Veliki lov

22 Osmatrači

Ništa se ne dešava onako kako pretpostavljam“, promrmlja Moiraina, ne očekujući odgovor od Lana. Dugi izglačani sto pred njom bio je pretrpan knjigama, papirom, pergamentima i rukopisima. Skoro sve je bilo prašnjavo od dugog stajanja i iskrzano od starosti. Nešto od toga bili su samo odlomci. Soba je izgledala kao da je načinjena od knjiga i rukopisa što su punili police od kojih se nisu videli zidovi, samo vrata, prozori i kamin. Stolice su bile visoke i dobro postavljene, ali na polovini njih, kao i na većini stočića, bile su knjige. Knjige i pergamenti bili su čak i ispod nekih stolica. Doduše, samo je ršum ispred Moiraine bio njen.

Ona ustade i priđe prozoru, zagledavši se u mrak prema svetlostima sela u blizini. Ovde nije bilo opasnosti od progonitelja. Niko neće očekivati da dođe ovamo. Moram da sredim misli, i ponovo počnem, pomisli. Samo je to preostalo.

Niko od seljana nije sumnjao da su dve starije sestre koje su živele u ovoj udobnoj kućici bile Aes Sedai. Niko tako nešto ne bi pomislio u mestu kao što je Tifanov Bunar, duboko u travnatoj ravnici Arafela. Seljani su posećivali sestre tražeći savet za svoje nevolje i lekove protiv bolesti. Poštovali su ih kao žene blagoslovene od Svetlosti, ali ništa više od toga. Adeleas i Vandena povukle su se zajedno u dobrovoljno izgnanstvo tako davno da se malo njih, čak i u Beloj kuli, još sećalo da su žive.

Živele su tiho, s jednim podjednako starim Zaštitnikom koji im je preostao, nameravajući da napisu istoriju sveta od Slamanja, i koliko mogu da obuhvate od događaja pre toga. Jednog dana. U međuvremenu, toliko je podataka trebalo sakupiti i zagonetaka rešiti. Njihova kuća bila je savršeno mesto za Moirainu da pronađe ono što joj je trebalo. Samo što to nije bilo tu.

Krajičkom oka ona primeti pokret i okrenu se. Lan se naslonio na kamin od žute cigle, nedodirljiv poput stene. „Sećaš li se kada smo se prvi put sreli, Lane?“

Pazila je na neki znak, ili ne bi primetila brzi trzaj njegovih obrva. Nije joj često uspevalo da ga iznenadi. Tu temu nikada nisu spomenuli; pre skoro dvadeset godina rekla mu je – sa svim ukočenim ponosom nekog dovoljno mladog da ga mladim zovu – da o tome nikada neće pričati, i da od njega takođe očekuje da ćuti.

„Sećam se“, samo je rekao.

„I pretpostavljam da još neću dobiti izvinjenje? Bacio si me u baru.“ Nije se nasmešila, mada joj je to sada bilo zabavno. „Bila sam mokra do gole kože, i to usred onoga što vi iz Krajina zovete novo proleće. Skoro sam se sledila.“

„Sećam se i da sam zapalio vatru, i okačio ćebad oko nje da bi mogla da se zagreješ.“ Prodžara razgorele cepanice i vrati žarač na mesto. Čak su i letnje noći bile hladne u Krajinama. „Takođe se sećam da si bacila na mene pola bare dok sam spavao. Poštedela bi nas oboje cvokotanja da si mi jednostavno rekla da si Aes Sedai, umesto što si mi to pokazala. Umesto što si pokušala da me odvojiš od mača. To nije dobar način upoznavanja s nekim iz Krajina, čak ni za mladu ženu.“

„Bila sam mlada, i sama. A ti si bio veliki kao i sada, a tvoja žestina vidljivija. Nisam želela da znaš da sam Aes Sedai. U to vreme mi se činilo da bi slobodnije odgovarao na moja pitanja ako ne znaš.“ Na trenutak ućuta, razmišljajući o godinama koje su od tog susreta prošle. Bilo je dobro pronaći saputnika da joj se pridruži u potrazi. „U nedeljama koje su usledile, da li si pretpostavio da ću te upitati da se vežeš sa mnom? Prvog dana odlučila sam da si ti pravi.“

„Nisam na to ni pomislio“, suvim glasom joj odgovori. „Bio sam suviše zauzet pitajući se da li ću moći da te otpratim do Čahina i prođem s čitavom kožom. Svake noći imala si drugo iznenađenje za mene. Posebno se sećam mrava. Mislim da se tokom čitavog tog jahanja nijedne noći nisam dobro naspavao.“

Ona dozvoli sebi da se malo nasmeši, prisećajući se. „Bila sam mlada“, ponovi. „A da li ti veza smeta posle svih ovih godina? Ti nisi čovek koji lako nosi povodac, čak i lak kao što je moj.“ Bila je to zajedljiva primedba; i htela je da tako bude.

„Ne.“ Glas mu je bio hladan, ali on opet uze žarač i snažno prodžara vatru, sasvim nepotrebno. Varnice poleteše uz dimnjak. „Slobodno sam odabrao, znajući šta to donosi.“ Gvozdeni štap zveknu nazad na svoju kuku, a on se zvanično pokloni. „Čast je služiti, Moiraina Aes Sedai. Bilo je i biće, uvek.“

Moiraina šmrknu. „U tvojoj poniznosti, Lane Gaidine, uvek je bilo više arogancije no što bi većina kraljeva uspela da pokaže sa svim svojim vojskama za njima. Tako je bilo od prvog dana kada sam te srela.“

„Čemu ova priča o prošlim vremenima, Moiraina?“

Po stoti put – ili joj se barem tako činilo – razmisli koje reči da upotrebi. „Pre no što smo napustili Tar Valon, postarala sam se da, ako mi se nešto desi, tvoja veza pređe drugoj.“ On ju je ćutke gledao. „Kada osetiš moju smrt, bićeš primoran da je smesta potražiš. Ne želim da te to iznenadi.“

„Primoran“, on tiho izusti. Gnevno. „Nikada do sada nisi upotrebila moju vezu da me primoraš. Mislio sam da to svim srcem ne odobravaš.“

„Da sam ostavila to tako, bio bi slobodan od svoje veze nakon moje smrti, i ni najsnažnija moja zapovest ne bi te držala. Neću ti dozvoliti da pogineš u nekom beskorisnom pokušaju da me osvetiš. I neću ti dozvoliti da se vratiš svom podjednako beskorisnom ličnom ratu u Pustoši. Rat koji nas dvoje vodimo isti je rat, samo ako bi to mogao tako da vidiš, i postaraću se da tvoja borba ima nekog smisla. Ni osveta, ni smrt u Pustoši neće to postići.“

„A da li predviđaš svoju smrt?“ Glas mu beše tih, a lice bezizražajno. I jedno i drugo nalik kamenu u okrutnoj mećavi. Videla ga je i ranije takvog, mnogo puta, obično kada je bio spreman da počini nasilje. „Jesi li nameravala da uradiš nešto, bez mene, zbog čega ćeš poginuti?“

„Iznenada mi je drago što u ovoj sobi nema nikakve bare“, promrmlja ona, a onda podiže ruke kada se on ukoči, uvređen zbog njenih olakih reči. „Svakoga dana vidim svoju smrt, kao i ti svoju. Kako bih mogla drugačije, sa zadatkom koji je svih ovih godina bio pred nama? Sada, kada se sve približava vrhuncu, moram pretpostaviti da je još verovatnija.“

On je neko vreme gledao svoje velike četvrtaste šake. „Nikada nisam ni pomislio“, polako reče, „da ja neću prvi umreti. Nekako, čak i kada je bilo najgore, uvek se činilo...“ Naglo protrlja šake. „Ako postoji mogućnost da budem poklonjen kao pas, voleo bih barem da znam kome ću biti dat.“

„Nikada na tebe nisam gledala kao na ljubimca“, oštro mu odgovori Moiraina, „niti Mirela.“

„Mirela.“ Namršti se. „Da, morala bi to da bude Zelena, ili neka devojčica tek primljena u puno sestrinstvo.“

„Ako Mirela može da drži svoja tri Gaidina u redu, možda može i s tobom da se nosi. Mada znam da bi volela da te zadrži, obećala je da će predati tvoju vezu drugoj, kada pronađe neku koja će ti više odgovarati.“

„Dakle. Ne ljubimac, već paket. Mirela treba da bude... staratelj! Moiraina, čak se ni Zelene tako ne odnose prema svojim Zaštitnicima. Nijedna Aes Sedai nije predala vezu svog Zaštitnika već četiri veka, a ti to nameravaš da učiniš dvaput!“

„Učinjeno je i nemam nameru da to raščinim.“

„Svetlost me oslepela, ako treba da idem iz ruke u ruku, imaš li barem neke predstave u čijoj ću završiti?“

„Ono što radim je za tvoje dobro, a možda i još nečije. Može biti da će Mirela pronaći devojčicu tek primljenu u sestrinstvo – zar nisi to rekao? – kojoj će trebati Zaštitnik prekaljen u bici, koji zna kako svet funkcioniše. Devojčica kojoj će možda trebati neko da je baci u baru. Imaš mnogo da pružiš, Lane, a gledati to protraćeno u neobeleženom grobu, ili prepušteno gavranovima, kada može otići ženi kojoj je potrebno, bilo bi gore od greha o kome Beli plaštovi trtljaju. Da, mislim da ćeš joj trebati.“

Lanove oči neznatno se raširiše; od njega, to je bilo kao kad bi neki drugi čovek izgubio dah od zaprepašćenja. Retko kada ga je videla tako iznenađenog. Dvaput je otvorio usta pre no što je progovorio. „A koju si imala na umu za ovo...“

Ona ga prekide. „Jesi li siguran da ti veza ne smeta, Lane Gaidine? Shvataš li zaista, tek sada, snagu te veze, njenu dubinu? Mogao bi da završiš s nekom napupelom Belom, svom u logici i bez srca, ili nekom mladom Smeđom, koja će o tebi misliti kao o nosaču njenih knjiga i skica. Mogu te predati kome hoću, kao paket – ili psa – a ti ne možeš ništa sem da odeš. Jesi li siguran da ne smeta?“

„Je li ovo bilo to?“, uzviknu on. Oči su mu plamtele kao plava vatra. Gnev. Prvi put je videla jasnu srdžbu urezanu na njegovom licu. „Je li sva ova priča bila samo iskušavanje – iskušavanje! – da vidiš možeš li izvesti da mi moja veza smeta? Posle sveg ovog vremena? Od dana kada sam ti se zakleo, jahao sam tamo gde si rekla, čak i kada sam mislio da je to glupo, čak i kada sam imao razloga da pođem u suprotnom smeru. Nikada ti nije bila potrebna moja veza da me primoraš. Na tvoju reč gledao sam kako ideš u opasnost i bio miran, a ništa više nisam želeo no da isučem mač i prošećem ti put do bezbednosti. Posle svega toga, ti me iskušavaš?“

„Nije to iskušavanje, Lane. Govorila sam jasno, a ne uvrnuto. I učinila sam ono što sam rekla. Ali u Fal Dari, počela sam da se pitam da li si još potpuno sa mnom.“ Umor joj dotače pogled. Lane, oprosti mi. Ne bih napala zidine koje tako odlučno braniš, ali moram da znam. „Zašto si uradio ono s Random?“ On trepnu; bilo je očigledno da nije to očekivao. Znala je na šta je mislio, i nije imala nameru da sada popusti, kada je bio izbačen iz ravnoteže. „Kada si ga doveo pred Amirlin, govorio je i ponašao se kao lord od Krajina, i rođeni vojnik. Na neki način, to se uklapalo u moje namere, ali nas dvoje nikada nismo razgovarali da ga bilo čemu od toga naučiš. Zašto, Lane?“

„Izgledalo je... ispravno. Mladi vučjak jednog dana mora sresti svog prvog vuka, ali ako ga vuk vidi kao štene, ako se kao štene ponaša, vuk će ga sigurno ubiti. Vučjak mora u očima vuka biti vučjak više no i u svojima, ako hoće da preživi.“

„Da li tako vidiš Aes Sedai? Amirlin? Mene? Kao vukove koji hoće da rastrgnu tvog mladog vučjaka?“ Lan odmahnu glavom. „Znaš šta je on, Lane. Znaš šta mora da postane. Mora. Znaš čime sam se vodila otkad smo se nas dvoje sreli, i još pre toga. Sumnjaš li sada u ono što radim?“

„Ne. Ne, ali...“ Oporavljao se sada, ponovo gradio svoje zidine. Ali još nisu bile završene. „Koliko puta si rekla da ta’veren privlači ljude oko sebe kao vrtlog grančice? Možda sam i ja bio privučen. Znam samo da je to bilo ispravno. Onim seljačićima bio je potreban neko na njihovoj strani. Barem Randu. Moiraina, verujem u ono što radiš, čak i sada, kada ne znam ni polovinu toga. Verujem kao što verujem u tebe. Nisam tražio da me oslobodiš moje veze, niti ću. Ma kakvi bili tvoji planovi za umiranje i da ja budem bezbedno – zbrinut – biće mi veliko zadovoljstvo da se postaram da preživiš i da vidim kako bar ti planovi postaju zaludni.“

„Ta’veren“ uzdahnu Moiraina. „Možda je to bilo u pitanju. Umesto da usmeravam grančicu niz potok, pokušavam da prevedem brvno kroz brzake. Svaki put kad ga gurnem, ono mi uzvrati. A što smo dalje, to je brvno veće. Ali ipak, moram se postarati da stigne na kraj.“ Nežno se nasmeja. „Neću biti nesrećna, stari moj prijatelju, ako ti uspe da se ti planovi izjalove. A sada, molim te, ostavi me. Moram nasamo da razmislim.“ Oklevao je samo tren pre no što pođe ka vratima. Ali tog poslednjeg trenutka, nije ga mogla pustiti da ode a da mu ne postavi još samo jedno pitanje. „Sanjaš li ikada o nečemu drugom, Lane?“

„Svi sanjaju. Ali ja znam da su snovi snovi. Ovo je...“ – on dodirnu balčak svog mača – „stvarnost.“ Zidine se vratiše, visoke i čvrste kao i uvek.

Neko vreme pošto on ode, Moiraina je sedela u stolici i gledala u vatru. Razmišljala je o Ninaevi i pukotinama u zidu. Ne pokušavajući, ne razmišljajući šta radi, ta mlada žena načinila je pukotine u Lanovim zidinama i zasadila u njima puzavice. Lan je mislio da je siguran, zatočen u svoju tvrđavu sudbinom i sopstvenim željama, ali polako i strpljivo puzavice su rušile zidove da bi doprle do čoveka iza njih. Već je delio neke od Ninaevinih odanosti. U početku ga nije bilo briga za Dvorečane, izuzev kao za ljude koji su zanimali Moirainu. Ninaeva je to promenila u isti mah kada i Lana.

Na sopstveno iznenađenje, Moiraina oseti blesak ljubomore. Nikada ranije nije to osetila. Svakako ni prema jednoj od žena koje su bacale svoja srca pred njegove noge, niti prema onima koje su delile s njim postelju. U stvari, nikada nije o njemu mislila kao o nekome zbog koga bi osećala ljubomoru. Nikada ni o jednom muškarcu nije tako mislila. Ona je bila udata za svoju bitku, baš kao što je on bio oženjen svojom. Ali predugo su bili saputnici u tim bitkama. Jednom je satro konja, a onda trčao skoro dok i sam nije umro od iscrpljenosti, naposletku je i noseći u naručju Anaiji da je Izleči. Ona mu je mnogo puta vidala rane, čuvajući svojim umećem život koji je on bio spreman da odbaci da bi njen spasao. Uvek je govorio da je oženjen smrću. Sada mu je nova mlada privukla pogled, mada on to nije video. Mislio je da još stoji iza svojih snažnih zidina, ali Ninaeva je uplela svadbeno cveće u njegovu kosu. Da li će i dalje moći da se ne mareći udvara smrti? Moiraina se pitala kada će od nje zatražiti da ga razreši njegove veze. I šta će ona uraditi kada to bude učinio.

Namršti se i ustade. Bilo je važnijih stvari. Daleko važnijih. Pogled joj pređe preko otvorenih knjiga i papira kojima je soba bila zakrčena. Tako mnogo nagoveštaja, ali nijedan odgovor.

Vandena uđe noseći poslužavnik s čajnikom i šoljama. Bila je vitka i graciozna, pravih leđa, a kosa uredno skupljena na potiljku beše joj skoro bela. Bezvremenost njenog glatkog lica bila je od dugih, dugih godina. „Rekla bih Džaemu da ti ovo donese, i ne bih te uznemiravala, ali on je u ambaru. Vežba mačem.“ Izusti zvuk negodovanja dok je gurala iskrzan rukopis u stranu da bi spustila poslužavnik. „To što je Lan ovde podsetilo ga je da je nešto više od baštovana i pomoćnika po kući. Gaidini su tako tvrdoglavi. Mislila sam da će Lan još biti ovde; zato sam donela još jednu šolju. Jesi li pronašla ono što tražiš?“

„Nisam ni sigurna šta to tražim.“ Moiraina se namršti, posmatrajući drugu ženu. Vandena je bila iz Zelenog Ađaha, ne Smeđeg kao njena sestra, ali njih dve su tako dugo zajedno učile da je poznavala istoriju koliko i Adeleas.

„Šta god da je, izgleda da čak ne znaš ni gde da tražiš.“ Vandena pomeri neke od knjiga i rukopisa na stolu odmahujući glavom. „Tako mnogo tema. Troločki ratovi. Osmatrači talasa. Legenda o povratku. Dva eseja o Rogu Valera. Tri o mračnom proročanstvu, i – Svetlosti, evo Santrine knjige o Izgubljenima. To je teško štivo. Teško koliko i ovo o Šadar Logotu. I Zmajska Proročanstva, u tri prevoda i originalu. Moiraina, šta to zaista tražiš? Proročanstva mogu da razumem – iako smo ovde udaljene, čujemo neke vesti. Čule smo nešto od onog što se dešava u Ilijanu. U selu čak ima i glasina da je neko već pronašao Rog.“ Ona mahnu rukopisom o Rogu, i nakašlja se zbog prašine koja se iz njega digla. „To, naravno, ne uzimam zaozbiljno. Biće glasina. Ali šta... Ne. Rekla si da želiš da budeš sama, i pružiću ti to.“

„Ostani malo“, kaza Moiraina zaustavivši drugu Aes Sedai pre no što ona stiže do vrata. „Možda možeš da mi odgovoriš na neka pitanja.“

„Pokušaću.“ Vandena se odjednom nasmeši. „Adeleas tvrdi da je trebalo da odaberem Smeđi. Pitaj.“ Nasula je dve šolje čaja i pružila jednu Moiraini, a onda sela u stolicu kraj vatre.

Para se dizala nad šoljama dok je Moiraina pažljivo birala pitanja. Moram pronaći odgovore, ali ne smem mnogo otkriti. „Rog Valera ne spominje se u Proročanstvima, ali da li je bilo gde povezan sa Zmajem?“

„Ne. Izuzev činjenice da Rog mora biti pronađen pre Tarmon Gai’dona i da Ponovorođeni Zmaj treba da vodi Poslednju bitku, između njih nema nikakve veze.“ Sedokosa žena srknu čaj i počeka.

„Da li bilo šta povezuje Zmaja i Tomansku glavu?“

Vandena je oklevala. „Da i ne. U tome se Adeleas i ja ne slažemo.“ Glas joj zazvuča kao da drži predavanje, i na trenutak zaista je zvučala kao Smeđa. „Postoji stih u originalu koji se doslovce prevodi kao: Petorica će pojahati, a četvorica se vratiti. Iznad posmatrača će se objaviti, barjakom preko neba u plamenu... Pa, toga ima još. Stvar je u reči ma’vron. Ja kažem da je ne bi jednostavno trebalo prevesti kao posmatrači, što je a’vron. Ma’vron ima dublje značenje. Ja kažem da to znači Osmatrači talasa, mada oni sebe zovu Do Miere A’vron, naravno, ne Ma’vron. Adeleas mi kaže da cepidlačim. Ali ja verujem da to znači da će se Ponovorođeni Zmaj pojaviti negde iznad Tomanske glave, u Arad Domanu ili Saldeji. Adeleas možda misli da sam budalasta, ali ovih dana slušam svaku mrvicu vesti iz Saldeje. Čujem da Mazrim Taim usmerava, a naše sestre još nisu uspele da ga sateraju u ćošak. Ako Zmaj jeste Ponovo rođen, a Rog Valera pronađen, onda je Poslednja bitka blizu. Možda nikada nećemo završiti našu istoriju.“ Stresla se, a potom naglo nasmejala. „Čudno je brinuti o tako nečem. Pretpostavljam da zaista postajem nalik nekoj Smeđoj. Užasno je misliti o tome. Postavi sledeće pitanje.“

„Mislim da ne moramo da brinemo o Taimu“, odsutnim glasom reče Moiraina. Bila je to veza s Tomanskom glavom, ma koliko mala i slaba. „On će proći kao Logan. Šta sa Šadar Logotom?“

„Šadar Logot!“, šmrknu Vandena. „Ukratko, grad je bio uništen sopstvenom mržnjom, zajedno sa svakim živim stvorenjem izuzev Mordeta, savetnika koji je sve to otpočeo, koristeći taktiku Prijatelja Mraka protiv njih samih. Sada živi tamo zarobljen, čekajući da ukrade neku dušu. Nije bezbedno ući, a ništa u gradu nije bezbedno dotaći. Ali toliko zna svaka polaznica koja uskoro treba da postane Prihvaćena. Za potpunu priču morala bi da ostaneš ovde mesec dana i slušaš Adeleas kako predaje – ona zna sve o tome – ali čak i ja mogu da ti kažem da tu nema ničeg u vezi sa Zmajem. To mesto bilo je mrtvo stotinu godina pre no što se Jurijan Kamenoluki digao iz pepela Troločkih ratova, a on je od svih lažnih Zmajeva istorijski najbliži Šadar Logotu.“

Moiraina diže ruku. „Nisam bila jasna. Sada ne pričamo o Zmaju, Ponovorođenom ili lažnom. Možeš li se setiti bilo čega zbog čega bi Sen uzela nešto što je došlo iz Šadar Logota?“

„Ne ako je znala šta je zaista ta stvar. Mržnja koja je ubila Šadar Logot bila je mržnja koju su nameravali da upotrebe protiv Mračnoga. Uništila bi nakot Senke isto kao i one koji hodaju u Svetlosti. S pravom se boje Šadar Logota koliko i mi.“

„A šta možeš da mi kažeš o Izgubljenima?“

„Ti baš skačeš s teme na temu. Mogu ti reći malo toga što nisi već naučila kao polaznica. Niko ne zna nešto mnogo više od toga o Bezimenima. Očekuješ li da brbljam ono što smo obe naučile kao devojčice?“

Na trenutak, Moiraina ućuta. Nije želela da previše kaže, ali Vandena i Adeleas znale su više no bilo ko van Bele kule. A tamo bi se samo uplela u nepredviđene okolnosti. Pusti da joj ime sklizne s usana, kao da beži: „Lanfear.“

„Prvi put“, druga žena uzdahnu, „ne znam ni trunčicu više no što sam znala kao polaznica. Kći Noći i dalje je misterija kao da se zaista ogrnula tamom.“ Stade, zagledavši se u svoju solju, a kada diže pogled, pogleda Moirainu pravo u oči. „Lanfear je povezana sa Zmajem, Lijusom Terinom Telamonom. Moiraina, imaš li neki trag gde će Zmaj biti Ponovo rođen? Ili već jeste? Je li već došao?“

„Da imam“, ravnim glasom odgovori Moiraina, „da li bih bila ovde umesto u Beloj kuli? Amirlin zna koliko i ja, kunem se. Jeste li primile poziv od nje?“

„Ne, a pretpostavljam da bismo primile. Kada dođe vreme da se suočimo s Ponovorođenim Zmajem, Amirlin će morati da pozove svaku sestru, Prihvaćenu i svaku polaznicu koja sama može da upali sveću.“ Vandenin glas beše tih i zamišljen. „Uz takvu moć kakvom će on raspolagati, moramo ga nadvladati pre no što bude imao prilike da je upotrebi protiv nas. Pre no što poludi i uništi svet. A opet, prvo mu moramo dopustiti da se suoči s Mračnim.“ Nasmeja se ravnim glasom, kada vide izraz Moiraininog lica. „Ja nisam Crvena. Dovoljno sam proučavala Proročanstva da znam kako se ne smemo usuditi da ga pre toga smirimo. Ako uopšte možemo da ga smirimo. Znam baš kao i ti, kao i bilo koja sestra koju je briga da sazna, da pečati koji drže Mračnoga u Šajol Gulu slabe. Ilijanci su sazvali Veliki Lov na Rog. Lažnih Zmajeva na sve strane. A dvojica od njih, Logan i sada taj u Saldeji, mogu da usmeravaju. Kada su poslednji put Crvene u jednoj godini pronašle dva muškarca koji mogu da usmeravaju? Kada su poslednji put u pet godina našle jednog? Ja ne pamtim, a prilično sam starija od tebe. Znaci su svuda. Tarmon Gai’don se bliži. Mračni će se osloboditi. A Zmaj će se Ponovo roditi.“ Šolja zveknu kada je spusti. „Pretpostavljam da sam se stoga bojala da nisi naišla na neki trag.“

„On će doći“, odgovori Moiraina, „a mi ćemo učiniti što budemo morale.“

„Da mislim da će vredeti, izvukla bih Adeleasin nos iz njenih knjiga i pošla za Belu kulu. Ali drago mi je što sam ovde, a ne tamo. Možda ćemo imati vremena da završimo našu istoriju.“

„Nadam se da hoćete, sestro.“

Vandena ustade. „Pa, imam posla da završim pre spavanja. Ako nemaš više pitanja, ostaviću te tvom proučavanju.“ Ali stade i pokaza da ma koliko vremena provela s knjigama, i dalje pripada Zelenom Ađahu. „Trebalo bi da uradiš nešto u vezi s Lanom, Moiraina. Taj čovek kipti u sebi gore od Zmaj-planine. Pre ili posle, buknuće. Znala sam dovoljno muškaraca da prepoznam kada nekog muči žena. Vas dvoje ste dugo zajedno. Možda je konačno počeo na tebe da gleda ne samo kao na Aes Sedai, već i kao na ženu.“

„Lan me vidi onakvu kakva jesam, Vandena. Aes Sedai. I nadam se, i dalje njegova prijateljica.“

„Vi Plave. Uvek tako spremne da spasete svet, da izgubite sebe.“

Pošto sedokosa Aes Sedai ode, Moiraina uze plašt i, mrmljajući sebi u bradu, izađe u baštu. Nešto u onome što je Vandena rekla nije joj davalo mira, ali nije se mogla setiti šta je to bilo. Odgovor, ili nagoveštaj odgovora, na pitanje koje nije postavila – ali ni pitanja nije mogla da se seti.

Vrt beše mali, baš kao i kuća. Ali čak i na mesečini, pojačanoj žutom svetlošću s prozora kolibe, videlo se da je veoma uredan, s peščanim stazama između pravilnih leja cveća. Prebaci plašt preko ramena. Noć je bila pomalo hladna. Šta je odgovor, a šta pitanje?

Pesak zaškripa iza nje, i ona se okrenu, misleći da je to Lan.

Senovit oblik nejasno se video u mraku samo nekoliko koraka od nje. Senka koja je podsećala na previsokog čoveka umotanog u plašt. Ali mesec obasja bledo lice upalih obraza i prevelikih crnih očiju iznad napućenih crvenih usana. Plašt se otvori, raširivši se u ogromna krila šišmiša.

Znajući da je prekasno, ona se otvori saidaru, ali Draghkar poče da guče. Njegovo tiho brujanje ispuni je, rasuvši joj volju. Saidar skliznu dalje od nje. Osetila je neku nejasnu tugu dok je prilazila stvorenju; duboko gukanje koje ju je privlačilo potisnu to osećanje. Bele, bele šake – šake kao ljudske, ali s kandžama – posegoše za njom, a usne boje krvi iskri više se u parodiju osmeha, otkrivši oštre zube. Ali nejasno, sasvim nejasno, znala je da je neće ujesti. Boj se Draghkarovog poljupca. Kada te usne budu dodirnule njene, biće kao da je mrtva. Najpre će joj duša biti ispijena, a potom i život. Ko god da je pronađe, makar i u trenutku kada je Draghkar pusti, pronaći će leš bez ijednog znaka borbe, i hladan kao da je dva dana star. A ako budu došli pre njene smrti, pronaći će nešto još gore, nešto što neće više biti ona. Gukanje je privuče nadohvat tih bledih šaka, a Draghkar nagnu glavu ka njoj.

Oseti samo najmanje moguće iznenađenje kada sečivo mača prolete preko njenog ramena i zabi se Draghkaru u grudi. Samo se nešto više iznenadila kada drugi mač pređe preko njenog drugog ramena da zada udarac.

Omamljena, i uz vrtoglavicu, posmatrala je kao iz neke velike daljine kako stvorenje bi potisnuto dalje od nje. Ugleda Lana, potom i Džaema.

Koščate ruke sedokosog Zaštitnika držale su sečivo podjednako pravo i snažno kao ruke mlađeg čoveka kraj njega. Draghkarove blede šake prokrvariše dok je pokušavao da odbije oštri čelik. Snažno je udarao krilima dvojicu ljudi. Odjednom, ranjen i raskrvavljen, ponovo poče da guče. Zaštitnicima.

Moiraina se uz mnogo napora sabra. Osećala se ispijeno skoro kao da je stvorenje uspelo da je poljubi. Nema vremena za slabost. U trenutku se otvori saidaru i, dok ju je Moć ispunjavala, pripremi za neposredan dodir nakota Senke. Zaštitnici su bili preblizu; bilo šta drugo naškodilo bi i njima. Čak i koristeći Jednu moć, znala je da će se osećati ukaljano Draghkarom.

Ali još dok se pripremala, Lan uzviknu: „Prihvati smrt!“ Za njim i Džaem odlučno viknu: „Prihvati smrt!“ Njih dvojica zakoračiše pod ruke Draghkaru i do balčaka zabiše svoja sečiva.

Zabacivši glavu, Draghkar izusti krik koji kao da iglama probi Moiraininu glavu. Osetila ga je čak i umotana u saidar. Kao da drvo pada, Draghkar se sruči na zemlju. Jedno krilo obori Džaema na kolena. Lan se opusti, kao da je iscrpljen.

Vandena i Adeleas dojuriše iz kuće noseći svetiljke.

„Kakva je to buka?“, odlučno upita Adeleas. Bila je gotovo ista kao njena sestra. „Da nije Džaem...“ Svetlost lampi otkri Draghkara. Ona ućuta.

Vandena uze Moirainine šake u svoje. „Nije...“ Pitanje nije ni dovršila. Moiraina vide kako je okružuje aura. Osetivši snagu kako teče od druge žene, Moiraina požele, i to ne prvi put, da Aes Sedai za sebe mogu da urade koliko i za druge.

„Nije“, zahvalno odgovori. „Postaraj se, Gaidine.“

Lan je stisnutih usana pogleda. „Da me nisi toliko razljutila da sam morao da vežbam poze s Džaemom, toliko razljutila da sam morao da dignem ruke od toga i pođem da se vratim u kuću...“

„Ali jesam“, reče mu ona. „U Šaru je sve utkano.“ Džaem je gunđao, ali ipak je dopustio Vandeni da mu pogleda rame. Sav je bio koščat i žilav, ali izgledao je čvrst kao staro korenje.

„Kako je“, ljutito upita Adeleas, „bilo koji stvor Senke mogao toliko da se približi a da ga ne primetimo?“

„Bio je zaštićen“, kaza Moiraina.

„Nemoguće“, odreza Adeleas. „Samo je sestra mogla...“ Ona ućuta, a Vandena se okrenu od Džaema i pogleda Moirainu.

Moiraina izgovori ono što nijedna od njih nije želela da čuje: „Crni Ađah.“ Iz sela dopre vika. „Bolje da ovo sakrijete“ – pokaza ka Draghkaru, koji je pao preko jedne leje cveća – „i to brzo. Doći će da provere da li vam treba pomoć, ali ako vide ovo, počeće priče koje vam se neće dopasti.“

„Da, naravno“, kaza Adeleas. „Džaeme, pođi im u susret. Reci im da ne znaš otkud sva ta buka, ali da je ovde sve u redu. Uspori ih.“ Sedokosi Zaštitnik odjuri u mrak prema zvuku seljana koji su se približavali. Adeleas se okrenu da pogleda Draghkara kao da je jedan od zbunjujućih odlomaka iz neke od njenih knjiga. „Bile Aes Sedai umešane ili ne, šta ga je moglo ovamo dovesti?“ Vandena ćutke pogleda Moirainu.

„Bojim se da vas moram ostaviti“, reče Moiraina. „Lane, hoćeš li da osedlaš konje?“ Kada on ode, ona reče: „Ostaviću vam pisma da ih pošaljete u Belu kulu, ako biste se za to pobrinule.“ Adeleas odsutno klimnu. Sva pažnja i dalje joj beše na stvoru na zemlji.

„A da li ćeš pronaći svoje odgovore tamo kuda ideš?“, upita Vandena.

„Možda sam već pronašla jedan za koji nisam ni znala da sam ga tražila. Samo se nadam da nije prekasno. Trebaće mi pero i pergament.“ Povuče Vandenu prema kući, ostavivši Adeleas da se pobrine za Draghkara.