Veliki lov

36 Među Starešinama

Dok ih je Džuin vodio kroz ogijerski grad, Rand vide da Loijal postaje sve nervozniji. Uši su mu bile ukočene kao i leđa; oči sve krupnije svaki put kada bi primetio da ga gleda neko od Ogijera, pogotovu žene i devojke, a veći broj istih jeste ga posmatrao. Izgledao je kao da ide na sopstveno pogubljenje.

Bradati Ogijer pokaza ka širokim stepenicama koje su vodile naniže u travnatu humku daleko veću od ostalih. Bilo je to pravo brdo, u osnovi skoro kao jedno Veliko drvo.

„Zašto ti ne bi ovde sačekao, Loijale?“, reče Rand.

„Starešine...“, poče Džuin.

„Verovatno žele da vide samo nas ostale“, umesto njega završi Rand.

„Zašto ga ne ostave na miru?“, dodade Met.

Loijal snažno klimnu. „Da. Da, mislim...“ Posmatrao ga je čitav niz ogijerskih žena, od sedokosih baka do kćeri Eritinih godina. Grupice njih pričale su međusobno, ali sve su ga gledale. Uši su mu se trzale, ali pošto pogleda ka širokim vratima ka kojima su se spuštale kamene stepenice, on ponovo klimnu. „Da, sešću ovde i čitaću. Tako je. Čitaću.“ Gurnuvši ruku u džep kaputa izvadi knjigu. Smesti se na humku pored stepeništa i zabi nos u knjigu koja je u njegovim rukama delovala sićušno. „Samo ću sedeti ovde i čitati dok ne izađete.“ Uši su mu se trzale, kao da je osećao ženske poglede.

Džuin odmahnu glavom, a onda slegnu i ponovo pokaza ka stepenicama. „Ako vam je drago. Starešine čekaju.“

Ogromna dvorana bez prozora u unutrašnjosti humke bila je građena za Ogijere. Tavanica s debelim gredama bila je više od četiri hvata visoko; pristajala bi bilo kojoj palati, barem po veličini. Sedmoro Ogijera koji su edeli na uzvišenju tačno naspram vrata činili su da odaja deluje nešto manje, ali Rand se još osećao kao da je u pećini. Kamen koji je pokrivao pod bio je gladak, iako od krupnih komada i nepravilnih oblika, ali sivi zidovi mogli su biti gruba strana neke litice. Grube grede tavanice ličile su na ogromno korenje.

Izuzev visoke stolice na kojoj je Verin sedela okrenuta uzvišenju, jedini nameštaj bile su teške stolice s izrezbarenom lozom na kojima su sedele Starešine. Ogijerka u sredini uzvišenja sedela je na stolici malo uzdignutijoj od ostalih. S njene leve strane sedela su trojica bradatih muškaraca u dugim lepršavim kaputima, a s desne tri žene u haljinama nalik njenoj, od okovratnika do poruba izvezenim lozama i cvećem. Svi su imali staračka lica, potpuno belu kosu, uključujući i ćube na ušima, i ogromno dostojanstvo.

Hurin je otvoreno zevao u njih. I Rand požele oa se upilji. Čak ni Verin nije imala izgled takve mudrosti kakva je boravila u ogromnim očima Starešina, niti je Morgaza sa svojom krunom imala njihovo dostojanstvo, niti Moiraina njihov nepomućeni spokoj. Ingtar se prvi pokloni, najformalnije što je Rand od njega video, dok su ostali još nepokretno stajali.

„Ja sam Alara“, reče Ogijerka na najvišoj stolici kada oni konačno zauzeše svoja mesta pored Verin, „najstarija od Starešina Stedinga Tsofu. Verin nam je rekla da morate da upotrebite Kapiju koja je ovde. Povratiti Rog Valera od Prijatelja Mraka zaista je velika potreba, ali nikome nismo dozvolili da hodi Putevima duže od stotinu godina. Ni mi, niti Starešine ma kog drugog stedinga.“

„Pronaći ću Rog“, gnevno reče Ingtar. „Moram. Ako nam nećete dozvoliti da upotrebimo Kapiju...“ Ućuta kada ga Verin pogleda, ali i dalje se mrštio.

Alara se nasmeši. „Ne budi tako brzoplet, Sijenarče. Vi ljudi nikada ne promislite. Samo odluke koje su donete u miru mogu biti sigurne.“ Njen osmeh pretopi se u ozbiljnost, ali glas joj zadrža odmerenu smirenost. „S opasnostima Puteva ne može se suočiti s mačem u ruci. Nije to juriš Aijela, ili pobesneli Troloci. Moram vam reći da stupanjem na Puteve rizikujete ne samo smrt i ludilo, već možda i sopstvene duše.“

„Videli smo Mahin Sin“, odgovori Rand, a Met i Perin klimnuše. Nisu mogli da zvuče željno da to ponove.

„Pratiću Rog do samog Šajol Gula ako treba“, odlučno kaza Ingtar. Hurin samo klimnu, kao da se Ingtarove reči odnose i na njega.

„Dovedi Trajala“, zapovedi Alara, i Džuin koji je ostao kraj vrata pokloni se i ode. „Nije dovoljno“, reče ona Verin, „da čujete šta se može dogoditi. Morate to videti, znati to u srcu.“

Zavlada nelagodna tišina dok se Džuin nije vratio. Posta još nelagodnija kada za njim dođoše dve Ogijerke vodeći tamnobradog Ogijera srednjih godina, koji je bauljao između njih kao da nije baš siguran kako mu noge rade. Lice mu je bilo upalo, potpuno bezizražajno, a krupne oči staklaste i prazne. Izgledalo je kao da su slepe. Jedna od žena nežno obrisa pljuvačku s krajička njegovih usana. Uhvatiše ga za ruke da ga zaustave. Noga mu pođe napred, oklevajući, a onda se uz tresak vrati. Izgledalo je kao da mu je svejedno da li stoji ili hoda, ili da ga nije briga.

„Trajal je bio jedan od poslednjih koji su išli Putevima“, tiho kaza Alara. „Izašao je ovakav. Da li bi ga dodirnula, Verin?“

Verin joj uputi dug pogled, a onda ustade i priđe Trajalu. On se nije ni mrdnuo kada je položila ruke na njegove široke grudi. Ni oko mu nije trepnulo na njen dodir. Ona se uz oštro siktanje trže dalje od njega, zaprepašćeno ga pogledavši, a onda se munjevito okrenu da se suoči sa Starešinama. „0n je... prazan. Telo mu živi, ali unutra ničeg nema. Ničeg.“ Sve Starešine izgledale su nepodnošljivo tužno.

„Ničeg“, tiho kaza jedna od Starešina sa Alarine desne strane. U njenim očima kao da je bio sav bol koji Trajal više nije osećao. „Nema uma. Nema duše. Ništa od Trajala nije ostalo u njegovom telu.“

„Bio je dobar Drvopevač“, uzdahnu jedan od muškaraca.

Alara mahnu rukom i dve žene okrenuše Trajala da ga izvedu; morale su da ga okrenu pre no što je zakoračio napolje.

„Znani su nam rizici“, reče Verin. „Ali ma kakvi bili, moramo pratiti Rog Valera.“

Najstarija klimnu. „Rog Valera. Ne znam da li je gora vest to što je u rukama Prijatelja Mraka, ili to što je ponovo pronađen.“ Pogleda okupljene Starešine; svi joj klimnuše, a jedan od muškaraca pre toga sumnjičavo cimnu bradu. „Vrlo dobro. Verin mi kaže da se mora hitati. Lično ću vas odvesti do Kapije.“ Rand je napola osećao olakšanje, a napola strah. Ona tada dodade: „Sa vama je mladi Ogijer. Loijal, sin Arenta, sina Halanovog, iz Stedinga Šangtai. On je daleko od svog doma.“

„Potreban nam je“, brzo reče Rand. Reči kao da mu usporiše pod iznenađenim pogledima Starešina i Verin, ali on tvrdoglavo nastavi. „Potrebno nam je da pođe s nama, a i on to želi.“

„Loijal je prijatelj“, kaza Perin, a u isto vreme Met reče: „Ne smeta nam, i stara se o sebi.“ Nijedan od njih nije se lagodno osećao kada ga Starešine pogledaše, ali nisu ustuknuli.

„Postoji li neki razlog zašto ne može poći s nama?“, upita Ingtar. „Kao što Met reče, stara se o sebi. Ne znam baš da nam je potreban, ali ako želi da pođe, zašto...“

„Jeste nam potreban“, vešto upade Verin. „Malo ih je preostalo koji poznaju Puteve, ali Loijal ih je proučavao, On može da prevede Putokaze.“ Alara odmeri svakog od njih, a onda pogleda Randa. Izgledala je kao neko ko zna mnogo; sve Starešine delovale su tako, ali ona najviše. „Verin kaže da si ti ta’veren“, naposletku kaza, „i osećam to u tebi. Cinjenica da toogu govori da moraš biti veoma snažan ta’veren, budući da je taj Talenat kod nas uvek bio slab, ako smo ga i imali. Jesi li uvukao Loijala, sina Arenta, sina Halanovog u ta’maral’ailen, Mrežu koju Sara tka oko tebe?“

„Ja... samo želim da pronađem Rog i...“ Rand ne dovrši rečenicu. Alara nije spomenula Metov bodež. Nije znao da li je Verin rekla Starešinama za njega, ili je to iz nekog razloga prećutala. „0n je moj prijatelj, Najstarija.“ „Tvoj prijatelj“, kaza Alara. „Po našim merilima, on je mlad. I ti si mlad, ali si ta’veren. Pazićeš na njega, a kada se tkanje završi, postaraćeš se da se bezbedno vrati svom domu, u Steding Sangtai.“

„Hoću“, reče joj on. Osećao se kao da se obavezuje na nešto, kao da polaže zakletvu.

„Onda idemo do Kapije.“

Kada se pojaviše napolju, Loijal smesta ustade. Alara i Verin išle su na čelu. Ingtar posla Hurina da trkom dovede Una i ostale vojnike. Loijal zabrinuto odmeri Najstariju, a onda pođe pored Randa na začelju povorke. Ogijerke koje su ga gledale nisu više bile tu. „Jesu li Starešine rekle nešto u vezi sa mnom? Jesu li...“ Zagleda se ka Alarinim širokim leđima dok je ona naređivala Džuinu da se dovedu njihovi konji. Dok se Džuin još klanjao, ona pođe s Verin naginjući se da tiho razgovaraju.

„Rekla je Randu da vodi računa o tebi“, svečano reče Met Loijalu dok su ih pratili. „I da se postara da se vratiš kući bezbedno kao malo dete. Ne vidim zašto ne bi ostao ovde i oženio se.“

„Rekla je da možeš s nama.“ Rand prostreli Meta pogledom zbog čega se on zakikota sebi u bradu. To je zvučalo neobično, zbog njegovog usukanog lica. Loijal je vrteo cvet istinskog srca među prstima. „Jesi li to išao da bereš cveće?“, upita Rand.

„Erit mi ga je dala.“ Loijal je gledao žute latice kako se okreću. „0na je zaista veoma lepa, iako Met to ne vidi.“

„Da li to znači da ipak ne želiš da ideš s nama?“

Loijal se trže. „Šta? Oh, ne. Mislim, da. Zelim da idem. Samo mi je dala cvet. Samo cvet.“ Ali izvadi knjigu iz džepa, i udenu cvet pod prednju koricu. Dok je vraćao knjigu, promrmlja sam sebi, jedva dovoljno glasno da je Rand mogao da čuje: „A rekla je i da sam zgodan.“ Met se zagrcnu i presamiti, teturajući se i držeći se za stomak od smeha, a Loijal pocrvene. „Pa... ona je to rekla. Nisam ja.“

Perin udari Metu čvrgu. „Niko nikada nije rekao da je Met zgodan. Samo je ljubomoran.“

„To nije tačno“, odgovori Met naglo se ispravivši. „Nejsa Ajelin misli da sam zgodan. Nekoliko puta mi je to rekla.“

„Je li Nejsa lepa?“, upita Loijal.

„Liči na kozu“, ravno odgovori Perin. Met se zagrcnu pokušavajući da se pobuni.

Rand se isceri. Nejsa Ajelin bila je lepa skoro kao Egvena. A ovo je podsećalo na stara vremena, skoro kao da su kod kuće i zadirkuju se međusobno. Tada na svetu nije bilo ničeg važnijeg od smeha i želje da se onaj drugi namagarči.

Dok su prolazili kroz grad, Ogijeri su pozdravljali Najstariju klanjanjem, sa zanimanjem gledajući ljudske posetioce. Ali izraz Alarinog lica sprečio je da ih bilo ko zaustavi i obrati im se. Jedino po čemu se videlo da su napustili grad bilo je odsustvo humki; još je bilo Ogijera oko njih. Ispitivali su drveće, ili ponegde radili s katranom, testerom ili sekirom tamo gde je bilo osušenih grana ili gde je nekom drvetu trebalo još sunca. Svoje poslove obavljali su nežno.

Džuin im se približi vodeći njihove konje, a Hurin dođe s Unom, ostalim vojnicima i tovarnim konjima trenutak pre no što Alara pokaza i reče: „Tamo je.“ Zadirkivanje zamre.

Rand se na trenutak iznenadi. Kapija je morala biti van stedinga Putevi su začeti pomoću Jedne moći; nisu mogli biti načinjeni unutra ali ništa nije govorilo da su prešli granicu. A onda shvati da ipak ima razlike; osećaj da je nešto izgubio otkako je ušao u steding nestao je. Od toga se naježi. Saidin je ponovo bio tu. Cekao je.

Alara ih povede pored visokog hrasta i na jednoj maloj čistini ugledaše veliku ploču Kapije. Prednji deo bio je fino obrađen u čvrsto isprepletene loze i lišće od stotinu različitih biljaka. Po obodu čistine Ogijeri su sagradili nisku kamenu ogradu, takvu da je delovalo kao da je tu izrasla, a predstavljala je izukrštano korenje. Izgledala je tako da Rand oseti nemir. Trenutak kasnije shvati da je korenje ličilo na trnje drača i divlje ruže, na grizolist i svrabežljivi hrast. Nije to baš bilo rastinje u koje bi neko voleo da upadne.

Najstarija stade pred ogradu. „Zid je tu da upozori one koji ovamo dolaze. Nije nas mnogo. Ja ga neću preći. Ali vi možete.“ Džuin nije prišao ni koliko ona; brisao je ruke o kaput i nije ni gledao u pravcu Kapije.

„Hvala ti“, reče joj Verin. „Potreba je velika, drugačije ne bih ovo ni tražila.“

Rand je bio sav napet kada Aes Sedai prekorači ogradu i priđe Kapiji. Loijal duboko udahnu i promrmlja nešto sebi u bradu. Uno i ostali vojnici promeškoljiše se u sedlima i olabaviše mačeve u kanijama. Duž Puteva nije bilo ničega protiv čega bi mač bio od koristi, ali bilo je to tek da sami sebe ubede da su spremni. Samo su Ingtar i Aes Sedai delovali spokojno. Čak je i Alara obema rukama stiskala svoju suknju.

Verin ubra UstAvendesore i Rand se nagnu. Spopade ga nagon da obrazuje prazninu, da bude tamo gde će moći da posegne za saidinom ako bude potrebno.

Zelenilo uklesano preko Kapije zanjiha se na nepostojećem povetarcu. Lišće zaleprša kada se duž središta kapije pojavi procep i dve polovine počeše da se raskriljuju.

Rand pogleda čim se procep ukazao. Iza njega nije bilo tupog srebrnog odsjaja, već samo crnila crnjeg od katrana. „Zatvaraj!“, povika. „Crni vetar! Zatvaraj!“

Verin iznenađeno pogleda i smesta zabi trostruki list nazad među raznovrsno lišće; ostao je među njima kada je trgnula ruku i ustuknula prema ogradi. Čim je list Avendesore vraćen na mesto, Kapija smesta poče da se zatvara. Pukotina nestade, lišće i loze se stopiše sakrivši crnilo Mahin Sina, i Kapija ponovo posta samo kamen, mada su motivi isklesani u njemu izgledali kao da su živi.

Alara ispusti jedan drhtavi uzdah. „Mahin Si t. Tako blizu “

„Nije pokušao da izađe“, reče Rand. Džuin se zagrcnu.

„Rekla sam ti“, odgovori Verin, „Crni vetar stvorenje je Puteva. Ne može ih napustiti.“ Zvučala je spokojno, ali ipak obrisa šake o suknju. Rand zausti đa nešto kaže, a onda odustade. „Ali ipak“, nastavi ona, „čudim se što je ovde. Najpre u Kairhijenu, a sada ovde. Pitam se...“ Rand poskoči kada ga ona popreko pogleda. Taj pogled beše tako hitar da je mislio kako niko drugi nije ni primetio, ali Randu se činilo da ga ona povezuje s Crnim vetrom.

„Nikada za ovo nisam čula“, polako kaza Alara. „Mahin Sin čeka kada je Kapija otvorena. Uvek je lutao Putevima. Ali prošlo je mnogo vremena, i možda je Crni vetar gladan, i nada se da će uhvatiti nekog neobazrivog koji ulazi. Verin, svakako ne možeš da upotrebiš ovu Kapiju. I ma koliko velika bila tvoja potreba, ne mogu reći da mi je žao. Putevi sada pripadaju Senci.“

Rand se namršti ka Kapiji.Da lije moguće da meprati? Bilo je tako mnogo pitanja. Da li je Fejn nekako zapovedao Crnom vetru? Verin reče da je to nemoguće. I zašto bi Fejn tražio od njega da ga prati, a onda pokušao da ga zaustavi? Znao je samo da veruje u pocuku. Mora otići na Toinansku glavu. I da sutra ispod nekog žbuna pronađu Rog Valera i Metov bodež, ipak bi morao da ode.

Verin je stajala i razmišljala zamagljenog pogleda. Met je sedeo na ogradi držeći se za glavu, a Perin ga je zabrinuto gledao. Loijal je izgledao kao da mu je lakše što ne mogu da koriste Kapiju, i posramljeno zbog tog olakšanja.

„Ovde smo završili“, izjavi Ingtar. „Verin Sedai, pratio sam te ovamo uprkos tome što sam mislio da ne treba, ali to sada više ne mogu. Nameravam da se vratim u Kairhijen. Bartanes mi može reći kuda su Prijatelji Mraka otišli, i nekako ću ga na to naterati.“

„Fejn je otišao na Tomansku glavu“, umorno mu kaza Rand. „A tamo gde je on, tamo su i Rog i bodež.“

„Pretpostavljam...“ Perin s nelagodom slegnu ramenima. „Pretpostavljam da možemo da probamo neku drugu Kapiju. U drugom stedingu?“

Loijal pogladi bradu i brzo progovori kao da hoće da se iskupi za svoje olakšanje zbog neuspeha koji su tu pretrpeli. „Steding Kantoin je odmah iznad reke Iralel, a Steding Taiđing istočno od nje, na Kičmi sveta. Ali Kapija u Kaemlinu, tamo gde je gaj, bliža je, a ona u gaju u Tar Valonu najbliža od svih.“

„Ma koju Kapiju pokušamo da upotrebimo“, odsutno reče Verin, „bojim se da će nas Mahin Šin čekati.“ Alara je radoznalo pogleda, ali Aes Sedai ništa više ne reče. Umesto toga, poče da mrmlja sebi u bradu odmahujući glavom, kao da se sama sa sobom raspravlja.

„Ono što nam je potrebno“, ponizno kaza Hurin, „jeste jedan od onih Putnih Kamenova.“ Pogleda Alaru, a onda Verin, i kada mu nijedna ne reče da ućuti, nastavi sa više samopouzdanja. „Gospa Selena reče da su one stare Aes Sedai proučavale te svetove, i zahvaljujući tome znale kako da naprave Puteve. A ono mesto na kome smo bili... pa, trebalo nam je svega dva dana i manje da pređemo sto liga. Ako budemo mogli da upotrebimo Putni Kamen da odemo u taj svet ili neki sličan, ma, neće nam trebati više od jedne ili dve sedmice da stignemo do Aritskog okeana. Mogli bismo da izađemo tačno na Tomanskoj glavi. Možda to nije brzo koliko Putevi, ali daleko je brže nego da jašemo na zapad. Šta kažeš na to, lorde Ingtare? Lorde Rande?“

Verin mu odgovori. „Ono što predlažeš može biti moguće, njuškalo, ali imamo taman toliko nade da ponovo otvorimo ovu Kapiju i vidimo da je Mahin Šin otišao, koliko i da pronađemo Putni Kamen. Ne znam nijedan bliži od Aijelske pustare. Mada bismo mogli da se vratimo do Rodoubičinog bodeža ako ti, Rand ili Loijal mislite da možete ponovo da pronađete onaj Kamen tamo.“

Rand pogleda Meta. Njegov prijatelj s nadom podiže glavu na tu priču Kamenovima. Nekoliko nedelja, rekla je Verin. Ako samo krenu konjima na zapad, Met neće doživeti da vidi Tomansku glavu.

„Mogu da ga pronađem“, nevoljno reče Rand. Osećao se posramljeno. Met će umreti, Prijatelji Mraka imaju Rog Valera, Fejn će napasti Emondovo Polje ako ga ne slediš, a ti se plašiš da usmeravaš Moć. Jednom da se ode i jednom da se vrati. Nećešpoludeti od ta dva puta. Ali ono od čega se zaista uplašio bila je žudnja koja se u njemu pojavila na pomisao da ponovo usmerava, da oseti kako ga Moć ispunjava, da se odista oseti živim.

„Ne shvatam“, lagano reče Alara. „Putne Kamenove niko nije koristio još od Doba legendi. Mislila sam da nema više nikoga ko bi umeo da ih upotrebi.“

„Smeđi Ađah mnogo toga zna“, suvo odgovori Verin, „a ja znam kako se koriste Kamenovi.“

Najstarija klimnu. „U Beloj kuli zaista ima čuda o kojima mi ne možemo ni da sanjamo. Ali ako možeš da upotrebiš Putni Kamen, nema potrebe da jašete do Rodoubičinog bodeža. Postoji jedan nedaleko od mesta na kome sada stojimo.“

„Točak tka kako Točak želi, a Šara obezbeđuje ono što je potrebno.“ Odsutni izraz potpuno se izgubi s Verininog lica. „Odvedi nas do njega“, oštro reče. „Već smo izgubili previše vremena.“