Veliki lov

11 Krajičci Šare

Ingtar prvi put naredi da se ulogore dok je sunce još sijalo. Tvrdi Sijenarci bili su potreseni onim što su videli u selu. Ingtar se pre nije zaustavljao tako rano, a činilo se da je odabrao logorište koje je lako braniti. Bila je to duboka udolina, skoro okrugla, i dovoljno velika da se svi ljudi i konji udobno smeste. Spoljašnje padine bile su pokrivene retkim žbunjem. Sam obod bio je više no dovoljno visok da sakrije sve u logoru, čak i da nije bilo drveća. Po visini bi skoro mogao da prođe kao brdo. U toj zemlji.

„Jedino što prokleto pričam“, čuo je kako Uno govori Raganu dok su silazili s konja, „jeste da sam je krvavo video, plamen te spalio. Neposredno pre no što smo pronašli kozoljubnog Polutana. Ista plamena žena kao kod plamene skele. Bila je tamo, a onda je prokleto nestala. Kaži šta god krvavo hoćeš, ali pazi kako to plameno pričaš, ili ću ti lično krvavo odrati kožu i spaliti je kao kozoljubnu krpu, ti ovcocrevni mlekopijo.“

Rand se ukoči s jednom nogom na zemlji, a drugom još u uzengiji. Ista žena? Ali kod skele nije bilo žene, samo neke zavese koje su lepršale na vetru. A i da je bila tamo, nije mogla pre nas da stigne do drugog sela. Selo...

Prestade da misli o tome. Čak i više od Seni zakucane za vrata želeo je da zaboravi onu sobu, muve i ljude koji su u isto vreme i bili i nisu bili tamo. Polučovek je bio stvaran – svi su ga videli – ali soba... Možda konačno ludim. Želeo je da je Moiraina tu da popriča s njom. Nedostaje mi Aes Sedai. Jesam budala. Dobro sam se iz toga izvukao. Treba da se držim podalje. Ali, jesam li se izvukao? Šta se tamo desilo?

„Tovarni konji i zalihe u sredinu“, zapovedi Ingtar dok su kopljanici podizali logor. „Istimarite konje, a onda ih ponovo osedlajte, za slučaj da moramo brzo da krenemo. Svako spava pored svog ata. Večeras nema logorskih vatri. Smena straže svaka dva sata. Uno, pošalji izviđače. Neka jašu daleko koliko mogu a da se vrate pre mraka. Želim da znam šta je tamo.“

Oseća to, pomisli Rand. Nisu to više samo Prijatelji Mraka, nekoliko Troloka i možda Sen. Samo Prijatelji Mraka, nekoliko Troloka i možda Sen! Čak i pre nekoliko dana ne bi tu bilo nikakvog samo. Čak i u Krajinama, gde je Pustoš udaljena manje od dana jahanja, Prijatelji Mraka, Troloci i Mirdraali bili su deo košmara. To je bilo pre no što je video Mirdraala zakucanog za vrata. Šta je pod Svetlošću moglo to da uradi? Šta što nije pod Svetlošću? Bilo je to pre no što je ušao u sobu gde je jednoj porodici prekinut obed i ugušen smeh. Mora da sam sve to samo zamislio. Mora biti. To čak ni njemu samom nije zvučalo ubedljivo. Nije zamislio vetar na vrhu one kule, niti Amirlinine reči...

„Rande?“ On poskoči kada Ingtar progovori iza njega. „Nameravaš da čitave noći stojiš s jednom nogom u uzengiji?“

Rand spusti nogu na zemlju. „Ingtare, šta se desilo u onom selu?“

„Troloci su ih oteli. Isto kao i ljude kod skele. To se dešava. Sen...“ Ingtar slegnu ramenima i zagleda se u veliki pljosnat i četvrtast, u platno umotan zavežljaj koji je nosio. Gledao ga je kao da vidi skrivene tajne koje radije ne bi znao. „Troloci su ih poveli kao hranu. Ponekad to rade i sa selima i farmama blizu Pustoši, ako se noću provuku pored graničnih kula. Ponekad vratimo ljude, nekad ne. Nekad ih vratimo i skoro poželimo da nismo. Troloci ponekad počnu s kasapljenjem pre no što ubiju. A Polutani vole da se... zabavljaju. To je gore od onog što Troloci rade.“ Glas mu je bio staložen kao da govori o nečem svakodnevnom. A možda za šijenarskog vojnika to i jeste tako.

Rand duboko udahnu da smiri stomak. „Ona Sen tamo nije se zabavljala, Ingtare. Šta bi moglo Mirdraala da prikuca za vrata, i to živog?“ Ingtar uz oklevanje odmahnu glavom, a onda gumu veliki zavežljaj Randu u ruke. „Evo. Moiraina Sedai mi je rekla da ti ovo dam u prvom logom južno od Erinin. Ne znam šta je unutra, ali rekla je da će ti trebati. Rekla je da ti kažem da vodiš računa o tome; život ti može zavisiti od te stvari.“ Rand nevoljno uze zavežljaj; sav se naježi kada dodirnu platno. Unutra je bilo nešto meko. Možda tkanina. Držao je to bojažljivo. Ni on ne želi da misli o Mirdraalu. Šta se desilo u onoj sobi? Iznenada shvati da mu je lakše padalo da misli o Seni, ili čak o onoj sobi, no o tome šta mu je Moiraina poslala.

„Takođe mi je rečeno da ti u isti mah kažem da će kopljanici pratiti tebe ako se meni nešto desi.“

„Mene!“, uzviknu Rand, zaboravivši i zavežljaj i sve ostalo. Ingtar smireno klimnu u odgovor na njegov zaprepašćeni pogled. „To je ludost! Jedino što sam ja u životu vodio jeste stado ovaca, Ingtare. U svakom slučaju, ne bi me ni poslušali. Sem toga, ne može Moiraina da ti odredi zamenika. To je Uno.“

„Lord Agelmar je pozvao Una i mene onog jutra kada smo pošli. Moiraina Sedai je bila tamo, ali lord Agelmar mi je izdao naredbu. Ti si zamenik, Rande.“

„Ali zašto, Ingtare? Zašto?“ Moirainina ruka jasno se videla u svemu tome, njena i Amirlinina, kako ga guraju duž putanje koju su odabrale, ali morao je da pita.

Sijenarac ga pogleda kao da ni on ne razume, ali bio je vojnik, sviknut na čudne zapovesti u beskrajnom ratu duž Pustoši. „Čuo sam glasine iz ženskih odaja da si u stvari...“ Raširi ruke u čeličnim rukavicama. „Nije bitno. Znam da to poričeš. Baš kao što poričeš svoj izgled. Moiraina Sedai kaže da si čobanin, ali ja nikada nisam video čobanina s čapljom na sečivu. Nije bitno. Ne tvrdim da bih te ja odabrao, ali mislim da u sebi imaš ono što je potrebno. Ako dođe do toga, obavićeš svoju dužnost.“

Rand požele da kaže kako to nije njegova dužnost, ali umesto toga reče: „Uno zna za ovo. Ko još, Ingtare?“

„Svi kopljanici. Kada smo mi Sijenarci u pohodu, svi znaju ko je sledeči ako zapovednik padne. Ne prekidati lanac sve do poslednjeg čoveka, makar on bio samo konjušar. Vidiš, tako čak i da on jeste poslednji, nije puka lutalica koja pokušava da preživi. Zapovedništvo je njegovo, i dužnost ga zove da učini ono što se mora. Ako odem u poslednji zagrljaj majke, dužnost je tvoja. Pronaći ćeš Rog, i odnećeš ga tamo gde mu je mesto. Hoćeš.“ Ingtarove poslednje reči behu neobično naglašene.

Zavežljaj u Randovim rukama kao da je težio deset kamenova. Svetlosti, mogla bi da bude i stotinu liga daleko, a opet poseže i cima povodac. Ovamo, Rande. Tamo. Ti si Ponovorođeni Zmaj, Rande. „Ingtare, ne želim dužnost. Neću je preuzeti. Svetlosti, ja sam samo čobanin! Zašto niko u to ne veruje?”

„Izvršičeš svoju dužnost, Rande. Kada čovek na vrhu lanca omane, raspadne se sve ispod njega. Već se suviše toga raspada. Mir bio naklonjen tvom maču, Rande al’Tore.“

„Ingtare, ja...“ Ali Ingtar je već odlazio, dovikujući Unu da proveri jesu li izviđači već krenuli.

Rand se zagleda u zavežljaj i obliza usne. Plašio se da otkrije šta je unutra. Želeo je da pogleda, a opet, želeo je da ga baci u vatru ne otvorivši ga. Da je bio siguran da će sagoreti a da niko ne vidi šta je u njemu, mislio je da bi tako i učinio. Da je uopšte bio siguran da će goreti. Ali nije mogao da ga otvori tu gde bi i drugi mogli da vide šta sadrži.

Osvrnu se po logoru. Sijenarci su skidali samare s tovarnih životinja. Neki su već delili hladnu večeru od suvog mesa i dvopeka. Met i Perin su se starali za svoje konje, a Loijal sedeo na kamenu i čitao knjigu. Među zubima mu je bio dugi kamiš njegove lule, a glava okružena oblačićima dima. Zgrabivši zavežljaj kao da se plaši da mu ne ispadne, Rand se odšunja medu drveče.

On čučnu u središtu jedne male čistine skrivene gustim lišćem i stavi zavežljaj na zemlju. Neko vreme samo ga je gledao. Ne bi. Nije. Sićušni glas mu odgovori: Oh, da, bi. Sasvim sigurno. Naposletku poče da odvezuje male čvorove u kanapu kojim je zavežljaj bio uvezan. Uredne čvorove, vezane s izuzetnom preciznošću, što je jasno govorilo da su načinjeni Moiraininom rukom. Nikakav sluga nije to uradio. Ne bi se usudila da dopusti da neko vidi šta je unutra.

Kada je razvezao poslednji čvor, raširio je zavežljaj odrvenelim rukama, a onda se zagledao u ono što je tamo bilo. Usta su mu bila suva kao prašina. Bio je od jednog komada, ni tkan, ni bojen, ni oslikan. Barjak, beo kao sneg, dovoljno velik da se vidi na čitavom bojnom polju. A preko njega pružao se talasavi motiv nalik na zmiju zlatnih i grimiznih krljušti, ali zmiju s četiri noge pokrivene krljuštima, svakom s pet zlatnih kandži. Zmiju s očima kao sunce i zlatnom lavljom grivom. Video ga je ranije, i Moiraina mu je rekla šta je to: barjak Lijusa Terina Telamona, Lijusa Terina Rodoubice, u Ratu Senke. Zmajev barjak.

„Vidi ti to! Vidi šta sad ima!“ Met ulete na čistinu. Perin ga je pratio sporije. „Prvo kicoški kaputi“, prosikta Met, „a sada i barjak! Sada neće biti kraja lordovanju, s...“ Met se dovoljno približi da jasno vidi barjak. Usta mu se sama od sebe otvoriše. „Svetlosti!” Ustuknu za korak. „Nek sam spaljen!“ I on je bio tamo kada je Moiraina imenovala barjak, kao i Perin.

Gnev uzavre u Randu. Gnev usmeren ka Moiraini i Amirlin Tron, koje su ga vukle i gurale. On obema rukama zgrabi barjak i zatrese ga k Metu. Reči nezaustavljivo navreše: „Tako je! Zmajev barjak!“ Met ustuknu još jedan korak. „Moiraina hoće da budem lutka na uzici Tar Valona. Lažni Zmaj za Aes Sedai. Hoće da me natera, šta god da ja želim. Ali – ja – neću – da budem – upotrebljen!“

Met ustuknu sve do jednog stabla. „Lažni Zmaj?“, proguta pljuvačku. „Ti? To je... to je ludo.“

Perin se nije povukao. On kleknu, osloni mišićave ruke na kolena i osmotri Randa svetlim zlatnim očima. Izgledalo je kao da sijaju u večernjim senkama. „Ako Aes Sedai žele da budeš lažni Zmaj...“ Zastade, namršti se, premišljajući. Naposletku tiho upita: „Rande, možeš li da usmeravaš?“ Met prigušeno dahnu.

Rand pusti barjak. Oklevao je samo na trenutak pre no što umorno klimnu glavom. „Nisam to tražio. Nisam to hteo. Ali... Ali mislim da ne znam kako da prestanem“ Soba s muvama pojavi mu se pred očima. „Mislim da mi neće dozvoliti da prestanem.“

„Nek sam spaljen!“, prodahta Met. „Krv i prokleti pepeo! Znaš da će nas pobiti. Sve nas. Ne samo tebe, već i Perina i mene. Ako Ingtar i ostali otkriju, zaklaće nas misleći da smo prokleti Prijatelji Mraka. Svetlosti, verovatno će misliti da smo učestvovali u krađi Roga i ubijanju svih onih ljudi u Fal Dari.“

„Umukni, Mete“, mirno reče Perin.

„Nemoj da mi govoriš da umuknem. Ako nas ne ubije Ingtar, Rand će poludeti i učiniti to umesto njega. Nek sam spaljen! Nek sam spaljen!“ Met kliznu niz drvo i sede na zemlju. „Zašto te nisu smirile? Ako Aes Sedai znaju, zašto te nisu smirile? Nikada nisam čuo da su dozvolile čoveku koji usmerava da se jednostavno odšeta.“

„Ne znaju sve“, uzdahnu Rand. „Amirlin...“

„Amirlin Tron! Ona zna? Svetlosti, nije ni čudo što me je onako čudno gledala.“

„...i Moiraina rekle su mi da sam Ponovorođeni Zmaj i da mogu da idem kuda god hoću. Zar ne shvataš, Mete? Pokušavaju da me upotrebe.“

„Ne menja činjenicu da si u stanju da usmeravaš“, promrmlja Met. „Da sam na tvom mestu, bio bih do sada na pola puta do Aritskog okeana. I ne bih stao dok ne nađem mesto gde nema Aes Sedai i nikad ih neće ni biti. Niti ljudi. Mislim... pa...“

„Umukni, Mete“, reče Perin. „Zašto si ovde, Rande? Što si duže u blizini ljudi, verovatnije je da će neko otkriti i poslati po Aes Sedai. Aes Sedai koje ti neće reći da radiš šta hoćeš.“ Zastade i počeša glavu. „A Met je u pravu za Ingtara. Ne sumnjam da bi te nazvao Prijateljem Mraka i ubio. Možda i svu trojicu. Izgleda da mu se sviđaš, ali mislim da bi to učinio. Lažni Zmaj? Ostali bi takođe. Masemi u tvom slučaju ne bi trebao ni takav izgovor. Pa dakle, zašto nisi otišao?“

Rand slegnu ramenima. „Polazio sam, ali prvo je došla Amirlin, a onda je ukraden Rog, i bodež, a Moiraina je rekla da Met umire, i... Svetlosti, mislio sam da ostanem s vama barem dok se bodež ne pronađe. Mislio sam da pomognem oko toga. Možda sam pogrešio.“

„Pošao si zbog bodeža?“, tiho kaza Met. Protrlja nos i namršti se. „Na to nisam ni pomislio. Nije mi ni nakraj pameti bilo da si hteo da... Aaaah! Kako se osećaš? Mislim, nisi još počeo da ludiš, zar ne?“

Rand iskopa kamičak i baci ga na njega.

„Jao!“ Met protrlja ruku. „Samo pitam. Mislim, sva ta kicoška odeća, i priča da si lord. Pa, to baš nije zdravo.“

„Pokušavao sam da vas se otarasim, idiote! Plašio sam se da ne poludim i povredim vas.“ Pogled mu pade na barjak, a glas mu se utiša. „S vremenom hoću, ako ne prestanem. Svetlosti, ne znam kako da prestanem.“

„Toga sam se i bojao“, ustajući odgovori Met. „Bez uvrede, Rande, ali mislim da ću spavati što dalje budem mogao od tebe, ako nemaš ništa protiv. To jest, ako ostaješ. Čuo sam jednom za nekog čoveka koji je mogao da usmerava. Ispričao mi je trgovački stražar. Pre no što ga je Crveni Ađah pronašao, probudio se jednog jutra, a čitavo selo bilo je sravnjeno sa zemljom. Sve kuće, svi ljudi. Sve sem kreveta u kome je spavao. Kao da je lavina prešla preko njih.“

Perin reče: „U tom slučaju, Mete, trebalo bi da spavaš obraz uz obraz s njim.“

„Možda sam idiot, ali nameravam da budem živ idiot.“ Met zastade, gledajući postrance Randa. „Vidi, znam da si pošao da mi pomogneš, i zahvalan sam. Jesam, zaista. Ali ti jednostavno više nisi isti. Razumeš to, zar ne?“ Stao je kao da očekuje odgovor. Ali odgovora nije bilo. Naposletku se izgubi među drvećem, udaljivši se prema logoru.

„Šta je s tobom?“, upita Rand.

Perin odmahnu glavom tako da mu se čupave kovrdže razleteše. „Ne znam, Rande. Isti si, ali opet nisi. Muškarac koji usmerava. Majka me je time plašila kada sam bio mali. Jednostavno ne znam.” Ispruži ruku i dodirnu krajičak barjaka. „Da sam na tvom mestu, mislim da bih ovo spalio, ili zakopao. A onda bih pobegao tako daleko i tako brzo da me nijedna Aes Sedai ne bi nikada pronašla. Met je u vezi s tim bio u pravu.“ Ustade i zaškilji ka zapadnom nebu koje se polako bojilo crvenilom zalazećeg sunca. „Vreme je da se vratim u logor. Razmisli o onome što sam rekao, Rande. Ja bih pobegao. Ali možda ti ne možeš da bežiš. Razmisli i o tome.“ Njegove žute oči kao da su gledale unutra. Zvučao je umorno. „Ponekad ne možeš da bežiš.“ A onda i on ode.

Rand ostade da kleči, gledajući barjak raširen na tlu. „Pa, ponekad možeš da bežiš“, promrmlja. „Samo, možda mi je ovo dala da bi me naterala u beg. Možda me nešto čeka ako pokušam. Neću uraditi kako ona hoće. Neću. Zakopaću ga na licu mesta. Ali rekla je da će mi možda život zavisiti od njega“, a Aes Sedai nikada otvoreno ne lažu...“ Ramena mu se iznenada zatresoše od tihog smeha. „Sada pričam sam sa sobom. Možda zaista već počinjem da ludim.“

Kada se vratio u logor, nosio je barjak ponovo umotan u platno, ali vezan čvorovima daleko neurednijim od Moiraininih.

Svetlost je počela da slabi i senka ruba pokrila je polovinu udoline. Vojnici su se spremali za spavanje, svi s konjima pored sebe i kopljima kraj ruke. Met i Perin su legli kraj svojih konja. Rand ih tužno pogleda, a onda ode do svog pastuva, koji je stajao tamo gde ga je ostavio, i povede ga do suprotne strane udoline, gde se Hurin pridružio Loijalu. Ogijer je odustao od čitanja i dugim kamišem svoje lule pratio neke tragove na poluukopanom kamenu na kome je sedeo.

Hurin ustade i načini polupoklon pred Random. „Nadam se da nemaš ništa protiv da zanoćim ovde, lord... uh... Rande. Samo sam slušao Graditelja.”

„Tu si, Rande”, reče Loijal. „Znaš, mislim da je ovaj kamen nekada bio obrađen. Vidiš, nagrizlo ga je vreme, ali izgleda kao deo nekog stuba. A ima i znakova. Ne mogu tačno da ih razaznam, ali nekako mi deluju poznato.“

„Možda ćeš ujutru moći bolje da ih vidiš“, odgovori Rand. Skide bisage s konja. „Prijaće mi tvoje društvo, Hurine.“ Prijaće mi društvo bilo koga ko me se ne boji. Pitam se koliko će to trajati?

Prebacio je sve u jednu bisagu – košulje, pantalone i vunene čarape. Pribor za šivenje, kutiju s kresivom, limeni tanjir i čašu, kutiju od zelen-drveta s nožem, kašikom i viljuškom, suvo meso i dvopek, i sve ostale putničke potrepštine – a onda nabio u platno umotan barjak u ispražnjenu bisagu. Bila je prepuna. Jedva je uspeo da je zakopča. Ali i druga je sada bila prepuna. Moraće da posluži.

Loijal i Hurin su izgleda osetili kako je raspoložen i prepustili ga tišini dok je rasedlavao Riđana. Istimario je velikog pastuva šakama trave, a onda ga ponovo osedlao. Odbio je njihovu ponudu da večera. Činilo mu se da u tom trenutku ne bi mogao da svari ni najlepši obrok. Sva trojica legli su tu, pored kamena. Smotana ćebad bila su im jastuci, a plaštovi pokrivači.

U logoru je sada zavladala tišina, ali Rand je ostao budan i pošto je pao mrak. Um mu je lutao. Barjak. Šta pokušava da me natera da uradim? Selo. Šta je moglo onako da ubije Sen? Najgore od svega, kuća u selu. Da li se to zaista dogodilo? Da li već ludim? Da li da bežim ili ostanem? Moram da ostanem. Moram pomoči Metu da pronađe bodež.

Iscrpljen, konačno pade u san, a s njim, neprizvana, okruži ga praznina, trepereći nemirnim sjajem koji mu je uznemiravao snove.

Padan Fejn gledao je ka severu, u noč, preko jedine vatre u svom logoru. Ukočeno se smešio, ali oči mu se nisu smejale. I dalje je o sebi mislio kao o Padanu Fejnu – Padan Fejn bio je njegova srž – ali promenio se, i bio je svestan toga. Sada je znao mnogo, više no što bi bilo ko od njegovih starih gospodara mogao i da posumnja. Bio je Prijatelj Mraka davno pre no što ga je Ba’alzamon pozvao i naredio mu da prati trojicu mladića iz Emondovog Polja, izvlačeći ono što je znao o njima, izvlačeći suštinu iz njega i ispunjavajući ga njome, tako da je mogao da ih oseti, da namiriše gde su, i da ih sledi kud god pobegli. Pogotovu jednog od njih. Deo njega još je drhtao, sećajući se šta mu je Ba’alzamon učinio, ali bio je to mali deo. Skriven, potisnut. Promenio se. Sledeći tu trojicu došao je do Sadar Logota. Nije želeo da uđe, ali morao je da se pokori. A onda. U Sadar Logotu...

Fejn duboko udahnu i dotače bodež rubinskog balčaka za pojasom. I to je došlo iz Šadar Logota. Bilo je to jedino oružje koje je nosio, koje mu je trebalo; kao da je bilo deo njega. Sada se osećao celim. Jedino je to bilo bitno.

Pogledao je oko vatre. Dvanaest Prijatelja Mraka, koliko ih je ostalo, šćućurili su se na jednoj strani. Njihova nekada lepa odeća bila je izgužvana i prljava. Piljili su ne u vatru, već u njega. Na drugoj strani čučali su njegovi Troloci. Njih dvadeset. Previse ljudske oči na njihovim ljudskim licima unakaženim životinjskim gubicama pratile su svaki njegov pokret kao kad miševi gledaju mačku.

Isprva je bilo naporno. Svakog jutra budio se s osećajem da nije potpun, samo da bi otkrio da Mirdraal ponovo zapoveda, besni i zahteva da podu na sever, u Pustoš, do Šajol Gula. Ali malo-pomalo, te jutarnje slabosti bivale su sve krače, sve dok... Sečao se težine čekića u ruci, zabijanja klinova, i nasmešio. Ovoga puta i oči su mu se smejale od radosti i slasti koju mu je pričinjavalo to sećanje.

Tada oslušnu plač iz tame. Osmeh mu izblede. Nije trebalo da dopustim Trolocima da povedu toliko njih. Čitavo selo da ih usporava. Da ono nekoliko kuća kod skele nije bilo napušteno, možda... Ali Troloci su po prirodi gramzivi, a u euforiji gledanja Mirdraala kako umire, nije obratio dovoljno pažnje.

Pogleda kratko u Troloke. Svi su bili skoro dvostruko viši od njega i dovoljno jaki da ga jednom rukom smrve, ali ipak ustuknuše, i dalje čučeći. „Pobijte ih. Sve. Možete da se nahranite, ali načinite gomilu od svega preostalog – da naši prijatelji nađu. Glave stavite na vrh. Samo, uredno.“ Nasmeja se, ali naglo prestade. „Smesta!“

Troloci potrčaše, isukavši srpolike mačeve i podigavši nazubljene sekire, Trenutak kasnije od vezanih seljana začuše se krici i vrištanje. Molbe za milost i dečji vrisci behu presečeni tupim udarcima i neprijatnim mljackavim zvucima, kao kad pucaju dinje.

Fejn okrenu leđa toj kakofoniji da pogleda svoje Prijatelje Mraka. I oni su bili njegovi, telom i dušom. Ako im je duše ostalo. Svi su bili zaglibljeni koliko i on, pre no što je pronašao izlaz. Niko od njih nije imao kuda, sem da ga sledi. Gledali su ga bojažljivo, molećivo. „Mislite da će ogladneti pre no što pronađemo drugo selo ili farmu? Moguće. Mislite da ću ih pustiti da uzmu neke od vas? Pa, možda jedno ili dvoje. Više nema suvišnih konja.“

„Ostali su bili samo pučani“, drhtavim glasom uspe da izusti jedna žena. Lice joj je bilo umrljano prašinom. Nosila je haljinu dobrog kroja koja je govorila da je trgovkinja, i to bogata. Dobra siva tkanina bila je zaprljana, a suknja pocepana. „Bili su seljani. Mi smo služili -ja sam služila...“

Fejn je preseče, opuštenim glasom zbog koga su reči zvučale još gore. „Šta ste vi za mene? Manje no seljani. Možda krdo stoke za Troloke? Ako hoćeš da živiš, stoko, moraš biti korisna.“

Žena zaplaka, a ostali su mu trabunjali o tome kako su bili korisni. Ljudi i žene s uticajem i na položajima pre no što u Fal Dari behu pozvani da ispune svoje zavete. Prosuše imena uticajnih, moćnih ljudi koje su poznavali u Krajinama, Kairhijenu i drugim zemljama. Blebetali su o znanju koje su samo oni imali o ovoj ili onoj zemlji, političkom stanju, savezima, spletkama, svemu što mogu da mu kažu ako im dopusti da ga služe. Graja koju su pravili potpuno se uklopila sa zvucima troločkog pokolja.

Ne obazirući se na njih – nije se bojao da im okrene leđa, ne otkako su videli kako se pobrinuo za Sen – Fejn ode do svoje nagrade. Kleknuvši, pređe rukama preko ukrašenog zlatnog kovčega, osetivši moć zaključanu unutra. Morao je da naredi Troloku da ga nosi – nije verovao ljudima koji bi ga natovarili na konja; neki snovi o moći bili bi možda dovoljno jaki da nadvladaju čak i strah od njega, ali Troloci su sanjali samo o ubijanju. Još nije odgonetnuo kako da ga otvori. Ali i to će doći. Sve će doći. Sve.

Izvadivši bodež, položio ga je na kovčeg pre no što se smestio kraj vatre. To sečivo bilo je bolji stražar i od Troloka i od ljudi. Svi su videli šta se dešava kada ga koristi; niko nije hteo ni na hvat da mu priđe kada mu je sečivo bilo otkriveno, ako Fejn to ne bi izričito naredio. A i tada nevoljno.

Ležeći pod ćebadima, zagledao se ka severu. Sada nije mogao da oseti al’Tora; udaljenost je bila prevelika. Ili je, možda, al’Tor izvodio svoj trik s nestajanjem. Ponekad, u utvrdi, dečko je jednostavno nestajao, tako da Fejnova čula nisu mogla da ga osete. Nije znao kako, ali al’Tor bi se uvek vraćao, podjednako iznenadno kao i kada bi nestao. Vratiče se i ovog puta.

„Ovog puta ti dolaziš k meni, Rande al’Tore. Ranije sam te pratio kao nahuškani pas, ali sada ti ideš za mnom.“ Smeh mu je bio kikotanje za koje je i sam znao da je luđačko, ali nije ga bilo briga. I ludilo je bilo deo njega. „Dođi meni, al’Tore. Ples nije ni počeo. Igraćemo na Tomanskoj glavi, i oslobodiću te se. Napokon ću te videti mrtvog.“