Veliki lov

38 Vežba

Sedeći na krevetu prekrštenih nogu, u svojoj beloj haljini, Egvena je trima sićušnim svetlosnim loptama tkala šaru iznad svojih ruku. Nije trebalo to da radi bez bar jedne Prihvaćene koja bi je nadgledala, ali Ninaeva je, streljajući očima i besno koračajući tamo-amo pred malim kaminom, ipak nosila zmijski prsten Prihvaćenih, a njena bela haljina imala je raznobojne prstenove po porubu, mada joj, doduše, još nije bilo dozvoljeno da bilo koga podučava. Egvena je tokom proteklih trinaest nedelja otkrila kako ne može da odoli. Znala je koliko je sada bilo lako da dodirne saidar. Uvek je mogla da ga oseti kako je čeka, nalik na neki lep miris ili dodir svile, kako je privlači i mami. A kada bi ga dotakla, retko kada je mogla sprečiti sebe da usmerava, ili da barem pokuša. Koliko puta nije uspela, toliko i jeste, ali to ju je samo gonilo napred.

Cesto ju je plašilo. Plašilo ju je koliko je snažno želela da usmerava, i kako se sivo i bezbojno osećala kada nije usmeravala. Želela je da ga sveg ispije, uprkos upozorenjima da će sagoreti. Ta želja ju je najviše plašila. Ponekad je želela da nikada nije ni došla u Tar Valon. Ali strah je nije sprečavao dugo, ništa duže od straha da će je neka Aes Sedai ili Prihvaćena, izuzev Ninaeve, uhvatiti.

U njenoj sobi bilo je prilično bezbedno. Min je bila tu. Sedela je na tronošcu i posmatrala je, ali dovoljno je poznavala Min da zna kako je ona nikada neće prijaviti. Mislila je da je veoma srećna što je stekla takve dve prijateljice otkad je došla u Tar Valon.

Kao i sve sobe polaznica, bila je to mala soba bez prozora. Ninaevi je trebalo tri koraka da pređe od jednog do drugog belog zida. Ninaevina soba bila je mnogo veća, ali budući da nije stekla prijateljice među Prihvaćenima, dolazila je u Egveninu sobu kada je imala potrebu da priča s nekim, ak i u trenucima kao sada, kada uopšte nije pričala. Sićušna vatra u uskom ognjištu fino je grejala, uprkos prvim jesenjim mrazevima, mada Egvena nije bila sigurna da će tako dobro služiti kada dođe zima. Mali radni sto bio je sve od nameštaja, a njene stvari uredno su visile sa niza vešalica na zidu, ili bile na kratkoj polici iznad stola. Polaznice su obično bile suviše zauzete da provode vreme u svojim sobama, ali danas je bio slobodan dan. Svega treći otkad su ona i Ninaeva došle u Belu kulu.

„Elsa je danas zurila u Galada, dok je vežbao sa Zaštitnicima“, reče Min ljuljajući se na tronošcu.

Loptice na trenutak zastadoše na Egveninim rukama. „Može da gleda u šta god hoće“, prividno opušteno odgovori Egvena. „Ne znam samo zašto bi to mene zanim

„Pretpostavljam da nema razloga. Jeste da je strašno zgodan, ako ti ne smeta što je onoliko krut. Lepo ga je gledati, pogotovu bez košulje.“

Lopte počeše razjareno da se vrte. „Uopšte nemam želju da gledam Galada, u košulji ili bez nje.“

„Ne bi trebalo da te zadirkujem“, pokajnički kaza Min. „Žao mi je zbog toga. Ali voliš da ga gledaš nemoj tako da se mrštiš na mene kao i skoro svaka žena u Beloj kuli koja nije Crvena. Videla sam Aes Sedai u dvorištu za vežbanje kada je on tamo, a pogotovu Zelene. Kažu da proveravaju Zaštitnike, ali ne viđam ih toliko kada Galad nije tamo. Čak i kuvarice i služavke dolaze da ga gledaju.“

Lopte stadoše u mestu. Egvena je piljila u njih. Onda nestadoše. Odjednom se zakikota. „Jeste zgodan, zar ne? Čak i kada hoda izgleda kao da pleše.“ Pocrvene. „Znam da ne bi trebalo da buljim za njim, ali ne mogu da se uzdržim.“

„Ni ja“, kaza Min, „a ja vidim kakav je.“

„Ali, ako je dobar...“

„Egvena, Galad je toliko dobar da počupaš kosu. Povrediće nekoga samo zato što je to u korist većeg dobra. Ne bi čak ni primetio ko je povređen, jer bi toliko bio usredsređen na svoj cilj, ali čak i da primeti, očekivao bi od njih da to shvate i misle kako je sve u redu.“

„Valjda si u pravu“, reče Egvena. Videla je Mininu sposobnost da pogleda ljude i sazna svakakve stvari o njima; Min nije pričala sve što je videla, i nije uvek sve primećivala, ali bilo je toga dovoljno da Egvena poveruje. Baci pogled ka Ninaevi druga žena još je koračala, mrmljajući sebi u bradu a onda ponovo poseže za saidarom i nastavi da žonglira.

Min slegnu ramenima. „Valjda bih i mogla da ti kažem: nije ni primetio šta Elsa radi. Pitao ju je da li zna hoćeš li se možda posle večere šetati Južnim vrtom, budući da je danas slobodan dan. Bilo mi je žao zbog nje.“ „Jadna Elsa“, promrmlja Egvena, a svetlosne lopte nad njenim rukama postaše živahnije. Min se nasmeja.

Vrata se zbog promaje uz tresak otvoriše. Egvena ciknu i pusti da lopte nestanu pre no što vide da je to samo Elejna.

Zlatokosa kći naslednica Andora zatvori vrata i okači plašt na vešalicu. „Upravo sam čula“, rekla je. „Glasine su tačne. Kralj Galdrijan je mrtav. To znači: rat za nasleđe.“

Min frknu. „Građanski rat. Rat za nasleđe. Gomila budalastih imena za istu stvar. Imaš li nešto protiv da ne pričamo o tome? Samo o tome slušamo. Rat u Kairhijenu. Rat na Tomanskoj glavi. Možda su uhvatili lažnog Zmaja u Saldeji, ali u Tiru se i dalje ratuje. Ionako su to uglavnom glasine. Juče sam čula jednu kuvaricu kako kaže da je čula da Artur Hokving napada Tančiko. Artur Hokving!“

„Mislila sam da ne želiš da pričamo o tome“, kaza Egvena.

„Videla sam Logana“, reče Elejna. „Sedeo je na klupi u unutrašnjem dvorištu i plakao. Pobegao je kada me je video. Žao mi ga je.“

„Bolje da on plače, nego mi, Elejna“, odgovori joj Min.

„Znam šta je on“, mimo reče Elejna. „Ili, bolje reći, šta je bio. Više to nije, i žao mi ga je.“

Egvena se nasloni na zid. Rand. Logan bi je uvek naterao da pomisli na Randa. Već mesecima ga nije sanjala, ne onako kao na Rečnoj kraljici. Anaija ju je još terala da zapisuje sve što je sanjala, a Aes Sedai su u tome tražile znake ili veze s događajima, ali u vezi s Random nije bilo ničeg izuzev snova za koje je Anaija rekla da samo znače kako joj nedostaje. Čudno, ali osećala je kao da više nije tu, kao da je zajedno s njenim snovima i on prestao da postoji, nekoliko nedelja pošto su stigle u Belu kulu .Aja ovde sedim i razmišljam kako Galad lepo hoda, ogorčeno pomisli. Rand mora biti dobro. Da je uhvaćen i smiren, nešto bih čula o tome.

Od pomisli na smirenog Randa naježi se, kao i uvek. Na Randa koji plače i želi da umre, kao Logan.

Elejna sede na krevet kraj nje, podigavši noge pod sebe. „Ako sanjariš o Galadu, Egvena, od mene nećeš dobiti podršku. Reći ću Ninaevi da te napoji nekim od onih užasnih bućkuriša o kojima stalno priča.“ Namršti se ka Ninaevi koja je nije ni primetila. „Šta je s njom? Nemoj mi reći da je i ona počela da uzdiše za Galadom!“

„Ja je ne bih dirala.“ Min se nagnu prema njima i tihim glasom reče: „0na žeoljava Prihvaćena, Irela, rekla joj je da je smotana kao krava i upola toliko nadarena, a Ninaeva ju je tresnula po uvu.“ Elejna se trznu. „Baš tako“, promrmlja Min. „Odveli su je u Šerijaminu sobu pre no što je trepnula. Od tada je nemoguća.“

Min očigledno nije bila dovoljno tiha, jer Ninaeva zareža. Vrata sobe odjednom se ponovo otvoriše i vihor ulete u sobu. Nije ni dotakao ćebad na Egveninom krevetu, ali Min se prevrnu sa sve stolicom i tresnu o zid. Vetar smesta utihnu. Ninaeva je stajala s užasnutim izrazom lica.

Egvena požuri do vrata i proviri napolje. Podnevno sunce ubijalo je poslednje ostatke sinoćne oluje. Još vlažan balkon oko dvorišta polaznica bio je prazan, a dugi niz vrata polazničkih soba zatvoren. Polaznice koje nisu iskoristile slobodan dan da uživaju u vrtovima bez sumnje su spavale. Niko nije mogao da vidi ono što se desilo. Zatvori vrata i sede pored Elejne dok je Ninaeva pomagala Min da ustane.

„Žao mi je, Min“, napetim glasom reče Ninaeva. „Ponekad moja narav... Ne mogu da te zamolim da mi oprostiš, ne za ovo.“ Duboko udahnu. „Ako želiš da me prijaviš Serijam, razumem. Zaslužujem to.“

Egvena požele da nije čula to priznanje. Ninaeva je umela da bude nezgodna oko takvih stvari. Tražeći nešto na šta može da se usredsredi, nešto zbog čega bi Ninaeva mogla da pomisli kako nije obraćala pažnju, ponovo dodirnu saidar i poče da žonglira svetlosnim loptama. Elejna joj se brzo pridruži. Egvena vide kako se oko kćeri naslednice obrazuje sjaj, čak i pre no što se tri sićušne lopte pojaviše nad njenim rukama. Počeše da dodaju jedna drugoj svetlosne loptice u sve zamršenijim obrascima. Ponekad bi se neka ugasila kada jedna od devojaka ne bi uspela da je prihvati, a onda se ponovo pojavila, pomalo izmenjena u boji i veličini.

Jedna moć Egvenu ispuni životom. Osećala je slabašan miris ruže od sapuna kojim se Elejna ujutru kupala. Osećala je grube zidove, glatki kameni pod, podjednako dobro kao i krevet na kome je sedela. Mogla je da čuje Min i Ninaevu kako dišu, a kamoli njihove tihe reči.

„Kad smo kod praštanja“, reče Min, „možda bi trebalo da ti meni oprostiš. Ti si preke naravi, a ja dugačkog jezika. Oprostiću ti ako ti meni oprostiš.“ Uz promrmljano „oprošteno“, koje je sa obe strane zvučalo iskreno, dve žene se zagrliše. „Ali ako to ponovo uradiš“, kaza Min nasmejavši se, „možda ću ja tebe da mlatnem po uvu.“

„Sledeći put“, odgovori Ninaeva, „ja ću na tebe nešto da bacim.“ I ona se smejala, ali njen smeh naglo zamre kada pogleda Egvenu i Elejnu. „Vas dve prestanite s tim, ili će neko.saw Za posetiti Nadzornicu polaznica. Neke dve.“

„Ninaeva, ne bi!“, pobuni se Egvena. Ali kada vide Ninaevin pogled, smesta prekinu vezu sa saidarom. „Dobro, dobro. Verujem ti. Nema potrebe da to i dokažeš.“

„Moramo da vežbamo“, reče Elejna. „Traže sve više i više od nas. Da ne vežbamo kada smo same, nikada ne bismo mogle sve da postignemo.“ Lice joj je bilo spokojno i staloženo, ali i ona je podjednako žurno kao Egvena pustila saidar.

„A šta bude kada previše povučete“, upita Ninaeva, „a nikog nema da vas zaustavi? Želela bih da se više plašite. Ja se plašim. Mislite li da ne znam kako vam je? Uvek je tu, i želite da se ispunite njime. Ponekad moram iz petnih žila da se potrudim da se zaustavim; želim ga sveg. Znam da bi me sagoreo u prah i pepeo, ali bez obzira na to, želim ga.“ Uzdrhta. „Samo kad biste se vas dve malo više plašile.“

„Ja sam preplašena“, uz uzdah odgovori Egvena. „Prestravljena sam. Ali izgleda da mi to ne pomaže. A ti, Elejna?“

„Jedino od čega sam ja prestravljena“, ozbiljnim glasom odgovori Elejna, „jeste pranje sudova. Izgleda da svakog dana moram da perem sudove.“ Egvena baci jastuk na nju. Elejna ga skinu s glave i hitnu ga nazad, ali onda se snuždi. „Oh, dobro. Toliko se bojim da ne znam zašto mi zubi ne cvokoću. Elaida mi je rekla da ću biti toliko prestravljena da ću želeti da pobegnem s Putujućim narodom, ali ja je nisam razumela. Čovek koji toliko goni volove kao što one gone nas bio bi prezren. Stalno sam umorna. Probudim se umorna, a na spavanje odem iscrpljena. Ponekad se toliko plašim kako će mi se omaći da usmerim više Moći no što mogu da izdržim, da...“ Zagledavši se u krilo, ne dovrši rečenicu.

Egvena je znala šta to nije rekla. Sobe su im bile jedna do druge, i kao u mnogim polazničkim sobama, kroz zid među njima davno je probušena rupica. Bila je suviše mala da bi se videla, ukoliko ne znaš tačno gde da gledaš, ali korisna za pričanje pošto se svetiljke ugase, kada devojke više nisu mogle da izlaze iz soba. Egvena je više puta čula Elejnu kako plače sve dok ne zaspi, a nije ni sumnjala da je i Elejna slušala njeno plakanje.

„Putujući narod je primamljiv“, složi se Ninaeva, „ali kud god da odeš, to neće promeniti ono što si u stanju da uradiš. Ne možeš pobeći od saidara.“ Nije zvučala kao da joj se sviđa ono što govori.

„Šta vidiš, Min?“, upita Elejna. „Hoćemo li sve postati moćne Aes Sedai, ili ćemo ostatak života provesti kao polaznice koje peru sudove, ili...“ S nelagodom slegnu ramenima, kao da nije želela glasno da izgovori treću mogućnost na koju je pomislila. Poslate kući. Izbačene iz Kule. Otkad je Egvena došla, dve polaznice su izbačene. Svi su o njima govorili šapatom, kao da su mrtve.

Min se promeškolji na svom tronošcu. „Ne volim da čitam prijatelje“, progunđa. „Prijateljstvo smeta čitanju. Tera me da ono što vidim prikažem u najboljem svetlu. Zbog toga to više ne radim sa vas tri. U svakom slučaju, ništa se nije promenilo, koliko ja mogu...“, začkilji ka njima i odjednom se namršti. „To je novo“, prodahta.

„Šta?“, oštro upita Ninaeva.

Min je oklevala pre no što odgovori. „Opasnost. Sve ste u nekoj opasnosti. Ili ćete uskoro biti. Ne mogu da razaznam šta je u pitanju, ali je opasno.“ „Vidite“, reče Ninaeva dvema devojkama koje su sedele na krevetu. „Morate da se pazite. Sve tri moramo. Morate mi obećati da nećete ponovo usmeravati ako nema nekog da vas vodi.“

„Ne želim više da pričam o tome“, reče Egvena.

Elejna žustro klimnu. „Da. Hajde da pričamo o nečem drugom. Min, ako obučeš haljinu, kladim se da bi te Gavin pozvao da se prošetate. Znaš da te zagleda, ali mislim da ga pantalone i muški kaput odbijaju.“

„Ja se oblačim kako se meni sviđa, i nemam nameru da se presvlačim zbog nekog lorda, čak i ako je tvoj brat.“ Min je govorila odsutnim glasom, i dalje čkiljeći ka njima i mršteći se. Već su razgovarale o tome. „Ponekad je korisno pretvarati se da si dečak.“

„Niko ko te malo bolje pogleda ne bi poverovao da si dečak“, nasmeši se Elejna.

Egvena se nelagodno osećala. Elejna je pokušavala da stvori prividnu razdraganost, Min jedva da je obraćala pažnju, a Ninaeva je izgledala kao da želi ponovo da ih ipozori.

Kada se vrata ponovo otvoriše, Egvena skoči da ih zatvori, zahvalna za priliku da uradi nešto da ne bi gledala kako se ostale pretvaraju. Ali pre no što stiže do vrata, tamnooka Aes Sedai kose upletene u mnoštvo kikica uđe u sobu. Egvena iznenađeno trepnu, koliko zbog toga što je to Aes Sedai, toliko i zbog toga što je to bila Lijandrin. Nije čula da se ona vratila u Belu kulu, ali sem toga, ako Aes Sedai traži polaznice, neko bi po njih došao. Nije bilo dobro ako sestra lično dođe.

Soba je sada bila zakrčena. U njoj je bilo pet žena. Lijandrin zastade da namesti svoj šal crvenog ruba i odmeri ih. Min se nije ni makla, ali Elejna ustade i njih tri se nakloniše, mada Ninaeva jedva da je povila kolena. Egvena je mislila kako se Ninaeva nikada neće navići da drugi imaju neku vlast nad njom.

Lijandrinin pogled pade na Ninaevu. „A zašto si ti ovde, u polazničkim odajama, dete?“, upita ledenim glasom.

„U poseti sam svojim prijateljicama“, odsečno odgovori Ninaeva. Trenutak kasnije dodade: „Lijandrin Sedai.“

„Prihvaćeue ne mogu da imaju prijateljice među polaznicama. Dosad je to trebaio da naučiš, dete. Ali dobro je što sam te ovde našla. Ti i ti“ prstom pokaza ka Elejni i Min „otići ćete.“

„Vratiću se kasnije.“ Min opušteno ustade, načinivši veliku predstavu od toga kako se ne žuri da posluša, i iscerivši se prođe pored Lijandrin, koja ništa od toga nije primetila. Elejna zabrinuto pogleda Egvenu i Ninaevu pre no što se nakloni i ode.

Pošto Elejna zatvori vrata za sobom, Lijandrin stade da posmatra Egvenu i Ninaevu. Egvena poče da se meškolji pod tim pogledom, ali Ninaeva se pravo držala, samo malo porumenevši.

„Vas dve ste iz istog sela kao i momci koji su putovali s Moirainom. Zar nije tako?“, odjednom upita Lijandrin.

„Ima li nekih vesti o Randu?“, željno upita Egvena. Lijandrin je pogleda, podigavši obrvu. „Oprosti, Aes Sedai. Zaboravila sam se.“

„Imaš li neke vesti o njima?“, reče Ninaeva, skoro kao da zahteva. Prihvaćene nisu imale pravilo da ne govore s Aes Sedai dok im se neka ne obrati.

„Brinete se za njih. To je dobro. U opasnosti su, i možda ćete moći da im pomognete.“

„Kako znaš da su u opasnosti?“ Ovog puta nije bilo sumnje o zahtevu u Ninaevinom glasu.

Lijandrinine usne nalik na ružin pupoljak stisnuše se, ali glas joj se nije promenio. „Iako vas dve toga niste svesne, Moiraina je u vezi s vama poslala Beloj kuli pisma. Moiraina Sedai brine za vas, i za vaše mlade... prijatelje. Ti momci, u opasnosti su. Zelite li da im pomognete ili da ih prepustite njihovoj sudbini?“

„Da“, odgovori Egvena, u istom trenutku kada Ninaeva upita: „Kakva opasnost? Zašto je tebi stalo da im pomogneš?“ Ninaeva baci pogled ka crvenom rubu Lijandrininog šala. „Mislila sam da ne voliš Moirainu.“ „Ne kuraži se suviše, dete“, oštro odgovori Lijandrin. „Biti Prihvaćena nije isto što i biti sestra. I Prihvaćene i polaznice slušaju kada sestra govori i rade ono što im se kaže.“ Duboko udahnu i nastavi; njen glas ponovo posta hladan i staložen, ali prebledela je od besa. „Jednog dana, sigurna sam, služićeš nekom cilju, i tada ćeš shvatiti da, da bi služila, moraš raditi čak i sa onima koje ne voliš. Kažem ti sada da sam radila s mnogima sa kojima ne bih delila sobu kada bih mogla da biram. Zar ti ne bi radila sa tebi najomraženijima, ako bi time spasla svoje prijatelje?“

Ninaeva nevoljno klimnu. „Ali još nam nisi rekla u kakvoj su opasnosti. Lijandrin Sedai.“

„Opasnost dolazi od Šajol Gula. Progone ih, kao i pre što su, koliko sam shvatila. Ako budete htele da pođete sa mnom, barem neke opasnosti mogu biti otklonjene. Ne pitajte kako, jer vam ne mogu reći, ali otvoreno vam kažem da je tako.“

„Poći ćemo, Lijandrin Sedai“, reče Egvena.

„Kuda?“, upita Ninaeva. Egvena je razdraženo pogleda.

„Na Tomansku glavu.“

Egvena samo zinu, a Ninaeva promrmlja: „Rat se vodi na Tomanskoj glavi. Da li je ta opasnost nekako povezana s vojskama Artura Hokvinga?“ „Veruješ glasinama, dete? Ali čak i da su istinite, da li je to dovoljno da te zausiavi? Mislila sam da te muškarce zoveš prijateljima.“ Lijandrinin glas jasno je govorio da ona to nikada ne bi učinila.

„Poći ćemo“, reče Egvena. Ninaeva zausti da kaže još nešto, ali Egvena nastavi: „Poći ćemo, Ninaeva. Ako je Randu potrebna naša pomoć ir Metu i Perinu mi ćemo je pružiti.“

„To znam“, odgovori Ninaeva, „ali zanima me zašto mi? Šta nas dve možemo da uradimo što Moiraina ili ti, Lijandrin ne možete?“

Lijandrin još više preblede Egvena shvati da je Ninaeva zaboravila počasnu titulu kada joj se obratila ali samo reče: „Vas dve ste iz njihovog sela. U nekoj ste vezi s njima, koju ja ne razumem u potpunosti. Ništa sem toga ne mogu reći. I neću više odgovarati na vaša glupa pitanja. Hoćete li poći sa mnom zbog njih?“ Zastade, čekajući njihov pristanak. Kada joj klimnuše, vidno se opusti. „Dobro. Sačekaćete me na najsevernijoj tački ogijerskog gaja sat pre sumraka, s konjima i onim što će vam trebati za putovanje. Nikom ne pričajte o ovome.“

„Ne smemo da napustimo Kulu bez dozvole“, polako kaza Ninaeva. „Imate moju dozvolu. Nikome ne pričajte. Nikome. Crni Ađah je u Beloj kuli.“

Egvena dahnu, i ču to isto od Ninaeve, ali ova se brzo oporavi. „Mislila sam da sve Aes Sedai poriču postojanje toga.“

Lijandrin podrugljivo iskrivi usne. „Mnoge to čine, ali Tarmon Gai’don se približava, i nema više vremena za poricanje. Crni Ađah, to je suprotnost svemu što Bela kula predstavlja, ali postoji, dete. Svuda je. Bilo koja žena može da mu pripada i služi Mračnome. Ako Senka progoni vaše prijatelje, mislite li da će vas Crni Ađah ostaviti u životu da im pomognete? Nikome ne pričajte nikome! ili se može desiti da ne stignete žive do Tomanske glave. Sat pre sumraka. Nemojte me izneveriti.“ S tim rečima, ona ode. Vrata se čvrsto zatvoriše za njom.

Egvena se sruči na krevet i spusti ruke na kolena. „Ninaeva, ona je Crveni Ađah. Nije moguće da zna za Randa. Da je tako...“

„Ne zna“, složi se Ninaeva. „Kad bih samo znala zašto Crvena želi da pomogne. Ili zašto je spremna da radi s Moirainom. Mogla bih da se zakunem da njih dve jedna drugoj ne bi dale čašu vode, da umiru od žeđi.“ „Misliš da laže?“

„Ona je Aes Sedai“, suvim glasom odgovori Ninaeva. „Kladila bih se u svoju najbolju srebrnu pribadaču naspram borovnice da je svaka njena reč istinita. Ali pitam se da li smo čule ono što mislimo da jesmo.“

„Crni Ađah.“ Egvena zadrhta. „Svetlost mi pomogla, tu nema sumnje šta je rekla.“

„Nema sumnje“, složi se Ninaeva. „I sprečila je da bilo koga pitamo za savet, jer posle toga, kome možemo da verujemo? Neka nam Svetlost zaista bude u pomoći.“

Min i Elejna uleteše zalupivši vrata za sobom. „Da li zaista idete?“, upita Min, a Elejna pokaza ka sićušnoj rupi u zidu iznad Egveninog kreveta i reče: „Slušale smo iz moje sobe. Sve smo čule.“

Egvena se zgleda s Ninaevom pitajući se koliko su čule, i vide da je i ona zabrinuta. Ako su uspele da shvate o čemu pričamo u vezi s Random...

„Ne smete nikome da pričate o ovome“, upozori ih Ninaeva. „Pretpostavljam da je Lijandrin dobila dozvolu od Serijam da pođemo, ali čak i da nije, čak i da čitavu Kulu pretraže od vrha do dna, ne smete zucnuti ni reč.“

„Da nikome ne pričam?“, upita Min. „Za to se ne boj. Idem s vama. Jedino što ovde radim po čitav dan jeste da nekoj Smeđoj sestri objašnjavam nešto što ni sama ne razumem. Ne mogu ni da se prošetam a da Amirlin lično ne iskoči i od mene traži da pročitam svakog koga vidim. Kada ti ta žena kaže da nešto uradiš, iz toga nema izlaza. Mora da sam za nju do sada pročitala pola Bele kule, ali stalno hoće još. Samo mi je bio potreban izgovor da odem, i evo ga.“ Izraz njenog lica govorio je koliko je odlučna, i da nema nameru da se raspravlja.

Egvena se zapita zašto je Min tako čvrsto rešila da ide s njima umesto da jednostavno sama ode, ali pre no što je imala vremena da nešto učini, Elejna progovori: „I ja idem.“

„Elejna“, nežno kaza Ninaeva, „Egvena i ja smo iz istog sela kao i momci. Ti si kći naslednica Andora. Ako nestaneš iz Bele kule, to moglo bi dovesti do rata.“

„Majka ne bi počela rat s Tar Valonom i da me osuše i usole, što možda i pokušavaju. Ako vas tri možete da pobegnete u pustolovinu, nemojte misliti da ću ja ostati ovde da perem sudove i ribam podove dok me neka Prihvaćena grdi jer nisam stvorila plamen tačno one nijanse plave boje koju je ona htela. Gavin će crći od zavisti kad sazna.“ Elejna se isceri i razigrano cimnu Egvenu za kosu. „Sem toga, ako si tako pustila Randa da luta, možda ću imati priliku da ti ga ugrabim.“

„Mislim da neće biti ni tvoj ni moj“, tužno odgovori Egvena.

„Onda ćemo otkriti koju god da izabere i zagorčati joj život. Ali ne može biti tolika budala da odabere neku drugu, kad može imati jednu od nas. Oh, Egvena, molim te nasmeši se. Znam da je tvoj. Samo se osećam“ – zastade tražeći odgovarajuću reč „slobodno. Nikada nisam bila u pustolovini. Kladim se da nijedna od nas neće morati da plače pred spavanje. A ako i budemo morale, postaraćemo se da zabavljači to izostave.“

„Ovo je ludost“, reče Ninaeva. „Idemo na Tomansku glavu. Čula si vesti i glasine. Biće opasno. Moraš ostati ovde.“

„Čula sam i šta je Lijandrin Sedai rekla o o Crnom Ađahu.“ Elejna to izgovori skoro šapatom. „Kako ću ovde biti bezbedna, ako su i one tu? Da majka makar i sumnja kako Crni Ađah zaista postoji, bacila bi me usred neke bitke da me skloni od njih.“

„Ali, Elejna...“

„Samo na jedan način me možete sprečiti da pođem s vama, a to je da me prijavite Nadzornici polaznica. Bićemo lep prizor: sve tri poređane u njenoj radnoj sobi. Sve četiri. Ne mislim da bi se Min iz tako nečeg izvukla. Stoga, budući da ništa nećete reći Šerijam Sedai, idem i ja.“

Ninaeva diže ruke. „Možda ti možeš nekako da je ubediš“, obrati se Min.

Min je bila naslonjena na vrata i čkiljila ka Elejni. Sada odmahnu glavom. „Mislim da ona mora da pođe koliko i vas dve. Nas tri. Sada jasnije vidim opasnost oko svih vas. Ne dovoljno jasno da znam šta je, ali mislim da to ima neke veze s vašom odlukom da idete. Zato je jasnije, jer je odluka sigurnija.“

„Nema razloga da ona pođe“, reče Ninaeva, ali Min ponovo odmahnu glavom.

„Povezana je sa sa tim momcima koliko i ti i Egvena, ili ja. Ona je deo toga, Ninaeva, šta god to bilo. Pretpostavljam da bi Aes Sedai rekle da je deo Sare.“

Elejna je deloval? iznenađeno, ali i radoznalo. „Jesam? Kakav deo, Min?“

„Ne vidim jasno. Min se zagleda u pod. „Ponekad poželim da uopšte ne mogu da čitam ljude. Ionako većina uglavnom nije zadovoljna onim što vidim.“

„Ako sve idemo“, kaza Ninaeva, „onda bolje da počnemo da se sprema mo.“ Ma koliko se pre toga raspravljala, kada bi odluke bile donete, Ninaeva bi odmah prešla na praktične stvari: šta moraju poneti sa sobom, koliko će hladno biti kada stignu do Tomanske glave i kako da izvedu konje iz štala, a da ih niko ne zaustavi.

Slušajući je, Egvena poče da se pita kakva je to opasnost koju je Min videla, i kakva opasnost preti Randu. Znala je samo za jednu koja bi mogla da mu preti. Od same pomisli na to sva se ohladila. Drži se, Rande. Drži se, ti vunoglavi idiote. Nekako ću ti pomoći.