Veliki lov

1 Plamen Tar Valona

Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući za sobom sećanja koja prerastaju u legende. Legende blede i postaju mitovi, a i oni budu davno zaboravljeni kada ponovo naiđe Doba koje ih je izrodilo. U jednom od tih razdoblja, koje su neki zvali Treće doba – Doba koje tek treba da dođe, Doba davno prošlo, u Planinama Duma uzdigao se vetar. Ovo nije bio početak, jer obrtajima Točka vremena nije bilo ni početka ni kraja. Ali bio je to jedan početak.

Vetar je duvao na jug. Bio je rođen među crnim, kao nož oštrim planinskim vrhovima, gde je smrt hodila visokim prevojima, ali se krila od stvari opasnijih čak i od sebe. Duvao je preko neprohodnih šuma Velike pustoši. Šuma koje behu ukaljane i izopačene dodirom Mračnoga. Kada je prešao nevidljivu liniju koju su ljudi zvali granica Šijenara, bolesno sladak miris iskvarenosti već je izbledeo. Drveće je bilo prepuno prolećnih cvetova. Trebalo bi da je leto već stiglo, ali i proleće je kasnilo, a zemlja je žurila da nadoknadi izgubljeno vreme. Svaki žbun bio je ukrašen mladim zelenilom, a svaka grana je bujala. Polja su kiptela od bogatih useva. Vetar ih je talasao, kao da su jezera. Skoro da su rasli pred očima. Davno pre no što je dosegao Fal Daru, grad na brdima opasan zidinama, miris smrti je skoro sasvim iščileo.

Vetar je zavijao oko kula tvrđave u srcu grada. Činilo se kao da na vrhu jedne od njih dvojica ljudi plešu. Zidine Fal Dare behu čvrste i visoke – i tvrdinje i grada. Niko ih nikada nije zauzeo. Niko ih nikada nije izdao neprijatelju. Preko krovova pokrivenih šindrom vetar je ječao. Njegova žalopojka vila se oko visokih kamenih odžaka i još viših kula.

Rand al’Tor je bio nag do pojasa. Stresao se kada ga je vetar pomilovao svojim hladnim prstima i čvršće stegao dugi balčak mača za vežbanje.

Oznojio se na suncu. Tamnoriđa kosa bila mu je potpuno mokra. Namrštio se zbog nejasnog zadaha nošenog vetrom, ali nije povezao taj smrad sa slikom tek otvorenog starog groba koja mu se pojavila u glavi. Jedva da je bio svestan i jednog i drugog. Trudio se da isprazni um, ali čovek koji je bio s njim na vrhu kule stalno je napadao prazninu. Kula je bila deset koraka široka. Vrh joj je bio okružen visokim nazubljenim zidom. Bilo je dovoljno prostora da se čovek ne oseća skučeno... sem sa Zaštitnikom.

Iako mlad, Rand je bio viši od većine, ali Lan je bio podjednako visok i mišićaviji, mada ne toliko širokih ramena. Uska kožna pletenica držala je Zaštitnikovu dugu kosu da mu ne pada na lice, koje kao da beše isklesano. Na njemu nije bilo nijedne bore, kao da je htelo da porekne trunčicu sedih vlasi na slepoočnicama. Uprkos vrućini i naporu, skoro da nije ni bio znojav. Rand je u Lanovim ledenim plavim očima tražio neki znak njegovih namera. Zaštitnik nije ni trepnuo, a mač za vežbanje u njegovim rukama kretao se tečno i sigurno dok je Lan prelazio iz položaja u položaj.

Mačevi za vežbanje imali su umesto sečiva svežanj tankog, labavo uvezanog pruća. Kad god bi udarili nešto čulo bi se kleptanje, a ako bi pali na telo, ostavili bi trag. Rand je to odlično znao. Tri tanke crvene linije pekle su ga po rebrima, i još jedna na ramenu. Morao je da se trudi iz petnih žila da ne zaradi još ukrasa. Lan nije bio ni ogreban.

Kao što su ga učili, Rand je obrazovao samotan plamen u svom umu i usredsredio se na njega. Pokušao je da u njemu sagori sva osećanja i strasti, da obrazuje prazan prostor u sebi i da čak i misao ostavi van njega. Praznina je došla. Kao što se često dešavalo u poslednje vreme, nije bila savršena. Plamen je ipak bio tu. Ili, možda, osećaj nekog svetla koje je talasalo tišinu, ali to je bilo dovoljno – jedva. Ispunio ga je hladan mir praznila. Postao je jedno s mačem, s glatkim kamenjem pod nogama, čak i sa Lanom. Sve je bilo jedno. Ne razmišljajući, kretao se u saglasju sa svakim Zaštitnikovim korakom i pokretom.

Vetar ponovo poče da duva, donevši sa sobom zvonjavu iz grada. Neko još slavi dolazak proleća. Nepozvana misao proletela je kroz prazninu na talasima svetla i poremetila je. Mač sevnu u Zaštitnikovim rukama, kao da je mogao da čita Randove misli.

Vrh kule je već duže vreme odzvanjao od kleptanja uvezanog pruća. Rand nije ni pokušao da udari Lana – jedva je uspevao i da se brani. Bio je primoran da ustukne, odbijajući udarce u poslednjem mogućem trenutku. Lanovo lice bilo je bezizražajno, a mač u njegovim rukama kao da je bio živ. Iznenada, Zaštitnik promeni smer svog napada iz sečenja u ubod. Rand iznenađeno ustuknu. Već se namrštio, očekujući udarac koji ovog puta nije mogao da zaustavi.

Vetar je zavijao po kuli... i zatočio ga. Kao da je vazduh najednom postao čvrst i učaurio ga. Gurnuo. Vreme se usporilo. Gledao je užasnuto kako Lanov mač plovi ka njemu. Udarac nije bio ni spor ni mek. Rebra su mu zaškripala kao da ga je udario čekić. Zastenjao je, ali vetar mu nije dao da se izmakne. Umesto toga, nosio ga je napred. Prutovi Lanovog mača povili su se i iskrivili – Randu je sve to izgledalo sporo da sporije ne može biti – a onda pukli. Oštri vrhovi klizili su ka njegovom srcu, a iskrzano pruće paralo mu je kožu. Bol je prostrujao njegovim telom, kao da ga je udario bič. Goreo je. Sunce ga je pržilo kao slaninu u tiganju.

Kriknuo je i bacio se teturavo unazad. Sručio se pored kamenog zida. Dotakao je drhtavim rukama posekotine na grudima i podigao okrvavljene prste pred svoje sive oči ispunjene nevericom.

„Šta ti je značio taj blesavi potez, čobanine?“, prosikta Lan. „Znaš za toliko, ili bi trebalo da znaš, sem ako nisi zaboravio sve što sam pokušavao da te naučim. Jesi li teško po...“ Zaćutao je kada ga je Rand pogledao.

„Vetar.“ Randova usta behu suva. „Gu... gurnuo me je! Bi... Bio je čvrst kao zid!“

Zaštitnik ga je ćutke gledao, a onda mu pruži ruku. Rand je prihvati i podiže se na noge.

„Čudne stvari mogu da se dese ovako blizu Pustoši“, reče Lan naposletku, ali uprkos mirnom glasu zvučao je uznemireno. To je samo po sebi bilo neobično. Zaštitnici, ti skoro legendarni ratnici koji su služili Aes Sedai, retko su pokazivali osećanja. Lan je pokazivao malo čak i za Zaštitnika. Odbacio je polomljeni mač od pruća i oslonio se o zid pored pravih mačeva. Bili su sklonjeni u stranu da ne smetaju prilikom vežbanja.

„Ne tako“, pobuni se Rand. Pridružio se Lanu, čučnuvši i oslonivši leđa o kamen. Vrh zida bio mu je iznad glave. Tako se koliko-toliko zaštitio od vetra. Ako je to uopšte i bio vetar. Nikakav vetar nije mogao da deluje tako... čvrsto. „Mir! Možda čak ni u Pustoši.“

„Za nekog poput tebe...“ Lan slegnu ramenima, kao da je to bilo objašnjenje. „Kada polaziš, čobanine? Prođe čitav mesec otkad reče da ideš. Mislio sam da ćeš otići još pre tri nedelje.“

Rand ga pogleda zabezeknuto. Ponaša se kao da se ništa nije desilo! Namrštivši se, spustio je mač za vežbu i podigao do kolena svoj pravi mač. Prešao je prstima preko dugog balčaka obavijenog kožom. U njega je bila utisnuta bronzana čaplja. Još jedna bronzana čaplja bila je na kanijama, a treća na sečivu. I dalje se osećao neobično što ima mač. Bilo kakav, a kamoli sa znakom majstora sečiva. On je seljak iz Dve Reke, koje su sada bile tako daleko. A možda čak i nedostižne, sada. Bio je čobanin, poput svog oca – ja sam bio čobanin. A Šta sam sada? Mač sa znakom čaplje dobio je od oca. Tam jeste moj otac, šta god ko pričao. Žarko je želeo da to ne zvuči kao da pokušava da ubedi samog sebe.

Činilo se kao da mu Lan ponovo čita misli.

„U Krajinama, ako čovek odgaji dete, čobanine, to dete je njegovo, i niko ne može da tvrdi suprotno.“

Rand se namrštio, prešavši preko Zaštitnikovih reči. To se ticalo samo njega i nikog drugog. „Hoću da naučim kako da koristim ovo. Moram.“ Već je upadao u nevolje zato što je nosio mač označen čapljom. Nisu svi znali Šta to znači, niti su obraćali pažnju. Ali čak i tako, sečivo sa oznakom čaplje – pogotovu u rukama mladića, ipak je privlačilo neprilike. „Ponekad sam mogao da se pretvaram, kada nisam mogao da bežim, a i imao sam sreće. Ali Šta će biti kada ne budem mogao da bežim ili da se pretvaram, ili kada mi ponestane sreće?“

„Mogao bi da ga prodaš“, reče Lan oprezno. „To sečivo je prava retkost, čak i među mačevima sa čapljom. Zaradio bi prilično.“

„Ne!“ Često je pomišljao na to, ali svaki put bi odbacio tu zamisao iz istog razloga, a ovog puta još odlučnije zato što je došla od nekog drugog. Sve dok ga imam, imam i pravo da Tama zovem ocem. On mi ga je dao, a to mi daje pravo. „Mislio sam da je svako sečivo sa znakom čaplje retkost.“

Lan ga pogleda ispod oka. „Tam ti nije rekao, zar ne? On mora da zna. Možda nije verovao. Mnogi ne veruju.“ Dohvatio je svoj mač, skoro istovetan Randovom, izuzevši čaplje, i isukao ga iz kanija. Blago povijena jednosekla oštrica presijavala se srebrnasto na sunčevoj svetlosti.

Bio je to mač kraljeva Malkijera. Lan nije pričao o tome – nije voleo ni da drugi pričaju o tome – ali al’Lan Mandragoran bio je gospodar Sedam kula, Gospodar Jezera i nekrunisani kralj Malkijera. Sedam kula sada su skrhane, a Hiljadu jezera su legla poganih stvari. Velika pustoš progutala je Malkijer, i jedino je on preživeo od svih malkijerskih lordova.

Neki su pričali da je Lan postao Zaštitnik, vezavši se za Aes Sedai, da bi mogao da traži smrt u Pustoši i da se pridruži svom rodu. Rand je zaista video kako se Lan suočava s opasnošću ne vodeći računa o sebi. Ali o Moiraininoj bezbednosti i životu i te kako je brinuo. To je bila Aes Sedai za koju je vezan. Rand je bio siguran da Lan neće juriti u smrt dok je Moiraina živa.

Okrećući svoje sečivo na svetlu, Lan reče: „U Ratu Senke, Jedna moć beše korišćena kao oružje, a oružje beše načinjeno Jednom moći. Nekako je koristilo Jednu moć. Bilo je u stanju da uništi čitav grad jednim udarcem, da opustoši zemlju ligama unaokolo. I dobro je što je izgubljeno tokom Slamanja. Dobro je i to što se niko ne seća kako se pravi. Ali bilo je i jednostavnijeg oružja – za one koji su morali da se suoče s Mirdraalima, i još gorim stvorovima koje načiniše Gospodari straha. Licem u lice, sečivom naspram sečiva.

Aes Sedai su Jednom moći izvlačile iz zemlje gvožđe i druge metale, topile ih i oblikovale. Sve uz pomoć Moći. Mačeve i drugo oružje. Veliki broj je preživeo Slamanje sveta, ali ljudi koji su se bojali i mrzeli Aes Sedai uništili su mnoga od njih, a ostala su nestala tokom godina. Malo ih je preostalo, i samo je nekolicina znala Šta su zaista. Bilo je legendi o njima: naduvane priče o mačevima čudesnih sposobnost – slušao si priče zabavljača. Ali i stvarnost je dovoljna. To su sečiva koja se neće ni skrhati ni slomiti, niti otupeti. Video sam ljude koji ih oštre – pretvaraju se da ih oštre, kad smo već kod toga – ali samo stoga što nisu bili u stanju da poveruju kako maču nije potrebno oštrenje nakon upotrebe. Samo su zaludno trošili bruseve.

To oružje načinile su Aes Sedai, i nikada više neće biti novog. Kada se sve završilo, rat i Doba okončali su se u istom trenutku. Svet beše razoren. Bilo je više nesahranjenih mrtvih no živih, a živi su bežali, pokušavajući da pronađu bilo kakvo sklonište. Svaka druga žena je jecala jer nikada više neće videti muža ili sinove. Kada se sve završilo, preživele Aes Sedai zakleše se da nikada više neće načiniti oružje da jedan čovek ubije drugog. Sve Aes Sedai zakleše se tako, i od tada nijedna nije prekršila zavet. Čak ni Crveni Ađah, a njih baš i nije briga Šta će biti s muškarcima.

Takav mač, mač običnog vojnika“ – Zaštitnik vrati sečivo u kanije namrštivši se slabašno, skoro tužno, ako je njemu ikakvo osećanje moglo da se pripiše – „postao je nešto više. Mačevi načinjeni za lordove-generale, sečiva koja nijedan kovač ne bi mogao ni da ogrebe, a već označena čapljom, postala su veoma tražena.“

Rand se trgnu dalje od mača na svojim kolenima. Mač pade, a on ga ne razmišljajući zgrabi pre no što je udario o kameni pod. „Hoćeš da kažeš da su Aes Sedai napravile ovo? Mislio sam da pričaš o svom maču.“

„Nisu sva sečiva sa znakom čaplje rad Aes Sedai. Malo ljudi je tako vešto s mačem da bi bili proglašeni majstorom sečiva i dobili mač označen čapljom, ali bez obzira na to, nije preostalo sečiva Aes Sedai ni za šačicu njih. Većinu su napravili majstori kovači, od najboljeg mogućeg čelika, ali ipak su načinjeni ljudskim rukama. Taj mač, čobanine... taj mač bi mogao da ispriča priču od tri hiljade godina, pa i više, kad bi mogao da govori.“

„Ne mogu da pobegnem od njih“, reče Rand, „zar ne?“ Balansirao je mačem ispred sebe. Nije izgledao ništa drugačije no ranije. „Rad Aes Sedai.“ Ali dobio sam ga od Tama. Moj otac mi ga je dao. Nije želeo ni da razmišlja kako je čobanin iz Dve Reke došao do mača označenog čapljom. Bilo je opasnih strujanja u takvim mislima, dubina u koje nije želeo da zalazi.

„Da li zaista želiš da pobegneš, čobanine? Ponovo pitam: zašto onda nisi već otišao? Mač? Za pet godina mogao bih da te učinim dostojnim njega. Mogao bi da postaneš majstor sečiva. Brz si u zglobovima, imaš dobru ravnotežu i ne ponavljaš greške. Ali ja nemam pet godina da ih posvetim podučavanju, a ti nemaš pet godina za učenje. Nemaš čak ni godinu, i svestan si toga. Kako stvari stoje, nećeš se povrediti kada zamahneš njime. Ponašaš se kao da je tom maču mesto tu, na tvom pojasu, čobanine. Većina seoskih siledžija će to osetiti. Ali skoro da imaš takvo držanje otkako si ga opasao. Zašto si, onda, i dalje ovde?“

„Met i Perin su i dalje ovde“, promumla Rand. „Ne želim da odem pre njih. Neću ih nikada vi... Možda ih ne vidim... godinama, možda.“ Naslonio je glavu na zid. „Krv i pepeo! Oni barem samo misle da sam lud što neću kući s njima. Ninaeva me gleda ili kao da imam šest godina i odrao sam koleno, pa će ona da ga izleći, ili kao da sam stranac. I to neko koga bi mogla da uvredi ako gleda pomnije. Ona je Mudrost, a sem toga, mislim da se nikad ničega nije plašila, ali ona...“ Odmahnuo je glavom. „A Egvena! Svetlost me spalila! Ona zna zašto moram da idem, ali svaki put kad to spomenem ona me pogleda i ja se zavežem u čvor...“ Sklopio je oči i pritisnuo čelo balčakom, kao da može da istisne ono o čemu razmišlja. „Želeo bih... želeo bih...“

„Želeo bi da sve bude kao ranije, čobanine? Ili bi želeo da devojka pođe s tobom, umesto u Tar Valon? Misliš da će odustati od toga da postane Aes Sedai u zamenu za život lutalice? S tobom? Ako joj to predočiš na pravi način, možda i pristane. Ljubav je čudna.“ Lan je iznenada zvučao umorno. „Čudna da čudnija ne može biti.“

„Ne.“ Želeo je to – da ona hoće da pođe s njim. Otvorio je oči, ispravio se i rekao čvrstim glasom: „Ne, ne bih joj dozvolio da pođe sa mnom ako bi htela.“ Nije mogao to da joj uradi. Ali, Svetlosti, zar ne bi bilo slatko, makar samo na trenutak, kada bi rekla da želi? „Postane tvrdoglava kao mazga ako utuvi u glavu kako pokušavam da joj govorim Šta da radi, ali ovoga mogu da je poštedim.“ Želeo je da je ona ostala u Emondovom Polju, ali od toga nije bilo ništa od trenutka kada je Moiraina došla u Dve Reke. „Čak i ako to znači da će zaista postati Aes Sedai!“ Pocrveneo je kada krajičkom oka vide da je Lan podigao obrvu. „I to su tvoji razlozi? Želiš pre no što pođeš da provedeš s prijateljima što više vremena možeš? Zato odugovlačiš? Znaš Šta te juri.“

Rand gnevno skoči na noge. „Dobro, u pitanju je Moiraina! Ne bih ni bio ovde da nije nje. A ona neće ni da priča sa mnom.“

„Bio bi mrtav da nije nje, čobanine“, ravnim glasom reče Lan, ali Rand brzo nastavi: „Ona mi govori... govori mi užasne stvari o meni“ – stegao je balčak tako jako da mu je šaka pobelela. Da ću da poludim i umrem! – „a onda odjednom neće da mi kaže ni dve reči. Ponaša se kao da se nisam promenio otkada me je pronašla, a to mi takođe smrdi.“

„Hoćeš da se ponaša prema tebi onako kako bi trebalo?“

„Ne! Nisam tako mislio. Neka sam spaljen, ne znam Šta hoću da kažem. Ne želim to, a prestravljen sam drugim stvarima. A sada je otišla nekud, nestala...“

„Rekao sam ti da ponekad mora da bude sama. Nije na tebi, ili bilo kome, da preispituje njene postupke.“

„...a da nikome nije rekla kuda ide, niti kada će se vratiti. Niti da li će se vratiti. Sigurno može da mi kaže nešto što će mi pomoći, Lane. Nešto. Mora. Ako se ikada vrati.“

„Vratila se, čobanine. Sinoć. Ali mislim da ti je rekla sve što može da kaže. Zadovolji se time. Saznao si od nje Šta se moglo.“ Lan odmahnu glavom i reče oštrijim glasom: „Sigurno je da ništa nećeš saznati ako sediš tu. Vreme je da se malo radi na ravnoteži. Prođi kroz Rasecanje svile. Počni od Čaplje u ševaru. Zapamti da je položaj čaplje samo za vežbanje ravnoteže. Ako ga koristiš u pravoj borbi, ostavlja te otvorenim. Možeš da zadaš udarac iz tog položaja, ako čekaš da protivnik krene prvi, ali nećeš uspeti da izbegneš njegovo sečivo.“

„Mora da može nešto da mi kaže, Lane. Taj vetar... Nije bio prirodan. I nije me briga koliko smo blizu Pustoši.“

„Čaplja u ševaru, čobanine. I pazi na zglobove.“

S juga se začu slabašna jeka truba, a zatim, sve glasnije i glasnije, fanfare praćene ravnomernim tutnjanjem bubnjeva. Rand i Lan se zgledaše na trenutak, a onda ih je bubnjanje privuklo ka zidu, a njihove poglede ka jugu.

Grad se protezao preko visokih brda. Zemljište oko bedema bilo je čistina na milju unaokolo, a utvrda beše sagrađena na najvišem brdu. S vrha kule Rand je jasno video preko dimnjaka i krovova sve do šume. Ispod drveća su najpre izašli dobošari, njih desetak. Bubnjevi su se dizali i spuštali dok su oni koračali u ritmu koji su sami nametali, a palice su sevale. Zatim dođoše trubači. Dugi, sjajni rogovi behu podignuti, i dalje grmeći. S tolike udaljenosti Rand nije mogao da razazna Šta je na ogromnom četvrtastom barjaku koji se vijorio iza njih, ali Lan zagunđa. Zaštitnik je imao oči poput snežnog orla.

Rand ga pogleda, ali Zaštitnik ne reče ništa. Pogled mu beše uprt u kolonu koja je izlazila iz šume. Konjanici u oklopu izjahali su ispod drveća. Bilo je i žena na konjima. A onda se pojavi palankin sa spuštenim zavesama. Nosili su ga konji – jedan napred, a jedan pozadi. Zatim je došlo još konjanika, kao i redovi pešadinaca s visoko podignutim kopljima, nalik na čestar dugog trnja, i strelci s lukovima preko grudi. Svi su koračali u ritmu bubnjeva. A onda trube ponovo zaječaše. Kolona se povila ka Fal Dari, nalik na raspevanu zmiju.

Vetar je zaneo veliki barjak na jednu stranu. Sada je bio dovoljno blizu da ga Rand jasno vidi. Bio je to kovitlac boja koji mu ništa nije značio, ali u njegovom središtu ugledao je nešto nalik na čistu belu suzu. Dah mu je zastao u grudima. Plamen Tar Valona.

„Ingtar je s njima.“ Lan je zvučao kao da je negde veoma daleko. „Najzad se vratio iz lova. Nije ga bilo dosta dugo. Pitam se da li je imao sreće?“

„Aes Sedai“, prošapta Rand kada je naposletku povratio glas. Sve te žene tamo bile su... Moiraina je bila Aes Sedai, da, ali s njom je putovao. Ako nije mogao da joj potpuno veruje, barem ju je poznavao. Ili je mislio da je zna. Ali ona je bila samo jedna. Tako mnogo Aes Sedai zajedno i takav dolazak bili su nešto sasvim drugačije. „Zašto ih je tako mnogo, Lane? Zašto su uopšte došle? I to s bubnjevima, trubama i barjakom.“

U Šijenaru su poštovali Aes Sedai – većina barem. Ostatak je gajio strahopoštovanje, ali Rand je bio u mestima gde je bilo drugačije, gde je bilo samo straha, a često i mržnje. Tamo gde je odrastao bilo je i ljudi koji su govorili o „vešticama iz Tar Valona“ kao što bi govorili o Mračnome. Pokušao je da prebroji žene, ali one se nisu držale redova. Jahale su unaokolo da bi razgovarale međusobno, ili sa onim, ko god da je bio, u palankinu. Sav se naježio. Putovao je s Moirainom i sreo se s još jednom Aes Sedai, pa je počeo da misli o sebi kao o svetskom putniku. Niko nikada nije napuštao Dve Reke, ili skoro niko, ali on jeste. Video je mnogo toga što niko u Dve Reke nikada nije ugledao. Uradio toliko toga što su oni tamo samo sanjali, ako su ikada i sanjali toliko. Video je kraljicu i upoznao kćer naslednicu Andora, suočio se s Mirdraalom i hodio Putevima. Ništa od toga nije ga pripremilo za ovaj trenutak.

„Zašto tako mnogo njih?“, prošapta ponovo.

„Došla je Amirlin Tron lično.“ Lan ga pogleda. Lice mu je bilo tvrdo i bezizražajno poput kamena. „Završio si sa svojim učenjem, čobanine.“ Zatim zastade, a Rand skoro pomisli da je video izraz saosećanja. To, naravno, nije bilo moguće. „Bilo bi bolje za tebe da si otišao još pre nedelju dana.“ S tim rečima Zaštitnik zgrabi svoju košulju, siđe niz lestvice i izgubi se u unutrašnjosti kule.

Rand je pokušavao da ovlaži usta. Piljio je u kolonu koja se primicala Fal Dari kao da je zaista bila zmija, i to smrtonosna otrovnica. Bubnjevi i trube su pevali. Sada su mu bili preglasni. Amirlin Tron – žena koja je predvodila Aes Sedai. Došla je zbog mene. Nije mogao da se seti nijednog drugog razloga.

One znaju. Poseduju znanja koja bi mu pomogla – bio je siguran u to. A nije se usuđivao da ih pita. Bojao se da su došle da ga smire. A bojim se i da nisu, takođe, priznade sebi nevoljno. Svetlosti, ne znam Šta me više plaši.

„Nisam hteo da usmeravam Moć“, prošapta. „Bilo je slučajno! Svetlosti, ne želim da imam ništa s tim. Kunem se da je nikada više neću dotaći! Kunem se!“

Trgavši se, shvati da povorka Aes Sedai već prolazi kroz gradske kapije. Vetar se okrutno zakovitla. Smrznuo je znoj na Randovom telu u sićušne ledenice. Grmljavina truba zvučala je zbog vetra kao podmukli smeh. Učinilo mu se da je vazduh pun smrada iz nekog otvorenog groba. Mog groba, ako nastavim da stojim