Veliki lov

2 Dobrodošlica

Dvorane utvrde Fal Dara zvonile su od vesti o dolasku Amirlin Tron. Njihovi glatki kameni zidovi bili su škrto ukrašeni jednostavnim otmenim tapiserijama i oslikanim paravanima. Sluge u crnom i zlatnom jurile su svojim poslovima, žureći da pripreme sobe ili dostave uputstva kuhinjama. Žalili su se na sav glas kako neće moći sve da pripreme za tako važnu osobu jer ih niko nije na vreme upozorio. Tamnooki ratnici obrijanih glava, s perčinima uvezanim pletenom kožom, nisu trčali, ali su im koraci bili žurni, a lica su im sjala uzbuđenjem kome su se obično prepuštali samo pred bitku. Neki od njih obratili bi se Randu dok je prolazio: „Ah, tu si, Rande al’Tore. Mir bio na tvom maču. Pošao si da se urediš? Trebalo bi da izgledaš najbolje što možeš kada te predstave Amirlin Tron. Možeš biti siguran da će želeti da te vidi, kao i tvoja dva prijatelja i žene“

Otrčao je do stepenica koje su vodile ka muškim odajama. Bile su toliko široke da je dvadeset ljudi moglo da korača naporedo.

„Amirlin lično dolazi, i to bez najave, kao najobičnija torbarka. Mora da je zbog Moiraine Sedai i vas južnjaka, a? Zbog čega bi drugog?“

Široka gvožđem okovana vrata muških odaja bila su širom otvorena i napola zakrčena ljudima s perčinima, uzmuvanim zbog dolaska Amirlin.

„Ho, južnjače! Amirlin je ovde. Pretpostavljam da je došla zbog tebe i tvojih prijatelja. Mir, kakva je to čast za vas! Retko kada napušta Tar Valon, a za mog života nije posetila Krajine.“

Otarasio ih se s nekoliko reči. Morao je da se opere. Da nađe čistu košulju. Nema vremena za priču. Mislili su da razumeju Šta hoće, pa ga pustiše da ide. Niko od njih nije znao ništa sem da su on i njegovi prijatelji putovali u društvu Aes Sedai i da su njegove dve prijateljice bile na putu za Tar Valon, gde ih je čekala obuka. Ali njihove reči bole su ga kao da sve znaju. Došla je po mene.

Projurio je kroz muške odaje i uleteo u sobu koju je delio s Metom i Perinom... i stao u mestu zaprepašćeno razjapivši usta. Soba je bila puna žena u crnom i zlatnom. Sve su radile s jasnom svrhom. Nije to bila velika soba, a prozori – dva visoka i uska procepa za strele koji su gledali na jedno od unutrašnjih dvorišta – nimalo nisu doprinosili da soba izgleda veća. Tri kreveta na crno-belim platformama, svaki sa kovčegom kraj podnožja, tri jednostavne stolice, umivaonik kraj vrata i veliki ormar zakrčili su sobu. Osam žena u njoj izgledale su kao ribe u kotarici.

Jedva ga i pogledavši, žene nastaviše da vade iz ormara njegovu odeću, kao i Metovu i Perinovu, i da stavljaju novu. Sve što je bilo u džepovima završilo je na kovčezima, a odeću su smotale nehajno kao kakve stare krpe.

„Šta to radite?“, upita on ljutito kada je povratio dah. „To je moja odeća!“ Jedna od žena šmrknu i proturi prst kroz poderotinu na rukavu njegovog jedinog kaputa, a onda ga baci na hrpu na podu.

Druga žena, crnokosa, s velikim prstenom punim ključeva za pojasom, pogleda u njega. Bila je to Elansu, šatajan utvrde. On je o toj ženi strogoga lica mislio kao o domaćici, iako je kuća o kojoj se starala bila čitava tvrđava, a slušalo ju je na desetine slugu. „Moiraina Sedai je rekla da je sva vaša odeća iznošena, i da je gospa Amalisa naredila da vam se načini nova. Samo nemojte da smetate“, odlučno dodade, „i sve će biti za tili čas završeno.“ Malo je bilo muškaraca koje šatajan nije mogla da natera da rade Šta ona hoće – neki su govorili da čak ni lord Agelmar nije mogao da joj se odupre. Bilo je očigledno da nije očekivala nevolje od jednog mladića koji je mogao da joj bude sin.

Progutao je ono što je nameravao da kaže; nije bilo vremena za raspravu. Amirlin Tron je svakog časa mogla da pošalje nekog po njega. „Čast gospi Amalisi na njenim darovima“, uspeo je da izgovori na šijenarski način, „i čast tebi, šatajan Elansu. Molim te, prenesi moje reči gospi Amalisi, i poruči joj da rekoh da ću služiti srcem i dušom.“ To bi trebalo da zadovolji šijenarsku ljubav ka ceremonijama obeju žena. „Ali ako bi mi sada oprostila, želeo bih da se presvučem.“

„To je dobro“, opušteno reče Elansu. „Moiraina Sedai je rekla da se ukloni sva starudija. Svaki šav. Veš takođe.“ Nekoliko žena pogleda ga krajičkom oka. Nijedna nije krenula ka vratima.

Ugrizao se za obraz da se ne bi histerično zasmejao. Mnogi običaji u Šijenaru bili su drugačiji od onoga na Šta je navikao, a bilo je i ponečeg na šta se nikada neće navići, pa makar živeo i sto godina. Počeo je da se kupa u ranim jutarnjim časovima, kada su veliki popločani bazeni bili prazni, pošto je otkrio da bi u bilo koje drugo doba mogla da mu se pridruži neka žena. Mogla bi to biti obična služavka, ili čak gospa Amalisa, sestra lorda Agelmara – kupatila su bila jedino mesto u Šijenaru gde nije bilo razlika u društvenom položaju. Očekivale su od njega da im istrlja leđa u zamenu za istu uslugu, i pitale su zašto je tako crven u licu, da ga nije udarilo sunce? Uskoro su shvatile Šta znači njegovo crvenilo, i nije bilo žene u utvrdi koja nije bila opčinjena time.

Mogao bih da budem mrtav za sat vremena, ili nešto još i gore, a one čekaju da vide kako crvenim! Pročistio je grlo. „Ako biste sačekale napolju, dodaću vam ostatak odeće. Tako mi moje časti.“

Jedna od njih se tiho zakikota, a čak se i Elansu nasmešila, ali šatajan klimnu i pokaza ostalim ženama da pokupe zavežljaje koje su načinile. Ona je poslednja izašla, zastavši u dovratku da doda: „Čizme takođe. Moiraina Sedai je rekla sve.“

Otvorio je usta, a onda ih zatvorio. Barem su mu čizme još bile u dobrom stanju. Načinio ih je al’Van, obućar u Emondovom Polju. Bile su razgažene i udobne. Ali ako treba da da svoje čizme kako bi ga šatajan ostavila, pa da može da ide – daće joj čizme, kao i bilo Šta drugo što želi. Nije imao vremena. „Da. Da, naravno. Tako mi moje časti.“ Gurnuo je vrata, primoravši je da izađe iz sobe.

Kada je ostao sam, bacio se na krevet da skine čizme – još su bile dobre. Malo pohabane i napukle tu i tamo, ali još su mogle da se nose, a bile su razgažene – a onda se užurbano svukao i sve nagomilao preko čizama, pa se podjednako brzo i oprao nad umivaonikom. Voda je bila hladna; voda je uvek bila hladna u muškim odajama.

Ormar je imao troja široka vrata ukrašena jednostavnim šijenarskim rezbarijama, koje su više nagoveštavale no prikazivale niz vodopada i kamenitih jezeraca. Otvorivši središnja vrata, zaprepašćeno je pogledao Šta je zamenilo ono malo odeće što je doneo sa sobom. Tuce kaputa od najfinije vune, visokih okovratnika i kroja kao za trgovce ili plemiće. Većina ih je bila opervažena kao odeća za praznike. Tuce! Tri košulje uz svaki kaput, i od lana i od svile, širokih rukava i uskih manšeta. Dva plašta. A celog života mu je bio dovoljan jedan. Jedan je bio jednostavan, od debele tamnozelene vune, a drugi zagasitoplav, s visokim tvrdim okovratnikom opervaženim zlatom i s izvezenim čapljama... A visoko na levoj strani grudi, tamo gde bi neki plemić nosio svoj grb...

Ruka mu sama od sebe pođe k plaštu. Kao da nisu bili sigurni Šta će osetiti, prsti mu ovlaš dodirnuše izvezenu zmiju, skoro savijenu ukrug. Ali bila je to zmija s četiri noge i zlatnom lavljom grivom. Krljušti behu grimizne i zlatne, a na svakoj nozi pet zlatnih kandži. Trgao je ruku kao da se opekao. Svetlost mi pomogla! Da li je Amalisa naredila da se ovo uradi, ili Moiraina? Koliko li je ljudi videlo? Koliko njih zna šta je to, šta to znači? Čak je i jedna osoba suviše. Plamen me spalio, ona pokušava da me ubije. Prokleta Moiraina neće ni da priča sa mnom, a sada mi daje novu prokletu odeću da u njoj poginem!

Skoro iskoči iz kože kad začu kucanje na vratima.

„Da li ste završili?“, začu se Elansuin glas. „Svaki šav. Možda bi bolje bilo da ja...“ Čulo se škriputanje, kao da okreće bravu.

Rand iznenada shvati da je i dalje nag. „Završio sam“, povika. „Mir! Ne ulazi!“ Užurbano je pokupio odeću zajedno sa čizmama. „Doneću ja!“ Sakrivši se iza vrata, otvorio ih je tek koliko da gurne zavežljaj u ruke šatajan. „To je sve.“

Ona pokuša da proviri iza vrata. „Da li ste sigurni? Moiraina Sedai reče sve. Možda bi bolje bilo da pogledam...“

„To je sve“, prosikta on. „Časti mi moje!“ Ramenom je zalupio vrata ispred njenog nosa. S druge strane začu se smeh.

Obukao se na brzinu, mrmljajući sebi u bradu. Nije bio siguran da neka od njih neće naći kakav izgovor da uleti unutra. Sive pantalone bile su uže no što je navikao, ali ipak udobne, a košulja širokih rukava bila je toliko bela da bi svaka domaćica u Emondovom Polju bila zadovoljna kada dođe dan za pranje. Visoke čizme bile su udobne, kao da ih je nosio godinu dana. Nadao se da je to samo zasluga dobrog obućara, a ne opet neko delo Aes Sedai.

Sva ta odeća načinila bi zavežljaj veliki koliko on sam, ali navikao se na to da ponovo ima čiste košulje i da ne nosi iste pantalone dan za danom, sve dok od znoja i prašine ne postanu tvrde poput čizama, a da ih onda nosi i dalje. Izvadio je bisage iz svog kovčega i natrpao koliko je moglo da stane, a onda nevoljno po krevetu raširio svečarski plašt i nagomilao na njega još nekoliko košulja i pantalona. Kada je smotao opasni znak s unutrašnje strane i zavezao tako da je mogao da ga nosi na ramenu, zavežljaj se nije razlikovao od onih koje su drugi mladići nosili na putu.

Kroz prozore se probi grmljavina truba. Truba koje su dozivale fanfare pred zidinama i truba koje su odgovarale s kula tvrdinje.

„Oparaću kada budem imao vremena“, promrmljao je. Viđao je ranije žene kako paraju vez kada bi pogrešile ili se predomislile o šari. Nije izgledalo teško.

Ostatak odeće – u stvari, većinu – nabio je nazad u ormar. Nije bilo potrebe da ostavlja dokaze o bekstvu tamo gde bi prva osoba koja pomoli glavu kroz vrata mogla da ih vidi.

Kleknuo je pored kreveta, mršteći se i dalje. Popločano postolje na kome je stajao krevet bilo je u stvari peć u kojoj je čitave noći gorela tiha vatra, da bi krevet bio topao i po najgoroj šijenarskoj zimi. Noći su i dalje bile hladnije no što je on navikao u to doba godine, ali ćebad su sada bila dovoljna da ga zagreju. Otvorivši ložište, izvadio je zavežljaj koji nije mogao da ostavi za sobom. Bilo mu je drago što Elansu nije ni pomislila da bi tu držao odeću.

Stavivši zavežljaj preko ćebadi, odvezao je jedan kraj i delimično ga raširio. Bio je to zabavljačev plašt, okrenut naopako da se ne bi videle stotine zakrpa po njemu, zakrpa svih mogućih boja i veličina. Sam plašt bio je ceo; zakrpe su bile zabavljačeva oznaka. Nekada su bile zabavljačeva oznaka.

U zavežljaju su bile dve kutije od tvrde kože. U većoj je bila harfa, koju nikada nije ni dotakao. Harfa nikada nije bila namenjena nespretnim seljačkim prstima, momče. U drugoj, dugoj i tankoj, bila je zlatom i srebrom optočena flauta, kojom je više puta zaradio večeru i prenoćište otkad je otišao od kuće. Tom Merilin ga je naučio da svira flautu, pre no što je poginuo. Rand nije mogao ni da je dodirne a da se ne seti oštrih plavih očiju, dugih belih brkova i Toma kako mu gura uvezani plašt u ruke i viče da beži. A onda je Tom i sam pojurio, da se suoči s Mirdraalom koji je dolazio da ih pobije. Kao čudom, u Tomovim rukama pojavili su se noževi. Izgledalo je kao da nastupa.

Stresavši se, ponovo je smotao plašt u zavežljaj. „Gotovo je s tim.“ Razmišljajući o vetru na vrhu kule, dodao je: „Čudne stvari se dešavaju ovako blizu Pustoši.“ Nije bio siguran da veruje u to, ne onako kako je Lan mislio. U svakom slučaju, čak i izuzevši Amirlin Tron, bilo je više no krajnje vreme da se izgubi iz Fal Dare.

Uvukavši se u kaput koji je zadržao – bio je zagasite tamnozelene boje, i podsećao ga na šume njegovog doma, na Tamovu farmu u Zapadnoj šumi gde je odrastao, i na Vodenu šumu gde je naučio da pliva – opasao je mač označen čapljom, a s druge strane okačio tobolac prepun strela. Njegov nezapet luk bio je u uglu zajedno s Metovim i Perinovim. Pritka luka bila je za dve šake viša od njega. Sam ga je napravio kada su došli u Fal Daru i, sem njega, jedino su Lan i Perin mogli da ga zategnu. Gurnuvši smotano ćebe i svoj novi plašt kroz rupe u zavežljajima, podigao ih je na levo rame, prebacio bisage preko njih i zgrabio luk. Neka ti ruka kojom koristiš mač bude slobodna, pomislio je. Neka misle da sam opasan. Možda će neko i poverovati u to.

Odškrinuo je vrata i video da je hodnik skoro prazan. Samo je jedan sluga u livreji projurio, ali on ni ne pogleda Randa. Čim je odjek njegovih žustrih koraka utihnuo, Rand je izašao iz sobe. Pokušao je da hoda prirodno, opušteno, ali s bisagama na ramenima i zavežljajima na leđima, znao je da izgleda kao čovek koji kreće na put i nema namere da se vraća. Trube ponovo zaječaše. U unutrašnjosti utvrde zvučale su slabije.

Njegov konj, visoki dorat, bio je u severnoj konjušnici, koju su zvali Lordova konjušnica. Bila je blizu kapije koju lord Agelmar koristi kada ide na jahanje. Ali danas ni gospodar Fal Dare, niti bilo ko od njegove porodice, neće ići na jahanje i staja bi, izuzev dvojice konjušara, mogla biti prazna. Od Randove sobe do Lordove konjušnice bila su dva puta. Jedan je vodio oko utvrde, iza ličnog vrta lorda Agelmara, a onda niz suprotnu stranu, kroz kovačnicu, koja je sigurno takođe bila prazna, sve do dvorišta konjušnice. To je značilo dovoljno vremena da se izdaju naređenja, da otpočne potraga, pre no što on dospe do svog konja. Drugi put bio je znatno kraći: najpre preko spoljašnjeg dvorišta, u koje je upravo u tom trenutku pristizala Amirlin Tron, skupa s još desetak, ako ne i više, Aes Sedai.

Naježio se na tu pomisao. Bilo mu je dosta Aes Sedai za čitav život. Ma, i jedna je bila previše. To su govorile sve priče, a on je iz ličnog iskustva znao da je to tačno. Ali nije se iznenadio kada su ga noge same odvele ka spoljašnjem dvorištu. Nikada neće videti legendarni Tar Valon – nikada neće moći da dozvoli sebi taj rizik – ali možda bi, pre no što ode, mogao da vidi, makar samo na trenutak, Amirlin Tron. To bi bilo kao da je video neku kraljicu. Sigurno nema ničeg opasnog u pukom gledanju, i to izdaleka. Nastaviću da se krećem i izgubiću se odatle pre no što ona bude i znala da sam bio tu.

Otvorio je teška, gvožđem okovana vrata koja su vodila u spoljašnje dvorište i iskoračio u tišinu. Duž stražarskih staza na svakom zidu bili su načičkani ljudi. Vojnici s perčinima, sluge u livrejama i umazani radnici tiskali su se jedni pored drugih, dok su deca sedela na ramenima svojih starijih, ili se gurala ispod nogu. Svaki balkon bio je napunjen poput bureta jabuka, a lica su se videla čak i u uskim prorezima za strelce. Gomila ljudi delila je dvorište kao zid. Svi su ćutke gledali i čekali.

Protisnuo se duž bedema, ispred kovačnica i streličarnica po ivicama dvorišta – Fal Dara je bila tvrđava, a ne palata, uprkos svojoj veličini i sumornom veličanstvu, i sve u njoj služilo je toj svrsi – tiho se izvinjavajući ljudima koje bi gurnuo. Neki bi ga namršteno pogledali, a nekolicina je okrznula pogledom i njegove bisage i zavežljaje, ali niko nije narušio tišinu. Većinu nije ni bilo briga ko ih je to gurao.

S lakoćom je gledao preko glava većine ljudi. Jasno je video Šta se dešava u dvorištu. Odmah ispred glavne kapije stajao je red ljudi pokraj svojih konja. Bilo ih je šesnaestorica. Svi su imali različite oklope i drugačije mačeve, i niko od njih nije ličio na Lana, ali Rand ni za trenutak nije sumnjao da su to Zaštitnici. Okrugla lica, četvrtasta lica, duguljasta lica, uska lica – svi su imali isti pogled, kao da su videli ono što drugi ljudi nisu, kao da su čuli ono što drugi nisu. Iako su stajali opušteno, delovali su smrtonosno poput čopora vukova. Bili su slični samo po jednom: svi do jednog nosili su plašt koji je menjao boju, kakav je Rand prvi put u životu video na Lanu. Plašt koji kao da se utapao u pozadinu. Toliko ljudi u takvim plaštovima nije bilo lagodan prizor.

Desetak koraka ispred Zaštitnika pokraj svojih konja stajao je red žena. Kapuljače njihovih plaštova bile su zabačene. Izbrojao ih je četrnaest. Četrnaest Aes Sedai. To mora da su one. Visoke i niske, mršave i punačke, crne i plave, duge ili kratke kose, slobodno puštene, ili povezane. Odeća im je bila raznovrsna kao i kod Zaštitnika. Bilo je krojeva i boja koliko i žena. Ali opet, i one su pokazivale neku istorodnost primetnu samo kada su bile zajedno. Sve do jedne izgledale su tako da im se nije mogla proceniti dob. S te razdaljine, rekao bi da su sve mlade, ali znao je da bi izbliza sve bile kao Moiraina. Mladolike, ali i ne. Glatke kože, ali lica suviše zrelih za mladost, očiju koje suviše znaju.

Bliže? Budalo! Već sam suviše blizu! Spaljen da sam, trebalo je da idem dužim putem. Nastavio je ka svom cilju – ka drugim gvožđem okovanim vratima na suprotnom kraju dvorišta, ali nije mogao da prestane da gleda.

Aes Sedai su bile spokojne. Nisu se obazirale na gledaoce. Posmatrale su palankin sa zavesama, koji se sada nalazio u središtu dvorišta. Konji koji su ga nosili bili su mirni, kao da su im vozari kraj amova, ali kraj palankina je stajala samo jedna visoka žena. Imala je lice Aes Sedai i nije obraćala pažnju na konje. Ispred sebe je obema rukama držala dugačak štap s pozlaćenim plamenom na vrhu. Plamen je dosezao iznad njenih očiju.

Na suprotnom kraju dvorišta, naspram palankina, bio je lord Agelmar. Jednostavan i stamen, lica s koga se ništa nije moglo pročitati. Na visokom okovratniku njegovog tamnoplavog kaputa bile su tri crvene lisice u trku, znak kuće Džagad, kao i crni soko koji napada, znak Šijenara. Pred njim je stajao Ronan. Iako je omršavio zbog starosti, još je bio visok. Na vrhu dugačkog štapa u šambajanovim rukama bile su tri lisice izrezbarene od crvenog avatina. Ronan je bio Elansuin par u upravljanju tvrđavom, oni su šambajan i šatajan, ali Elansu mu je ostavljala malo posla, sem ceremonija i toga što je radio kao sekretar lorda Agelmara. Perčini i jednog i drugog bili su beli kao sneg.

Svi oni – Zaštitnici, Aes Sedai, gospodar Fal Dare i njegov šambajan – bili su nepokretni poput kamenja. Od neizvesnosti posmatračima kao da je zastao dah. Rand je uprkos sebi usporio.

Iznenada, Ronan glasno udari tri puta svojim štapom o široko kamenje pločnika, narušivši tišinu uzvikom: „Ko dolazi? Ko dolazi? Ko dolazi?“

Žena pored palankina u odgovor udari tri puta svojim štapom. „Čuvar Pečata. Plamen Tar Valona. Amirlin Tron.“

„Zašto da motrimo?“, odlučnim glasom upita Ronan.

„Zbog nade čovečanstva“, odgovori visoka žena.

„Protiv koga čuvamo stražu?“

„Protiv Senke u podne.“

„Koliko dugo ćemo motriti?“

„Od izlaska do izlaska sunca, sve dok se Točak vremena okreće.“

Agelmar se nakloni. Njegov sedi perčin njihao se na povetarcu. „Fal Dara nudi hleb, so i dobrodošlicu. Neka je dobro došla Amirlin Tron u Fal Daru, jer ovde se straža čuva, ovde se zavet drži. Dobro došla.“

Visoka žena povuče zavese palankina i Amirlin Tron iskorači. Tamnooka i neodredivog doba, kao i sve Aes Sedai, prešla je pogledom preko okupljenih posmatrača dok se ispravljala. Rand se trznu kada taj pogled pređe preko njega; osetio se kao da ga je dotakla. Ali njene oči preleteše dalje i padoše na lorda Agelmara. Sluga u livreji kleknu pored nje s peškirima složenim na srebrnom poslužavniku s kojih se dizala para. Ona svečano obrisa ruke i potapša lice vlažnom tkaninom. „Nudim zahvalnost za tvoju dobrodošlicu, sine moj. Neka Svetlost obasja kuću Džagada. Neka Svetlost obasja Fal Daru i sav njen narod.“

Agelmar se ponovo nakloni. „Počastvovani smo, majko.“ Nije zvučalo čudno što ga je zvala sinom, a on nju majkom, iako je njeno glatko lice u poređenju s njegovim izboranim činilo da on deluje kao njen otac, ako ne i deda. Snaga njene ličnosti bila je ravna njegovoj. „Kuća Džagada je tvoja. Fal Dara je tvoja.“

Sa svih strana začuše se radosni povici. Odzvanjali su poput morskih talasa pod zidinama utvrde.

Rand je zadrhtao i požurio ka vratima koja su vodila u bezbednost, ne obazirući se više na to koga je gurao. Samo tvoja prokleta mašta. Ona čak ni ne zna ko si. Ne još. Krv i pepeo, kad bi znala... Nije želeo da misli Šta bi se desilo kad bi znala ko je on, šta je on. Šta će se desiti kada napokon sazna. Pitao se ima li ona neke veze s vetrom na vrhu kule. Aes Sedai mogu da rade takve stvari. Kada se progurao kroz vrata i zalupio ih za sobom prigušivši urlik dobrodošlice koji je i dalje tresao dvorište, uzdahnuo je od olakšanja.

Hodnici su još bili prazni. Skoro da je trčao. Napolje, preko jednog manjeg dvorišta, s fontanom koja je žuborila u njegovom središtu, kroz još jedan hodnik i u popločano stajsko dvorište. Lordova konjušnica, sagrađena kao deo zida tvrdinje, bila je visoka i dugačka, s velikim prozorima koji su gledali ka unutrašnjost! zidina. Konje su držali na dva sprata. Kovačnica na drugoj strani dvorišta bila je tiha. Potkivač i njegovi pomoćnici otišli su da vide dobrodošlicu.

Tema, glavni konjušar, gruboga lica, sreo ga je na vratima i duboko se naklonio dodirnuvši najpre čelo, a zatim srce. „Duhom i srcem služim, moj lorde. Kako Tema može biti na usluzi, lorde?“ Ovde nije bilo ratničkog perčina; Temina kosa ličila je na prevrnutu sivu činiju.

Rand uzdahnu. „Po stoti put, Tema, ja nisam nikakav lord.“

„Kako moj lord kaže.“ Konjušar se ovoga puta još dublje pokloni. Nevolje je stvaralo njegovo ime. Rand al’Tor. Al’Lan Mandragoran. Kod Lana, prema običaju Malkijera, kraljevsko „al“ značilo je da je kralj, iako ga on sam nikada nije koristio. Za Randa, „al“ je bilo samo deo imena, iako je čuo da je nekada davno, pre no što su Dve Reke dobile svoje ime, to značilo sin toga i toga. Ali neki od slugu u utvrdi Fal Dara shvatili su to kao da je i on kralj, ili barem princ. Svi njegovi pokušaji da dokaže suprotno postigli su samo da mu položaj umanje na lorda. Barem je mislio da je tako. Toliko klanjanja nije video ni zbog koga, čak ni zbog lorda Agelmara.

„Osedlaj mi Riđana, Tema.“ Znao je kako ne vredi ni da spominje da će to učiniti sam; Tema ne bi dozvolio da Rand isprlja ruke. „Mislim da ću provesti nekoliko dana razgledajući zemlju oko grada.“ Kada se bude popeo na leđa velikog dorata, za nekoliko dana stići će do reke Erinin, ili preći granicu s Arafelom. A onda me nikada više neće pronaći.

Konjušar se pokloni do zemlje, i ostade tako. „Oprosti, moj lorde“, prošapta promuklim glasom. „Oprosti, ali Tema ne može da posluša.“ Pocrvenevši od posramljenosti, Rand se nervozno osvrnu – nikog drugog nije bilo na vidiku – a onda uhvati čoveka za ramena i podiže ga. Možda nije mogao da spreči Temu i još nekolicinu drugih da se tako ponašaju, ali mogao je da pokuša da spreči nekog drugog da to vidi. „Zašto ne, Tema? Tema, pogledaj me, molim te. Zašto ne?“

„Tako je naređeno, lorde moj“, reče Tema, i dalje šapćući. Stalno je spuštao pogled. Nije se plašio, ali bio je posramljen što ne može da ispuni Randov zahtev. Šijenarci su shvatali posramljenost onako kako drugi ljudi shvataju žigosanje zbog krađe. „Nijedan konj ne može da napusti ovu štalu dok se ta naredba ne promeni. Isto je sa svim štalama u utvrdi, moj lorde.“ Rand otvori usta da kaže kako je sve u redu, ali umesto toga samo ovlaži usne. „Nijedan konj iz bilo koje štale?“

„Da, moj lorde. Naredba je stigla maločas. Pre samo nekoliko trenutaka.“ Tema jačim glasom dodade: „Sve kapije su takođe zatvorene, moj lorde. Niko ne može da uđe ili izađe bez dozvole. Čak ni gradska straža, ili je tako Tema čuo.“

Rand proguta pljuvačku, ali i dalje se osećao kao da ga je neko stegao za grkljan. „Naredba, Tema. Došla je od lorda Agelmara?“

„Naravno, moj lorde. Od koga drugog? Lord Agelmar nije izdao naredbu Temi, naravno, niti čoveku koji je govorio s Temom, ali, moj lorde, ko bi drugi mogao da izda takvo naređenje u Fal Dari?“

Ko drugi? Rand poskoči kada se u zvonari tvrdinje zvučno oglasilo najveće zvono. Pridružiše se i druga, a onda i zvona iz grada.

„Ako Tema može biti tako smeo da primeti“, reče konjušar nadglasavši zvonjavu, „moj lord mora da je veoma srećan.“

Rand je morao da viče da bi ga Tema čuo. „Srećan? Zašto?“

„Dobrodošlica je završena, moj lorde.“ Tema pokaza ka zvonari. „Amirlin Tron će sada poslati po mog gospodara i njegove prijatelje.“

Rand potrča. Video je iznenađenje na Teminom licu, a onda je zamakao za ugao. Nije ga bilo briga Šta će Tema misliti. Sada će poslati po mene.