kip. Rekoše da je iz Doba legendi. Kralj namerava da ga premesti u Kairhijen mada ne znam kako će moći da pomeri nešto toliko veliko. Ali samo sam pitao šta je to.“

„Mi smo ga prošli preko dana, i nismo se zaustavljali da postavljamo pitanja.“ Verin ispusti pozivnicu u krilo. „Možda nije pametno što Galdrijan to iskopava. Nije da zaista ima opasnosti, ali nikada nije mudro da se oni koji ne znaju šta rade petljaju sa stvarima iz Doba legendi.“

„Šta je to?“, upita Rand.

„S’angreal.“ Zvučala je kao da to nije ništa važno, ali Perin odjednom oseti da su njih dvoje ušli u lični razgovor, govoreći o stvarima koje niko drugi ne bi trebalo da čuje. „Jedan od dva najveća ikada načinjena, koliko mi znamo. Neobičan je to par. Jedan, još zakopan na Tremalkingu, može da koristi samo žena. Ovaj može da upotrebi samo muškarac. Načinjeni su za vreme Rata Moći da budu oružje, ali ako ima ičega zbog čega treba da budemo zahvalni što je došao kraj tog Doba, ili Slamanje sveta, onda je to zato što je kraj nastupio pre no što su mogli biti upotrebljeni. Zajedno bi mogli biti dovoljno moćni da ponovo slome svet. Možda još gore od prvog Slamanja.“

Perin snažno stisnu pesnice. Izbegavao je da gleda u Randa, ali čak je i krajičkom oka video da je prebledeo oko usana. Mislio je da je Rand uplašen. Ni najmanje ga nije krivio zbog toga.

Ingtar je delovao potreseno. „Tu stvar bi trebalo ponovo zakopati. Što je dublje moguće. Šta bi bilo da ga je Logan pronašao? Ili bilo koji od onih jadnika koji mogu da usmeravaju, a kamoli neko ko tvrdi da je Ponovorođeni Zmaj. Verin Sedai, moraš upozoriti Galdrijana šta radi.“

„Šta? Oh, mislim da nema potrebe. Ta dva moraju se zajedno upotrebiti da bi se steklo dovoljno Jedne moći da se slomi svettako je bilo u Dobu legendi; muškarac i žena koji su zajedno radili bili su desetostruko jači no svako za sebe – a koja bi Aes Sedai danas pomogla muškarcu da usmerava? Jedan sam za sebe dovoljno je moćan, ali malo je žena dovoljno snažnih da prežive tok kroz onaj na Tremalkingu. Amirlin, naravno. Moiraina i Elaida. Možda još jedna ili dve druge. I tri koje još uče. Što se Logana tiče, sva njegova snaga bila bi potrebna samo da bi izbegao da bude pretvoren u pepeo. Ništa mu ne bi ostalo za bilo šta drugo. Ne, Ingtare, mislim da ne moraš da brineš. U najmanju ruku, ne dok se pravi Ponovorođeni Zmaj ne pojavi, a onda ćemo imati dovoljno drugih briga. Hajde sada da brinemo šta ćemo učiniti kada uđemo u Bartanesov zamak.“

Obraćala se Randu. Perin je toga bio svestan, a sudeći po Metovom pogledu, i on. Čak se i Loijal nervozno promeškoljio u svojoj fotelji. Oh, Svetlosti, Rande, pomisli Perin. Svetlosti, ne dozvoli joj da te upotrebi.

Randove šake behu pritisnute o sto tako snažno da su pobelele, ali glas mu je bio staložen. Nije skidao pogled s Aes Sedai. „Najpre moramo da povratimo Rog i bodež. A onda je gotovo, Verin. Onda je gotovo.“

Perin se naježi kada vide njen kratak i tajanstven osmeh. Mislio je da Rand ne zna ni pola onoga što misli da zna. Ni pola.