Veliki lov

41 Neslaganja

Grmljavina je tutnjala preko tmurnog popodnevnog neba. Rand još više navuče kapuljaču svog plašta, nadajući se da će se barem malo zaštiti od hladne kiše neće ući unutra. Riđan je uporno koračao kroz blatnjave bare. Randova kapuljača bila je potpuno mokra, kao i plašt na njegovim ramenima. Fini crni kaput koji je nosio bio je podjednako mokar i hladan. Još malo, pa će umesto kiše padati sneg ili ledena kiša. Uskoro će pasti sneg. Ponovo. Ljudi u selu kroz koje su prošli rekoše da je ove godine već dvaput snežilo. Zadrhtavši, Rand skoro požele da pada sneg. Onda bar ne bi bio mokar do gole kože.

Kolona je išla napred, oprezno osmatrajući okolinu. Ingtarova siva sova mlitavo je visila čak i kad je duvao vetar. Hurin bi ponekad smakao svoju kapuljaču da onjuši vazduh; rekao je da ni kiša ni hladnoća ne utiču na trag, ne na trag koji on prati, ali njuškalo do sada ništa nije otkrio. Iza sebe Rand ču kako Uno nešto opsova. Loijal je stalno proveravao svoje bisage; izgleda da mu nije smetalo što je mokar, ali neprestano se brinuo za svoje knjige. Svi su se osećali bedno, izuzev Verin, koja je očigledno bila suviše zamišljena. Nije ni primetila kada joj je kapuljača spala izloživši joj lice kiši.

„Zar ne možeš nešto da učiniš u vezi s ovim?“, ljutito je upita Rand. Neki glasić u glavi govorio mu je da bi i sam to mogao da uradi. Trebalo je samo da prigrli saidin. Zov saidina bio je tako sladak. Biti ispunjen Jednom moći, biti jedno s olujom. Pretvoriti oblake u sunce, ili jahati oluju dok divlja, podstaći njen bes i oprati Tomansku glavu od mora do ravnice. Prigrli saidin. Neumoljivo potisnu čežnju.

Aes Sedai se trže. „Šta? Oh. Valjda. Nešto malo. Ne bih mogla da zaustavim ovoliku oluju, ne sama pokriva suviše veliko područje ali mogla bih alo da je umanjim. Barem ovde gde smo mi.“ Obrisa kišu s lica. Izgleda da tek sad shvati da joj je kapuljača spala i odsutno je ponovo namaknu.

„Zašto onda to ne učiniš?“, upita Met. Drhtavo lice ispod njegove kapuljače izgledalo je kao lice samrtnika, ali glas mu beše pun života.

„Zato što bi svaka Aes Sedai bliža od deset milja znala da je neko usmeravao. Ne želimo da privučemo na nas one Seanšane i njihove damane.“ Usta joj se besno stisnuše.

Saznali su nešto o osvajačima u selu zvanom Atuanov Mlin, mada je većina onog što su otkrili rađala samo nova pitanja. Ljudi su čas blebetali, čas bili mučaljivi, dršćući i osvrćući se. Svi su se tresli od straha da će se Seanšani vratiti sa svojim čudovištima i svojim damane. Seljani su bili prestravljeni od čudnih stvorova kojima su Seanšani zapovedali, stvorenja koja su stanovnici Atuanovog Mlina samo šapatom mogli da opišu kao čudovišta iz košmara, ali daleko su više bili prestravljeni ženama koje su trebale biti Aes Sedai, a bile su vezane kao životinje. I najgore od svega, ljudi su još bili sleđeni od primera koji su im Seanšani ostavili pre odlaska. Sahranili su svoje mrtve, ali plašili su se da očiste veliku garavu mrlju na seoskom trgu. Niko nije hteo da kaže šta se tu desilo, ali Hurin je počeo da povraća čim su ušli u selo i nije hteo ni da priđe pocrnelom tlu.

Atuanov Mlin bio je upola napušten. Neki su pobegli u Falme, misleći da Seanšani neće biti tako okrutni u gradu koji su zauzeli, a drugi su otišli na istok. Još više ih je reklo da razmišlja o odlasku. Pričalo se da se Tarabonci bore protiv Domanaca u Almotskoj ravnici. Ali tamošnje spaljene kuće i ambari zapaljeni su bakljama u ljudskim rukama. Bilo je lakše suočiti se čak i sa ratom, nego s onim što su Seanšani uradili. Što tek mogu uraditi.

„Zašto je Fejn doneo Rog ovamo?“, promrmlja Perin. Svako od njih postavio je to pitanje u nekom trenutku, ali niko nije imao odgovor. „0vde se ratuje. Ovde su Seanšani i njihova čudovišta. Zašto ovamo?“

Ingtar se okrenu u sedlu i pogleda ih. Lice mu je izgledalo upalo skoro kao Metovo. „Uvek ima ljudi koji vide priliku za sopstveno napredovanje u ratnoj gužvi. Fejn je takav. Nema sumnje da namerava ponovo da ukrade Rog, ovaj put od Mračnoga, i da ga upotrebi u svoju korist.“

„Namere Oca laži nikad nisu jednostavne“, reče Verin. „Može biti da iz nekog razloga želi da Fejn donese Rog ovamo. Iz razloga koji je znan samo Šajol Gulu.“

„Čudovišta“, frknu Met. Obrazi mu behu ispijeni, a oči upale. To što je zvučao zdravo činilo je da sve izgleda još gore. „Ako mene pitate, videli su neke Troloke, ili jednu Sen. Pa, zašto da ne? Ako Seanšani imaju Aes Sedai koje se bore na njihovoj strani, zašto ne Seni i Troloke?“ Primeti kako ga Verin gleda i trznu se. „Pa, jesu. Na povocima ili ne. Mogu da usmeravaju, a to znači da su Aes Sedai.“ Baci pogled ka Randu i drhtavo se nasmeja. „Svetlost nam pomogla, to znači da si i ti Aes Sedai.“

Masema dogalopira kroz blato i kišu. „Još jedno selo je pred nama, moj lorde“, reče kada zauzda konja pored Ingtara. Pogled mu samo pređe preko Randa, ali posta oštriji. Nije ga ponovo pogledao. „Prazno je, moj lorde. Nema seljana. Nema Seanšana. Nikog nema. Sve kuće deluju dobro, izuzev dve ili tri koje... pa, više nisu tu, moj lorde.“

Ingtar pokretom ruke naredi kas.

Selo koje je Masema otkrio bilo je na padinama jednog brda, s popločanim trgom na vrhu i okruženo kamenim zidovima. Kuće su bile od kamena, ravnih krovova. Uglavnom su bile prizemne. Tri koje su bile veće, zajedno s jednim delom trga, sada su bile samo gomile pocrnelog šuta. Smrskano komađe kamena i greda bilo je razbacano preko čitavog trga. Nekoliko kapaka otvaralo se i zatvaralo na vetru.

Ingtar sjaha ispred jedine veće zgrade koja je ostala. Na škriputavoj tabli nad vratima bila je naslikana žena koja žonglira zvezdama, ali nije bilo imena. Kiša se slivala u dva potočića niz uglove zgrade. Verin žurno uđe dok je Ingtar govorio: „Uno, pretraži sve kuće. Ako je neko ostao, možda nam može reći šta se ovde dogodilo, i možda još nešto o tim Seanšanima. Ako pronađeš nešto hrane, donesi i to. I ćebad.“ Uno klimnu i poče da izdaje naređenja. Ingtar se okrenu ka Hurinu. „Šta osećaš? Da li je Fejn ovuda prošao?“

Hurin protrljavši nos odmahnu glavom. „Ne on, moj lorde. Ni Troloci. Ali ko god da je prošao, ostavio je smrad za sobom.“ Pokaza ka srušenim kućama. „Bilo je ubijanja, moj lorde. Unutra je bilo ljudi.“

„Seanšani“, prosikta Ingtar. „Uđimo. Ragane, pronađi neku štalu za konje.“

Verin je već zapalila vatru u oba velika kamina na krajevima trpezarije i grejala ruke kraj jednog od njih. Njen mokri plašt bio je raširen preko jednog od stolova. Pronašla je i nekoliko sveća, koje su sada gorele na stolovima, prilepljene za njih. Mir i tišina, izuzev povremenog gunđanja grmljavine, zajedno s treperavim senkama učinili su da mesto liči na pećinu. Rand baci svoj podjednako mokar plašt i kaput na jedan sto i pridruži se Verin. Samo je Loijala više zanimalo da proveri svoje knjige nego da se zagreje.

„Ovako nikada nećemo pronaći Rog Valera“, kaza Ingtar. „Tri dana otkako smo... stigli“ zadrhta i prođe prstima kroz kosu; Rand se upita šta li je to Šijenarac video u svojim drugim životima „najmanje još dva do Falmea, a nismo pronašli ni dlaku od Fejna ili Prijatelja Mraka. Duž obale ima na desetine sela. Do sada je mogao da ode u bilo koje od njih i ukrca se na brod. Ako je uopšte i bio ovde.“

„Bio je ovde“, spokojno odgovori Verin, „i otišao je u Falme.“

„I još je ovde“, dodade Rand. Ceka mene. Molim te, Svetlosti, samo' da još čeka.

„Hurin ga još nije nanjušio“, reče Ingtar. Njuškalo slegnu ramenima kao da smatra da je on kriv zbog tog neuspeha. „Zašto je odabrao Falme? Ako je verovati onim seljacima, Falme su osvojili Seanšani. Dao bih svog najboljeg psa da znam ko su oni i odakle su došli.“

„Ko su oni nije nam bitno.“ Verin čučnu i otkopča svoje bisage, pa poče da vadi suvu odeću. „Barem imamo sobe u kojima možemo da se presvučemo, mada nam to neće mnogo pomoći, sem ako se vreme ne promeni. Ingtare, vrlo je lako moguće da je ono što su nam seljani rekli tačno, da su to potomci vojski Artura Hokvinga koji su se vratili. Ono što je bitno jeste da je Padan Fejn otišao u Falme. Natpisi u tamnici Fal Dare...“

„... nisu spominiali Fejna. Oprosti mi, Aes Sedai, ali to je mogao biti trik isto koliko i iVL ačno proročanstvo. Ne mogu da verujem da bi čak i Trolok bio toliko glup da nam unapred kaže sve što će uraditi.“

Ona se okrenu da ga pogleda. „A šta nameravaš da radiš, ako nećeš poslušati moj savet?“

„Nameravam da povratim Rog Valera“, čvrsto odgovori Ingtar. „Oprosti mi, ali moram više da verujem sopstvenom razumu nego nečemu što je nažvrljao Trolok...“

„Valjda Mirdraal“, promrmlja Verin, ali on nije ni zastao.

„... ili neki Prijatelj Mraka, koji kao da je sam sebe izdao. Nameravam da pretražujem zemljište sve dok Hurin ne nanjuši trag ili dok ne pronađemo Fejna. Moram imati Rog, Verin Sedai. Moram!“

„To nije put“, tiho kaza Hurin. „Nikakvo moranje. Šta će biti, biće.“ Niko na njega nije obraćao pažnju.

„Svi mi moramo“, promrmlja Verin tražeći nešto po bisagama, „ali neke stvari možda su važnije čak i od toga.“

Ništa više nije rekla, ali Rand se namršti. Žudeo je da pobegne od nje i njenih nagoveštaja. Ja nisam Ponovorođeni Zmaj. Svetlosti, kad bih samo mogao da zanvek pobegnem od Aes Sedai. „Ingtare, ja nameravam da idem u Falme. Fejn je tamo siguran sam u to i ako uskoro ne budem tamo, on – on će učiniti nešto da povredi ljude u Emondovom Polju.“ To nije ranije pominjao.

Svi ga zapanjeno pogledaše. Met i Perin bili su namršteni, zabrinuti ali i zamišljeni; Verin kao da je upravo videla novi deo slagalice. Loijal je delovao zaprepašćeno, a Hurin zbunjeno. Na Ingtarovom licu jasno se videla neverica.

„Zašto bi to učinio?“, upita Sijenarac.

„Ne znam“, slaga Rand, „ali to je bio deo poruke koju je ostavio kod Bartanesa.“

„A da li je Bartanes rekao da Fejn ide u Falme?“, odlučno upita Ingtar. „Ne. I da jeste, ne bi bilo bitno“, ogorčeno se nasmeja. „Prijateljima Mraka slagati je kao popiti čašu hladne vode.“

„Rande“, reče Met, „kad bih znao kako da sprečim Fejna da ne napadne Emondovo Polje, to bih i učinio. Da sam siguran da to namerava. Ali potreban mi je taj bodež, Rande, a Hurin ima najviše izgleda da ga pronađe.“ „Ja idem gde i ti, Rande“, kaza Loijal. Uverio se da su mu knjige suve i sada je skidao svoj mokri kaput. „Ali mislim da nekoliko dana ništa neće promeniti, i ovako i onako. Pokušaj da barem jednom budeš malo manje ishitren.“

„Mogu da ga pronađem, lorde Rande“, ubaci se Hurin. „Samo da ga jednom nanjušim, i odvešću te pravo do njega. Ništa ne ostavlja trag kao on.“ „Moraš sam da doneseš svoju odluku, Rande“, oprezno reče Verin, „ali seti se da je Falme u vlasti osvajača o kojima skoro ništa ne znamo. Ako sam odeš u Falme, možeš biti zarobljen, ili nešto još gore, a to ničemu neće poslužiti. Ali sigurna sam da će tvoja odluka, kakvu god odluku da doneseš, biti ispravna.“

„Ta’veren“, nalik na grmljavinu promrmlja Loijal.

Rand diže ruke.

Uno uđe s trga otresajući kišu s plašta.

„Nema ni spaljene duše, moj lorde. Izgleda mi da su pobegli kao divlje svinje. Marve nema, niti jednih prokletih taljiga ili kola. Pola kuća je ogoljeno sve do plamenih podova. Kladim se u svoju sledeću platu da bismo mogli da ih pratimo po prokletom nameštaju koji su bacili na put kada su shvatili da samo usporava njihova plamena kola.“

„Šta je s odećom?“, upita Ingtar.

Uno iznenađeno trepnu svojim jednim okom. „Ponešto, moj lorde. Uglavnom ono za šta nisu mislili da je prokleto vredno da se ponese.“

„To će morati da posluži. Hurine, nameravam da se ti i još nekolicina obučete kao meštani, što više ljudi može, tako da se ne ističete. Hoću da pođete na sever i jug, što dalje možeš, dok ne naiđeš na trag.“ Još vojnika dolazilo je i okupilo se oko Ingtara i Hurina da sluša.

Rand se rukama osloni o kamin i zagleda u plamenove. Podsetili su ga na Ba’alzamonove oči. „Nema mnogo vremena“, reče. „Osećam... nešto... kako me vuče u Falme, a nema mnogo vremena.“ Vide kako ga Verin posmatra i oštro dodade: „Ne to. Fejna moram da pronađem. Nikakve veze nema sa... tim.“

Verin H>mnu. „Točak tka kako Točak želi, i svi mi utkani smo u Šaru. Fejn je stigao ovamo sedmicama pre nas, možda i mesecima. Još nekoliko dana neće mnogo uticati na ono što će se dogoditi.“

„Idem da malo odspavam“, progunđa on pokupivši svoje bisage. „Nemoguće je da su odneli sve krevete.“

Na spratu je zaista pronašao krevete, ali svega je nekoliko njih još ima-o dušeke, a i ti su bili toliko kvrgavi da je mislio kako bi možda udobnije bilo spavati na podu. Naposletku odabra jedan krevet na kome je dušek samo ulegnuo po sredini. U sobi ničeg više nije bilo, izuzev jedne drvene stolice i stola s klimavom nogom.

Skinu svoje mokre stvari i obuče čistu košulju i pantalone pre no što leže da spava, budući da nije bilo čaršava i ćebadi. Mač postavi pored uzglavlja. Kiselo pomisli kako je jedina suva stvar kojom je mogao da se pokrije Zmajev barjak. Ostavio ga je bezbedno zakopčanog u bisagama. Kiša je dobovala po krovu, a grmljavina režala na nebu. Povremeno bi munja osvetlila prozore. Stresavši se, prevrtao se po dušeku, pokušavajući da se nekako udobno namesti. Pitao se da li bi barjak ipak poslužio kao ćebe. Pitao se da li bi trebalo da pođe za Falme.

Okrenu se na drugu stranu i vide Ba’alzamona kako stoji kraj stolice držeći u rukama beli Zmajev barjak. Soba je tu delovala mračnije, kao da je Ba’alzamon stajao na obodu oblaka crnog dima. Lice mu beše prekriveno skoro zalečenim opekotinama, a kao katran crne oči na trenutak se pretvoriše u beskrajne pećine ognja. Randove bisage bile su kraj njegovih nogu. Kopče behu otkopčane i pregradak u kome je bio barjak širom otvoren.

„Trenutak se približava, Lijuse Terine. Hiljadu niti se steže. Uskoro ćeš biti vezan i utamničen, na putu koji nećeš moći da promeniš. Ludilo. Smrt. Pre no što umreš, hoćeš li ponovo ubiti sve koje voliš?“

Rand baci pogled ka vratima, ali samo sede na ivicu kreveta. Kakva svrha bežati od Mračnoga? Grlo mu beše kao pesak. „Ja nisam Zmaj, Oče laži!“, promuklo odgovori.

Tama iza Ba’alzamona uskomeša se, a ložišta buknuše kada se Ba’alzamon nasmeja. „Meni činiš čast. A sebe potcenjuješ. Predobro te znam. Hiljadu puta suočio sam se s tobom. Hiljadu puta po hiljadu. Znam te u tu tvoju jadnu dušu, Lijuse Terine Rodoubico.“ Ponovo se nasmeja. Rand šakom zakloni lice od vreline njegovih ognjenih usta.

„Šta hoćeš? Neću ti služiti. Neću učiniti ništa što ti želiš. Radije ću umreti!“

„I hoćeš umreti, crve! Koliko puta si tokom Doba umro, budalo, i koliko ti je olakšanja smrt donela? Grob je hladan i usamljen, ima samo crva. Grob je moj. Ovog puta za tebe neće biti ponovnog rađanja. Ovog puta Točak vremena biće slomljen, a svet preoblikovan po liku Senke. Ovoga puta tvoja smrt biće večna. Šta biraš? Večitu smrt? Ili večni život i moć!“

Rand nije ni shvatio da je ustao. Praznina ga okruži, saidin beše tu, a Jedna moć poteče u njega. Ta činjenica skoro razbi prazninu. Je li ovo stvarno? Je li ovo samo san? Može li u snu da usmerava? Ali struja koja je kroz njega jurila raspršila je sve sumnje. Bacio je sve to ka Ba’alzamonu, zavitlao čistu Jednu moć, silu koja je okretala Točak vremena, silu koja je mogla da spali mora i proždere planine.

Ba’alzamon ustuknu pola koraka, čvrsto stisnuvši barjak pred sobom. Plamenovi zaigraše u njegovim razrogačenim očima i razjapljenim ustima, a tama kao da ga obavi u senku. U Senku. Moć se zabi u tu crnu izmaglicu i nestade, kao voda na pesku.

Rand povuče saidin, sve više i više. Bilo mu je tako hladno da je mislio kako će se na jedan dodir skrhati. Goreo je toliko da je mislio da će ispariti. Kosti kao da su mu bile na ivici da sagore u ledeni kristalni pepeo. Nije ga bilo briga; osećao se kao da ispija sam život.

„Budalo!“, zaurla Ba’alzamon. „Uništićeš se!“

Met. Ta misao lebdela je negde izvan sveproždiruće poplave. Bodeš. Rog. Emondovo Polje. Ne mogu još da umrem.

Nije bio siguran kako je to uradio, ali Moć odjednom nesta, kao i saidin i praznina. Nekontrolisano drhteći, pade na kolena kraj kreveta, obgrlivši se u uzaludnom pokušaju da spreči ruke da mu se trzaju.

„To je već bolje, Lijuse Terine.“ Ba’alzamon baci barjak na pod i osloni se na stolicu. Pramičci dima digoše se između njegovih prstiju. Više nije bio obavijen senkom. „Eto tvog barjaka, Rodoubico. Neće ti biti od neke koristi. Hiljadu uzica privezanih tokom hiljadu godina dovuklo te je ovamo. Deset hiljada ispletenih kroz sva Doba veže te kao jagnje za klanje. Sam Točak drži te u zatočeništvu tvoje sudbine, Doba za Dobom. Ali ja te mogu osloboditi. Ti prestravljeno pseto, jedino ja na čitavom svetu mogu te naučiti kako da koristiš Moć. Jedino ja mogu da je sprečim da te ubije pre no što budeš imao prilike di poludiš. Jedino ja mogu da zaustavim ludilo. I ranije si mi služio. Ponovo mi služi, Lijuse Terine, ili zauvek budi uništen!“

„Ja se zovem“, izusti Rand kroz cvokotanje zuba, „Rand al’Tor.“ Toliko se tresao da morade sklopiti oči. Kada ih ponovo otvori, vide da je sam.

Ba’alzamon je nestao. Senka je nestala. Bisage su mu bile pored stolice. Bile su zakopčane, a u jednoj strani naguran Zmajev barjak, baš kao što ih je ostavio. Ali na naslonu stolice pramičci dima još su se dizali s garavih otisaka prstiju.