Veliki lov

47 Grob prepreka nije mome zovu

Met i Perin već su uzjahali kada Rand i Hurin stigoše do njih. Daleko za sobom Rand ču Ingtarov uzvik: „Svetlost i Sinova!“ Sudaru čelika pridružiše se drugi krici.

„Gde je Ingtar?“, viknu Met. „Šta se dešava?“ Privezao je Rog Valera za visoku jabuku na sedlu, kao da je bio običan rog, ali bodež mu je bio za pojasom. Bleda ispijena šaka zaštitnički je bila stisnuta oko balčaka s rubinom u jabuci.

„Umire“, oštro odgovori Rand i uzjaha.

„Onda moramo da mu pomognemo“, reče Perin. „Met može da odnese Rog i bodež...“

„On to radi da bismo mi pobegli“, kaza Rand. I zbog toga. „Odnećemo Rog do Verin, a onda ćete joj vi pomoći da ga odnese gde god da misli da mu je mesto.“

„Šta hoćeš da kažeš?“, upita Perin. Rand mamuznu konja i Riđan pojuri prema brdima iza grada.

„Svetlost i Šinova!“ Ingtarov povik orio se za njima. Zvučao je pobeđnički. Munja sevnu u odgovor.

Rand ošinu Riđana uzdama, a onda poleže uz pastuvov vrat kada ovaj pojuri. Griva i rep vijorili su se na vetru. Požele da se ne oseća kao da beži od Ingtarovog krika, od onoga što treba da uradi. Ingtar, Prijatelj Mraka. Baš me briga. Ipak je bio moj prijatelj. Riđanov galop nije mogao da ga odnese od sopstvenih misli. Smrt je lakša od pera, dužnost teža od planine. Tako mnogo dužnosti. Egvena. Rog. Fejn. Met i njegov bodež. Zašto ne može jedna po jedna? Moram da se postaram za sve njih. Oh, Svetlosti, Egvena!

Zauzda tako iznenadno da Riđan u mestu stade i sede na zadnje noge. Našli su se u proređenom šumarku ogolelog drveća na vrhu jednog brda iznad Falmea. Ostali dogalopiraše za njim.

„Kako to misliš?“, odlučno upita Perin. „Mi ćemo pomoći Verin da odnese Rog gde treba? Gde ćeš ti biti?“

„Možda već ludi“, reče Met. „Ne bi želeo da ostane s nama da ludi. Zar ne, Rande?“

„Vas trojica nosite Rog Verin“, kaza Rand. Egvena. Toliko niti, u tolikoj opasnosti. Tako mnogo dužnosti. „Nisam vam potreban.“

Met pomilova dršku bodeža. „To je sve lepo i krasno, ali šta je s tobom? Nek sam spaljen, nije moguće da već počinješ da ludiš. Nemoguće!“ Hurin je piljio u njih. Bilo je očigledno da ne razume ni pola od onoga što su pričali.

„Vraćam se“, odgovori Rand. „Nije ni trebalo da odlazim.“ Nekako, to nije zvučalo kako treba; osećao je da to nije kako treba. „Sada moram da se vratim.“ To je zvučalo bolje. „Egvena je još tamo, sećate se? S jednim od onih okovratnika.“

„Jesi li siguran?“, upita Met. „Ja je nisam video. Aaaah! Ako kažeš da je tamo, onda je tamo. Svi ćemo odneti Rog Verin, a onda ćemo se svi vratiti po nju. Ne misliš da bih je ostavio tamo, zar ne?“

Rand odmahnu glavom. Niti. Dužnosti. Osećao se kao da će se rasprsnuti poput vatrometa. Svetlosti, šta je to sa mnom? „Mete, Verin mora da dopremi tebe i taj bodež u Tar Valon, da ga se konačno otarasiš. Nemaš vremena za gubljenje.“

„Spašavanje Egvene nije gubljenje vremena!“ Met steže bodež dok ruka ne poče da mu se trese.

„Niko od nas se ne vraća“, reče Perin. „Ne još. Gledajte.“ Pokaza ka Falmeu.

Dvorišta i prostori za konje pocrneli su od seanšanskih vojnika. Na hiljade njih u bojnim redovima. Oklopljeni konjanici jahali su zveri s krljuštima i konje. Oficiri su se prepoznavali po raznobojnim oklopima. Među njima su bili grolmovi i druga čudna stvorenja, nalik na čudovišne ptice i guštere, kao i ogromni stvorovi koje ni sa čim nije mogao da uporedi, sive naborane kože i ogromnih kljova. Duž redova stajale su na desetine sul'dam i damane. Rand se zapita da li je Egvena među njima. U gradu iza vojnika povremeno bi još neka zgrada odletela u vazduh, a munje su i dalje plesale po nebu. Dve leteće zveri, kožnih krila dugih dvadeset hvatova, bile su visoko u vazduhu, podalje od razigranih munja.

„Sve to zbog nas?“, s nevericom upita Met. „Šta oni misle da smo?“

Odgovor dođe Randu, ali on ga odgurnu pre no što je imao prilike da se potpuno obrazuje.

„Nećemo ni na drugu stranu, lorde Rande“, kaza Hurin. „Beli plaštovi. Na stotine njih.“

Rand okrenu konja i pogleda kuda je njuškalo pokazivao. Dugi red Belih plaštova lagano se preko brda talasao ka njima.

„Lorde Rande“, promrmlja Hurin, „ako ta bagra vidi Rog Valera, nikad ga nećemo približiti nekoj Aes Sedai. Ni mi mu se više nikad nećemo približiti.“

„Možda se Seanšani zato okupljaju“, s nadom reče Met. „Zbog Belih plaštova. Možda to ipak nema nikakve veze s nama.“

„Imalo ili nemalo“, suvo kaza Perin, „kroz nekoliko minuta ovde će doći do bitke.“

„Obe strane bi mogle da nas ubiju“, reče Hurin, „čak i da ne vide Rog. Ako ga vide...“

Rand nije mogao da misli ni o Belim plaštovima, ni o Seanšanima. Moram da se vratim. Moram. Shvati da zuri u Rog Valera. Svi su zurili. Povijeni zlatni rog visio je na jabuci Metovog sedla. Svi pogledi behu privučeni njime.

„Mora biti u Poslednjoj bici“, reče Met obliznuvši usne. „Ništa ne kaže da ne sme biti upotrebljen pre toga.“ Pokida vrpce koje su vezivale Rog i nervozno ih pogleda. „Nigde se to ne kaže.“

Niko ništa više ne reče. Rand i nije mogao da govori; misli mu behu suviše uskovitlane da bi u njegovoj glavi bilo mesta za reči. Moram da se vratim. Moram da se vratim. Što je duže gledao Rog, to su mu se misli snažnije kovitlale. Moram. Moram.

Met drhtavom rukom prinese usnama Rog Valera.

Zvuk beše čist. Zlatan kao što je Rog bio zlatan. Drveće oko njih kao da je od njega odzvanjalo, kao i tlo pod nogama, nebo nad glavama. Taj jedan dugi zvuk sve je obuhvatio.

Magla se pojavi niotkuda. Najpre tanki pramičci u vazduhu, a potom sve gušći i gušći, dok zemlja nije bila pokrivena oblacima.

Geofram Bornhald ukoči se u sedlu kada neki zvuk ispuni vazduh. Bio je tako sladak da je želeo da se smeje, tako žaloban da mu se plakalo. Činilo se kao da dolazi iz svih pravaca odjednom. Pojavi se magla. Zgušnjavala se pred njegovim očima.

Seanšani. Nešto pokušavaju. Znaju da smo ovde.

Bilo je prerano, grad predaleko, ali on isuka svoj mač – zveket kanija proširi se niz njegovu polovinu legije – i povika: „Legija će napredovati kasom.“

Magla je sada sve pokrivala, ali znao je da je Falme i dalje pred njima. Konji ubrzaše korak; nije mogao da ih vidi, ali ih je čuo.

Odjednom tlo pred njim uz urlik polete u vazduh, zasuvši ga zemljom i kamenjem. Iz belog slepila s desne strane ču još jedan urlik i vrištanje ljudi i konja. A onda ponovo s leve. I ponovo. Još. Magla je skrivala udare gromova i vrisku.

„Legija će jurišati!“ Konj jurnu napred kad ga mamuznu, i ču bojni poklič kada ono što je preživelo od legije pođe za njim.

Gromovi i vrištanje obavijeni belinom.

Njegova poslednja misao beše žaljenje. Bajar neće moći da ispriča njegovom sinu Dainu kako je poginuo.

Rand više nije mogao da vidi drveće oko njih. Met spusti Rog, očiju razrogačenih od strahopoštovanja, ali Randove uši još su odzvanjale od tog zvuka. Talasi magle bele poput najfinije izbeljene vune sve su skrivali, ali Rand je ipak mogao da vidi. Mogao je da vidi, ali to je bilo ludilo. Falme je plutao negde pod njim. Predgrađe se crnelo od redova Seanšana, a munje su kidale ulice. Falme mu je visio nad glavom. Tamo su Beli plaštovi jurišali i umirali dok je pod kopitima njihovih konja oganj kuljao iz zemlje. Tamo su ljudi trčali na palubama velikih četvrtastih brodova u luci, a na jednom poznatom brodu čekao je preplašeni čovek. Čak je mogao i da prepozna kapetanovo lice. Bejl Domon. Obema rukama uhvati se za glavu. Drveće beše skriveno, ali i dalje je jasno video ostale. Hurin nervozan. Met preplašeno mrmlja. Perin je izgledao kao da je znao da je ovo suđeno. Magla se komešala svuda oko njih.

Hurin prodahta: „Lorde Rande!“ Nije morao da pokazuje.

Kroz oblake magle, kao niz padinu neke planine, jezdili su konjanici. Isprva se kroz gustu maglu ništa sem toga nije moglo videti, ali polako se približiše i dođe red na Randa da uzdahne. Znao ih je. Muškarci i žene. Nisu svi bili u oklopima. Odeća i oružje bili su im iz svih Doba, ali sve ih je znao.

Rogoš Orlooki, sedokosi čovek očinskog izgleda i pogleda tako oštrog da je njegovo ime bilo nagoveštaj svega. Gajdal Kejn, crnopurasti muškarac nad čijim su širokim leđima štrčali balčaci dva mača. Zlatokosa Birgita, sa sjajnim srebrnim lukom i tobolcem punim srebrnih strela. Bilo ih je još. Znao je njihova lica, njihova imena. Ali čuo je stotinu imena svaki put kada bi pogledao neko lice. Neka od njih bila su tako različita da uopšte i nije bio svestan da su to imena, mada je znao. Majki umesto Mikel. Patrik umesto Paedrig. Oskar umesto Otarin.

Znao je i čoveka koji im je jahao na čelu. Bio je visok i kukastog nosa. Oči mu behu tamne i duboke. Veliki mač, Pravda, bio mu je za pojasom. Artur Hokving.

Met ih zapanjeno pogleda kada zauzdaše konje pred njim i ostalima. „Jeste li... Jeste li to svi vi?“ Bilo ih je nešto više od stotinu, vide Rand, i shvati da je nekako znao da će ih biti toliko. Hurin je gledao otvorenih usta; oči samo što mu nisu ispale.

„Potrebno je više od hrabrosti da veže čoveka za Rog.“ Glas Artura Hokvinga bio je dubok i prodoran, glas navikao da izdaje naređenja.

„Ili ženu“, oštro reče Birgita.

„Ili ženu“, složi se Hokving. „Samo je nekolicina vezana za Točak, iznova i iznova izatkana da vrši volju Točka u Šari Doba. Mogao bi to da mu kažeš, Lijuse Terine, samo da se sećaš vremena kad si imao telo.“ Gledao je Randa.

Rand odmahnu glavom, ali nije hteo da traći vreme na poricanja. „Došli su osvajači. Ljudi koji se nazivaju Seanšani. Koriste u bici okovane Aes Sedai. Moraju biti saterani u more. A – a tu je i jedna devojka. Egvena al’Ver. Polaznica Bele kule. Seanšani je drže zarobljenu. Morate mi pomoći da je oslobodim.“

Na njegovo iznenađenje, nekoliko pripadnika male armije iza Artura Hokvinga zakikota se, a Birgita se nasmeja dok je proveravala tetivu. „Uvek si voleo žene koje su ti pravile nevolje, Lijuse Terine.“ To je bilo izrečeno nežno, kao između starih prijatelja.

„Ja sam Rand al’Tor“, odreza on. „Morate da požurite. Nema mnogo vremena.“

„Vremena?“, nasmešeno reče Birgita. „Mi imamo sve vreme.“ Gajdal Kejn pusti uzde, i vodeći konja kolenima, obema rukama isuče mač. Svuda duž male družine heroja razleže se zvuk vađenja mačeva, skidanja lukova i spremanja kopalja i sekira.

U čeličnoj rukavici Artura Hokvinga Pravda je sijao poput ogledala. „Borio sam se kraj tebe bezbroj puta, Lijuse Terine, i još toliko protiv tebe. Točak nas tka za svoje potrebe, ne za naše, da služimo Šari. Znam te, ako ti sebe ne znaš. Oteraćemo za tebe ove osvajače.“ Njegov bojni at zaigra, a on se namršteno osvrnu oko sebe. „Nešto ovde nije u redu. Nešto me drži.“ Odjednom oštro pogleda Randa. „Ti si ovde. Imaš li barjak?“ Oni iza njega zažagoriše.

„Da.“ Rand otvori bisage i izvuče Zmajev barjak. On mu napuni ruke i pade skoro do kolena pastuva. Žagor među junacima postade glasniji.

„Šara se tka kao povodac oko naših vratova“, reče Artur Hokving. „Ti si ovde. Barjak je ovde. Tkanje ovog trenutka određeno je. Došli smo na poziv Roga, ali moramo slediti barjak. I Zmaja.“ Hurin ispusti neki zvuk kao da ga je neko ščepao za grlo.

„Spaljen da sam“, prodahta Met. „Istina je. Spaljen da sam!“

Perin je samo na tren oklevao pre no što sjaha i izgubi se u magli. Začu se zvuk sekire, i on se vrati noseći pravu mladicu posečenih grana. „Daj mi ga, Rande“, ozbiljno reče. „Ako im je potreban... Daj mi ga.“

Rand mu užurbano pomože da pričvrsti barjak. Kada Perin uzjaha, vazduh zatalasa bledi barjak; izgledalo je kao da se zmijoliki Zmaj kreće, da je živ. Vetar nije ni dotakao gustu maglu, samo barjak.

„Ti ostani ovde“, reče Rand Hurinu. „Kada se završi... Ovde ćeš biti bezbedan.“

Hurin isuče svoj kratki mač, držeći ga kao da će mu koristiti s konjskih leđa. „Oprosti, lorde Rande, ali mislim da neću. Ne razumem ni desetinu onoga što sam čuo... ili što vidim“ – poče da mrmlja pre no što ponovo glasnije reče – „ali došao sam dovde, i mislim da ću preći i ostatak puta.“

Artur Hokving potapša njuškala po ramenu. „Ponekad nam Točak nekoga pridoda, prijatelju. Možda ćeš jednog dana biti jedan od nas.“ Hurin se ispravi kao da su mu ponudili krunu. Hokving se iz sedla svečano pokloni Randu. „Uz tvoju dozvolu... lorde Rande. Trubaču, hoćeš li zasvirati u Rog? Prikladno je da nas pesma Roga Valera prati u boju. Stegonošo, hoćeš li predvoditi?“

Met ponovo dunu u Rog, dugo i glasno – magla je zvonila od njega – a Perin potera konja napred. Rand isuka sečivo označeno čapljom i pojaha između njih.

Ništa nije video izuzev guste beline, ali ipak je nekako gledao Falme, gde je neko na ulicama i u luci koristio Moć, gledao je seanšansku vojsku i umiruće Bele plaštove. Sve je to video pod sobom, nad sobom, kao što je i bilo. Činilo se kao da ni tren nije prošao otkad se Rog prvi put oglasio, kao da je vreme stalo dok su junaci odgovorili na poziv, a sada nastavilo da odbrojava.

Divlji krici koje je Met izvlačio iz Roga ječali su u magli, a konji brže pojuriše. Rand ulete u izmaglicu pitajući se da li zna kuda ide. Magla postade gušća i sakri heroje koji su jahali kraj njega, sve dok više ništa nije mogao jasno da vidi, sem Meta, Perina i Hurina. Hurin se razrogačenih očiju pognuo u sedlu, mamuzajući konja. Met je duvao u Rog i smejao se. Perin je, sjajnih žutih očiju, nosio Zmajev barjak koji se za njim vijorio. A onda i oni nestaše. Izgledalo je kao da Rand dalje jaše sam.

Na neki način, i dalje je mogao da ih vidi, ali ne onako kao što je video Falme i Seanšane. Nije mogao da oceni gde su, niti gde je on. Stisnu balčak i zagleda se u maglu pred sobom. Sam je jurio kroz izmaglicu, i nekako znao da je tako suđeno.

Odjednom se u magli pred njim stvori Ba’alzamon, i široko raskrili ruke.

Riđan se divlje prope izbacivši Randa iz sedla. Dok je padao, Rand se očajnički držao mača. Nije teško pao. U stvari, začuđeno pomisli, to je bilo kao da je pao... ni na šta. U jednom trenutku leteo je kroz maglu, a već u sledećem nije.

Kada ustade, vide da mu je konj nestao, ali Ba’alzamon je i dalje bio tu i koračao prema njemu s dugim opaljenim štapom u rukama. Behu sami. Samo oni i magla. Iza Ba’alzamona bila je senka. Magla iza njega nije bila mračna; to crnilo isključivalo je belu maglu.

Rand je bio svestan i drugih stvari. Artur Hokving i ostali heroji sretoše Seanšane u gustoj magli. Perin s barjakom vitlao je svojom sekiram, više da odbije one koji su pokušavali da do njega dopru, nego da im naškodi. Met je i dalje divlje duvao u Rog Valera. Hurin je sjahao, boreći se kratkim mačem i mačolomcem onako kako je jedino znao. Izgledalo je kao da će ih brojčano nadmoćni Seanšani u jednom naletu preplaviti, ali vojnici sa crnim oklopima su uzmicali.

Rand zakorači da se suoči s Ba’alzamonom. Nevoljno obrazova prazninu, posegnu za Istinskim izvorom, ispuni se Jednom moći. Nije moglo drugačije. Možda nikakvih izgleda nije imao protiv Mračnoga, ali ako je izlaza bilo, bilo je u Moći. Natopila ga je. Izgledalo je kao da je prožela sve njegovo, odeću, mač. Osećao se kao da bi trebalo da sija poput sunca. Bio je ushićen; povraćalo mu se.

„Sklanjaj mi se s puta“, reče grubim glasom. „Nisam zbog tebe došao!“

„Devojka?“, nasmeja se Ba’alzamon. Usta mu se pretvoriše u oganj. Opekotine mu behu skoro izlečene, ostavile su za sobom tek nekoliko ružičastih ožiljaka koji su se već gubili. Izgledao je kao zgodni sredovečni muškarac. Izuzev usta i očiju. „Koja, Lijuse Terine? Ovog puta niko ti neće pomoći. Moj si, ili si mrtav. A tada si ionako moj.“

„Lažove!“, odreza Rand. Zamahnu ka Ba’alzamonu, ali štap od nagorelog drveta odbi njegovo sečivo uz kišu varnica. „Oče laži!“

„Budalo! Zar ti one druge budale koje si prizvao nisu rekle ko si?“ Oganj Ba’alzamonovog lica buktao je od smeha.

Rand se naježi, čak i plutajući u praznini. Da li bi lagali? Ne želim da budem Ponovorođeni Zmaj. Čvršće stisnu balčak. Rasecanje svile, ali Ba’alzamon je odbijao svaki udarac; varnice su letele kao od kovačevog čekića i topionice. „Imam posla u Falmeu, a ne s tobom. Nikad s tobom“, reče Rand. Moram da mu držim pažnju dok ne oslobode Egvenu. Na onaj čudan način, video je da bitka besni među maglom pokrivenim dvorištima i otvorenim konjušnicama.

„Ti jadna bedo. Dunuo si u Rog Valera. Sada si povezan s njim. Misliš li da će te crvi iz Bele kule sada pustiti? Staviće ti lance oko vrata tako teške da ih nikada nećeš prekinuti.“

Rand beše toliko iznenađen da je to čak i u praznini osetio. On ne zna sve. Ne zna! Bio je siguran da mu se to videlo na licu. Da bi prikrio, pojuri na Ba’alzamona. Kolibri ljubi ružu. Mesečina na vodi. Lasta u vazduhu. Munje su sevale između mača i štapa. Magla beše zasuta varnicama. Ali Ba’alzamon ustuknu. Oči su mu buktale kao pomahnitala ložišta.

Ivicom svesti, Rand vide da Seanšani uzmiču ulicama Falmea, očajnički se boreći. Damane su kidale zemlju Jednom moći, ali to nije moglo da naškodi Arturu Hokvingu, niti drugim junacima Roga.

„Hoćeš li ostati puž pod kamenom?“, prosikta Ba’alzamon. Tama iza njega ključala je i komešala se. „Ubićeš se na licu mesta. Moć u tebi besni. Izgara te. Ubija te! Jedino ja na čitavom svetu mogu te naučiti kako da je kontrolišeš. Služi me i živi. Služi me ili umri!“

„Nikad!“ Moram dovoljno dugo da ga zadržim. Požuri, Hokvinže. Požuri! Ponovo se baci na Ba’alzamona. Poleće golubica. List koji pada.

Ovog puta on je morao da ustukne. Nejasno vide da se Seanšani ponovo probijaju među štalama. Još više se nape. Orao grabi ribu. Seanšani popustiše pred naletom. Artur Hokving i Perin, jedan kraj drugog, behu na čelu. Vezivanje slame. Ba’alzamon dočeka njegov udarac u fontani nalik na grimizne muve, i on morade da odskoči da mu štap ne bi razneo glavu; očeša mu kosu. Seanšani jurnuše napred. Pravljenje varnice. Varnice poleteše kao kiša, Ba’alzamon odskoči od njegovog udarca, a Seanšani se povukoše na kaldrmisane ulice.

Randu dođe da zavija. Odjednom shvati da su dve bitke povezane. Kada je on napredovao, heroji koje je Rog prizvao potiskivali su Seanšane; kada je uzmicao, Seanšani su napredovali.

„Neće te spasti“, reče Ba’alzamon. „One koje su te možda mogle spasti biće odnete daleko preko Aritskog okeana. Ako ih ikada više budeš video, biće okovane robinje. Uništiće te za svoje nove gospodare.“

Egvena. Ne mogu da dozvolim da joj to urade.

Ba’alzamonov glas uguši mu misli. „Samo na jedan način možeš se spasti, Rande al’Tore. Lijuse Terine Rodoubico. Ja sam tvoj jedini spas. Služi mi, i daću ti svet. Odupiri se, i uništiću te kao što sam to toliko puta ranije učinio. Ali ovoga puta uništiću ti dušu, uništiću te potpuno i zauvek.“

Ponovo sam pobedio, Lijuse Terine. Ta misao bila je van praznine, ali morao se napregnuti da je zanemari, da ne misli na sve živote u kojima ju je čuo. Podiže mač, a Ba’alzamon pripremi štap.

Rand shvati, tek sada, da se Ba’alzamon ponaša kao da ga sečivo sa čapljom može povrediti. Čelik ne može da povredi Mračnoga. Ali Ba’alzamon je oprezno posmatrao mač. Rand beše jedno s mačem. Osećao je svaku njegovu česticu, sićušne deliće hiljadu puta manje no što se to okom može videti. I oseti Moć koja ga je prožimala kako teče i u mač i spaja se sa zamršenim obrascima koje su Aes Sedai stvorile tokom Troločkih ratova.

A tada začu drugi glas. Lanov glas. Doćiće vreme kadaćeš nešto želeti više od života. Ingtarov glas. Svakičovek ima pravo da odabere kadaće Vratiti mač. Ugleda sliku Egvene, s okovratnikom, kako živi život kao damane. Niti mog života u opasnosti. Egvena. Ako Hokving uđe u Falme, moćiće da je spase. Pre no što shvati šta radi, zauze prvi položaj Čaplje u tršćaku, stojeći na jednoj nozi, visoko podignutog mača, otvoren i bez odbrane. Smrt je lakša od pera, dužnost teža od planine.

Ba’alzamon ga pogleda. „Zašto se ceriš kao idiot, budalo? Zar ne znaš da mogu potpuno da te uništim?“

Rand oseti spokoj veći čak i od praznine. „Nikada ti neću služiti, Oče laži. Tokom hiljadu života, nikada nisam. Znam. Siguran sam u to. Dođi. Vreme je da se umre.“

Ba’alzamon razrogači oči; u trenu se pretvoriše u oganj od koga se Randu oznoji lice. Crnilo iza Ba’alzamona proključa oko njega, a lice mu poprimi tvrd izraz. „Onda umri, crve!“ Udari štapom kao da je koplje.

Rand jeknu kada oseti kako mu probada bok, kao usijani žarač. Praznina zadrhta, ali on je se držao poslednjim ostacima snage, i zabi sečivo sa čapljom u Ba’alzamonovo srce. Ba’alzamon vrisnu, i tama iza njega vrisnu. Svet preplavi oganj.