Veliki lov

8 Ponovorođeni Zmaj

Rand je isprva bio ukočen i nervozan. Suoči se s tim uspravan. Lako je bilo Lanu da kaže. Nije Amirlin Tron njega pozvala. On nije morao da brine da li će ga smiriti, ili nešto još i gore, pre smiraja dana. Rand se osećao kao da mu je nešto zastalo u grlu; nije mogao da guta, a žarko je želeo da proguta pljuvačku.

Hodnici su bili puni ljudi: slugu koji su obavljali svoje jutarnje poslove, ratnika koji su preko kućnih ogrtača nosili mačeve. Nekoliko dečaka s malim mačevima za vežbu držalo se svojih starijih, pokušavajući da hodaju kao oni. Ništa nije govorilo da se tu odigrala bitka, ali čak su i deca delovala kao da su na oprezu. Odrasli su ličili na mačke koje čekaju da se pojave pacovi.

Ingtar čudno pogleda Randa i Lana. Otvori usta, ali ništa ne reče dok su prolazili kraj njega. Kađin, visok i vitak, podiže pesnicu i povika: „ Tai’šar Malkier! Tai’šar Maneteren!“ Istinska krv Malkijera. Istinska krv Maneterena.

Rand poskoči. Svetlosti, zašto je to rekao? Ne budi budala, kaza sebi. Ovde svi znaju za Maneteren. Znaju svaku staru priču, ako u njoj ima borbe. Nek sam spaljen, moram da se obuzdam.

Lan podiže pesnicu u odgovor. „Tai’šar Sijenar!“

Ako počne da beži, hoće li moći da se izgubi u gužvi dok ne stigne do konja? Ako pošalje tragače za mnom... Svakim korakom bivao je sve napetiji.

Kada su se približili ženskim odajama, Lan iznenada naredi: „Mačka prelazi dvorište! “

Prepadnut, Rand nagonski zauze stav kome je bio naučen, pravih leđa ali svaki mišić beše opušten, kao da mu celo telo visi o koncu. Bilo je to ležerno, skoro nadmeno držanje. Iako je delovao opušteno, nije se tako osećao. Nije imao vremena da se zapita šta to radi. Prešli su poslednji hodnik koračajući jedan kraj drugog.

Žene na ulazu u ženske odaje mirno su ih gledale dok su se približavali. Neke su sedele za pisaćim stolovima, proveravajući zapise i povremeno unoseći nešto u njih. Druge su plele ili vezle. Gospe u svili čuvale su ovu stražu, kao i žene u služinskoj odeći. Zasvođena vrata bila su otvorena. Čuvale su ih samo žene. Niko više nije bio potreban. Nijedan Šijenarac ne bi ušao nepozvan, ali svaki je bio spreman da brani ta vrata ako se ukaže potreba, i bio bi užasnut ako bi do toga došlo.

Randov stomak goreo je od kiseline. Pogledaće naše mačeve i poslati nas natrag. Pa, to i hoću, zar ne? Ako odbiju da nas propuste, možda ću moći da uteknem. Ako ne nahuškaju stražare na nas. Držao se stava kome ga je Lan naučio, kao što bi se držao plutajuće grane u poplavi. Taj stav bio je jedino što ga je sprečavalo da se okrene i pobegne.

Jedna od pratilja gospe Amalise, Nisura, žena okruglog lica, odloži vez i ustade kada se oni zaustaviše. Pogled joj prelete preko mačeva i ona stisnu usne, ali nije ih ni pomenula. Sve žene ostaviše ono što su radile i stadoše ćutke i napeto da posmatraju.

„Čast vama obojici“, neznatno naklonivši glavu reče Nisura. Okrznula je pogledom Randa, tako brzo da skoro nije ni bio siguran da ga je primetio. To ga je podsetilo na ono što je Perin rekao. „Amirlin Tron vas očekuje.“ Mahnula je, i dve druge gospe – ne sluškinje; bili su počastvovani – istupiše kao pratnja. Žene se pokloniše, za dlaku dublje od Nisure, i pokazaše im da prođu kroz vrata. Obe ispod oka pogledaše Randa. Posle toga nisu ga ni primećivale.

Da li su sve nas tražile, ili samo mene? Zašto bi tražile sve nas?

Kada uđoše, bilo je kao što je Rand i očekivao – dvojica muškaraca u ženskim odajama gde su muškarci bili retkost – podiže se nekoliko obrva zbog njihovih mačeva; ali nijedna žena ne progovori. Tek su za njima dvojicom nastajale raspričane grupice. Mrmljanje je bilo pretiho da bi Rand išta razabrao. Lan je išao napred, kao da ga se sve to ne tiče. Rand je bio na korak iza njihove pratnje, i želeo da može da čuje šta se priča.

A onda stigoše do odaja Amirlin Tron. Tri Aes Sedai bile su u hodniku ispred vrata. Visoka Aes Sedai, Leana, držala je svoj štap sa zlatnim plamenom. Rand nije znao druge dve. Sudeći po resama, jedna je bila iz Belog Ađaha, a druga iz Žutog. Ali sećao se njihovih lica i kako su ga gledale dok je jurio kroz ove hodnike. Glatka lica Aes Sedai, sa očima koje znaju. Posmatrale su ga podignutih obrva i napućenih usana. Žene koje su dovele Lana i Randa nakloniše se, predajući ih Aes Sedai.

Leana uz mali osmeh odmeri Randa. Uprkos smešku, glas joj beše oštar. „Šta si danas doveo Amirlin Tron, Lane Gaidine? Mladog lava? Bolje da paziš da ga Zelene ne vide, ili će ga jedna od njih vezati pre no što stigne da udahne. Zelene vole da ih vežu dok su mladi.“

Rand se pitao da li je moguće znojiti se unutar kože. Osećao se kao da mu je to uspelo. Želeo je da pogleda Lana, ali setio se dela Zaštitnikovih uputstava. „Ja sam Rand al’Tor, sin Tama al’Tora, od Dve Reke, koje nekada behu Maneteren. Kako me Amirlin Tron pozva, Leana Sedai, tako ja dođoh. Stojim spreman.” Bio je iznenađen što mu glas nijednom nije zadrhtao.

Leana trepnu, a osmeh joj se pretvori u zamišljen pogled. „Ovo bi trebalo da je čobanin, Lane Gaidine? Jutros nije bio tako siguran u sebe.“

„On je muškarac, Leana Sedai”, odlučno reče Lan. „Ni više ni manje od toga. Mi smo ono što smo.“

Aes Sedai odmahnu glavom. „Svet je svakim danom sve čudniji. Pretpostavljam da će kovač sada nositi krunu i govoriti u Visokom pojanju. Čekajte ovde.” S tim rečima, nestade da ih najavi.

Nije je bilo samo nekoliko trenutaka, ali Rand beše nelagodno svestan pogleda Aes Sedai koje su ostale. Pokušao je da im mirno uzvrati pogled, onako kako mu je Lan rekao, a one stadoše da šapuću jedna drugoj. Šta li pričaju? Šta znaju? Svetlosti, da li će me smiriti? Staje Lan mislio kada je pričao o suočavanju s onim što dolazi? Leana se vratila i mahnula Randu da uđe. Kada Lan pođe za njim, ona mu štapom prepreči put, zaustavivši ga. „Ne ti, Lane Gaidine. Moiraina Sedai ima posla za tebe. Tvoje lavlje mladunče biće sasvim sigurno.”

Vrata se zatvoriše za Random, ali ne pre no što je do njega dopro Lanov glas, odlučan i snažan, ali tih, tako da ga je samo on čuo: „ Tai’šar Maneteren!“

Moiraina je sedela na jednom kraju sobe, a jedna od Smeđih Aes Sedai koje je video u tamnici na drugom, ali pažnju mu je privukla žena u visokoj stolici iza širokog stola. Zavese su bile delimično navučene preko proreza za strele, ali iza nje je bilo dovoljno svetlosti da bude teško razaznati joj lice. Ipak ju je prepoznao. Bila je to Amirlin Tron.

On se brzo spusti na jedno koleno, držeći levu ruku na balčaku mača, pritisnuvši šareni čilim desnom pesnicom i naklonivši glavu. „Kao šio me pozva, majko, tako ja dođoh. Stojim spreman.” Podiže glavu na vreme da vidi njene uzdignute obrve.

„Je li tako, momče?” Skoro da je zvučala kao da je to zabavlja, a bilo je još nečeg što nije mogao da dokuči. Sigurno da nije delovala zabavljeno. „Ustani, momče, i daj da te pogledam.”

Ispravio se, trudeći se da mu lice bude smireno. Morao je da se potrudi da ne stisne pesnice. Tri Aes Sedai. Koliko ih je potrebno da smire čoveka? Za Loganom su poslali njih desetak, ili više. Da li bi mi Moiraina to uradila? Pogledao je Amirlin Tron pravo u oči. Nije ni trepnula.

„Sedi, dečko”, naposletku reče ona, pokazavši stolicu postavljenu tačno ispred stola. „Bojim se da će ovo potrajati.”

„Hvala ti, majko.“ Tada nakloni glavu, kao što mu je Lan rekao, pogleda ka stolici i dodirnu mač. „Ako dopustiš, majko, stajaću. Straža nije okončana.”

Amirlin Tron izusti razdražen zvuk i pogleda Moirainu. „Jesi li to pustila Lana na njega, kćeri? Ovo će biti dovoljno teško i bez oponašanja Zaštitnika.”

„Lan je podučavao sve momke, majko”, spokojno odgovori Moiraina. „Sa ovim je proveo nešto više vremena no sa ostalima zbog toga što nosi mač.”

Smeđa Aes Sedai se promeškolji. „Gaidini su tvrdoglavi i ponosni, majko, ali korisni. Ja ne bih bila bez Tomasa ništa više no što bi ti bez Alrika. Čak sam čula i neke Crvene kako kažu da ponekad žele da imaju Zaštitnika. A Zelene, naravno...”

Nijedna od Aes Sedai sada nije obraćala pažnju na njega. „Ovaj mač”, reče Amirlin Tron. „Izgleda da je to sečivo označeno čapljom. Kako je došao do toga, Moiraina?”

„Tam al’Tor napustio je Dve Reke kao dečak, majko. Pridružio se vojsci Ilijana i služio u Ratu Belih plaštova i poslednja dva rata s Tirom. S vremenom je postao majstor sečiva i potkapetan Sadrugova. Posle Aijelskog rata, Tam al’Tor se sa ženom iz Kaemlina i novorođenčetom vratio u Dve Reke. Bilo bi bolje da sam to ranije znala, ali sada znam.”

Rand se zablenu u Moirainu. Znao je da je Tam napustio Dve Reke i vratio se sa ženom strankinjom i mačem, ali ostalo... Gde si sve to saznala? Ne u Emondovom Polju. Sem ako ti Ninaeva nije rekla više no što je meni ikada ispričala. Novorođenče. Ne kaže sin. Ali jesam.

„Protiv Tira.“ Amirlin Tron se blago namršti. „Pa, bilo je dovoljno krivice na obe strane u tim ratovima. Budale koje bi se radije borile no pričale. Možeš li da oceniš da li je sečivo pravo, Verin?”

„Postoje provere, majko.”

„Onda ga uzmi i proveri, kćeri.”

Tri žene ga nisu čak ni gledale. Rand ustuknu jedan korak, čvrsto zgrabivši balčak. „Otac mi je dao ovaj mač”, gnevno reče. „Niko mi ga neće uzeti.” Tek tada je shvatio da se Verin nije ni makla sa stolice. Zbunjeno ih pogleda, pokušavajući da povrati ravnotežu.

„Dakle”, kaza Amirlin Tron, „sem onog što te je Lan naučio, imaš i plamena u sebi. Dobro. Trebaće ti.”

„Ja sam ono što sam, majko”, vešto reče. „Stojim spreman, šta god usledilo.”

Amirlin Tron iskrivi lice. „Lan jeste bio s tobom. Slušaj me, dečko. Za nekoliko časova Ingtar će poći da pronađe ukradeni Rog. Tvoj prijatelj Met ići će s njim. Pretpostavljam da će i tvoj drugi prijatelj – Perin? – takođe poći. Želiš li da ideš s njima?”

„Met i Perin idu? Zašto?“ Samoprekorno se seti da doda jedno „majko“, puno poštovanja.

„Znaš za onaj bodež koji je tvoj prijatelj nosio?“ Njena iskrivljena usta jasno su govorila šta je mislila o bodežu. „To je takođe uzeto. Ako ga ne pronađemo, veza između tvog prijatelja i sečiva ne može biti potpuno prekinuta, i on će umreti. Možeš da jašeš s njima ako želiš. Ili možeš da ostaneš ovde. Nema sumnje da će ti lord Agelmar dozvoliti da ostaneš kao gost koliko god želiš. Ja takođe danas polazim. Moiraina Sedai će ići sa mnom, kao i Egvena i Ninaeva, tako da ćeš biti sam ako ostaneš. Izbor je tvoj.“

Rand je zaprepašćeno pogleda. Kaše da mogu da odem kad hoću. Nije me, valjda, zbog toga pozvala? Met umire! Kratko pogleda Moirainu koja je ravnodušno sedela s rukama u krilu. Izgledala je kao da joj ni najmanje nije bitno šta će on odlučiti. Kuda smeraš da me gurneš, Aes Sedai? Nek sam spaljen ako ne pođem drugim putem. Ali Met umire... Ne mogu da ga ostavim na cedilu. Svetlosti, kako ćemo pronaći taj bodeš?

„Ne moraš sada da odlučiš“, kaza Amirlin Tron. Izgledalo je kao da ni nju nije briga. „Ali moraš da odlučiš pre no što Ingtar pođe.“

„Jahaću s Ingtarom, majko.“

Amirlin Tron odsutno klimnu. „Sad kad je to sređeno, možemo da pređemo na važnije stvari. Znam da možeš da usmeravaš, momče. Koliko znaš?“

Rand zinu. Zabrinut zbog Meta, bio je pogođen njenim rečima kao da je ambar pao na njega. Svi Lanovi saveti i uputstva u trenutku nestaše. Obliznuvši usne, zaprepašćeno se zagleda u nju. Jedno je bilo to što je mislio da ona zna, a potpuno drugo saznati da je zaista tako. Znoj konačno orosi njegovo čelo.

Nagla se napred u svojoj stolici, čekajući odgovor, ali on steče utisak da je u stvari želela da ustukne. Setio se Lanovih reči. Ako te se plaši... Počeo je da se nasmeje. Ako se ona plaši njega.

„Ne, ne mogu. Mislim... ne mogu namerno. Jednostavno se desi. Ne želim da... usmeravam Moć. Neću nikada više. Kunem se.“

„Ne želiš“, progovori Amirlin Tron. „Pa, to je mudro od tebe. I glupo. Neki mogu biti naučeni da usmeravaju. Većina ne. Ali nekolicina od rođenja ima to seme u sebi. Pre ili posle, počnu da koriste Jednu moć, hteli to ili ne. Nastavićeš da usmeravaš, momče. Drukčije ne možeš. I bolje bi ti bilo da naučiš da usmeravaš, da naučiš da vladaš njome, ili nećeš poživeti dovoljno dugo da poludiš. Jedna moć ubija one koji ne mogu da kontrolišu njen tok.“

„A kako da naučim?“, prasnu on. Moiraina i Verin samo su spokojno sedele i gledale ga. Kao pauci. „Kako? Moiraina tvrdi da ne može ništa da me nauči, a ja ne znam kako da učim, niti šta. U svakom slučaju to ne želim. Želim da prestanem. Kako to ne možete da shvatite? Da prestanem!“

„Rekla sam ti istinu, Rande“, reče Moiraina. Zvučala je kao da vodi prijatan razgovor. „Oni koji bi mogli da te nauče, muški Aes Sedai, mrtvi su več tri hiljade godina. Nijedna živa Aes Sedai ne može da te nauči da dotakneš saidin ništa više no što bi mogao da naučiš da dodirneš saidar. Ptica ne može da nauči ribu da leti, niti riba pticu da pliva.“

„Oduvek sam mislila da je to loša izreka“, iznenada progovori Verin. „Ima ptica koje rone i plivaju. A u Olujnom moru ima riba koje lete, s dugim perajima širokim koliko i tvoje raširene ruke, i kljunovima nalik na mačeve, koji mogu da probodu...“ Ona utihnu i pocrvene. Moiraina i Amirlin Tron bezizražajno su je gledale.

Rand iskoristi prekid da povrati malo samokontrole. Kao što ga je Tam davno naučio, obrazovao je u svom umu usamljeni plamen i sagoreo u njemu svoje strahove, tražeći spokoj i tišinu praznine. Plamen kao da je rastao sve dok nije sve obuhvatio, sve dok nije postao preveliki da bi se obuzdavao ili zamišljao. Kada se to desilo, nestao je, ostavivši za sobom osećaj smirenosti. Osećanja su i dalje treperila po obodima, strah i bes nalik na crne mrlje, ali praznina se držala. Misli su letele preko njene površine kao obluci preko leda. Aes Sedai su samo na trenutak skrenule pažnju s njega, ali kada ga ponovo pogledaše, njegovo lice bilo je spokojno.

„Zašto ovako pričaš sa mnom, majko?“, upita on. „Trebalo bi da me smiruješ.“

Amirlin Tron se namršti i okrenu Moiraini. „Da li ga je Lan ovome naučio?“

„Ne, majko. Čuo je od Tama al’Tora.“

„Zašto?“, upita ponovo Rand.

Amirlin Tron ga pogleda pravo u oči i reče: „Zato što si ti Ponovorođeni Zmaj.“

Praznina se zatrese. Svet se zatrese. Sve poče da se vrti oko njega. Usredsredio se na ništavilo i praznina se vrati, a svet smiri. „Ne, majko. Svetlost mi pomogla, mogu da usmeravam, ali ja nisam Raolin Protivmračni, niti Gver Amalasan, niti Jurijan Kamenoluki. Možete da me smirite, ubijete, ili pustite, ali ja neću biti pitomi lažni Zmaj na uzdi Tar Valona.“

Čuo je kako Verin glasno uzdahnu. Amirlin razrogači oči, a pogled joj otvrdnu kao plavi kamen. Nije imao uticaja na njega; izgubio se u praznini.

„Gde si čuo ta imena?“, odlučno upita Amirlin. „Ko ti je rekao da Tar Valon povlači uzice bilo kog lažnog Zmaja?“

„Prijatelj, majko“, reče on. „Zabavljač. Zvao se Tom Merilin. Sada je mrtav.“ Moiraina izusti glas, a on je pogleda. Tvrdila je da Tom nije mrtav, ali nikada nije pružila nikakav dokaz da potkrepi svoje tvrdnje, a on nikako nije mogao da shvati kako bilo ko može da preživi rvanje sa Seni. Ta pomisao brzo izblede i ostade samo praznina.

„Ti nisi lažni Zmaj“, odlučno kaza Amirlin. „Ti si istinski Ponovorođeni Zmaj.“

„Ja sam čobanin iz Dve Reke, majko.“

„Kćeri, ispričaj mu priču. Istinitu priču, dečko. Pažljivo slušaj.“ Moiraina poče. Rand je gledao Amirlin, ali je slušao.

„Pre skoro dvadeset godina Aijeli su prešli Kičmu sveta, Zmajev zid. To je bio jedini put kada su tako nešto učinili. Prošli su kroz Kairhijen, žareći i paleći. Uništili svaku vojsku poslatu protiv njih i spalili sam grad Kairhijen. Probili su put sve do Tar Valona. Bila je zima i padao je sneg, ali hladnoća ili vrelina ne znače mnogo Aijelima. Konačna bitka, poslednja koja je nešto značila, vodila se ispred Sjajnih zidova, u senci Zmaj-planine. Posle tri dana i tri noći borbe, Aijeli su odbijeni. Ili, bolje reći, odstupili su. Jer postigli su ono što su namerili, a to je smrt kralja Lamana od Kairhijena, zbog njegovog greha protiv Drveta. Tada počinje moja priča. I tvoja.“

Došli su preko Zmajevog zida kao poplava. Sve do Sjajnih zidova. Rand je čekao da sećanja utihnu, ali stalno je čuo Tamov glas, slušao je bolesnog i bunovnog Tama kako izvlači tajne iz prošlosti. Glas je lebdeo izvan praznine, tražeći da uđe.

„Tada sam bila Prihvaćena“, nastavi Moiraina, „kao i naša majka, Amirlin Tron. Trebalo je da uskoro budemo primljene u sestrinstvo, i te noći služile smo tadašnju Amirlin. Njen Čuvar Zapisa, Gitara Moroso, bila je tamo. Sve ostale pune sestre u Tar Valonu bile su napolju, Lečeći što su više ranjenih mogle, čak i Crvene. Bila je zora. Vatra u ognjištu nije mogla da pobedi hladnoću. Sneg je konačno prestao, a u Amirlininim odajama u Beloj kuli mogle smo da osetimo miris okolnih sela spaljenih u borbi.“ Bitke su uvek vrele, čak i u snegu. Morao sam da pobegnem od smrada smrti. Tamov bunovan glas razbijao je prazni mir unutar Randa. Praznina je zadrhtala i skupila se. Smirila se, a potom ponovo zadrhtala. Amirlin ga je netremice gledala. Ponovo je osetio znoj na licu. „To je bio samo grozničavi san“, progovori on. „Bio je bolestan.“ Podiže glas: „Zovem se Rand al’Tor. Ja sam čobanin. Moj otac je Tam al’Tor, a moja majka je bila...“ Moiraina je zastala da ga sasluša, ali sada ga njen ravan, tih i neumoljiv glas preseče: „Jiaretonski ciklus, Zmajska proročanstva, kaže da će Zmaj biti ponovo rođen na padinama Zmaj-planine, gde je i umro u Slamanju sveta. Gitara Sedai je ponekad Proricala. Bila je stara. Kosa joj je bila bela kao sneg napolju, ali kada je imala Proricanje, bilo je snažno. Jutarnje svetlo koje je dopiralo kroz prozore bivalo je sve jače kada sam joj pružila šolju čaja. Amirlin Tron me je upitala kakve su vesti s bojnog polja. A Gitara Sedai skoči iz svoje stolice ukočenih ruku i nogu. Tresla se, a lice joj je bilo kao da je pogledala pravo u Jamu usuda kod Sajol Gula. Tada je uzviknula: ’Ponovo je rođen! Osećam ga! Zmaj je udahnuo svoj prvi dah na padini Zmaj-planine! On dolazi! On dolazi! Svetlost nam pomogla! Svetlost pomogla celom svetu! Leži u snegu i plače kao grom! Plamti kao sunce!’, i tada mrtva pade u moje naručje.“

Planinska padina. Čuo bebu kako plače. Tu se porodila, pre no što je umrla. Dete pomodrelo od hladnoće. Rand je pokušao da otera Tamov glas. Praznina je bivala sve manja i manja. „Grozničavi san“, prodahta. Nisam mogao da ostavim dete. „Ja sam rođen u Dve Reke.“ Uvek sam znao da si htela decu, Kari. Otrgao je oči od Amirlininog pogleda. Pokušao je da primora prazninu da opstane. Znao je da to ne ide tako, ali ona se urušavala unutar njega. Da, curo. Rand je dobro ime. „Ja – sam – Rand – al’Tor!“ Noge su mu se tresle.

„I tako smo znale da je Zmaj ponovo rođen“, nastavi Moiraina. „Amirlin nas zakle na tajnost, nas dve, budući da je znala da neće sve sestre shvatiti Ponovno rađanje onako kako se mora. Poslala nas je u potragu. Bilo je mnogo dece bez očeva nakon te bitke. Previše. Ali otkrile smo priču da je jedan čovek pronašao novorođenče u planini. To je bilo sve. Čovek i dečak. I tako smo tražile dalje. Godinama smo tragale, otkrivajući druge znake, čitajući Proročanstva. Biće od drevne krvi, a odgajiće ga stara krv. To je bilo jedno; bilo je i drugih. Ali ima mnogo mesta gde je stara krv, poreklom iz Doba legendi, i dalje snažna. A onda, u Dve Reke, gde stara krv Maneterena još kola kao razlivena reka, u Emondovom Polju, pronašla sam tri dečaka čiji su imendani na nedelju dana od dana bitke kod Zmaj-planine. A jedan od njih može da usmerava. Misliš li da su Troloci došli po tebe samo stoga što si ta’veren? Ti si Ponovorođeni Zmaj.“

Randa izdadoše noge. Sručio se na pod. Uspeo je da se dočeka na ruke, da ne bi pao na lice. Praznina je nestala, tišina je bila skrhana. Podigao je glavu, a one su ga gledale, tri Aes Sedai. Lica im behu spokojna kao planinska jezera, ali netremice su ga gledale. „Moj otac je Tam al’Tor, a ja sam rođen...“ Gledale su ga nepomično. Lažu. Ja nišam... to što kažu! One nekako lažu. Pokušavaju da me iskoriste. „Neću dopustiti da me iskoristite.”

„Sidro nije uniženo time što drži brod u mestu”, reče Amirlin Tron. „Načinjen si sa svrhom, Rande al’Tore. Kada vetrovi Tarmon Gai’dona bičuju zemlju, on će se suočiti sa Senkom i ponovo doneti Svetlost svetu. Proročanstva moraju biti ispunjena, ili će se Mračni osloboditi i preinačiti svet u skladu sa svojim likom. Poslednja bitka dolazi, a ti si rođen da ujediniš čovečanstvo i povedeš ga protiv Mračnog.”

„Ba’alzamon je mrtav”, promuklo odgovori Rand, a Amirlin Tron šmrknu kao konjušar.

„Ako u to veruješ, budala si kao Domanci. Mnogi tamo misle da je mrtav, ili tako kažu, ali primetila sam da ga i dalje ne imenuju. Mračni je živ i oslobađa se. Suočićeš se s Mračnim. To je tvoja sudbina.”

To je tvoja sudbina. Čuo je to ranije, u snu koji možda nije potpuno bio san. Pitao se šta bi Amirlin rekla da zna da mu se Ba’alzamon obratio u snovima. S tim je završeno. Ba’alzamon je mrtav. Video sam kako umire.

Iznenada shvati da čuči kao žabac, tresući se pred njihovim očima. Pokušao je da ponovo obrazuje prazninu, ali glasovi su mu kolali kroz glavu, uništavajući svaki pokušaj. To je tvoja sudbina. Beba je ležala u snegu. Ti si Ponovorođeni Zmaj. Ba’alzamon je mrtav. Rand je dobro ime, Kari. Neću da budem upotrebljen! Posegavši za svojom tvrdoglavošću, prisili se da ustane i da se uspravi. Suoči se s tim uspravan. U najmanju ruku možeš da sačuvaš ponos. Tri Aes Sedai bezizražajno su ga gledale.

„Šta...“ Primorao je sebe da mirnim glasom kaže: „Šta ćete da uradite sa mnom?“

„Ništa“, odgovori Amirlin, a on trepnu. To nije bio odgovor koji je očekivao, koga se bojao. „Kažeš da želiš da pratiš svoje prijatelje s Ingtarom, i možeš. Nisam te ni na koji način označila. Neke od sestara možda znaju da si ta’veren, ali ne više od toga. Samo nas tri znamo šta si zaista. Tvoj prijatelj Perin biće doveden k meni kao i ti što si. A tvog drugog prijatelja posetiću u bolnici. Možeš slobodno da ideš, bez straha da ćemo nahuškati Crvene sestre na tebe.“

Šta si zaista. Gnev se iznova rasplamsa u njemu, vreo i razoran. Prisilio ga je da ostane skriven. „Zašto?“

„Proročanstva moraju biti ispunjena. Puštamo te da ideš, znajući šta si, zato što bi drugačiji izbor osudio svet koji mi poznajemo na smrt, a Mračni bi pokrio zemlju ognjem i smrću. Ali pazi, tako ne misle sve Aes Sedai. I ovde, u Fal Dari, ima njih koje bi te uništile da znaju desetinu onog što si. Ne bi im bilo ništa više žao no kad čiste ribu. Ali opet, ima i ljudi s kojima si delio smeh a isto to bi učinili, samo da znaju. Vodi računa, Rande al’Tore, Ponovorođeni Zmaju.“

Odmerio je svaku od njih pogledom. Vaša proročanstva nisu dao mune. Uzvratiše mu pogled tako smireno da skoro nije verovao kako ga ubeduju da je najomraženiji čovek u istoriji. Prošao je pravo kroz strah i našao se na nekom mestu gde je vladala hladnoća. Jedino ga je bes grejao. Mogle su da ga smire, ili pretvore u pepeo na licu mesta – više ga nije bilo briga.

Seti se Lanovih uputstava. S levom rukom na balčaku, on okrenu mač iza sebe, uhvativši kanije desnom, a onda se pokloni, držeći ruke pravo. „S tvojim dopuštenjem, majko, mogu li da napustim ovo mesto?“

„Imaš moje dopuštenje da ideš, sine moj.“

Ispravivši se, zadržao se još trenutak. „Nećete me upotrebiti“, rekao im je. Dok se okretao i odlazio vladala je tišina.

U sobi je bilo tiho dugo pošto je Rand otišao, sve dok Amirlin teško ne uzdahnu. „Ne sviđa mi se ovo što smo uradile”, progovori ona. „Bilo je neophodno, ali... Da li je uspelo, kćeri moja?“

Moiraina odmahnu glavom. Beše to jedva primetan pokret. „Ne znam. Ali jeste bilo neophodno. I dalje je tako.“

„Neophodno”, složila se Verin. Dodirnu čelo, a onda se zagleda u vlažne prste. „Snažan je. A i tvrdoglav, baš kao što si rekla, Moiraina. Mnogo je snažniji no što sam očekivala. Možda ćemo i morati da ga smirimo pre...”, razrogači oči. „Ali ne smemo, zar ne? Proročanstva. Svetlost nam oprostila zbog onog što puštamo na svet.”

„Proročanstva”, kaza Moiraina, klimnuvši glavom. „Nakon svega, učinićemo ono što budemo morale. Kao što i sada činimo.”

„Što budemo morale”, reče Amirlin. „Da. Ali kada nauči da usmerava, neka nam Svetlost svima bude u pomoči.”

Ponovo zavlada tišina.

Spremala se oluja. Ninaeva je to osećala. Velika oluja, gora od bilo koje u njenom životu. Mogla je da sluša vetar i čuje kakvo će vreme biti. Sve Mudrosti tvrdile su da to mogu, iako mnoge nisu mogle. Ninaeva se bolje osećala zbog te sposobnosti, pre no što je saznala da je to vid Moći. Svaka žena koja je mogla da sluša vetar, mogla je i da usmerava, iako većina verovatno nije bila svesna šta zaista čini.

Ali ovoga puta nešto nije bilo u redu. Jutarnje sunce bilo je nalik na zlatnu loptu na jasnom plavom nebu, a ptice su pevale u vrtovima, ali to nije bilo to. Slušanje vetra ne bi imalo svrhe da nije mogla da predvidi kakvo će vreme biti pre no što to postane vidljivo golim okom. Ovoga puta, nešto nije bilo u redu s tim osećajem. Nešto nije bilo kako treba. Osećala je da je oluja udaljena, da je predaleko da bi je uopšte i primetila. Ali istovremeno osećala je da bi trebalo da pljušti kiša, sneg i grad, sve u isti mah. Da zavija vetar toliko jak da razbaca kamenje utvrde. A takođe je mogla i da oseti dobro vreme, koje će trajati danima, ali to je bilo prigušeno onim drugim osećajem.

Zeba slete na uzani prozor, kao da se ruga njenom predviđanju vremena, i zagleda se u hodnik. Primetila ju je, pa odlete, dok joj se plavo i belo perje presijavalo na suncu.

Ninaeva se zagleda u mesto na kome je ptica bila. Ima oluje i nema oluje. To nešto znači. Ali šta?

Daleko niz hodnik pun žena i male dece videla je Randa kako se udaljava. Njegova pratnja sastavljena od žena skoro da je morala da trči kako bi ga sustigla. Ninaeva odlučno klimnu. Ako ima oluje koja nije oluja, on će biti u središtu. Podigavši suknje, požuri za njim.

Žene s kojima se sprijateljila otkad je došla u Fal Daru pokušale su da joj se obrate; znale su da je Rand došao s njom i da su oboje bili iz Dve Reke i želele su da znaju zašto ga je Amirlin pozvala. Amirlin Tron! Sledi se i potrča. Ali pre no što je napustila ženske odaje, on zamače iza suviše uglova i suviše ljudi.

„Kuda je otišao?“, upita Nisuru. Nije bilo potrebe da kaže ko. Čula je Randovo ime kako se pominje u razgovoru žena okupljenih oko zasvođenih vrata.

„Ne znam, Ninaeva. Izleteo je kao da mu je Srcokobnik za petama. A i treba, kad je došao ovamo s mačem za pojasom. Nakon toga Mračni bi trebalo da mu je najmanja briga. Kakvo je to vreme došlo? A primila ga je Amirlin, i to u svojim odajama. Reci mi, Ninaeva, da li je on zaista princ u tvojoj zemlji?“ Druge žene prestadoše da pričaju i primakoše se bliže da bi čule.

Ninaeva nije bila sigurna šta im je odgovorila. Nešto zbog čega su je pustile da nastavi. Požurila je niz prolaze koji su vodili dalje od ženskih odaja, zagledajući svaki pobočni hodnik. Pesnice joj behu stisnute. Svetlosti, šta su mu uradile? Trebalo je da ga nekako izbavim od Moiraine, Svetlost je oslepela. Ja sam njegova Mudrost.

Jesi li, naruga joj se neki glasić. Ostavila si Emondovo Polje da se stara samo o sebi. Imaš li i dalje prava da sebe zoveš njihovom Mudrošću?

Nisam ih napustila, odlučno odgovori sama sebi. Dovela sam Mavru Malen iz Devonovog Jahanja da se stara o svemu dok se ne vratim. Ona može da se nosi s gradonačelnikom i Seoskim savetom, a dobro se slaže sa Ženskim krugom.

Mavra će morati da se vrati u svoje selo. Nema sela koje može dugo bez svoje Mudrosti. Ninaeva se žacnu. Mesecima nije bila u Emondovom Polju.

„Ja sam Mudrost Emondovog Polja!“, reče naglas.

Livrejisani sluga koji je nosio trubu tkanine trepnu, a onda se nisko pokloni, pre no što odjuri dalje. Sudeći po izrazu na njegovom licu, bio je željan da se nađe negde drugde.

Pocrvenevši, Ninaeva se osvrnu da vidi da li je još neko ovo primetio. Bilo je samo još nekoliko muškaraca u hodniku, udubljenih u razgovor, i nešto žena u crnom i zlatnom koje su radile svoje poslove i klanjale joj se u prolazu. Vodila je tu unutrašnju raspravu stotinu puta ranije, ali sada se prvi put desilo da naglas priča sama sa sobom. Promrmlja nešto sebi u bradu, a onda čvrsto stisnu usne kada shvati šta radi.

Konačno je počelo da joj biva jasno kako je njena potraga uzaludna, kada je naišla na Lana. Bio joj je okrenut leđima i gledao kroz prorez za strelce ka spoljašnjem dvorištu. Odatle su dopirali povici i konjska njiska. Lan beše toliko usredsređen da je nije čuo, prvi put. Mrzela je to što nikada nije mogla da mu se prikrade, ma koliko tiho koračala. U Emondovom Polju smatrali su je iskusnom u šumskim veštinama, mada to nije bilo umeće koje je privlačilo mnogo žena.

Ona stade i pritisnu stomak rukama da ga smiri. Trebalo bi da se napijem ranela i ovčijeg korena, kiselo pomisli. Bila je to mešavina koju je davala svima koji su se vukli i tvrdili da su bolesni, ili se ponašali kao guske. Ranel i ovčiji koren bi malo razvedrili čoveka, a nisu bili štetni. Ali glavno je bilo da su imali odvratan ukus, koji traje čitav dan. Bio je to savršen lek za budalasto ponašanje.

Bezbedna od njegovog pogleda, posmatrala ga je naslonjenog na kamen kako trlja bradu i gleda šta se dole dešava. Kao prvo, suviše je visok, a kao drugo, može otac da mi bude. Čovek takvog lica mora da je okrutan. Ne, to nije. To nikako. A bio je i kralj. Zemlja mu beše uništena još dok je bio dete, i odrekao se prava na krunu, ali uprkos tome jeste kralj. Šta bi kralj tražio sa seljankom? Takođe je i Zaštitnik. Vezan za Moirainu. Ona ima njegovu odanost do smrti, i veze bliže od bilo koje ljubavnice. I ima njega. Ona ima sve što ja želim, Svetlost je spalila!

On se okrenu od proreza za strele, taman kad je ona polazila. „Ninaeva.“ Njegov glas uhvati je kao omča. „Hteo sam da nasamo pričam s tobom. Uvek si bila u ženskim odajama, ili u društvu.”

Koštalo ju je napora da se suoči s njim, ali bila je sigurna da ga je pogledala spokojnog lica. „Tražim Randa.“ Nije imala nameru da prizna kako ga izbegava. „Rekli smo jedno drugome sve što je trebalo da se kaže, i to odavno. Ja sam se posramila – što neću ponovo učiniti – a ti si me oterao.“

„Nikada nisam...“ On duboko udahnu. „Rekao sam ti da nemam ništa da ti ponudim sem udovičke odeće. To nije dar koji bi muškarac dao ženi. Barem ne muškarac koji sebe takvim smatra.“

„Razumem“, hladno mu odgovori. „U svakom slučaju, kralj ne dariva seljanke. A ova seljanka ne bi ni uzela tvoje darove. Jesi li video Randa? Moram da pričam s njim. Bio je kod Amirlin. Znaš li šta je htela?“

Oči mu zasjaše kao plavi led na suncu. Ukočila je noge da ne bi ustuknula i pogledala ga pravo u oči.

„Mračni odneo i Randa al’Tora i Amirlin Tron zajedno“, viknu on, pritisnuvši nešto u njen dlan. „Pokloniću ti nešto i ti ćeš to uzeti, makar morao da ti ga okujem oko vrata.“

Skrenula je pogled. Kada je bio besan, pogled mu je bio kao u plavookog sokola. U njenoj ruci bio je pečatni prsten od teškog zlata, izlizan od starosti. Bio je skoro dovoljno veliki da oba njena palca prođu kroz njega. Na njemu je verno bio izgraviran ždral u letu iznad koplja i krune. Dah joj zastade. Bio je to prsten kraljeva Malkijera. Zaboravivši, da se naljuti, podiže glavu. „Ne mogu ovo da primim, Lane.“

On slegnu ramenima. „Nije to ništa. Sada je samo beskorisna starudija. Ali ima onih koji bi ga poznali kada ga vide. Pokaži to, i imaćeš dobrodošlicu i pomoć, ako ti je potrebna, od bilo kog lorda u Krajinama. Pokaži to Zaštitniku, i pružiće ti pomoć, ili mi doneti poruku. Pošalji ga meni, ili poruku označenu njim, i ja ću ti doći, bez odlaganja, i nijedna prepreka neće me zaustaviti. U to se kunem.“

Vid joj se zamagli. Ubiću se ako zaplačem. „Ja ne mogu... Ne želim dar od tebe, al’Lane Mandragorane. Evo, uzmi ga.“

On odbi njen pokušaj da mu vrati prsten. Obuhvatio je svojom šakom njene, nežno, ali i čvrsto poput okova. „Onda ga uzmi meni za ljubav, kao uslugu. Ili ga baci, ako ti se ne sviđa. Meni ne treba, ako ne mogu da ti ga dam.“ Dodirnu joj prstom ofiraz, a ona se trže. „Moram da idem, Ninaeva mašijara. Amirlin želi da krene pre podneva, a mnogo toga ostalo je da se uradi. Možda ćemo imati vremena za priču na putu do Tar Valona.“ Okrenu se i ode, koračajući niz hodnik.

Ninaeva dodirnu obraz. Još je osećala njegov dodir. Mašijara. To je značilo voljena srcem i dušom, ali takođe i izgubljena ljubavi. Nepovratno izgubljena. Glupa ženo! Prestani da se ponašaš kao devojčica nepovezane kose. Nema svrhe da se zbog njega osećaš...

Čvrsto stisnuvši prsten, okrenula se i poskočila kada se našla licem u lice s Moirainom. „Koliko dugo stojiš tu?“, ljutito upita.

„Ne toliko dugo da bih čula nešto što nije trebalo“, vešto odgovori Aes Sedai. Zaista uskoro polazimo. To sam čula. Moraš se spakovati.“

Polazimo. Kada je Lan to rekao, nije ni obratila pažnju. „Moraću da se oprostim od momaka“, promrmlja, a onda oštro pogleda Moirainu. „Šta si uradila s Random? Odveden je kod Amirlin. Zašto? Da li si joj rekla za... za...“ Nije mogla da dovrši. On je bio iz njenog sopstvenog sela. Bila je taman dovoljno starija da ga dok je bio mali poneki put pričuva, ali nije mogla ni da pomisli na ono što je postao a da joj se stomak ne prevrne.

„Amirlin će videti svu trojicu, Ninaeva. Ta’vereni nisu toliko uobičajena pojava da bi ona propustila priliku da u isti mah vidi trojicu. Možda će ih malo ohrabriti, budući da jašu sa Ingtarom u potrazi za kradljivcima Roga. Trebalo bi da pođu kad i mi, stoga bolje požuri da se oprostiš.“

Ninaeva jurnu ka najbližem prorezu u zidu i zagleda se ka spoljašnjem dvorištu. Konji behu posvuda; teretne životinje i konji za jahanje. Ljudi su trčali između njih, dovikujući se. Jedino je oko Amirlininog palankina bila čistina. Par konja koji je nosio palankin mirno je stajao, bez ikakvih konjušara. Bilo je tu i nekoliko Zaštitnika, starali su se o svojim konjima, a na drugoj strani dvorišta bio je Ingtar s grupicom Sijenaraca u oklopima. Povremeno bi neko od Zaštitnika ili Ingtarovih ljudi prešao kaldrmu da izmeni koju reč.

„Trebalo je da držim momke podalje od tebe“, rekla je, i dalje posmatrajući dvorište. Kao i Egvenu, kad bih to mogla da izvedem, a da je pri tom ne ubijem. Svetlosti, zašto je morala da se rodi s prokletom sposobnošću? „Trebalo je da ih vratim kući.“

„Dovoljno su stari da se ne drže za suknju“, suvim glasom odgovori Moiraina. „A ti vrlo dobro znaš zašto je to nemoguće. Barem za jednog od njih. Sem toga, to bi značilo da bi Egvena sama išla u Tar Valon. Ili si odlučila da digneš ruke od Tar Valona? Ako ne dobiješ obuku u koriščenju Moći, nikada nećeš moći da je upotrebiš protiv mene.“

Ninaeva se otvorenih usta okrenu da pogleda Aes Sedai. Nije mogla da se suzdrži. „Ne znam o čemu pričaš.“

„Jesi li mislila da ja nisam toga svesna, dete? Pa, kako god želiš. Pretpostavljam da ideš u Tar Valon? Da, tako sam i mislila.“

Ninaeva požele da je udari, da izbriše kratki osmeh koji prelete preko lica Aes Sedai. One od Slamanja nisu mogle otvoreno da koriste moć, a kamoli Jednu moć, ali spletkarile su povlačeći konce kao lutkari, koristeći prestole i narode kao kamenove na ploči za igranje. Želi da i mene nekako upotrebi. Ako može kralja ili kraljicu, zašto ne i Mudrost? Baš kao što koristi Randa. Ja nisam dete, Aes Sedai.

„Šta sada radiš s Random? Zar ga nisi dovoljno iskoristila? Ne znam zašto ga nisi smirila, sada kada je Amirlin tu sa svim tim Aes Sedai, ali mora da imaš neki razlog. Mora da je to neka tvoja spletka. Da Amirlin zna šta spremaš, kladim se...“

Moiraina je saseče: „Zašto bi Amirlin zanimao običan čobanin? Naravno, ako joj se na njega na pogrešan način skrene pažnja, mogao bi biti smiren ili čak i ubijen. Na kraju krajeva, on je ono što je. A ljudi su prilično gnevni zbog si noćnih događaja. Svi traže nekoga da ga okrive.“ Aes Sedai ućuta i pusti da se tišina otegne. Ninaeva ju je škrgućući zubima streljala pogledom.

„Da“, naposletku reče Moiraina, „mnogo je bolje da pustimo uspavanog lava da i dalje spava. Počni da se spremaš.“ Okrenu se i pođe u pravcu kojim je Lan otišao. Hodala je kao da lebdi preko poda.

Namrštivši se, Ninaeva pesnicom tresnu zid; prsten joj se useče u dlan. Otvorila je šaku i pogledala ga. Činilo se kao da prsten rasplamsava njen gnev, usredsređuje njenu mržnju. O da, naučiću. Misliš da mi možeš uteći jer znaš. Ali učiću bolje no što misliš i oboriću te zbog onog što si učinila. Zbog onog što si učinila Metu i Perinu. Zbog Randa, Svetlost mu pomogla i Tvorac ga zaštitio. Pogotovu zbog Randa. Šaka joj se sklopi oko teškog zlatnog kruga. I zbog sebe.

Egvena je posmatrala livrejisanu služavku koja je slagala njene haljine u kožom pokriveni putnički kovčeg. Osećala se pomalo nelagodno, čak i posle mesec dana, što neko za nju radi ono što može i sama. Bile su to tako lepe haljine, sve pokloni od gospe Amalise, baš kao i siva svilena haljina za jahanje koju je nosila, mada je ona bila jednostavna, izuzev nekoliko pupoljaka belih jutarnjih zvezda izvezenih na grudima. Dosta je haljina bilo još daleko ukrašenije. Bilo koja bi blistala za Nedelju ili Bel Tin. Uzdahnu, setivši se da će za sledeću Nedelju biti u Tar Valonu, a ne u Emondovom Polju. Sudeći po onome što joj je Moiraina ispričala o obuci polaznica – a to nije bilo skoro ništa – pretpostavljala je da možda neće biti kod kuće ni za Bel Tin, u proleće, niti čak Nedelju posle toga.

Ninaeva proviri u sobu. „Jesi li spremna?“ Zatim uđe. „Uskoro moramo da siđemo u dvorište.“ I ona je bila u haljini za jahanje, od plave svile sa crvenim cvetovima ljubavničkih čvorova na grudima. Još jedan dar gospe Amalise.

„Još malo, Ninaeva. Skoro da mi je žao što idemo. Pretpostavljam da u Tar Valonu nećemo imati mnogo prilika da nosimo ove divne haljine koje nam je Amalisa dala.“ Iznenada se nasmeja. „Ipak, Mudrosti, neće mi nedostajati to što sam morala stalno da se osvrćem dok sam se kupala.“

„Mnogo je bolje kupati se sam“, odsečno reče Ninaeva. Izraz lica nije joj se promenio, ali trenutak kasnije ona pocrvene.

Egvena se nasmeši. Misli na Lana. I dalje je bilo neobično misliti o Ninaevi, Mudrosti, kako sanjari o nekom muškarcu. Ne bi bilo pametno da Ninaevi to i kaže, ali Mudrost se u poslednje vreme ponašala čudno kao svaka devojka kojoj srce zaigra za nekim muškarcem. I to jednim koji nema dovoljno mozga da je bude vredan. Ona ga voli, a vidim da i on voli nju, pa zašto on onda ne skupi pameti da nešto kaže?

„Mislim da više ne bi trebalo da me zoveš Mudrost“, odjednom reče Ninaeva.

Egvena trepnu. To baš i nije bilo obavezno, a Ninaeva nikada nije to ni zahtevala, sem kada je bila ljuta, ili u svečanim prilikama. Ali ovo... „Zašto da ne?“

„Ti si sada žena.“ Ninaeva pogleda njenu nepovezanu kosu, a Egvena se odupre nagonu da je na brzinu uplete. Aes Sedai su nosile kosu kako su htele, ali to što je svoju tako nosila postalo je za nju simbol početka novog života. „Ti si žena“, odlučno ponovi Ninaeva. „Mi smo dve žene, daleko od Emondovog Polja, i proći će mnogo vremena pre no što se vratimo kući. Biće bolje da me zoveš samo Ninaeva.”

„Vratićemo se kući, Ninaeva. Hoćemo.“

„Ne pokušavaj da utešiš Mudrost, devojko“, progunđa Ninaeva, ali se ipak nasmeši.

Začu se kucanje na vratima, ali pre no što ih Egvena otvori, Nisura uđe. Na licu joj se ocrtavala uznemirenost. „Egvena, onaj tvoj mladić pokušava da uđe u ženske odaje.“ Zvučala je zaprepašćeno. „I to s mačem. Samo zato što ga je Amirlin pustila da tako uđe... Lord Rand bi trebalo da bude pametniji. Pravi skandal. Egvena, moraš da razgovaraš s njim.“

„Lord Rand“, frknu Ninaeva. „Taj mladić se mnogo uobrazio. Kada meni padne šaka, daću ja njemu lorda.“

Egvena dodirnu Ninaevu po ruci. „Pusti me da popričam s njim, Ninaeva. Nasamo.“

„Oh, u redu. Najbolji muškarci nisu ništa drugo no pripitomljene životinje.“ Ninaeva zastade, a onda dodade: „Ali ipak, oni najbolji vrede truda da se pripitome.“

Egvena odmahnu glavom dok je izlazila za Nisurom u hodnik. Samo pre pola godine Ninaeva ne bi dodala taj drugi deo. Ali nikada neće uspeti da pripitomi Lana. Ponovo pomisli na Randa. Pravi skandal, je li? „Da ga pripitomim?“, promrmlja. „Ako do sada nije naučio da se ponaša, odraću ga živog.“

„Ponekad je upravo to potrebno“, reče Nisura brzo hodajući. „Muškarci su pre braka jedva polucivilizovani.“ Pogleda Egvenu ispod oka. „Nameravaš li da se udaš za lorda Randa? Nije mi namera da guram nos u tuđa posla, ali ideš u Belu kulu, a Aes Sedai retko sklapaju brakove – samo neke iz Zelenog Ađaha, koliko sam ja čula, i to ne mnogo njih...“

Egvena je mogla sama da završi. Čula je priče po ženskim odajama o prikladnoj ženi za Randa. Isprva je bila besna i ljubomorna zbog toga. Skoro da su bili obećani jedno drugom, još od malih nogu. Ali ona će biti Aes Sedai, a on je ono što je. Čovek koji može da usmerava. Mogla bi da se uda za njega. I da ga gleda kako ludi, kako umire. Jedini način da se to zaustavi bio bi da ga umire. Ne mogu to da mu uradim. Ne mogu! „Ne znam“, tužno je rekla.

Nisura klimnu. „Niko neće loviti u tvom posedu, ali ti ideš u Kulu, a on bi bio dobar muž. Kada bude pripitomljen. Evo ga.“

Žene su se skupile oko ulaza u ženske odaje, i s unutrašnje i sa spoljne strane. Sve su gledale trojicu muškaraca u hodniku. Rand, s mačem opasanim preko crvenog kaputa, stajao je suočen s Agelmarom i Kađinom. Oni nisu imali mačeve; čak i posle sinoćnih događaja, ovo su ipak bile ženske odaje. Egvena se zaustavi u pozadini gomile.

„Shvataš zašto ne možeš da uđeš“, govorio je Agelmar. „Znam da se u Andora drugačije postupa, ali ti shvataš?“

„Nisam ni pokušao da uđem.“ Rand je zvučao kao da je sve to već više puta objasnio. „Rekao sam gospi Nisuri da želim da vidim Egvenu, a ona je rekla da je Egvena zauzeta i moram da čekam. Samo sam je pozvao s vrata. Nisam ni pokušao da uđem. Kako su me sve pogledale, kao da sam imenovao Mračnoga.“

„Žene imaju svoje običaje“, reče Kađin. Bio je visok za Sijenarca, skoro kao Rand, i vitak. Perčin mu je bio crn kao katran. „One određuju pravila u ženskim odajama, a mi ih poštujemo čak i kad su glupa.“ Više žena na te reči podiže obrve, a on žurno pročisti grlo i nastavi: „Ako želiš da razgovaraš s nekom od žena, moraš poslati poruku, ali poruka će biti uručena kad njima bude volja, a dok ne bude, moraš čekati. Takav je naš običaj.“

„Moram da je vidim“, tvrdoglavo reče Rand. „Uskoro polazimo. Hteo bih da pođemo i pre, ali ipak moram da vidim Egvenu. Vratićemo Rog Valera i bodež, i to će biti kraj te priče. Kraj. Ali želim da je vidim pre no što odem.“ Egvena se namršti; čudno je zvučao.

„Nema potrebe za tom žestinom“, kaza Kađin. „Ti i Ingtar ćete pronaći Rog, ili ne. Ako ga ne pronađete, vratiče ga neko drugi. Točak tka kako Točak želi, a mi smo samo niti u Sari.“

„Ne dozvoli da te Rog obuzme, Rande“, progovori Agelmar. „U stanju je da uhvati čoveka – znam kako je to – a to nije način. Čovek mora tražiti dužnost, a ne slavu. Biće šta će biti. Ako je suđeno da se Rog Valera oglasi na strani Svetlosti, ta' o će i biti.“

„Evo tvoje Egvene“, reče Kađin ugledavši je.

Agelmar se osvrnu i klimnu kada je vide s Nisurom. „Ostaviću te u njenim rukama, Rande al’Tore. Zapamti, ovde su zakon njene reči, ne tvoje. Gospo Nisura, ne budi preoštra s njim. Samo je želeo da vidi ovu mladu ženu, a naši običaji nisu mu poznati.“

Egvena pođe za Nisurom, dok je Sijenarka prolazila između okupljenih žena. Nisura kratko nakloni glavu Agelmaru i Kađinu; namerno nije uključila i Randa u naklon. Glas joj beše stegnut. „Lorde Agelmare. Lorde Kađine. Do sada bi trebalo da toliko poznaje naše običaje. Ali suviše je veliki da ga izlupam, tako da ću dozvoliti Egveni da se pobrine za njega.“

Agelmar očinski potapša Randa po ramenu. „Vidiš. Razgovaraćeš s njom, mada ne baš onako kako si hteo. Hajde, Kađine. Imamo još mnogo toga da uradimo. Amirlin i dalje želi...“ Glasovi su im se gubili dok su odlazili. Rand je samo stajao, gledajući Egvenu.

Egvena shvati da žene još posmatraju. Koliko Randa, toliko i nju. Čekaju da vide šta će učiniti. Dakle, ja treba da se pobrinem za njega? Ipak oseli kako joj ga je žao. Trebalo je da se očešlja. Na licu mu se video gnev, prkos i umor. „Pođi sa mnom“, reče mu. Mrmljanje se začu iza njih dok su se hodnikom udaljavali od ženskih odaja. Rand kao da se borio sam sa sobom, tražeći šta da kaže.

„Čula sam za tvoje... podvige“, progovori ona naposletku. „Sinoćna jurnjava s mačem kroz ženske odaje. Mač na prijemu kod Amirlin Tron.“ On i dalje ništa ne reče. Samo je koračao kraj nje mršteći se na pod. „Nije te... povredila, zar ne?“ Nije mogla da se natera da ga pita je li smiren; izgledao je sve samo ne mimo, ali pojma nije imala kako muškarac posle toga izgleda.

On se trže. „Ne. Nije... Egvena, Amirlin..Odmahnu glavom. „Nije me povredila.“

Imala je osećaj da je hteo da kaže nešto sasvim drugo. Obično je bila u stanju da dokuči ono što je hteo od nje da sakrije, ali kada je zaista hteo da bude tvrdoglav, lakše bi joj bilo da noktima iskopa ciglu iz zida. Sudeći po tome kako mu je vilica stisnuta, sada je bio na vrhuncu tvrdoglavosti.

„Šta je htela s tobom, Rande?“

„Ništa važno. Ta’veren. Htela je da vidi ta’verena.“ Pogleda je, s nežnim izrazom lica: „A šta je s tobom, Egvena? Jesi li dobro? Moiraina je rekla da ćeš biti, ali bila si tako mirna. Najpre sam mislio da si mrtva.“

„Pa, nisam“, nasmeja se ona. Nije se sećala ničeg od trenutka kada je pozvala Meta da pođe s njom u tamnicu, do jutrošnjeg buđenja u sopstvenom krevetu. „Moiraina je rekla da bi mi ostavila glavobolju zbog gluposti, da je mogla to da ostavi, a ostalo da Izleči, ali nije mogla.“

„Rekao sam ti da je Fejn opasan“, promrmlja on. „Rekao sam ti, ali ti nisi htela da slušaš.“

„Ako ćeš tako da razgovaraš”, odgovori mu ona čvrsto , „predaću te Nisuri. Ona neće ovako govoriti s tobom. Poslednji koji je hteo da se progura u ženske odaje proveo je mesec dana u sapunu do lakata, pomažući ženama u pranju, a samo je hteo da pronađe svoju verenicu da bi s njom nešto raspravio. Barem je bio dovoljno pametan da ne nosi mač. Samo Svetlost zna šta bi tebi uradile.”

„Svi hoće nešto sa mnom da urade”, prosikta on. „Svi hoće za nešto da me upotrebe. Pa, niko me neće upotrebiti. Pošto budemo pronašli Rog i Metov bodež, niko me više neće upotrebiti.”

Ona razdraženo zagunđa, uhvati ga za ramena i okrenu ga tako da su stajali licem u lice. Prostreli ga pogledom. „Ako ne počneš da govoriš razumno, Rande al’Tore, kunem se da ću ti izvući uši.“

„Sada zvučiš kao Ninaeva.” Nasmeja se. Ali dok ju je gledao, smeh mu utihnu. „Pretpostavljam... Pretpostavljam da te nikada više neću videti. Znam da ideš u Tar Valon. Znam to. I postaćeš Aes Sedai. Ja sam s Aes Sedai završio, Egvena. Nemam nameru da budem lutka na žici za njih, niti za Moirainu, niti bilo koga drugog.”

Izgledao je tako izgubljeno da je želela da ga zagrli, i tako tvrdoglavo da je zaista htela da mu izvuče uši. „Slušaj me, ti veliki vole. Ja ću postati Aes Sedai, i pronaći ću neki način da ti pomognem. Hoću.”

„Kada me sledeći put budeš videla, verovatnije je da ćeš hteti da me smiriš.”

Ona se žurno osvrnu; bili su sami u hodniku. „Ako ne paziš šta pričaš, neću moći da ti pomognem. Želiš li da svi znaju?”

„Već ih previše zna“, odgovori on. „Egvena, voleo bih da je drugačije. Ali nije... Čuvaj se. I obećaj mi da nećeš odabrati Crveni Ađah.”

Suze joj zamagliše vid i ona ga zagrli. „Ti se čuvaj”, odlučno reče u njegove grudi. „Ako se ne budeš čuvao, ja ću – ja ću...” Učinilo joj se da je čula kako je promrmljao: „Volim te”, a onda je odlučno sklonio njene ruke i nežno je odmakao od sebe. Okrenuo se od nje i skoro potrčao.

Ona poskoči kada je Nisura dotače po ruci. „Izgleda kao da si mu postavila zadatak u kome neće uživati. Ali ne smeš dopustiti da vidi kako plačeš zbog toga. To bi sve potrlo. Hajde, Ninaeva te traži.“

Protrljavši lice, Egvena pođe za njom. Čuvaj se, ti vunoglavi vole. Svetlosti, brini se o njemu.