Veliki lov

16 U mračno ogledalo

„Nije trebalo to da radiš, lorde Rande“, reče Hurin kada ih je Rand u zoru probudio. Sunce još nije izašlo, ali bilo je vidno. Magla je nevoljno nestala još po mraku. „Ako se premoriš pokušavajući da nas poštediš, moj lorde, ko će nas odvesti kući?“

„Morao sam da razmislim“, odgovori Rand. Ni po čemu se nije videlo da je bilo magle, ili Ba’alzamona. Opipa maramicu uvezanu oko desne šake. To je bio dokaz da je Ba’alzamon bio tu. Želeo je da ode odatle. „Vreme je da pojašemo, ako nameravamo da uhvatimo Fejnove Prijatelje Mraka. Krajnje vreme. Možemo da jedemo dvopek dok jašemo.“

Loijal zastade u istezanju. Ispružene ruke bile su visoko kao kad bi Hurin stao Randu na ramena. „Tvoja šaka, Rande. Šta se desilo?“

„Povredio sam se. Nije to ništa.“

„Imam melem u bisagama...“

„Nije to ništa!“ Rand je znao da zvuči oštro, ali žig bi doveo do pitanja na koje nije želeo da odgovori. „Gubimo vreme. Hajde da nastavimo.“ Poče da osedlava Riđana, nespretno zbog povređene ruke, a Hurin požuri do svog konja.

„Nema potrebe da budeš tako nervozan“, promrmlja Loijal.

Trag bi bio, pomisli Rand dok su polazili, nešto prirodno u tom svetu. Bilo je suviše neprirodnih stvari ovde. Čak bi i jedan jedini otisak kopita bio dobrodošao. Fejn, Prijatelji Mraka i Troloci morali su za sobom da ostave barem neki trag. Usredsredio se na tlo koje su prelazili, pokušavajući da razazna trag nečeg živog.

Nije bilo ničega. Ni prevrnutog kamena, ni smrvljene grudve zemlje. Jednom je pogledao i tlo iza njih, samo da se uveri da za njima ostaju otisci; izrovašena zemlja i povijena trava jasno su govorile da su tuda prošli, no tlo pred njima bilo je čisto. Ali Hurin je tvrdio kako može da namiriše trag, nejasan i slabašan, što i dalje vodi na jug.

Njuškalo se ponovo usredsredi na trag koji je sledio, kao pas koji lovi jelena, a Loijal je opet jahao izgubljen u mislima, mrmljajući sebi u bradu i trljajući ogromni štap prebačen preko sedla pred sobom.

Nisu jahali ni pun sat kada Rand ugleda stub u daljini. Bio je toliko obuzet traženjem otisaka da je stub primetio tek kada se ovaj jasno video iznad drveća pred njima. „Pitam se šta je to.“ Put ih je vodio pravo ka njemu.

„Ne znam šta bi to moglo biti, Rande“, reče Loijal.

„Da je ovo – da je ovo naš svet, lorde Rande...“, Hurin se nelagodno promeškolji u sedlu. „Pa, onaj spomenik o kome je lord Ingtar govorio – spomenik pobedi Artura Hokvinga nad Trolocima – bio je to veliki stub. Ali srušen je pre hiljadu godina. Sada tamo nema ničeg sem velike humke, nalik na brdo. Video sam je, kada sam išao u Kairhijen za lorda Agelmara.“

„Prema Ingtaru“, kaza Loijal, „to je još tri ili četiri dana od nas. Ako je uopšte ovde. Ne znam zašto bi bio. Mislim da ovde uopšte nema ljudi.“

Njuškalo ponovo prikova pogled za zemlju. „U tome i jeste stvar, zar ne, Graditelju? Nema ljudi, ali ovaj stub je pred nama. Možda bi trebalo da se držimo podalje od njega, moj lorde Rande. Ovde ne možemo znati šta je to, niti koga tamo ima.“

Rand je razmišljao i dobovao prstima po visokoj jabuci svog sedla. „Moramo da se držimo traga što je bliže moguće“, reče naposletku. „I ovako izgleda da se ne primičemo Fejnu. Ako se može izbeći, ne želim da gubim više vremena. Vidimo li neke ljude, ili bilo šta neuobičajeno, onda ćemo ih obići dok ponovo ne naletimo na trag. Ali do tada, nastavljamo pravo.“

„Kako kažeš, moj lorde.“ Njuškalo je zvučao neobično, brzo je pogledao Randa ispod oka. „Kako kažeš.“

Rand se na trenutak namršti, pre no što shvati šta je u pitanju, a onda na njega dođe red da uzdahne. Lordovi se nisu objašnjavali sa svojim podanicima, samo s drugim lordovima. Nisam tražio od njega da me prihvati kao prokletog lorda. Ali jeste, kao da mu tihi glas odgovori, a ti si ga pustio. Načinio si izbor; dužnost je sada tvoja.

„Prati trag, Hurine“, kaza Rand.

Uz osmeh olakšanja, njuškalo potera konja.

Slabašno sunce putovalo je nebom dok su jahali. Uspelo im se iznad glava kad su bili svega na milju od stuba. Došli su do jednog potočića, u korak dubokoj jaruzi, a između njih i spomenika raslo je retko drveće. Rand je video humku na kojoj je sagrađen, nalik na okruglo zaravnjeno brdo. Sivi stub dizao se barem stotinu hvatova uvis, i jedva je mogao da vidi da je vrh isklesan u vidu ptice raširenih krila.

„Jastreb“, reče Rand. „To jeste Hokvingov spomenik. Mora biti. Bilo je ovde ljudi, ako ih nema i sada. Samo su ga ovde sagradili na drugom mestu, i nikada ga nisu srušili. Samo pomisli, Hurine, kada se budemo vratili moći ćeš svima da pričaš kako je spomenik zaista izgledao. Biće nas svega trojica na čitavom svetu koji su ga zaista videli.“

Hurin klimnu. „Da, moj lorde. Moja deca bi volela da čuju priču kako im je otac video Hokvingov stub.“

„Rande“, zabrinuto poče Loijal.

„Tu razdaljinu možemo da pređemo galopom “, kaza Rand. „Hajdemo. Brzina će nam prijati. Možda ovo mesto i jeste mrtvo, ali mi smo živi.“

„Rande“, reče Loijal, „mislim da to nije dobra...“

Ne sačekavši da ga čuje do kraja, Rand mamuznu Riđana i pastuv jurnu. Pređe preko plitke trake vode u dva koraka, a onda se ispe uz suprotnu obalu. Hurin potera svog konja odmah za njim. Rand ču Loijala kako nešto viče za njima, ali samo se nasmeja, mahnu Ogijeru da ih prati i nastavi da galopira. Ako bi držao pogled uprt u jednu tačku, zemlja nije tako strašno klizila, a bilo je dobro osetiti vetar na licu.

Humka je bila ogromna, ali travnata padina beše blaga. Sivi stub dizao se naspram neba, četvrtast i toliko širok da je uprkos visini delovao stameno, skoro zdepasto. Randov smeh zgasnu i on sumornog lica zauzda Riđana.

„Je li to Hokvingov spomenik, lorde Rande?“, nelagodno upita Hurin. „Nekako ne izgleda kako treba.“

Rand prepozna oštro četvrtasto pismo kojim je spomenik bio prekriven, kao i neke od uklesanih simbola, veličine čoveka. Rogata lobanja Da’vol Troloka. Gvozdena pesnica Dai’mona. Trozubac Ko’bala, i kovitlac Ahf’frajta. Bio je tu i jastreb, uklesan blizu podnožja. S rasponom krila od deset koraka, ležao je na leđima, proboden munjom, a gavranovi su mu kljucali oči. Ogromna krila na vrhu stuba zaklanjala su sunce.

Ču Loijala kako galopom prilazi.

„Pokušao sam da ti kažem, Rande“, reče Loijal. „To je gavran, a ne jastreb. Jasno sam ga video.“ Hurin okrenu konja, odbivši čak i da gleda spomenik.

„Ali kako?“, upita Rand. „Artur Hokving je ovde izvojevao pobedu nad Trolocima. Ingtar tako reče.“

„Ne ovde“, polako odgovori Loijal. „Očigledno ne ovde. Od Kamena do Kamena sežu linije ako-g, između svetova koji mogu biti. Razmišljao sam i verujem da znam šta su ti svetovi koji bi mogli biti. Možda znam. To su svetovi kakvim je naš svet mogao postati da su se događaji drukčije odigrali. Možda stoga sve izgleda... tako isprano. Jer je ako, možda. Nalik na senku stvarnog sveta. Mislim da su u ovom svetu Troloci pobedili. Možda zato nismo videli ni sela ni ljude.“

Rand se sav naježi. Tamo gde su Troloci pobedili, nisu ostavljali žive ljude sem za hranu. Ako su pobedili širom čitavog sveta... „Da su Troloci pobedili, bili bi svuda. Do sada bismo ih hiljadu videli. Još juče bismo bili mrtvi.“

„Ne znam, Rande. Možda su, pošto su pobili sve ljude, pobili jedni druge. Troloci žive za ubijanje. To je sve što znaju da rade; sve što jesu. Jednostavno ne znam.“

„Lorde Rande“, najednom reče Hurin, „tamo dole nešto se kreće.“

Rand okrenu konja, spreman da ugleda troločki juriš, ali Hurin je pokazivao u smeru iz koga su došli, ni na šta. „Šta si video, Hurine? Gde?

Njuškalo spusti ruku. „Na obodu onog šumarka tamo, oko milju od nas. Učinilo mi se da je to... žena... i još nešto što nisam mogao da razaznam, ali...“ Uzdrhta. „Tako je teško videti bilo šta što ti nije pravo ispred nosa. Aaah, stomak mi se prevrće od ovog mesta. Verovatno samo umišljam, moj lorde. Ovo je pravo mesto za uvrnute prikaze.“ Pogrbio se, kao da ga stub pritiska. „Sigurno je bio samo vetar, moj lorde.“

Loijal reče: „Bojim se da moramo još nešto uzeti u obzir.“ Ponovo je zvučao zabrinuto. Pokaza ka jugu. „Šta tamo vidiš?“

Rand zaškilji ne bi li zaštitio oči od klizanja udaljenih stvari. „Zemljište kao ono koje smo već prešli. Drveće. Neke bregove, i planine. Ništa drugo. Šta bi hteo da vidim?“

„Planine“, uzdahnu Loijal. Ćube na ušima mu padoše, a krajevi obrva polegoše po obrazima. „To mora da je Rodoubičin bodež, Rande. To jedino mogu biti te planine, sem ako ovaj svet nije potpuno drugačiji od našeg. Ali Rodoubičin bodež je više od stotinu liga južno od Erinin. Poprilično više. Teško je ovde odmeriti udaljenost, ali... mislim da ćemo pre mraka stići do tih planina.“ Više ništa nije morao da kaže. Nije bilo moguće da pređu stotinu liga za manje od tri dana.

Ne razmišljajući, Rand promrmlja: „Možda je ovo mesto nalik Putevima.“ A onda ču kako Hurin zaječa, i smesta zažali što nije pazio šta priča.

Nije to bila prijatna pomisao. Prođi kroz Kapiju – one su se mogle naći odmah ispred ogijerskog stedinga, i u njihovim gajevima – prođi i hodaj jedan dan, i mogao bi da izađeš kroz drugu Kapiju stotinu liga od mesta gde si ušao. Putevi su sada bili mračni i pogani, a putovati njima značilo je rizi kovati smrt ili ludilo. Čak su se i Seni bojale da idu Putevima.

„Ako jeste, Rande“, lagano kaza Loijal, „da li nas i ovde pogrešan korak može ubiti? Ima li stvari koje mogu učiniti gore no da nas ubiju, a još ih nismo videli?“ Hurin ponovo zaječa.

Pili su vodu, jahali kao da ni na šta ne moraju da paze. Nepažnja bi brzo ubila u Putevima. Rand proguta pljuvačku, nadajući se da će mu se stomak smiriti.

„Sada je prekasno da brinemo o onome što je za nama“, reče. „Ali od sada, pazićemo šta radimo.“ Baci pogled ka Hurinu. Njuškalo se pogurio, a pogled mu je lutao, kao da se pita šta će skočiti na njega i odakle. Čovek je privodio ubice, ali ovo je bilo više no što je tražio. „Drži se, Hurine. Još nismo mrtvi, niti ćemo biti. Samo ćemo odsad morati da budemo oprezniji. To je sve.“

U tom trenutku začuše vrisak, nejasan zbog udaljenosti.

„Žena!“, uzviknu Hurin. Kao da ga je čak i takav zvuk razgalio. „Znao sam da sam video...“

Ponovo se začu vrisak, očajniji od prvog. „Jedino ako ume da leti“, reče Rand. „Južno je od nas.“ Iz mesta potera Riđana u trk.

„Reče da budemo oprezni!“, povika Loijal za njim. „Svetlosti, Rande, zapamti! Budi oprezan!“

Rand je polegao niz Riđanov vrat pustivši pastuva da juri. Vodio se prema vrištanju. Lako je bilo pričati o oprezu, ali u ženinom glasu čuo se užas. Nije zvučala kao da mu ostaje vremena za oprez. Na obali još jednog potoka, usečenog u jarugu strmih strana, dublju od većine onih na koje su nailazili, on zauzda konja. Riđan se zaustavi uz kišu kamenčića i prašine. Vrištanje se čulo... Tamo!

Jedan pogled bio je dovoljan. Možda dvesta koraka od njega, žena je stajala u potoku pored svog konja. Oboje behu pribijeni uz obalu. Slomljenom granom branila se od... nečega što je režalo. Rand proguta pljuvačku, na trenutak zabezeknut. Da su žabe bile velike kao medvedi, ili da su medvedi imali žablju sivozelenu kožu, možda bi na to ličilo. I to na velikog medveda.

Ne dopustivši sebi da razmišlja o stvoru, brzo sjaha zgrabivši luk. Može postati prekasno ako pokuša da se više približi. Žena je jedva držala... tona odstojanju. Daljina je bila poprilična – škiljio je nastojeći da oceni razdaljinu: kao da se menjala svaki put kad bi se stvor pomerio – ali i meta je bila velika. Bio je pomalo nespretan zbog povijene šake, ali pustio je strehi skoro pre no što je sjahao kako treba.

Strela se dopola zabi u kožu čudovišta, a ono se okrenu ka Randu. Uprkos udaljenosti on ustuknu za korak. Nikada nije video životinju s tako ogromnom klinastom glavom, i s tako širokim kljunom, kukastim, da bi lakše kidala meso. Stvor je imao tri oka, sitna i okrutna, oivičena tvrdim obodima. Povrativši se, stvor jurnu niz potok ka njemu. Kretao se velikim skokovima. Randu je pogled govorio da su neki dvostruko duži od drugih, ali znao je da su svi isti.

„Oko“, povika žena. Zvučala je iznenađujuće smireno, uzevši u obzir njeno vrištanje. „Moraš ga pogoditi u oko da bi ga ubio.“

On nateže još jednu strelu do uva. Nevoljno, potraži prazninu. Nije želeo, ali Tam ga je tome naučio zbog ovakvih stvari. Znao je da bez toga nikada neće uspeti da pogodi tako malu metu. Moj otac, pomisli uz osećaj gubitka, i praznina ga ispuni. Drhtavo svetlo saidina beše tu, ali on ga odgurnu u stranu. Postade jedno s lukom, strelom, s čudovištem koje je skakalo ka njemu. Jedno sa sićušnim okom. Nije ni osetio kada je strela poletela.

Stvorenje ponovo skoči, i na vrhuncu skoka strela ga pogodi u centralno oko. Stvor pade, načinivši talas vode i blata. Voda se mreškala oko njega, ali nije se više ni makao.

„Dobar i hrabar pogodak“, uzviknu žena. Bila je na konju i jahala mu u susret. Rand se pomalo iznenadi što nije pobegla dok je stvorenje bilo zaokupljeno njime. Ona prođe pored telesine, i dalje okružene talasima njene smrti, ni ne pogledavši je. Njen konj se pope uz obalu i ona sjaha. „Malo ljudi bi stajalo pred jurišem grolma, moj lorde.“

Bila je sva u belom. Skutovi su joj bili pričvršćeni kako bi mogla da jaše, a haljina opasana srebrom. I njene čizme koje su virile ispod haljine bile su optočene srebrom. Čak je i sedlo bilo belo i ukrašeno srebrom. Njena snežna kobila, dugog vrata i tananog hoda, bila je visoka skoro kao Randov pastuv. Ali pogled mu je privukla žena sama. Mislio je da je možda Ninaevinih godina. Kao prvo, bila je visoka; da je bila samo šaku viša, gledala bi ga pravo u oči. Kao drugo, bila je prelepa. Kao mleko bela koža činila je oštru suprotnost dugoj, kao noć tamnoj kosi i crnim očima. Već je viđao prekrasne žene. Moiraina je bila prelepa, mada hladna, kao i Ninaeva kada je bila smirena. Egvena i Elejna, kći naslednica Andora, bile su toliko lepe da čoveku dah stane. Ali ova žena... Jezik mu se zaveza, srce divlje zakuca.

„Tvoji podanici, moj lorde?“

On se iznenađeno okrenu. Pridružili su im se Hurin i Loijal. Hurin je zapanjeno gledao. Rand je znao da je trenutak ranije i on tako izgledao. Čak je i Ogijer delovao opčinjeno. „Moji prijatelji“, odgovori. „Loijal i Hurin. Ja sam Rand. Rand al’Tor.“

„Nikada ranije nisam razmišljao o tome“, odjednom reče Loijal, kao da priča sam sa sobom, „ali ako postoji savršena ljudska lepota, u licu i obliku, onda ti...“

„Loijale!“, viknu Rand. Ogijerove uši posramljeno se ukočiše. Rand pocrvene; Loijalove reči bile su isuviše slične njegovim mislima.

Žena se nasmeja, ali već sledećeg trenutka bila je sva kraljevski zvanična, kao kraljica na prestolu. „Mene zovu Selena“, rekla je. „Rizikovao si svoj život, i spasao moj. Tvoja sam, lorde Rande al’Tore.“ I, na Randov užas, kleče pred njega.

Ne gledajući ni Hurina ni Loijala, on je žurno podiže. „Muškarac koji ne bi poginuo da spase ženu nije muškarac.“ Smesta pocrvene. Bila je to šijenarska izreka, i znao je da zvuči pompezno i pre no što ju je izgovorio, ali njeno ponašanje ga je zarazilo i nije mogao da se zaustavi. „Mislim... to jest, bilo je...“ Glupane, ne možeš da kažeš ženi kako spasavanje njenog života nije ništa. „Bila mi je čast.“ To je zvučalo otprilike šijenarski i svečano. Nadao se da će zvučati dovoljno dobro. Nije se mogao setiti ničeg drugog što bi rekao, kao da je još bio u praznini.

Iznenada posta svestan njenog pogleda. Izraz lica nije joj se promenio, ali pod njenim tamnim očima osećao se kao nag. Same od sebe, pojaviše mu se misli o Seleni bez odeće. Ponovo pocrvene. „Uh! Ah, odakle si, Selena? Otkako smo dospeli ovamo, nismo videli nijedno drugo ljudsko biće. Je li tvoj grad blizu?“ Ona ga zamišljeno pogleda, a on odstupi jedan korak. Kada ga je pogledala, postao je svestan koliko joj je blizu.

„Ja nisam iz ovog sveta, moj lorde“, odgovori ona. „Ovde nema ljudi. Ničeg živog, sem grolmova i nekih drugih stvorova nalik njima. Ja sam iz Kairhijena. A što se tiče toga kako sam ovamo dospela, nisam sigurna. Pošla sam na jahanje, i zaustavila se da odremam, a kad sam se probudila, našla sam se ovde s konjem. Mogu samo da se nadam, moj lorde, da me ponovo možeš izbaviti, i pomoći mi da se vratim kući.“

„Selena, ja nisam... to jest, molim te, zovi me Rand.“ Opet pocrvene. Svetlosti, ništa neće faliti da misli kako sam lord. Plamen me spalio, baš ništa.

„Ako tako hoćeš... Rande.“ Grlo mu se steže od njenog osmeha. „Pomoći ćeš mi?“

„Naravno da hoću.“ Nek sam spaljen ako nije prelepa. I gleda me kao da sam neki junak iz priče. Odmahnu glavom da odagna te budalaštine. „Ali najpre moramo da pronađemo ljude koje pratimo. Pokušaću da te ne dovedem u opasnost, ali moramo ih pronaći. Bolje je da pođeš s nama nego da ostaneš ovde sama.“

Ona na trenutak ućuta. Lice joj beše bezizražajno. Rand pojma nije imao o čemu razmišlja, izuzev da ga ponovo posmatra. „Čovek od dužnosti“, naposletku reče ona. Laki osmeh dodirnu joj usne. „To mi se sviđa. Da. Ko su ti prestupnici koje pratiš?“

„Prijatelji Mraka i Troloci, moja gospo“, izlete Hurinu. Nespretno joj se pokloni iz sedla. „Počinili su ubistvo u utvrdi Fal Dara i ukrali Rog Valera, moja gospo, ali lord Rand će ga povratiti.“

Rand uznemireno pogleda u njuškalo. Hurin se slabašno isceri. Toliko od tajnosti. Valjda tu i nije bilo važno, ali kada se vrate u svoj svet... „Selena, nikome ništa ne smeš reći o Rogu. Ako se to pročuje, juriće nas sto ljudi, pokušavajući da ugrabe Rog za sebe.“

„Ne, ne bi valjalo“, odgovori Selena, „da to padne u pogrešne ruke. Rog Valera. Ni sama ne znam koliko sam puta sanjala o tome da ga dodirnem, držim u rukama. Obećaj da ćeš mi, kada ga pronađeš, dati da ga dodirnem.“

„Pre toga, moramo ga pronaći. Bolje bi bilo da pođemo.“ Rand joj ponudi ruku ne bi li joj pomogao da uzjaše. Hurin slete s konja da joj pridrži uzengije. „Šta god bilo ono što sam ubio – grolm? – možda ih ima još u blizini.“ Stisak njene ruke beše iznenađujuće snažan, a koža kao... Svila? Nešto mekše, nežnije. Rand uzdrhta.

„Uvek je tako“, odgovori Selena. Visoka bela kobila zarza i iskezi se na Riđana, ali umiri se čim Selena dotače uzde.

Rand prebaci luk preko leđa i uzjaha. Svetlosti, kako bilo čija koža može biti tako meka? „Hurine, gde je trag? Hurine? Hurine!“

Njuškalo se trže i presta da pilji u Selenu. „Da, lorde Rande. Ah... trag. Južno, moj lorde. I dalje na jug.“

„Jašimo onda.“ Rand s nelagodom pogleda sivozelenu grolmovu telesinu u potoku. Bolje je bilo dok su mislili kako su jedini živi stvorovi na tom svetu. „Prati trag, Hurine.“

Selena je isprva jahala kraj Randa, pričajući o najrazličitijim stvarima, postavljajući mu pitanja i nazivajući ga lordom. Nekoliko puta je zaustio da joj kaže kako nije lord, već samo čobanin. I svaki put bi mu reči zastale čim bi je pogledao. Bio je siguran da takva gospa ne bi na taj način razgovarala s čobaninom, čak i ako joj je spasao život.

„Kada pronađeš Rog Valera, postaćeš veliki čovek“, kaza mu ona. „Čovek za legende. Čovek koji oglasi Rog biće tvorac svojih legendi.“

„Ne želim da ga oglasim, niti da budem deo bilo kakve legende.“ Nije znao da li ona ima na sebi parfem, ali činilo se kao da je namirisana nečim zbog čega je samo o njoj mislio. Kao da su mu nos golicali oštri i slatki začini, od kojih mu je voda išla na usta.

„Svi žele da budu veliki. Ti bi mogao biti najveći u svim Dobima.“

To je zvučalo suviše slično onome što je Moiraina rekla. Ponovorođeni Zmaj će svakako biti istaknuta pojava kroz sva Doba. „Ne ja“, sa žarom odgovori. „Ja sam samo“ – pomisli o njenom preziru ako bi joj sada rekao da je samo čobanin, pošto ju je pustio da veruje kako je lord – „samo pokušavam da ga pronađem. I da pomognem prijatelju.“

Ona na trenutak utihnu, a onda reče: „Ozledio si šaku.“

„Nije to ništa.“ On stade da gura povređenu šaku u kaput – buktala je od držanja uzdi – ali ona poseže i uze je.

Bio je toliko iznenađen da joj je dozvolio. A onda mu je izbor bio ili da se neuljudno otrgne, ili da je pusti da odmota maramicu. Dodir joj beše hladan i siguran. Dlan mu je bio crven i natečen, ali čaplja se jasno videla.

Ona dotače žig, ali ništa ne reče. Nije čak ni pitala kako je do toga došlo. „Ovo bi moglo da ti ukoči ruku, ako se tako ostavi. Imam melem koji bi trebalo da pomogne.“ Dok su i dalje jahali, ona iz džepa plašta izvadi kamenu posudicu, otvori je i poče nežno da utrljava beli melem na opekotinu.

Melem isprva beše hladan, ali onda kao da se toplo upi u meso. A delovao je podjednako dobro kao nekada Ninaevine lekarije. Zaprepašćeno je gledao dok je crvenilo nestajalo i otok spadao pod njenim prstima.

„Neki ljudi“, rekla je ne dižući pogled s njegove šake, „odluče da traže veličinu, dok su drugi prisiljeni da je prihvate. Uvek je bolje odabrati, no biti primoran. Primoran čovek nikada nije u potpunosti svoj gospodar. Uvek mora da igra na konopcima onih koji su ga primorali.“

Rand otrže šaku. Žig je izgledao star nedelju dana i više, skoro zalečen. „Šta hoćeš da kažeš?“, odlučno upita.

Ona mu se nasmeši, a on se postide što je planuo. „O Rogu govorim, naravno“, smireno reče ona, odloživši svoj melem. Njena kobila koja je kaskala pored Riđana bila je toliko visoka da su Selenine oči skoro bile u ravni s Randovim. „Ako pronađeš Rog Valera, nećeš moći da izbegneš veličinu. Ali hoćeš li biti primoran na nju, ili ćeš je prihvatiti? To je pitanje.“

On stisnu i otvori šaku. Zvučala je gotovo kao Moiraina. „Jesi li ti Aes Sedai?“

Selena podiže obrve; tamne oči joj zasijaše, ali glas joj beše tih. „Aes Sedai? Ja? Ne.“

„Nisam hteo da te uvredim. Žao mi je.“

„Da me uvrediš? Nisam uvređena, ali nisam ni Aes Sedai.“ Usne joj se podrugljivo iskriviše; čak je i to bilo prelepo. „Kriju se u onome što misle da je bezbednost, kada bi toliko toga mogle da urade. Služe kada bi mogle da vladaju, dopuštaju ljudima da vode ratove kada bi mogle da dovedu svet u red. Ne, nikada me nemoj zvati Aes Sedai.“ Nasmeši se i dodirnu ga po ruci da mu pokaže kako nije ljuta — na njen dodir on proguta pljuvačku — ali ipak oseti olakšanje kada je prišla Loijalu. Hurin joj se pokloni kao stari porodični sluga.

Rand je osećao olakšanje, ali mu je i nedostajala. Bila je svega dva hvata od njega – okrenu se u sedlu da je pogleda kako jaše pored Loijala; Ogijer se gotovo presamitio da bi mogao da priča s njom – ali to nije bilo isto kao kad je bila kraj njega, dovoljno blizu da oseti njen zanosni miris, da je dodirne. Gnevno se okrenu. Nije da je želeo da je dodirne – podsetio je sebe kako voli Egvenu, i smesta osetio krivicu zbog potrebe da se podseća – ali bila je prelepa i mislila je za njega da je lord. I rekla je da bi mogao biti veliki čovek. Sumorno se u mislima raspravljao sam sa sobom. I Moiraina kaže da bih mogao biti veliki; Ponovorođeni Zmaj. Selena nije Aes Sedai. Tako je; ona je plemkinja iz Kairhijena, a ti si čobanin. Ona to ne zna. Koliko dugo ćeš dozvoliti da veruje u laž? To je samo dok se ne izvučemo odavde. Ako se izvučemo. Ako. Nakon toga misli mu se povukoše u natmurenu tišinu.

Pokušao je da osmatra zemlju kojom su prolazili – ako Selena kaže da ima još tih stvorova... tih grolmova... verovao joj je. Hurin je bio suviše obuzet mirisanjem traga da bi išta drugo primetio; Loijal toliko udubljen u razgovor sa Selenom da bi nešto video tek kad bi ga ujelo. Ali bilo je teško osmatrati. Oči bi mu zasuzile ako bi se prebrzo okrenuo. Neko brdo, ili šumarak, iz jednog ugla delovali su milju daleko, a iz drugog svega stotinak hvatova.

Planine su bivale sve bliže, to je bilo sigurno. Rodoubičin bodež penjao se ka nebu. Krezubi pojas snegom pokrivenih vrhova. Zemlja oko njih već postade brdovita najavljujući planine. Zaći će na planinsko tle dobrano pre mraka, a možda i za svega jedan sat. Više od stotinu liga za manje od tri dana. I manje. Veći deo jednog dana proveli smo južno od Erinin u stvarnom svetu. Preko stotinu liga za manje od dva dana, ovde.

„Kaže da si imao pravo u pogledu ovog mesta, Rande.“

Rand se trže pre no što shvati da je to Loijal dojahao. Pogledom potraži Selenu i vide da jaše kraj Hurina; njuškalo se cerio i klimao glavom na sve što bi ona rekla. Rand pogleda Ogijera. „Iznenađen sam da si je pustio, kako ste pričali. Kako to misliš, bio sam u pravu?“

„Ona je neverovatna žena, zar ne? Neke Starešine ne znaju toliko o istoriji – pogotovu o Dobu legendi – i o – oh, da. Kaže da si bio u pravu za Puteve, Rande. Aes Sedai, neki od njih, proučavali su ovakve svetove, i to znanje bilo je osnova zahvaljujući kojoj su uzgajili Puteve. Kaže da ima svetova u kojima se menja vreme, a ne daljina. Provedi dan tamo, i vratićeš se u stvarni svet posle godinu dana, ili dvadeset godina. A može biti i obrnuto. Ti svetovi – ovaj, i svi ostali – samo su odrazi stvarnog sveta, tako kaže. Ovaj nam izgleda bledo zato što je slab odsjaj, imao je najmanje mogućnosti da postoji. Drugi su verovatni skoro koliko i naš. Ti su čvrsti kao naš svet, i nastanjeni ljudima. Istim ljudima, rekla je. Zamisli to, Rande! Mogao bi da posetiš jedan od njih i sretneš samog sebe. Kaže da Sara jma beskonačan broj varijacija i da će svaka varijacija koja može biti, biti.“

Rand odmahnu glavom i smesta požele da to nije učinio. Okoliš zatreperi, a njemu se stomak prevrnu. Duboku udahnu. „Kako sve to zna? Ti si najučenija osoba koju sam upoznao, Loijale, a jedino što si o ovom svetu znao skoro su glasine.“

„Ona je Kairhijenjanka, Rande. Kraljevska biblioteka u Kairhijenu jedna je od najvećih na svetu, možda i najveća van Tar Valona. Aijeli su je namerno poštedeli, znaš, kada su spalili Kairhijen. Oni neće uništiti knjigu. Jesi li znao...“

„Baš me briga za Aijele“, ljutito ga prekide Rand. „Ako ona toliko zna, nadam se da je pročitala kako da dospemo kući. Želeo bih da Selena...“

„Želeo bi da Selena šta?“, nasmeja se žena kada im se pridružila.

Rand je pogleda kao da je mesecima nije bilo; tako se osećao. „Želeo bih da Selena malo više jaše sa mnom“, odgovori on. Loijal se zakikota, a Rand pocrvene.

Selena se nasmeši i pogleda Loijala. „Izvini nas, alantine.

Ogijer se pokloni u sedlu i dopusti svom velikom konju da zaostane. Videlo se po svenulim ćubama njegovih ušiju da je to učinio nevoljno.

Neko vreme Rand je jahao ćutke, uživajući u Seleninom prisustvu. S vremena na vreme, pogledao bi je krajičkom oka. Želeo je da može da razluči šta oseća prema njoj. Da li bi mogla da bude Aes Sedai, uprkos onome što je rekla? Neko koga je Moiraina poslala da ga gura niz put koji odgovara Aes Sedai? Moiraina ne bi mogla znati da će završiti u ovom čudnom svetu, a nijedna Aes Sedai ne bi pokušavala da otera onu zver štapom, kada bi mogla da je ubije ili odagna uz pomoć Moći. Dobro. Pošto je mislila da je lord, a niko ga u Kairhijenu nije znao, možda je neće razuveravati. Ona je svakako najlepša žena koju je ikada sreo, pametna i učena. A i mislila je da je hrabar; šta bi više čovek mogao da traži od žene? I to je ludilo. Kada bih ijednom mogao da se oženim, to bi bila Egvena. Ali ne mogu da zatražim od žene da se uda za čoveka koji će poludeti, i možda je povrediti. Ali Selena je tako lepa.

Primeti da ona sada posmatra njegov mač. Pripremio je u sebi govor. Ne, nije majstor sečiva, ali otac mu je dao mač. Tame. Svetlosti, zašto nisi zaista moj otac? Nemilosrdno uguši tu misao.

„Ono je bio veličanstven pogodak“, reče Selena.

„Ne, nisam...“, poče Rand, a onda trepnu. „Pogodak?“

„Da. Sićušna meta, ono oko, i to u pokretu, sa stotinu koraka. Neverovatan si s tim lukom.“

Rand se nelagodno promeškolji. „Ah... hvala. Otac me je tome naučio.“ Ispričao joj je o praznini, kako ga je Tam naučio da je koristi s lukom. Čak je uhvatio sebe kako joj priča o Lanu i mačevanju.

„Jedinstvo“, zadovoljno reče ona. Primeti njegov upitni pogled i dodade: „Tako se to zvalo... u nekim mestima. Jedinstvo. Da bi se u potpunosti savladala upotreba, najbolje je stalno biti obavijen time. Tako sam čula.“

Nije morao ni da pomisli šta ga je čekalo u praznini da bi znao kakav je njegov odgovor na to, ali reče samo: „Razmisliću o tome.“

„Uvek budi u toj tvojoj praznini, Rande al’Tore, i naći ćeš joj primene o kojima nisi ni sanjao.“

„Rekoh da ću razmisliti o tome.“ Ona ponovo zausti, ali on je prekide: „Svašta znaš. O praznini – ili Jedinstvu, kako je ti zoveš. O ovom svetu. Loijal stalno čita; pročitao je više knjiga no što sam ja ikada video, a on je video samo jedan odlomak o Kamenovima.“

Selena se ispravi u sedlu. Odjednom ga je podsetila na Moirainu i kraljicu Morgazu kada su ljute.

„Postoji knjiga napisana o ovim svetovima“, oštro odgovori ona. „Ogledala Točka. Vidiš, alantin nije video sve knjige koje postoje.“

„Zašto ga zoveš alantin? Nikada nisam čuo...“

„Putni Kamen kraj koga sam se probudila je tamo“, kaza Selena, pokazujući ka planinama, istočno od putanje kojom su se kretali. Rand shvati da mu nedostaju njeni osmesi i toplina. „Ako me odvedeš do njega, možeš me vratiti domu, kao što si obećao. Možemo stići do njega za sat vremena.“

Rand jedva i pogleda u pravcu u kome je pokazala. Upotrebiti Kamen – ona ga je nazvala Putni Kamen – značilo je usmeravati Moć, ako je hteo da je vrati u stvarni svet. „Hurine, šta je s tragom?“

„Najslabiji do sada, lorde Rande, ali još ga osećam.“ Njuškalo se na brzinu osmehnu i pokloni Seleni. „Čini mi se da počinje da skreće ka zapadu. Koliko se sećam od moje prošle posete Kairhijenu, ima nekoliko lakših prolaza kod vrha Bodeža.“

Rand uzdahnu. Fejn, ili neko od njegovih Prijatelja Mraka, mora da zna drugi način upotrebe Kamenova. Prijatelj Mraka ne bi mogao da upotrebi Moć. „Moram da sledim Rog, Selena.“

„Kako znaš da je tvoj dragoceni Rog u ovom svetu? Pođi sa mnom, Rande. Obećavam ti, pronaći ćeš svoju legendu. Pođi sa mnom.“

„Možeš i sama da upotrebiš Kamen, taj tvoj Putni Kamen“, besno joj odvrati. Pre no što mu reći napustiše usne, požele da ih nije izgovorio. Zašto mora stalno da priča o legendama? Tvrdoglavo, primora sebe da nastavi. „Nije te Putni Kamen sam ovamo doveo. Možeš ga upotrebiti da se vratiš. Odvešću te do njega, ali onda moram poći za Rogom.“

„Ja ne znam ništa o upotrebi Putnih Kamenova, Rande. Ako sam nešto uradila, ne znam šta je to bilo.“

Rand je pogleda. Sedela je u sedlu, pravih leđa i visoka, kraljevski kao i ranije, ali i nekako mekše. Ponosno, a opet ranjivo. Bio joj je potreban. Mislio je da je Ninaevinih godina – nešto starija od njega – ali shvati da je pogrešio. Po godinama je bila bliža njemu i prelepa. I bio joj je potreban. Pomisao, samo pomisao na prazninu blesnu mu u umu. I na svetlost. Saidin. Da bi upotrebio Putni Kamen, mora zaplivati po iskvarenosti.

„Ostani sa mnom, Selena“, kaza joj. „Pronaći ćemo Rog, i Metov bodež. Pronaći ćemo način da se vratimo. Obećavam ti. Samo ostani sa mnom.“

„Uvek si...“ Selena duboko uzdahnu, kao da se smiruje. „Uvek si tako tvrdoglav. Pa, divim se tvrdoglavosti kod muškarca. Oni koji se lako vrte oko prsta malo vrede.“

Rand pocrvene; to je bilo previše slično onome što je Egvena ponekad govorila, a njih dvoje bili su skoro obećani jedno drugom još od detinjstva. Te reči od Selene, praćene njenim pogledom, dođoše kao zaprepašćenje. Okrenu se da kaže Hurinu da nastavi da prati trag.

U daljini iza njih začu se zvuk nalik na mešavinu kašljanja i gunđanja. Pre no što Rand stiže da okrene Riđana i pogleda, začu se još jedan, a odmah za njim još tri. Isprva ništa ne vide jer mu je okoliš igrao pred očima, ali onda ih je primetio kroz raštrkani šumarak, kako se uspinju na jedno brdo. Izgleda da ih je pet. Samo pola milje daleko, najviše hiljadu koraka, a dolazili su u skokovima od po trideset stopa.

„Grolmovi“, mirno reče Selena. „Mali čopor, ali izgleda da su nas nanjušili.“