Veliki lov

12 Utkano u Šaru

Egvena požuri za Ninaevom prema grupici Aes Sedai oko Amirlininog palankina koji su nosili konji. Želja da sazna šta je izazvalo metež u Fal Dari beše snažnija čak i od brige za Randa. U tom trenutku bio je van njenog domašaja. Bela, njena čupava kobila, bila je s konjima Aes Sedai, kao i Ninaevin at.

Zaštitnici su načinili čelični krug oko Aes Sedai i palankina. Šake im behu na balčacima, a pogledi nemirni. Oni behu ostrvo spokoja u dvorištu po kome su šijenarski vojnici i dalje trčali među užasnutim stanovnicima utvrde. Egvena se progura do Ninaeve – na njih skoro niko nije obraćao pažnju nakon kratkog i oštrog pogleda Zaštitnika. Svi su znali da će poći skupa s Amirlin. Iz mrmljanja u gomili uhvatila je dovoljno da sazna za strelu koja se pojavila naizgled niotkuda i za strelca koji još nije uhvaćen.

Egvena stade, razrogačenih očiju, suviše zaprepašćena da bi i pomislila kako je okružuju Aes Sedai. Pokušaj ubistva Amirlin Tron. To se nije dalo ni zamisliti.

Amirlin je sedela u svom palankinu i razgovarala s lordom Agelmarom. Zavese behu razmaknute. Svi pogledi behu privučeni krvlju na njenom pocepanom rukavu.

„Ili ćeš pronaći lukonošu, ili ne, sine moj. Kako god, moj posao u Tar Valonu podjednako je hitan kao i Ingtarova potraga. Polazim smesta.“

„Ali, majko“, pobuni se Agelmar, „ovaj pokušaj da se uzme tvoj život menja sve. I dalje ne znamo ko je poslao tog čoveka, niti zašto. Samo još jedan sat, i daću ti i strelca i odgovore.“

Amirlin se kratko nasmeja, ali ne beše veselja u njenom smehu. „Trebaće ti primamljiviji mamac ili bolje mreže da uloviš ovu ribu, sine moj. Dok uhvatite tog čoveka, dan će toliko odmaći da će biti kasno za polazak.

Suviše je onih koji bi se radovali mojoj smrti da bih se brinula zbog ovog jednog. Možeš mi poslati vesti o onome što budeš otkrio, ako išta otkriješ.“ Njen pogled pređe preko kula nad dvorištem, grudobranima i streljačkim balkonima, koji još behu puni ljudi, mada sada tihih. Strela mora da je došla s nekog od tih mesta. „Mislim da je ovaj strelac već pobegao iz Fal Dare.“

„Ali, majko...“

Žena u palankinu preseče ga oštrim pokretom. Čak ni gospodar Fal Dare nije mogao previše da pritiska Amirlin. Pogled joj pređe na Egvenu i Ninaevu. Egveni se činilo da te prodorne oči vide sve njene tajne. Ona ustuknu, a onda se zaustavi i pade u naklon, pitajući se da li ispravno postupa. Niko joj nije objasnio pravila ponašanja pri susretu s Amirlin Tron. Ninaeva je ostala da stoji pravo i uzvratila Amirlinin pogled, ali posegla je za Egveninom rukom i stisnula je podjednako jako kao i ova nju.

„Dakle, ovo su tvoje dve, Moiraina“, kaza Amirlin. Moiraina jedva primerno klimnu, a ostale Aes Sedai okrenuše se da pogledaju dve žene iz Emondovog Polja. Egvena proguta pljuvačku. Sve su delovale kao da znaju, kao da imaju znanja neznana drugim ljudima. Svest da je to tačno nimalo joj nije pomagala. „Da, osećam lepu varnicu u obe. Ali kakav plamen će iz njih nastati? To je pitanje, zar ne?“

Egvenina usta behu suva kao prašina. Videla je gazda Padvina, stolara u Emondovom Polju, kako svoje alatke posmatra istim pogledom kojim Amirlin Tron gleda njih dve. Ova za ovo, ova za ono.

Amirlin naglo reče: „Vreme je da pođemo. Na konje. Lord Agelmar i ja možemo da se oprostimo i bez svih vas koje blejite kao polaznice na slobodni dan. Na konje!“

Na njenu zapovest, Zaštitnici pođoše svojim atovima, i dalje oprezni, a sve Aes Sedai, sem Leane, dostojanstveno se udaljiše od palankina ka svojim konjima. Dok su se Egvena i Ninaeva okretale da poslušaju, pored lorda Agelmara pojavi se sluga noseći srebrni putir. Agelmar ga uze i nezadovoljno stisnu usne.

„S ovim peharom iz moje ruke, majko, preuzmi i moje želje da budeš dobro ovoga dana, i svakoga...“

Šta god da je još rekao, Egvena ga uzjahujući Belu ne ču. Dok je uspela da se namesti i potapše čupavu kobilu, palankin je već krenuo ka otvorenoj kapiji. Konji koji su ga nosili išli su bez uzdi ili povoca. Leana je jahala kraj palankina, sa svojim štapom pričvršćenim kraj uzengija. Egvena i Ninaeva poteraše konje za njima, s ostalim Aes Sedai.

Povorku dočekaše povici i pozdravi gomile koja se gurala na gradskim ulicama. Tutnjanje bubnjeva i grmljavina truba behu skoro nadjačani. Zaštitnici su predvodili povorku, s barjakom Belog plamena koji se talasao na vetru, čuvajući stražu oko Aes Sedai i držeći gomilu na odstojanju. Lukonoše i kopljanici, s Plamenom izvezenim na grudima, pratili su ih u urednim redovima. Trube umukoše dok je kolona napuštala grad i polazila ka jugu, ali zvuci pozdrava iz unutrašnjosti gradskih zidina još su ih pratili. Egvena se često osvrtala, sve dok drveće i brda nisu sakrili kule i zidove Fal Dare.

Ninaeva, koja je jahala pored nje, odmahnu glavom. „Rand će biti dobro. S njim su lord Ingtar i dvadeset kopalja. Ionako ništa ne možeš da učiniš. Ne mogu ni ja.“ Pogleda ispod oka Moirainu. Vitka bela kobila Aes Sedai i Lanov visoki crni pastuv činili su čudan par sami po strani. „Još ne.“

Povorka zaokrenu putem ka zapadu. Nije se kretala brzo. Čak ni pešadinci u poluoklopu nisu mogli brzo da se kreću kroz šijenarska brda, niti da dugo drže korak. Ipak, trudili su se koliko su mogli.

Logori su se svake noći kasno dizali. Amirlin nije dozvoljavala zastanak sve dok ne preostane jedva dovoljno svetla da se podignu šatori. Bile su to zaravnjene bele kupole, taman dovoljno visoke da se pod njima stoji. Svaki par Aes Sedai iz istog Ađaha bio je u jednom, dok su Amirlin i Čuvar imale po šator za sebe. Moiraina je delila jedan s dve sestre iz Plavog. Vojnici su spavali na tlu u svom logoru, a Zaštitnici umotani u svoje plaštove blizu šatora Aes Sedai za koje su bili vezani. Šator koji su delile Crvene sestre delovao je neobično usamljeno bez ijednog Zaštitnika, dok je šator Zelenih izgledao skoro slavljenički. Te dve Aes Sedai često su dugo posle smrkavanja sedele i pričale s četvoricom Zaštitnika koje su imale.

Lan je jednom došao do šatora koji je Egvena delila s Ninaevom, i odveo Mudrost nekoliko koraka u tamu. Egvena je provirila kroz ulaz. Ništa nije mogla da čuje, sem kad je Ninaeva naposletku planula i uletela u šator. Samo se umotala u ćebad i ućutala. Egveni se učinilo da je plakala, mada je pokrila lice krajem svog ćebeta. Pre no što je otišao, Lan je dugo iz tame posmatrao šator. Posle toga nije više dolazio.

Moiraina im nije ni prilazila. Samo bi im klimnula u prolazu. Činilo se da sve vreme provodi pričajući s ostalim Aes Sedai, izuzev sa Crvenim sestrama, jašući uvek s ponekom od njih. Amirlin je retko dopuštala da zastanu radi odmora, a i tada samo kratko.

„Možda više nema vremena za nas“, tužno primeti Egvena. Moiraina je bila jedina Aes Sedai koju je poznavala. Možda – mada joj se nije sviđalo da to prizna – jedina za koju je bila sigurna da joj može verovati. „Pronašla nas je, i na putu smo za Tar Valon. Pretpostavljam da sada ima druge brige.“

Ninaeva tiho frknu. „Poverovaću da je završila s nama kad bude mrtva – ili ona ili mi. Ta je prepredena.“

Druge Aes Sedai dolazile su do njihovog šatora. Egvena je skoro iskočila iz kože prve noći po odlasku iz Fal Dare kada je neko razmakao platno na ulazu i kad je ušla punačka Aes Sedai, četvrtastog lica, kose koja je počinjala da sedi i blago pometenog pogleda u tamnim očima. Pogledala je svetiljku koja je visila s najviše tačke šatora, i plamen posta malo veći.

Egveni se učinilo da je nešto osetila, skoro da je nešto videla oko Aes Sedai kada je plamen zasjao jače. Moiraina joj je rekla da će jednog dana – kada bude više znala – moći da vidi kada druga žena usmerava, i da prepozna ženu koja može da usmerava čak i kada to ne čini.

„Ja sam Verin Matvin“, reče žena uz smešak. „A vi ste Egvena al’Ver i Ninaeva al’Mera. Iz Dve Reke, koje nekada bejahu Maneteren. Jaka je to krv. Peva.“

Egvena i Ninaeva se zgledaše dok su ustajale.

„Da li je ovo poziv od Amirlin Tron?“, upita Egvena.

Verin se nasmeja. Nos Aes Sedai bio je umrljan mastilom. „Oh, ne. Amirlin ima preča posla no da se bakće s dve mlade žene koje još nisu ni polaznice. Mada, ništa nije sigurno. U obema ima znatnih mogućnosti, naročito u tebi, Ninaeva. Jednog dana...“ Zastade zamišljeno trljajući prstom tačno preko mrlje. „Ali ovo nije taj dan. Ovde sam da te podučim, Egvena. Bojim se da si gurala nos malo dalje no što treba.“

Egvena uznemireno pogleda Ninaevu. „Šta sam uradila? Mislim da nisam ništa.“

„Oh, ništa pogrešno. Ne u potpunosti. Možda pomalo opasno, ali ne u potpunosti pogrešno.“ Verin sede na pod prekriven platnom, podvivši noge ispod sebe. „Sedite. Obe. Sedite. Neću da iskrivim vrat.“ Meškoljila se sve dok se nije udobno namestila. „Sedite.“ Egvena prekrštenih nogu sede naspram Aes Sedai. Trudila se što je više mogla da ne gleda Ninaevu. Nema potrebe da izgledam kao krivac pre no što saznam da li sam išta skrivila. A možda čak ni tada. „Šta sam to učinila što je opasno, ali ne u potpunosti pogrešno?“

„Ma usmeravala si Moć, dete.“

Egvena se samo zablenu. Ninaeva planu: „To je smešno. Zašto idemo u Tar Valon, ako ne zbog toga?“

„Moiraina... Hoću da kažem, Moiraina Sedai me je podučavala“, uspe Egvena da izusti.

Verin pokretom ruke naredi tišinu, i one ućutaše. Možda je delovala izgubljeno, ali ipak je bila Aes Sedai. „Dete, misliš li da Aes Sedai svaku devojčicu koja kaže da želi da postane jedna od nas smesta nauče kako se usmerava? Pa, pretpostavljam da ti nisi baš svaka devojčica, ali svejedno...“ Ozbiljno odmahnu glavom.

„Onda, zašto?“, odlučno upita Ninaeva. Ona nije bila podučavana, a Egvena još nije bila sigurna da li joj je to smetalo.

„Zato što je Egvena već usmeravala“, strpljivo odgovori Verin.

„I ja... I ja sam.“ Ninaeva nije zvučala srečno zbog toga.

„Pod drukčijim okolnostima, dete. To što si još u životu pokazuje da si pregrmela različite krize, i to potpuno sama. Mislim da znaš koliko si srečna. Od četiri žene primorane da učine što i ti, svega jedna preživi. Naravno, divljakuše...“ Verin se namršti. „Oprosti mi, ali bojim se da to jeste pojam koji mi u Beloj kuli često koristimo za žene što su uspele da bez ikakve obuke steknu neku grubu kontrolu – nasumičnu, i veoma slabu, baš kao ti, ali ipak izvesnu kontrolu. Tačno je da divljakuše imaju teškoće. Skoro uvek bi sagradile zidove kako bi sprečile sebe da shvate šta odista rade, a ti zidovi sprečavaju svesnu kontrolu. Što su duže ti zidovi građeni, teže ih je srušiti, ali ako se to može postići – pa, neke od najsposobnijih sestara bile su đivljakuše.“

Ninaeva se razdraženo promeškolji i pogleda ulaz, kao da pomišlja da ode.

„Ne vidim kakve to veze ima sa mnom“, kaza Egvena.

Verin trepnu, skoro kao da se pita otkud je sad pa ona došla. „S tobom? Pa, ništa. Tvoj problem je potpuno drugačiji. Većina devojaka koje žele da postanu Aes Sedai – čak i većina onih koje imaju to seme u sebi kao i ti – takođe se boje. Čak i pošto stignu do Kule i nauče šta i kako da rade, potrebno je da ih mesecima, korak po korak, usmerava neka od sestara ili od Prihvaćenih. Ali tebe ne. Po onome što mi je Moiraina ispričala, skočila si u to čim si znala da možeš, teturajući se po mraku, ni ne razmišljajući da možeš da naletiš na rupu bez dna. Oh, bilo je i drugih poput tebe. Nisi jedinstvena. Moiraina je bila takva. Kada je saznala šta si učinila, nije imala izbora no da počne da te podučava. Je li ti Moiraina ikada objasnila nešto od ovoga?“

„Nikada.“ Egvena požele da ne zvuči tako željno.

„Imala je... druge stvari na umu.“ Ninaeva tiho frknu.

„Pa, Moiraina nikada nije mislila da bilo kome treba reći ono što ne mora da zna. Puko znanje ne služi ničemu, ali to važi i za neznanje. Ja lično uvek sam više volela da znam.“

„Postoji li? Rupa, mislim?“

„Očigledno je u blizini“, odgovori Verin, nakrivivši glavu. „Ali sledeči korak?“, slegnu ramenima. „Vidiš, dete, što više pokušavaš da dotakneš Istinski izvor, što više pokušavaš da usmeravaš Jednu moć, postaje sve lakše da to odista i uradiš. Da, u početku se pružaš ka Izvoru i najčešće zagrabiš prazan vazduh. Možda i dodirneš saidar, ali čak i kada osetiš Jednu moć kako teče kroz tebe, otkriješ da ništa ne možeš s njom. Ili učiniš nešto, a to ne bude ono što si nameravala. U tome leži opasnost. Obično, uz obuku i usmeravanje – devojku usporava i strah – sposobnost da se dotakne Izvor i sposobnost da se usmerava Moć dođu zajedno. Ali ti si počela da pokušavaš, a nisi imala nikoga da te nauči kako da kontrolišeš ono što činiš. Znam da misliš kako nisi daleko odmakla, i zaista je tako, ali ti si kao neko ko je naučio kako da trči uzbrdo – barem ponekad – a da nije naučio kako da se spusti nizbrdo, ili da hoda. Pre ili posle pašćeš ako ne naučiš i ostalo. Sad, ne pričam o nečemu nalik na ono što se dešava nekom sirotom muškarcu kad počne da usmerava – nećeš poludeti, nećeš umreti, ne sa sestrama da te uče i vode – ali šta možeš učiniti a da to nisi nameravala, nesrečnim slučajem?“ Na trenutak Verinin pogled posta usredsređen. Na trenutak, činilo se da je pogled Aes Sedai obuhvatio Egvenu i Ninaevu oštro kao Amirlinin. „Tvoje urođene sposobnosti su snažne, dete, i bivaće sve snažnije. Moraš naučiti da vladaš njima pre no što se ozlediš, ili povrediš nekog drugog, ili mnoštvo ljudi. To je Moiraina pokušavala da te nauči. To je ono u čemu ću ja noćas pokušati da ti pomognem. Pomagače ti po jedna sestra svake noći sve dok te ne isporučimo u Serijamine sposobne ruke. Ona je Nadzornica polaznica.“

Egvena pomisli: Da li zna za Randa? Nije moguće. Da je makar i posumnjala, nikada mu ne bi dozvolila da napusti Fal Daru. Ali bila je sigurna da joj se nije pričinilo ono što je videla. „Hvala ti, Verin Sedai. Pokušaću.“

Ninaeva graciozno ustade. „Sešću pored vatre i ostaviti vas dve nasamo.“

„Trebalo bi da ostaneš”, reče Verin. „Dobro bi ti došlo. Sudeći po onome što mi je Moiraina ispričala, trebalo bi ti samo malo obuke pa da postaneš Prihvaćena.”

Ninaeva se na trenutak zamisli pre no što odlučno odmahnu glavom. „Hvala na ponudi, ali mogu da čekam do Tar Valona. Egvena, ako ti budem trebala, biću...”

„Po svim merilima”, preseče je Verin, „ti si odrasla žena, Ninaeva. Obično, što je polaznica mlađa, to je uspešnija. Ne toliko zbog obuke, već zbog toga što se od polaznice očekuje da učini šta joj se kaže kad joj se kaže, i to bez pitanja. To ima pravu svrhu tek kada sama obuka dosegne određenu tačku – tada bi oklevanje u pogrešno vreme, ili sumnja u ono što ti je rečeno, mogla da dovede do tragičnih posledica – ali bolje je stalno primenjivati disciplinu. S druge strane, od Prihvaćenih se očekuje da preispituju, budući da se smatra da tada već dovoljno znaju šta da pitaju i kada. Šta ti se više sviđa?”

Ninaeva stegnu suknju i mršteći se ponovo pogleda platno koje je pokrivalo ulaz. Naposletku, kratko klimnu i nanovo sede. „Pretpostavljam da bih i mogla”, odgovori.

„Dobro”, reče Verin. „Sad, tebi je ovo već poznato, Egvena, ali zbog Ninaeve preći ćemo to korak po korak. S vremenom, radićeš to ne razmišljajući – brže no što možeš da pomisliš – ali najbolje je da sada idemo polako. Molim te, zatvori oči. Bolje je ako te u početku ništa ne ometa.” Egvena sklopi oči. Nastade trenutak tišine. „Ninaeva”, kaza Verin, „molim te, sklopi oči. Biće zaista bolje.” Još jedna pauza. „Hvala ti, dete. Sad, morate da se ispraznite. Očistite svoje misli. Samo vam je jedno na umu. Pupoljak. Samo to. Samo pupoljak. Možete jasno da ga vidite. Možete da ga namirišete. Možete da ga osetite. Svaku žilicu svakog lista, svaki prevoj svake latice. Možete da osetite njegov sok kako teče. Osetite ga. Spoznajte ga. Postanite on. Vi ste isto što i pupoljak. Vi ste jedno. Vi ste pupoljak.”

Njen glas nastavio je da bruji hipnotički, ali Egvena nije više slušala. I ranije je radila tu vežbu, s Moirainom. Bila je spora, ali Moiraina je rekla da će vežbom postati brža. U sebi je bila ružin pupoljak. Crvene latice behu čvrsto savijene. A onda, pojavi se još nešto. Svetlost. Svetlost koja je obmotala latice. Lagano, one se otvoriše, okrenuvši se ka svetlosti, upijajući je. Ruža i svetlost behu jedno. Egvena i svetlost postadoše jedno. Osećala je kako najtanja nit svetlosti prolazi kroz nju. Posegla je za još, napregla se...

U trenutku svega nestade, i ruže i svetla. Moiraina je takođe rekla da to ne može biti prisilno. Uzdahnuvši, otvori oči. Ninaevino lice beše sumorno. Verinino smireno.

„Ne možeš da nateraš to da se dogodi“, govorila je Aes Sedai. „Moraš dopustiti da se desi. Moraš se predati Moći pre no što budeš mogla da je kontrolišeš.“

„To su potpune budalaštine*', promrmlja Ninaeva. „Ne osećam se kao cvet. Ako bih mogla da biram, osećam se kao trnoviti žbun. Mislim da ću ipak sačekati kraj vatre.“

„Kako hoćeš“, reče Verin. „Jesam li pomenula da polaznice obavljaju razne poslove? Peru sudove, ribaju podove, peru veš, poslužuju. Svakakve stvari. Ja lično mislim da sluge sve to rade daleko bolje, ali opšte je mišljenje da takvi poslovi grade karakter. Oh, ostaješ? Dobro. Pa, dete, zapamti da ponekad i trnoviti žbun nosi cvetove, prelepe i bele među trnjem. Pokušaćemo još jednom. Sad ispočetka, Egvena. Zatvorite oči.“

Nekoliko puta pre no što je Verin otišla Egvena je osetila tok Moći kroz sebe, ali nikada nije bio jak. Najviše što je uspela bilo je da izazove strujanje vazduha koje je nateralo platno na ulazu šatora da zadrhti. Bila je sigurna da bi i kijanjem postigla isto. S Moirainom je bilo bolje. Barem ponekad. Želela je da je Moiraina podučava.

Ninaeva nije ništa osetila, tako je rekla. Dok se sve to nije završilo, pogled joj je bio ukočen, a usta tako stisnuta da se Egvena bojala da ne počne da grdi Verin, kao da je Aes Sedai neka seljanka koja je ometa. Ali Verin joj jednostavno ponovo reče da sklopi oči, ovoga puta samo njoj.

Egvena je sedela i zevajući posmatrala njih dve. Bilo je kasno. Već je dobrano prošlo vreme kada bi već usnula. Ninaevino lice podsećalo je na leš. Stisnula je oči tako čvrsto kao da ne namerava da ih otvori nikada više, a šake stegla u prebledele pesnice. Egvena se nadala da Mudrost neće prasnuti. Ne posle toliko vremena.

„Oseti tok kroz sebe“, govorila je Verin. Glas joj se nije promenio, ali oči joj iznenada zasijaše. „Oseti tok. Tok Moći. Tok nalik na povetarac, nežno strujanje vazduha.“ Egvena se ispravi. Ovako ju je Verin vodila svaki put kada bi uspela da oseti tok Moći kroz sebe. „Nežni povetarac. Najmanje strujanje vazduha. Nežno.“ Iznenada, naslagana ćebad buknuše kao drvo za potpalu.

Ninaeva otvori oči i povika. Egvena nije bila sigurna da li je vrisnula. Sve što je znala bilo je da se našla na nogama, pokušavajući da šutne zapaljenu ćebad napolje, pre no što čitav šator izgori. Pre no što je drugi put zamahnula nogom, plamenovi nestadoše, ostavivši za sobom tragove dima koji se dizao iz nagorele mase i smrad spaljene vune.

„Pa“, kaza Verin. „Pa, nisam očekivala da gasim vatru. Nemoj sad da mi se onesvestiš, dete. Sada je sve u redu. Pobrinula sam se za to.“

„Ja... Bila sam besna.“ Ninaeva se tresla. Prebledela je. „Čula sam te kako pričaš o povetarcu, govoriš mi šta da radim, i vatra mi se samo pojavila u glavi. Ja... Ništa nisam htela da spalim. Bila je to samo mala vatra, u... u mojoj glavi.“ Stresla se.

„Čim je tako, mora da je bila veoma mala vatra.“ Verin se oglasi smehom koji nestade čim je primetila izraz Ninaevinog lica. „Jesi li dobro, dete? Ako ti je zlo, mogu...“ Ninaeva odmahnu glavom, a Verin klimnu. „Potreban ti je odmor. Obema. Preterano sam vas terala da radite. Morate da se odmorite. Amirlin će nas poterati na put pre zore.“ Ustavši, gurnu nogom nagorelu ćebad. „Reći ću da vam se donese još ćebadi. Nadam se da vam je ovo pokazalo koliko je kontrola zaista važna. Morate naučiti da uradite ono što ste htele i ništa više. Sem što biste mogle nekoga da povredite, ako povučete više Moći nego što je bezbedno – a još ne možete mnogo, ali biće sve više – ako povučete suviše, možete da se uništite. Mogle biste umreti. Ili da sagorite, uništite sposobnost koju imate.“ Kao da im upravo nije rekla da hodaju oštricom noža, ona veselo dodade: „Lepo spavajte.“ S tim rečima ih ostavi.

Egvena čvrsto zagrli Ninaevu. „Sve je u redu, Ninaeva. Nemoj da se plašiš. Kada naučiš da kontrolišeš...“

Ninaeva se promuklo nasmeja. „Ne plašim se.“ Pogleda ispod oka zadimljenu ćebad i brzo skrenu pogled. „Potrebno je više od puke vatrice da bih se ja uplašila.“ Ali nije ponovo pogledala ćebad, čak ni kad je Zaštitnik došao da ih zameni.

Verin više nije dolazila, kao što je i rekla da neće. U stvari, dok su putovali na jug i zapad, dan za danom, koliko god su brzo pešadinci mogli da idu, Verin na dve žene iz Emondovog Polja nije obraćala pažnju ništa više od Moiraine, ili bilo koje druge Aes Sedai. Nisu se ponašale neprijateljski, više su bile udaljene, kao da su prezauzete. To je samo povećalo Egveninu nelagodnost i nateralo je da se seti svih priča koje je kao dete čula.

Majka joj je uvek govorila da su priče o Aes Sedai samo muške budalaštine, ali ni ona niti bilo koja žena iz Emondovog Polja nisu srele nijednu pre Moiraine. Ona sama provela je dosta vremena s Moirainom i to joj je dokazalo da nisu sve Aes Sedai kao u pričama. Hladne manipulatorke i nemilosrdne uništiteljke. Slomiteljke sveta. Sada je barem znala da su ti -oni koji su slomili svet – bili muški Aes Sedai, iz Doba legendi, kada ih je još bilo. Ipak, to nije mnogo pomagalo. Nisu sve Aes Sedai bile kao iz priča, ali koliko njih jeste, i koje?

Aes Sedai koje su svake noći dolazile do šatora bile su tako različite da joj to uopšte nije pomoglo da razbistri misli. Alvijarin je bila hladna i poslovna kao trgovci koji su dolazili da kupe vunu i duvan, iznenađena što i Ninaevu treba podučavati – ali spremna, oštra s primedbama uvek voljna da ponovo pokuša. Alana Mosvani se smejala i pričala o svetu i muškarcima koliko i podučavala. Alana se, što se Egvene ticalo, previše zanimala za Randa, Perina i Meta. Pogotovu za Randa. Najgora je bila Lijandrin, jedina koja je nosila šal, ostale su spakovale svoje pre polaska iz Fal Dare. Lijandrin je sedela igrajući se crvenim obodom svog šala i nešto malo podučavala, a i to nevoljno. Ispitivala je Egvenu i Ninaevu kao da su optužene za neki zločin, a sva njena pitanja bila su u vezi s trojicom mladića. Nastavila je tako sve dok je Ninaeva nije izbacila – Egvena nije znala zašto je Ninaeva to učinila – a onda je uz upozorenje otišla.

„Pazite se, kćeri moje. Više niste u svom selu. Sada se brčkate u vodama gde vas nešto može ugristi.”

Konačno kolona stiže do sela Medo, na obali More, koja je tekla duž granice između Sijenara i Arafela i ulivala se u reku Erinin.

Egvena je bila uverena da je Randa počela da sanja zbog pitanja koja joj je o njemu postavljala Aes Sedai. Počela je i da brine da li će on i ostali morati da prate Rog Valera u Pustoš. Snovi su uvek bili loši, ali isprva to behu obični košmari. Ali do noći kada su stigli do Meda, snovi se promeniše.

„Oprosti, Aes Sedai“, skromno reče Egvena, „da li si videla Moirainu Sedai?“ Vitka Aes Sedai samo joj mahnu da se skloni i požuri niz zakrčenu seosku ulicu osvetljenu bakljama, uzvikujući nekome da bude pažljiv s njenim konjem. Žena je bila iz Žutog Ađaha, mada nije nosila svoj šal; Egvena ništa više o njoj nije znala, čak ni ime.

Medo je bilo malo selo – mada se Egvena zaprepastila kada je shvatila da je ono o čemu je mislila kao o malom selu bilo veliko kao Emondovo Polje. Bilo je preplavljeno pridošlicama, višestruko brojnijim od stanovnika. Uske ulice bile su zakrčene konjima i ljudima koji su se gurali ka dokovima pored seljana što su klečali kad bi neka Aes Sedai prošla. Sve beše osvetljeno oštrom svetlošću buktinja. Dva doka zabila su se u reku Moru nalik na kamene prste. Kraj svakog je bio par malih brodova s dva jarbola. Tu su konji bili utovarivani pomoću čekrka, konopaca i platnenih nosiljki podvučenih ispod konjskih trbuha. Reka obasjana mesečinom bila je zakrčena s još više brodova, visokih i stamenih, a na vrhu jarbola sijale su im svetiljke. Neki već behu natovareni, a neki su čekali svoj red. Čamci su zbog podignutih kopalja ličili na plivajuće ježeve.

Egvena je pronašla Anaiju na levom doku kako nadgleda utovar i grdi spore. Mada nikada nije rekla više od dve reči Egveni, Anaija je delovala drugačije od ostalih, više nalik na neku ženu iz Emondovog Polja. Egvena je mogla da je zamisli kako mesi hleb u kuhinji; tako nije mogla da zamisli nijednu od ostalih. „Anaija Sedai, da li si videla Moirainu Sedai? Moram da razgovaram s njom.“

Aes Sedai se osvrnu, odsutno se namrštivši. „Šta? Oh, to si ti, dete. Moiraina je otišla. A tvoja prijateljica Ninaeva već je na Rečnoj kraljici. Morala sam lično da je uguram u čamac. Sve vreme se drala da neće bez tebe. Svetlosti, kakva gužva! Trebalo bi i ti da se ukrcaš. Pronađi čamac do Rečne kraljice. Vas dve putovaćete s Amirlin Tron, stoga pazi kako se ponašaš kada se ukrcaš. Bez scena i dreke.“

„Na kom je brodu Moiraina Sedai?“

„Ni na jednom, devojko. Otišla je pre dva dana, a Amirlin je pobesnela.“ Anaija se namršti i odmahnu glavom, iako je uglavnom pazila šta radnici rade. „Prvo Moiraina nestane s Lanom, a onda Lijandrin odmah za njom, a potom Verin. Nijedna nikom ne kaže ni reč. Verin nije čak povela ni svog Zaštitnika; Tomas je sve nokte izgrizao brinući se zbog nje.“ Aes Sedai pogleda ka nebu. Bilo je vedro i mesec je sijao. „Moraćemo ponovo da pozovemo vetar. Amirlin ni zbog toga neće biti srećna. Kaže da hoće da za sat vremena pođemo ka Tar Valonu, i da neće trpeti odlaganja. Ne bih volela da budem na mestu Moiraine, Lijandrin ili Verin kada ih Amirlin sledeči put bude videla. Poželeće da su ponovo polaznice. Zašto, dete, šta je bilo?“

Egvena duboko uzdahnu. Moiraina otišla? Nemoguće! Moram da kažem nekome, ko mi se neće smejati. Zamislila je Anaiju u Emondovom Polju, kako sluša nevolje svoje kćerke; uklapala se u tu sliku. „Anaija Sedai, Rand je u nevolji.“

Anaija je odmeri. „Onaj visoki dečko iz tvog sela? Već ti nedostaje, je li? Pa, ne bi me iznenadilo da jeste u nevolji. Mladići njegovih godina obično jesu. Mada mi je onaj drugi – Met? – izgledao kao neko ko traži nevolje. U redu, dete. Nisam htela da ti se rugam, niti te olako shvatam. Kakva nevolja, i kako si to saznala? On i lord Ingtar mora da su već vratili Rog u Fal Daru. Ili su morali da ga slede u Pustoš, a s tim se ništa ne može uraditi.“

„Mi...mislim da nisu u Pustoši, niti u Fal Dari. Sanjala sam.“ To reče napola prkosno. Kada je izgovorila, zvučalo je budalasto, ali činilo se tako stvarnim. Odista je to bio košmar, ali stvaran. Najpre je bio čovek s maskom preko lica i plamenom umesto očiju. Uprkos krinci, učinilo joj se da se iznenadio što ju je video. Prestravila se od njegovog pogleda. Tresla se toliko da je mislila da će joj kosti popucati, ali on je odjednom nestao. Tada je videla kako Rand spava na zemlji, umotan u plašt. Nad njim je stajala žena i gledala ga. Lice joj je bilo skriveno senkom, ali oči su joj sijale poput meseca. Egvena je znala da je zla. A onda svetlost blesnu, i oni nestadoše. Oboje. A iza svega toga, skoro kao nešto sasvim drugo, bio je osećaj opasnosti. Kao da je oko naivnog jagnjeta počela da se sklapa zamka. Mnogozuba zamka. I kao da se vreme usporilo, gledala je kako gvozdeni zubi puze sve bliže. San se nije izgubio kad se probudila, kao što to obično biva. A toliko je snažno osećala opasnost da je još želela da se osvrće – mada je nekako znala da je usmerena na Randa, ne na nju.

Pitala se da li je ta žena bila Moiraina, ali je zbog toga samu sebe izgrdila. Toj ulozi više je odgovarala Lijandrin. Ili možda Alana; i nju je zanimao Rand.

Nije mogla da natera sebe da sve to ispriča Anaiji. Svečano reče: „Anaija Sedai, znam da zvuči budalasto, ali on je u opasnosti. Velikoj opasnosti. Znam to. Osetila sam. I dalje osećam.“

Anaija je zamišljeno pogleda. „Pa, sad“, tiho reče, „kladim se da niko nije razmotrio mogućnost da si Snevač. To je malo verovatno, dete, ali... Nismo ih imali... oh... četiri ili pet stotina godina. A Sanjanje je blisko povezano s Proricanjem. Ako zaista možeš da Sanjaš, može biti da si u stanju i da Proričeš. To bi žacnulo Crvene. Naravno, možda je bio samo običan košmar, zato što malo spavamo, jedemo hladnu hranu i tako naporno putujemo otkako smo otišli iz Fal Dare. A i nedostaje ti tvoj mladić. To je daleko verovatnije. Da, da, dete, znam. Zabrinuta si zbog njega. Da li si u snu mogla da vidiš kakva je opasnost?“

Egvena odmahnu glavom. „Samo je nestao, i osetila sam opasnost. I zlo. Osetila sam čak i pre njegovog nestanka.“ Stresla se i protrljala ruke. „Još je osećam.“

„Pa, pričaćemo više o tome na Rečnoj kraljici. Ako jesi Snevač, postaraću se da budeš obučena kao što bi Moiraina trebalo... Ti tamo!“, iznenada povika Aes Sedai, a Egvena poskoči. Visok čovek, koji je upravo seo na sanduk vina takođe poskoči. Nekoliko drugih ubrzaše korak. „To je za utovar, a ne za sedenje! Pričaćemo na brodu, dete. Ne, glupane! Ne možeš sam da nosiš! Hoćeš li da se povrediš?“ Anaija se ljutito zaputi niz dok, grdeći nesrećnog seljanina gore no što bi Egvena očekivala od nje.

Egvena zaškilji u mraku prema jugu. Bio je tamo negde. Ne u Fal Dari, ne u Pustoši. Bila je sigurna. Čuvaj se, vunoglavi mamlaze. Ako te ubiju pre no što te izvučem iz ovoga, ja ću te živog odrati. Nije ni pomislila da se zapita kako će ga iz bilo čega izvući, kada ide u Tar Valon.

Obmotavši plašt oko sebe, zaputila se da pronađe čamac do Rečne kraljice.