Veliki lov

34 Točak tka

Zora je već zarudela kada se Tom Merilin vratio u Grozd.. Čak i u delu gde je bilo najviše krčmi i dvorana, svakog dana jedno kratko vreme Forgejt bi bio tih i miran, prikupljajući snagu. Kako je trenutno bio raspoložen, Tom ne bi primetio ni da je prazna ulica zapaljena.

Neki od Bartanesovih gostiju uporno su ga zadržavali dugo pošto je većina već otišla. Dugo pošto je i sam Bartanes otišao na spavanje. Sam je za to bio kriv, jer je prestao s Velikim lovom na Rog i počeo s pričama i pesmama koje je izvodio po selima: „Mara i tri glupa kralja“, Kako je Suza ukrotila Džaina Lakonogog i priče o Anli, mudroj savetnici. Nameravao je da to bude njegov lični opis njihove gluposti, ni ne sanjajući da će iko od njih zaista slušati, a kamoli da će nekoga zanimati. Na neki način zanimati. Tražili su sve više i više toga, ali smejali su se na pogrešnim mestima i pogrešnim stvarima. Smejali su se i njemu, očigledno misleći da neće primetiti, ili da će puna kesa gurnuta u njegov džep izlečiti svaku ranu. Dvaput ju je umalo bacio.

Teška kesa koja mu je pekla džep i ponos nije bila jedini razlog lošem raspoloženju. Nije to čak ni bio prezir plemića. Postavljali su mu pitanja u vezi s Random, ni ne trudeći se da budu suptilni s običnim zabavljačem. Zašto je Rand u Kairhijenu? Zašto ga je andorski lord poveo u stranu? Običnog zabavljača? Suviše pitanja. Nije bio siguran da su mu odgovori bili dovoljno vešti. Zarđao mu je osećaj za Veliku igru.

Pre no što je skrenuo ka Grozdu, otišao je do Velikog drveta. Nije bilo teško otkriti gde neko odseda u Kairhijenu, samo ako se koji dlan podmaže srebrnjacima. Još nije bio siguran šta namerava da kaže. Rand je otišao sa svojim prijateljima i Aes Sedai. To je ostavilo neko osećanje nedovršenosti. Dečkoje sada prepušten samome sebi. Spaljen da sam, nemam više veze s tim!

Prođe kroz praznu trpezariju, što je bilo retko, i polete uz stepenište, preskačući po dva stepenika. Ili je, barem, to pokušavao. Desna noga nije mu se dobro savijala, pa je skoro pao. Gunđajući sebi u bradu, sporije pređe ostatak puta i tiho otvori vrata svoje sobe da ne bi probudio Denu.

Uprkos sebi, nasmeši se kada je vide kako leži na krevetu lica okrenutog ka zidu, još u haljini. Zaspala čekajući me. Luckasta devojka. Pomislio je to s nekom blagošću; nije bio siguran da postoji išta što bi ona učinila a da on ne bi mogao da oprosti ili pronađe za to neki izgovor. U tom trenutku odluči da će joj dopustiti da nastupa. Spusti kutiju za harfu na pod i stavi joj ruku na rame da je probudi i kaže joj.

Ona se mlitavo prevrnu na leđa. Staklaste oči razrogačeno su ga gledale iznad preklanog grla. Krevet je pod njom bio taman i vlažan.

Tomu pozli. Da mu se grlo nije toliko stisnulo, pa nije mogao da diše, povratio bi ili vrisnuo. Ili oboje.

Skripanje vrata ormara beše jedino upozorenje. Munjevito se okrenu. Noževi iskočiše iz njegovih rukava i u isti mah poleteše mu iz ruku. Prvo sečivo pogodi u grlo jednog debelog ćelavog čoveka s bodežom u ruci. On se zatetura. Krv je kuljala oko stisnutih prstiju dok je pokušavao da vrišti.

Ali to što se okrenuo na povređenoj nozi skrenulo je Tomovo drugo sečivo. Nož je pogodio jednog vrlo mišićavog čoveka s ožiljcima na licu u desno rame, dok je izlazio iz ormara. Nož ispade iz grmaljeve ruke koja iznenada presta da ga sluša. On se zatetura ka vratima.

Pre no što čovek načini drugi korak, Tom izvadi još jedan nož i zaseče ga preko zadnjeg dela noge. Grmalj viknu i pade. Tom ga uhvati za masnu kosu i tresnu mu lice o zid pored vrata. Čovek ponovo vrisnu kada balčak noža u njegovom ramenu udari o dovratak.

Tom je primakao svoje sečivo na palac od grmaljevog tamnog oka. Čovek je zbog ožiljaka na licu delovao prekaljeno, ali netremice je gledao u vrh noža, ne mrdajući. Debeljko, koji je upola ležao u ormaru, trznu se poslednji put.

„Pre no što te ubijem“, kaza Tom, „reci mi. Zašto?“ Glas mu beše tih i obamro. Osećao se kao da je iznutra otupeo.

„Velika igra“, tihim glasom odgovori čovek. Imao je ulični naglasak i odeću. Ali odeća je za nijansu bila predobra, premalo nošena. Imao je daleko više novca no što bi bilo koji čovek iz Forgejta mogao imati. „Ništa lično protiv tebe, shvataš? To je samo Igra.“

„Igra? Ja nisam upleten u Daes Dae’mar! Ko bi hteo da me ubije zbog Velike igre?“ Čovek je oklevao. Tom približi sečivo. Da je grmalj trepnuo, trepavice bi mu očešale vrh noža. „Ko?“

„Bartanes“, začu se promukli odgovor. „Lord Bartanes. Ne bismo te ubili. Bartanes hoće informacije. Samo je želeo da čuje šta znaš. Može tu biti zlata i za tebe. Jedna lepa, debela zlatna kruna za ono što znaš. Možda dve.“

„Lažove! Sinoć sam bio u Bartanesovom zamku. Bio sam mu blizu kao sad tebi. Da je bilo šta hteo od mene, ne bih živ otišao.“

„Kažem ti da te već danima tražimo, kao i bilo koga ko nešto zna o tom andorskom lordu. Sve do sinoć nisam znao kako se zoveš, dok ti dole nisam čuo ime. Lord Bartanes je velikodušan. Moglo bi da bude i pet kruna.“ Čovek pokuša da skloni glavu od noža, a Tom ga jače gurnu uza zid. „Kog andorskog lorda?“ Ali znao je. Svetlost mu pomogla, znao je.

„Rand. Od kuće al’Tora. Visok. Mlad. Majstor sečiva, ili bar nosi mač. Znam da je došao da te poseti. On i Ogijer. Pričali ste. Reci mi šta znaš, i možda čak i ja dodam koju krunu.“

„Budalo“, prodahta Tom. Denaje zbog ovoga umrla? Oh, Svetlosti, mrtva je. Požele da zaplače. „Momak je čobanin.“ Čobanin u kicoškom kaputu, okružen Aes Sedai kao cveće pčelama. „Samo čobanin.“ Čvršće stegnu čoveka za kosu.

„Čekaj! Čekaj! Mogao bi da zaradiš više od pet kruna, ili čak deset. Najverovatnije stotinu. Sve kuće žele da znaju o tom Randu al’Toru. Prišle su mi dve ili tri. S onim što znaš, a ja znam ko još želi da zna, obojica bismo mogli da se napunimo k’o brod. A bila je tu i neka žena, gospa, koju sam više puta video dok sam se raspitivao o njemu. Ako saznamo ko je ona... ma, i to bismo mogli da prodamo.“

„U svemu tome samo si u jednoj stvari pogrešio“, odgovori mu Tom. „Pogrešio?“ Grmaljeva druga ruka stade da klizi ka pojasu. Sigurno je tamo imao još jedan nož. Tom nije obraćao pažnju.

„Nije trebalo da diraš devojku.“

Čovekova šaka polete ka pojasu, a onda se samo trže kada Tom zabi svoj nož.

Tom ga pusti da padne dalje od vrata. Samo je jedan trenutak stajao, pre no što se umorno sagnuo da izvuče svoje bodeže. Vrata se uz tresak otvoriše, a on se munjevito okrenu iskeženog lica.

Zera se trže. Ruka joj polete ka grlu dok ga je zaprepašćeno gledala. „Ona glupača Ela tek mi sad reče“, potreseno kaza, „da su se dva Bartanesova čoveka sinoć raspitivala za tebe, a s onim što sam jutros čula... Ti reče da više nisi u Igri.“

„Pronašli su me“, umorno odgovori on.

Pogled joj pade s njegovog lica. Kada vide dva leša na podu, razrogači oči. Žurno uđe u sobu zatvorivši vrata. „Ovo je loše, Tome. Moraćeš da napustiš Kairhijen.“ Pogled joj se spusti na krevet i dah joj stade. „Oh, ne. Oh, ne. Oh, Tome, tako mi je žao.“

„Još ne mogu da odem, Zera.“ Zastao je, a onda nežno prebacio ćebe preko Dene, pokrivši joj lice. „Prvo moram još nekog da ubijem.“

Gostioničarka se strese i otrgnu pogled od kreveta. Glas joj je podrhtavao. „Ako misliš na Bartanesa, zakasnio si. Svi već pričaju o tome. Mrtav je. Sluge su ga jutros pronašle raščerečenog u spavaćoj sobi. Prepoznali su ga samo zahvaljujući tome što mu je glava bila nabijena na šiljak iznad kamina.“ Uhvati ga za ruku. „Tome, ne možeš da sakriješ da si sinoć bio tamo. Ni od koga ko to želi da zna. Dodaj tome ovu dvojicu i čitav Kairhijen misliće da si umešan.“ Poslednje reči behu izgovorene pomalo radoznalim tonom, kao da se i ona pita.

„Pretpostavljam da nije ni bitno“, tupim glasom joj odgovori. Nije mogao da odvoji pogled od kreveta. „Možda ću se vratiti u Andor. U Kaemlin.“

Ona ga uhvati za ramena i okrenu od kreveta. „Vi muškarci“, uzdahnu, „uvek razmišljate ili mišićima ili srcem, a nikada glavom. Kaemlin je za tebe loš koliko i Kairhijen. I tamo i ovde, završićeš mrtav, ili u zatvoru. Misliš li da bi ona to htela? Ako želiš da joj odaš počast, ostani živ.“

„Hoćeš li se pobrinuti...“ Nije mogao da dovrši. Starim, pomisli. Omekšao sam. Izvadi prepunu kesu iz džepa i stavi je u njene ruke. „Ovo bi trebalo da bude dovoljno za... sve. I da pomogne kad počnu da se raspituju za mene.“

„Pobrinuću se za sve“, odgovori mu ona nežno. „Moraš da ideš, Tome. Smesta.“

On nevoljno klimnu i polako poče da gura nekoliko stvari u par bisaga. Dok je radio, Zera prvi put dobro pogleda debelog čoveka koji je napola virio iz ormara i glasno dahnu. On je upitno pogleda; znao je da joj krv ne smeta.

„Ovo nisu Bartanesovi ljudi, Tome. Barem onaj tamo nije.“ Klimnu ka debelom. „Javna je tajna u Kairhijenu da radi za kuću Rijatin. Za Galdrijana.“

„Galdrijan“, ravnim glasom kaza on. U šta me je onaj prokleti čobanin uvalio? U šta su nas Aes Sedai obojicu uvalile? Ali Galdrijanovi Ijudi suje ubili.

Mora da mu se na licu videlo ponešto od onoga o čemu je razmišljao. Zera oštro reče: „Dena bi htela da živiš, budalo! Pokušaj da ubiješ kralja, i bićeš mrtav pre no što mu priđeš na stotinu hvatova, ako i toliko uspeš!“ Od gradskih zidina začu se urlik, kao da pola Kairhijena viče. Mršteći se, Tom pogleda kroz prozor. Iza sivih zidina koje su se dizale nad krovovima Forgejta debeli stub dima dizao se ka nebu. Daleko iza zidina. Pored prvog crnog stuba, nekoliko sivih pramenova brzo je preraslo u još jedan, a iza njih pojavilo se još pramičaka. On proceni daljinu i duboko udahnu.

„Možda bi bilo dobro da i ti razmisliš o odlasku. Izgleda kao da neko pali žitnice.“

„I ranije sam preživela nerede. Idi sada, Tome.“ Poslednji put pogledavši pokrivenu Denu, on pokupi svoje stvari. Ali dok je polazio, Zera ponovo progovori: „Opasan ti je pogled u očima, Tome Meriline. Zamisli da Dena ovde sedi, živa i zdrava. Zamisli šta bi ti rekla. Da li bi te pustila da se ni zbog čega ubiješ?“

„Ja sam samo matori zabavljač“, odgovori on s vrata. A Rand al’Tor je samo čobanin, ali obojica radimo ono što moramo. „Kako bih ja to mogao da budem opasan?“

Dok je zatvarao vrata za sobom, sakrivši nju, sakrivši Denu, gorak, vučji osmeh ozari mu lice. Noga ga je bolela, ali jedva ju je osećao dok je žurio niz stepenice i napolje iz gostionice.

Padan Fejn zauzda konja na vrhu brda iznad Falmea, usred jednog od retkih šumaraka koji su ostali na gorama u čijem je podnožju grad bio. Tovarni konj s dragocenim teretom udari ga po nozi, a on ga i ne gledajući šutnu u rebra. Životinja frknu i ustuknu koliko joj je dopustio povodac vezan za sedlo. Žena nije htela da mu da svog konja, ništa više no što su Prijatelji Mraka koji su ga pratili želeli da ostanu u brdima sami s Trolocima, bez Fejnovog zaštitničkog prisustva. On je s lakoćom rešio oba pitanja. Konj nije bio potreban mesu u troločkom kazanu. Ženini saputnici bili su potreseni putovanjem duž Puteva, do Kapije izvan davno napuštenog stedinga na Tomanskoj glavi. Prizor Troloka kako spremaju večeru učinio je preživele Prijatelje Mraka vrlo poslušnim.

Sa oboda šumarka Fejn osmotri grad bez zidina i podrugljivo se isceri. Jedan mali trgovački karavan prolazio je između štala, prostora za konje i dvorišta za kola, koji su predstavljali granice grada, dok je drugi izlazio, podižući malo prašine sa zemlje nabijene mnogim godinama takvog prometa. Sudeći po odeći, vozari i nekolicina koji su pored njih jahali bili su meštani, ali konjanici su imali mačeve, pa čak i nekoliko kopalja i lukova. Vojnici koje je video, a bilo ih je nekoliko, uopšte nisu gledali naoružane ljude koje su navodno pokorili.

Tokom dana i noći koje je proveo na Tomanskoj glavi naučio je ponešto o tim ljudima, tim Seanšanima. Barem onoliko koliko je poraženi narod znao. Nije bilo teško uhvatiti nekoga nasamo, a uvek su odgovarali na pravilno postavljena pitanja. Ljudi su sakupljali informacije o osvajačima, kao da su zaista verovali kako će nekada moći da urade nešto s onim što znaju. Ali ponekad su pokušavali da ne kažu sve. Žene je, reklo bi se, najviše zanimalo da vladari, ma ko bili, nastave sa svojim životom. Ali primećivale su sitnice koje muškarci nisu, a i brže su pričale, kad prestanu da vrište. Deca su pričala najbrže, ali retko kad bi rekla nešto korisno.

Tri četvrtine onoga što je čuo odbacio je kao gluposti i glasine koje su prerasle u bajke, ali sada je povukao neke od tih zaključaka. Izgleda da je u Falme mogao da uđe ko god hoće. Trgavši se, shvati da je još „gluposti“ bilo istina, kada vide dvadeset vojnika koji izjahaše iz grada. Nije jasno mogao da razazna njihove životinje, ali to svakako nisu bili konji. Jurili su sa skladnom gracioznošću, a njihova tamna koža kao da se presijavala na jutarnjem suncu. Poput krljušti. Fejn iskrivi vrat da bi ih gledao kako nestaju u unutrašnjost, a onda mamuznu konja prema gradu.

Meštani među konjušnicama, kolima i ograđenim prostorom za konje pogledali su ga jednom ili dvaput. Ni oni njega nisu zanimali. Jahao je pravo u grad, na kaldrmisanu ulicu koja je vodila ka luci. Jasno je video luku i velike seanšanske brodove čudnog oblika. Niko ga nije zaustavio dok je pretraživao ulice, koje niti behu prazne, niti zakrčene. Ovde je bilo više seanšanskih vojnika. Ljudi su žurili, gledajući svoja posla, klanjajući se kad god bi vojnici prošli, ali Seanšani nisu na njih obraćali pažnju. Uprkos naoružanim Seanšanima na ulicama i brodovima u luci, na površini je sve izgledalo mimo, ali Fejn je osećao napetost ispod svega toga. Uvek je dobro prolazio kada su ljudi bili napeti i prestravljeni.

Dođe do jedne velike kuće koju je čuvalo više od deset vojnika. Fejn stade i sjaha. Izuzev jednog, koji je očigledno bio oficir, većina je nosila neukrašene crne oklope, a njihovi šlemovi podsećali su ga na glave skakavaca. Dva debelokošca, s tri oka i kljunom umesto usta stajala su ispred vrata, nalik na žabe; dva vojnika, svaki pored jednog stvorenja, imala su tri oka naslikana na grudima svojih oklopa. Fejn odmeri plavo oivičeni barjak koji se vijorio nad krovom, jastreba raširenih krila s munjama u kandžama, i u sebi se zakikota.

Iz kuće preko puta izlazile su i u nju ulazile žene na srebrnim povocima, ali nije na njih obraćao pažnju. Saznao je od seljana za damane. Kasnije će mu možda biti korisne, ali ne sada.

Vojnici su ga gledali, pogotovo oficir, čiji je oklop bio sav zlatan, crven i zelen.

Nateravši sebe da se osmehne, Fejn se prisili i na duboki naklon. „Moji lordovi, imam ovde nešto što će zanimati vašeg Velikog lorda. Uveravam vas da će to želeti da vidi, kao i mene.“ Pokaza ka četvrtastom prtljagu na svom tovarnom konju, još umotanom u ogromno prugasto ćebe u kome su ga njegovi ljudi pronašli.

Oficir ga odmeri od glave do pete. „Zvučiš kao stranac u ovoj zemlji. Jesi li položio zakletve?“

„Pokoravam se, čekam i služiću“, vešto odgovori Fejn. Svi koje je ispitivao govorili su o tim zakletvama, mada niko nije razumeo šta znače. Ako ovi ljudi hoće zakletve, bio je spreman da se u bilo šta zakune. Odavno je izgubio račun koliko je zakletvi položio.

Oficir pokaza dvojici svojih ljudi da pogledaju šta je pod ćebetom. Iznenađeno stenjanje zbog težine kada su ga podigli sa samara pretvori se u uzdahe kada smakoše ćebe. Oficir bezizražajno pogleda srebrom ukrašeni kovčeg na kaldrmi, a onda se okrenu Fejnu. „Dar dostojan same carice. Poći ćeš sa mnom.“

Jedan od vojnika grubo pretraži Fejna, ali on to ćutke izdrža, primetivši da su oficir i dva vojnika koja su ponela kovčeg predali svoje mačeve i bodeže pre no što su ušli. Sve što je mogao da nauči o tim ljudima, ma koliko malo bilo, moglo bi da pomogne, mada je već bio siguran u svoj plan.

Uvek je bio samopouzdan, ali nikada više no tamo gde su se lordovi bojali ubilačkog noža sopstvenih podanika.

Kada prođoše kroz vrata, oficir se namršti na njega. Fejn se na trenutak zapita zašto. Naravno. Zveri. Šta god da su bile, svakako nisu gore od Troloka, a pogotovu ne od Mirdraala. Nije ih ni pogledao. Sada je bilo prekasno da se pretvara kako ih se plaši. Ali Seanšanin ništa ne reče, samo ga povede dublje u kuću.

I tako se Fejn nađe licem prema podu, u sobi bez nameštaja, samo s paravanima koji su skrivali zidove, dok je oficir pričao visokom lordu Turaku o njemu i njegovom poklonu. Sluge doneše sto na koji će staviti kovčeg, da visoki lord ne bi morao da se saginje. Fejn je video samo njihove užurbane papučice. Nestrpljivo je čekao svoj trenutak. Doći će vreme kada neće on biti taj koji se klanja.

A onda vojnike otpustiše, a Fejnu rekoše da ustane. On to polako učini, posmatrajući i visokog lorda, obrijane glave i dugih noktiju, plave svilene odore izvezene cvetovima, i čoveka koji je stajao kraj njega, neobrijane polovine svetle kose upletene u dugu pletenicu. Fejn je bio siguran da je čovek u zelenom bio samo sluga, ma koliko veliki, ali sluge su mogle biti korisne, pogotovo one na visokom položaju.

„Čudesan dar.“ Turak diže pogled s kovčega ka Fejnu. Visoki lord mirisao je na ruže. „Ali pitanje se samo postavlja. Kako je neko poput tebe došao do kovčega koga mnogi manji lordovi ne bi mogli da priušte? Jesi li lopov?“

Fejn cimnu svoj iznošen i ne baš čist kaput. „Ponekad je neophodno da čovek izgleda niži no što jeste, visoki lorde. Moj trenutni zapušteni izgled dopustio mi je da ti neometano donesem ovo. Ovaj kovčeg je star, visoki lorde – star kao Doba legendi – a u njemu je blago kakvo je malo njih ikada videlo. Uskoro – vrlo uskoro, visoki lorde – moći ću da ga otvorim, i da ti dam ono što će ti omogućiti da zauzmeš ovu zemlju dokle god želiš, do Kičme sveta, Aijelske pustare i zemalja iza nje. Ništa neće moći da ti se suprotstavi, visoki lorde, kada ja...“ Ućuta kada Turak poče svojim dugonoktim prstima da prelazi preko kovčega.

„Viđao sam ovakve kovčege, kovčege iz Doba legendi“, kaza visoki lord, „mada nijedan nije bio ovako lep. Načinjeni su da ih otvore samo oni koji znaju, ali ja – ah!“ On pritisnu kitnjaste šare, začu se oštar kliktaj, i onda podiže poklopac. Treptaj nečega nalik na iznenađenje prelete mu preko lica.

Fejn se do krvi ugrize za usnu da ne bi zarežao. To što nije on otvorio kovčeg umanjilo mu je položaj s koga je mogao da se cenjka. Ipak, sve ostalo moglo je da prođe kao što je nameravao, samo ako bi se mogao naterati da bude strpljiv. Ali toliko dugo je bio strpljiv.

„Ovo su blaga iz Doba legendi?“, reče Turak, jednom rukom uzevši povijeni Rog, a drugom krivi bodež s rubinom u zlatnom balčaku. Fejn stegnu šake u pesnice da ne bi posegao za bodežom. „Doba legendi“, tiho ponovi Turak, prateći vrhom bodeža srebrno pismo oko zlatnog levka Roga. Obrve mu se iznenađeno digoše. Bio je to prvi otvoreni izraz koji je Fejn na njemu video, ali već sledećeg trenutka Turakovo lice ponovo posta bezizražajno. „Imaš li ti predstave šta je ovo?“

„Rog Valera, visoki lorde“, spremno odgovori Fejn, zadovoljan što vidi da je čovek s pletenicom razjapio usta. Turak samo klimnu, kao za sebe.

Zatim se visoki lord okrenu. Fejn trepnu i otvori usta, a onda, na oštar pokret plavokosog čoveka, ćutke pođe.

Bila je to još jedna soba iz koje je prvobitni nameštaj bio izbačen i zamenjen paravanima i jednom jedinom stolicom okrenutom ka visokom okruglom ormaru. I dalje držeći Rog i bodež, Turak pogleda ka kredencu, a potom skrenu pogled. Ništa ne reče, ali drugi Seanšanin ispali nekoliko brzih naređenja i kroz nekoliko trenutaka na vrata iza paravana uđoše ljudi u jednostavnim vunenim odorama, noseći još jedan stočić. Za njima dođe mlada žena kose tako svetle da je izgledala skoro bela. Ruke joj behu pune malih stalaka od izglačanog drveta, najrazličitijih oblika i veličina. Odora joj je bila od bele svile, i tako tanka da je Fejn mogao jasno da vidi njeno telo, ali samo je bodež gledao. Rog je bio samo sredstvo, ali njegov deo bio je bodež.

Turak dodirnu jedan od drvenih stalaka koje je devojka držala, i ona ga postavi u sredinu stola. Po uputstvima čoveka s pletenicom ljudi okrenuše stolicu prema stočiću. Kosa nižih slugu padala im je do ramena. Brzo se udaljiše uz poklone tako duboke da su im glave skoro doticale kolena.

Postavivši Rog na stalak tako da je stajao pravo, Turak položi bodež na sto pred sobom i krenu da sedne.

Fejn nije mogao više da čeka. Posegnu ka bodežu.

Plavokosi čovek silovito ga zgrabi za zglob. „Neopevano pseto! Znaj da šaka koja dodirne vlasništvo visokog lorda bez dozvole biva odsečena.“

„Moj je“, odreza Fejn. Strpljenja! Tako dugo.

Zavalivši se u stolicu, Turak podiže jedan plavo lakirani nokat i Fejn bi odvučen s puta tako da je visoki lord nesmetano mogao da gleda Rog.

„Tvoj?“, kaza Turak. „U kovčegu koji nisi mogao da otvoriš? Ako mi budeš dovoljno zanimljiv, možda ću ti i dati bodež. Čak i ako jeste iz Doba legendi, takve stvari me ne zanimaju. Ali pre svega, odgovorićeš mi na jedno pitanje: zašto si meni doneo Rog Valera?“

Fejn još jednom čežnjivo pogleda bodež, a onda otrže svoj zglob i protrlja ga dok se klanjao. „Da bi mogao da ga oglasiš, visoki lorde. Onda, ako želiš, možeš da zauzmeš čitavu ovu zemlju. Čitav svet. Možeš da srušiš Belu kulu i smrviš Aes Sedai, jer čak ni njihove moći ne mogu da zaustave junake koji su se vratili iz mrtvih.“

„Ja treba da ga oglasim.“ Turakov glas beše ravan. „I da srušim Belu kulu. Još jednom, zašto? Tvrdiš da se pokoravaš, čekaš i služiš, ali ovo je zemlja krivokletnika. Zašto mi daješ svoju zemlju? Imaš li nešto lično protiv tih... žena?“

Fejn pokuša da učini svoj glas ubedljivim. Strpljenja, kao crv koji rije iznutra. „Visoki lorde, moja porodica je s kolena na koleno prenosila tradiciju. Služili smo visokog kralja, Artura Pendraga Tanreala. Kada su ga veštice iz Tar Valona ubile, nismo napustili naše zavete. Dok su drugi ratovali i uništavali ono što je Artur Hokving stvorio, mi smo se držali naših zakletvi, i patili zbog toga, ali ipak ih se držali. To je naša tradicija, visoki lorde, prenošena s oca na sina, i s majke na kćer, svih onih godina otkad je visoki kralj umoren. Da čekamo povratak vojski koje je Artur Hokving poslao preko Aritskog okeana, da očekujemo povratak potomstva Artura Hokvinga da uništi Belu kulu i povrati ono što je pripadalo visokom kralju. A kada se Hokvingova krv vrati, služićemo i savetovati, kao što smo visokog kralja. Visoki lorde, izuzev oboda, barjak koji se vijori nad ovim krovom jeste barjak Lutaira, sina koga je Artur Pendrag Tanreal poslao preko okeana s njegovim vojskama.“ Fejn pade na kolena, dobro oponašajući kako su ga preplavila osećanja. „Visoki lorde, želim samo da služim i savetujem potomke visokog kralja.“

Turak je toliko dugo ćutao da se Fejn zapita da li je potrebno još ubeđivanja. Bio je spreman na to, ma koliko trebalo. Ali naposletku visoki lord progovori: „Izgleda da znaš ono što niko, ni od visokih, ni od niskih, nije ni pomenuo otkad smo ugledali ovu zemlju. Ljudi ovde o tome govore kao o još jednoj glasini, ali ti znaš. Vidim ti u očima, čujem to u tvom glasu. Skoro da mislim kako si poslat ne bi li me namamio u neku zamku. Ali ko bi na taj način upotrebio Rog Valera? Niko od onih od Krvi koji su došli s Hailene nisu mogli da imaju Rog, jer legende govore da je u ovoj zemlji bio skriven. A svakako da bi ga bilo koji lord ove zemlje upotrebio protiv mene pre no što bi mi ga predao. Kako to da si posedovao Rog Valera? Tvrdiš li da si neki junak iz legendi? Jesi li počinio hrabra dela?“

„Nisam ja nikakav junak, visoki lorde.“ Fejn se samoprekorno nasmeši, ali izraz Turakovog lica ni najmanje se ne promeni, pa on odustade od toga. „Moj predak pronašao je Rog za vreme meteža koji je nastao posle smrti visokog kralja. On je znao kako da otvori kovčeg, ali ta tajna umrla je s njim u Stogodišnjem ratu, koji je rasparčao kraljevstvo Artura Hokvinga, tako da su svi koji su došli posle njega znali da je Rog unutra i da ga moramo čuvati dok se potomstvo visokog kralja ne vrati.“

„Skoro da ti verujem.“

„Veruj, visoki lorde. Kada oglasiš Rog...“

„Nemoj da upropastiš ono malo u šta si uspeo da me ubediš. Ja neću dunuti u Rog Valera. Kada se vratim u Seanšan, predaću ga carici kao najveći od mojih trofeja. Možda će ga sama carica oglasiti.“

„Ali, visoki lorde“, pobuni se Fejn, „moraš...“ Fejn se stropošta na zemlju dok mu je glava zvonila. Tek kada mu se pogled razbistri, vide čoveka sa svetlom pletenicom kako trlja pesnicu i shvati šta se desilo.

„Neke reči“, tiho kaza on, „nikada se ne koriste s visokim lordom.“ Fejn odluči da će čovek umreti.

Turak pogleda od Fejna ka Rogu tako spokojno kao da ništa nije video. „Možda ću te dati carici uz Rog Valera. Možda ćeš joj biti zabavan: čovek koji tvrdi da je njegova porodica ostala verna kada su svi drugi prekršili svoje zakletve ili ih zaboravili.“

Fejn prikri iznenadno ushićenje ustajanjem. Nije čak ni znao da ta carica postoji dok je Turak nije spomenuo, ali da ponovo ima pristup jednom vladaru... To je otvaralo nove putanje, nove planove. Pristup vladaru sa silom Seanšana pod njom i Rogom Valera u rukama. Mnogo bolje no da od ovog Turaka načini velikog kralja. Mogao je da čeka na ponešto od svog plana. Polako. Ne smeš da mu daš do znanja koliko ga želiš. Posle toliko vremena, još malo strpljenja neće škoditi. „Kako visoki lord želi“, reče, pokušavajući da zvuči kao čovek koji samo hoće da služi.

„Izgledaš skoro željno“, kaza Turak, a Fejn se jedva uzdrža da se ne žacne. „Reći ću ti zašto neću da oglasim Rog Valera, ili čak da ga zadržim. To će te možda izlečiti od žudnje. Ne želim da moj dar uvredi caricu svojim postupcima; ako ne možeš da obuzdaš svoju želju, nikada neće biti ni zadovoljena, jer nikada nećeš napustiti ove obale. Znaš li da je onaj koji dune u Rog Valera vezan za njega? Da dok god je on ili ona u životu, za svakog drugog to je samo običan rog?“ Nije zvučao kao da očekuje odgovor, niti je zastao da ga čuje. „Ja sam dvanaesti u naslednoj liniji za Kristalni presto. Ako zadržim Rog Valera, svi između mene i trona pomisliće da želim da budem prvi. Carica, naravno, želi da se mi nadmećemo među sobom, tako da je nasledi najsnažniji i najlukaviji, ali trenutno je naklonjena svojoj drugoj kćeri, i ne bi blagonaklono gledala na bilo koju pretnju upućenu Tuon. Ako ga oglasim, pa makar joj ga potom položio pred noge, zajedno sa svim ženama u Beloj kuli na povocu, carica će, neka bi večno živela, svakako poverovati da nameravam nešto više no da jednostavno budem njen naslednik.“

Fejn se zaustavi pre no što napomenu kako bi to uz pomoć Roga bilo moguće. Nešto u glasu visokog lorda nagoveštavalo je – ma koliko Fejnu bilo teško da poveruje u to – da je zaista želeo da ona večno živi. Moram biti strpljiv. Kao crv u drvetu.

„Caričini Osluškivači mogu biti svuda“, nastavi Turak. „Mogu biti bilo ko. Huan je rođen i odrastao u kući Aladon, kao i njegova porodica jedanaest pokolenja pre njega, ali čak i on mogao bi biti Osluškivač.“ Čovek s pletenicom skoro načini pokret poricanja, pre no što se ponovo ukoči. „Čak i visoki lord ili visoka gospa mogu da otkriju da Osluškivači znaju njihove najdublje tajne. Mogu se probuditi već predati Tragačima za istinom. Istinu je uvek teško naći, ali Tragači ne štede bola u svojoj potrazi, a tražiće onoliko dugo koliko misle da je potrebno. Veoma se trude da ne dozvole smrt visokog lorda ili visoke gospe u njihovim rukama, naravno, budući da ruka nijednog čoveka ne sme pogubiti nekoga u čijim venama teče krv Artura Hokvinga. Ako carica mora da naredi takvu smrt, nesrećnika živog stave u svilenu vreću, a tu vreću obese na Kulu gavranova i ostave je dok ne istruli. Takve predostrožnosti za nekog poput tebe ne bi bile preduzete. U Dvoru devet meseca, u Seandaru, neko poput tebe mogao bi biti predat Tragačima zbog treptaja oka, pogrešno izgovorene reči, nečijeg hira. Jesi li još željan?“

Fejn uspe da natera kolena da zadrhte. „Zelim samo da služim i savetujem, visoki lorde. Znam mnogo toga što može biti korisno.“ Taj dvor u Seandaru zvučao je kao mesto gde će njegove namere i veštine naići na plodno tle.

„Dok ne zaplovim nazad u Seanšan, zabavljaćeš me pričama o svojoj porodici i njenoj tradiciji. Olakšanje je pronaći drugog čoveka u ovoj od Svetlosti zaboravljenoj zemlji koji može da me zabavi. Iako pretpostavljam da obojica lažete. Možeš napustiti moje prisustvo.“ Nijedna reč više nije bila izgovorena, ali devojka skoro bele kose i skoro providne odore pojavi se i brzo kleknu pred visokog lorda spuštene glave, prinevši mu lakirani poslužavnik s jednom šoljom koja se pušila.

„Visoki lorde“, reče Fejn. Čovek s pletenicom, Huan, uhvati ga za ruku, ali on se otrže. Huan gnevno stisnu usne dok se Fejn klanjao najdublje što je mogao. Lagano ću ga ubiti, da. „Visoki lorde, neki me prate. Nameravaju da otmu Rog Valera. To su Prijatelji Mraka, i gore od toga, visoki lorde. Nisu više od dan ili dva za mnom.“

Turak srknu crnu tečnost iz tanke šoljice koju je držao vrhovima dugih noktiju. „Malo je Prijatelja Mraka ostalo u Seanšanu. Oni koji prežive Tragače za istinom završe kod glavoseče. Možda će biti zanimljivo sresti Prijatelja Mraka.“

„Visoki lorde, oni su opasni. Imaju Troloke sa sobom. Predvodi ih jedan koji se zove Rand al’Tor. Mladić, ali toliko opak u Senci, da je to teško poverovati. Lažljiv je i prevejan. U mnogim mestima tvrdio je o sebi svašta, ali Troloci uvek dolaze za njim, visoki lorde. Troloci uvek dolaze... i ubijaju.“

„Troloci“, mislio se Turak. „U Seanšanu nema Troloka. Ali Vojske Noći imale su druge saveznike. Druge stvorove. Često sam se pitao da li grolm može da ubije Troloka. Narediću da se motri za slučaj da tvoji Troloci i Prijatelji Mraka dođu, ako to nije još jedna laž. Ova zemlja umara me dosadom.“ Uzdahnu i udahnu isparenja iz svoje šolje.

Fejn dozvoli namrštenom Huanu da ga odvuče iz sobe, ni ne slušajući ljutito predavanje o tome šta će se desiti ako još jednom ne napusti prisustvo lorda Turaka kada mu je za to data dozvola. Jedva je primetio kada su ga gurnuli na ulicu s jednim novčićem i naredili da se sutra vrati. Rand al’Tor je sada njegov. Napokon ću ga videti mrtvog. A onda će svet platiti zbog onoga što mi je učinjeno.

Kikoćući se sebi u bradu, povede konje u grad u potrazi za gostionicom.