Veliki lov

28 Nova Nit u Šari

Perin je s osećajem teskobe posmatrao planine Rodoubičinog bodeža dok je jahao. Put je i dalje išao uzbrdo. Izgledalo je kao da će se večito penjati, mada je mislio da nema još mnogo do najviše tačke prolaza. S jedne strane staze zemlja se oštro spuštala do plitkog planinskog potočića, koji se penio preko oštrog stenja. S druge strane dizala se planina, u nizu iskrzanih litica, nalik na zamrznute kamene vodopade. Sama staza pružala se preko stenovite zaravni. Neke stene bile su velike kao ljudska glava, a neke kao taljige. Bilo je jednostavno sakriti se među njima.

Vukovi rekoše da u planinama ima ljudi. Perin se pitao da li su to neki od Fejnovih Prijatelja Mraka. Vukovi nisu znali, a nisu ni marili. Znali su samo da su Izopačeni negde pred njima. Još daleko, iako je Ingtar nametao brz korak. Perin primeti kako Uno posmatra planine oko njih kao i on.

Met je jahao naizgled bez ikakvih briga. Luk mu je bio prebačen preko leđa, a on je žonglirao s tri obojene lopte. Ali delovao je ubledelo. Verin ga je sada pregledala dva ili tri puta dnevno. Mrštila se, a Perin je bio siguran da je čak pokušala i da ga Izleči, ali koliko je mogao da vidi, ništa nije postigla. U svakom slučaju, činilo se da je više bila obuzeta nečim o čemu nije želela da govori.

Rand, pomisli Perin, gledajući Aes Sedai s leđa. Stalno je jahala s Ingtarom na čelu kolone, i stalno želela da se kreću brže no što bi čak i taj šijenarski lord dozvolio. Nekako zna za Randa. U glavi su mu treperile slike koje su mu slali vukovi – kamene seljačke kuće i naselja izdeljena na terase, s druge strane planinskih vrhova. Vukovi su na njih gledali kao što bi na brda ili livade, izuzev što su osećali da je ta zemlja iskvarena. Na trenutak delio je to žaljenje s njima, sećajući se mesta koja su dvonogi odavno napustili, sećajući se brzog trka kroz drveće i sklapanja vilica dok jelen pokušava da pobegne... Uz mnogo truda, uspeo je da izbaci vukove iz glave. Ove Aes Sedai sve će nas uništiti.

Ingtar uspori svog konja sve dok nije jahao rame uz rame s Perinom. Kresta u obliku polumeseca na Sijenarčevom šlemu ponekad je Perinovom pogledu ličila na troločke rogove. Ingtar tiho upita: „Ponovi mi šta su vukovi rekli.“

„Deset puta sam ti ispričao“, progunđa Perin.

„Ispričaj mi ponovo! Bilo šta što mi je možda promaklo, što će mi pomoći da pronađem Rog...“ Ingtar duboko udahnu i lagano ispusti vazduh. „Moram pronaći Rog Valera, Perine. Ponovo mi ispričaj.“

Posle toliko ponavljanja, Perin nije morao da sređuje misli. Ravnim glasom poče: „Neko – ili nešto – napao je noću Prijatelje Mraka i pobio one Troloke koje smo pronašli.“ Stomak mu se nije više prevrtao na tu pomisao. Gavranovi i lešinari nisu se uredno hranili. „Vukovi ga zovu – ili to zovu – Senoubica; mislim da je to bio čovek, ali nisu hteli da se dovoljno približe da bi jasno videli. Ne boje se tog Senoubice; više ga poštuju. Kažu da Troloci sada jure za Senoubicom. I kažu da je Fejn s njima“ – čak i posle toliko vremena sećanje na Fejnov osmeh nateralo ga je da iskrivi usta – „iz čega sledi da to svakako važi i za ostatak Prijatelja Mraka.“

„Senoubica“, promrmlja Ingtar. „Nešto od Mračnoga, kao Mirdraal? Video sam u Pustoši nešto što se može nazvati Senoubicama, ali... Jesu li još nešto videli?“

„Nisu hteli da mu se približe. Nije to bila Sen. Rekao sam ti da bi Sen ubili još brže no Troloka, makar pri tom izgubili pola čopora. Ingtare, vukovi koji su to videli preneli su drugima, a ovi drugima, pre no što je stiglo do mene. Mogu samo da ti kažem ono što su preneli, a nakon toliko prepričavanja...“ Ućuta kada im se Uno pridruži.

„Aijel u stenju“, tiho kaza jednooki čovek.

„Ovako daleko od Pustare?“, s nevericom upita Ingtar. Uno nekako uspe da izgleda uvređeno a da nije promenio izraz lica, a Ingtar dodade: „Ne, verujem ti. Samo sam iznenađen.“

„Plameno je hteo da ga vidim, ili verovatno ne bih.“ Uno je zvučao zgađeno što je morao to da prizna. „A njegovo prokleto lice nije bilo pod velom, što znači da ne namerava da ubija. Ali kada vidiš jednog krvavog Aijela, uvek ih ima još koje ne vidiš.“ Odjednom razrogači oko. „Nek sam spaljen ako ne izgleda kao da prokleto želi nešto više no da samo bude primećen.“ Pokaza čoveka koji je iskoračio na put pred njima.

Istog trenutka Masema podiže koplje i mamuznu konja, koji se u tri koraka dade u puni galop. Nije bio jedini; četiri čelična vrha jurila su ka čoveku na zemlji.

„Stoj!“, povika Ingtar. „Stoj, rekoh! Uši ću da otkinem svakome ko ne stane u mestu!“

Masema okrutno zauzda konja, zategnuvši uzde. I ostali stadoše, u oblaku prašine, ni deset koraka od čoveka. Koplja im i dalje behu uprta ka njegovim grudima. On se tek tada pomače – diže ruku da odagna prašinu koja je letela ka njemu.

Bio je to visok čovek, kože preplanule od sunca i kratko ošišane riđe kose, ali deo je bio pokupljen u rep koji mu je visio do ramena. Sva njegova odeća bila je u nijansama smeđe i sive koje su se stapale sa stenom i zemljom – od mekih, do kolena visokih čizama, pa sve do tkanine labavo obmotane oko vrata. Preko ramena mu je virio kraj kratkog luka od roga, a s jedne strane pojasa visio tobolac načičkan strelama. Na drugoj strani bio mu je dugi nož. U levoj ruci držao je okrugli mali štit od kože i tri kratka koplja. Nisu bila duža od polovine njegove visine, ali vrhovi su im bili dugi kao oni na šijenarskim konjičkim kopljima.

„Nema gajdaša da sviraju“, uz smešak izjavi čovek, „ali ako želite da igrate...“ Nije se ni makao, ali Perin iznenada oseti da je spreman. „Ja sam Urijen, iz Septe Dva Vrha od Rejn Aijela. Ja sam Crveni štit. Zapamtite me.“

Ingtar sjaha i pođe napred skinuvši šlem. Perin je oklevao samo trenutak pre no što sjaha da mu se pridruži. Nije mogao da propusti priliku da izbliza vidi Aijela. Ponašati se kao Aijel s crnim velom. Sve priče govorile su kako su Aijeli opasni i smrtonosni kao Troloci – u nekima je čak stajalo da su svi oni Prijatelji Mraka ali Urijenov osmeh nekako nije delovao opasno, uprkos tome što je izgledalo da je čovek spreman na skok. Oči mu behu plave.

„Liči na Randa.“ Perin se osvrnu i vide da im se i Met pridružio. „Možda je Ingtar u pravu“, tiho dodade Met. „Možda je Rand zaista Aijel.“

Perin klimnu. „Ali to ništa ne menja.“

„Ne, ništa.“ Met je zvučao kao da ne pričaju o onome na šta je Perin mislio.

„Obojica smo daleko od svojih domova“, obrati se Ingtar Aijelu, „a mi, barem, nismo došli da bismo se borili.“ Perin promeni mišljenje o Urijenovom osmehu; čovek je izgledao razočarano.

„Kako ti drago, Sijenarče.“ Urijen se okrenu ka Verin, koja je tek silazila s konja, i načini neobičan naklon, zabivši vrhove svojih kopalja u zemlju i ispruživši desnu ruku, dlanom nagore. Glas mu se ispuni poštovanjem. „Mudra, moja voda je tvoja.“

Verin pruži uzde jednom vojniku. Osmotrila je Aijela dok se približavala. „Zašto me tako zoveš? Misliš li da sam Aijel?“

„Ne, Mudra. Ali izgledaš kao neko ko je putovao u Ruidean i preživeo. Godine ne dodiruju Mudre na isti način kao druge žene, ili kao što dodiruju muškarce.“

Lice Aes Sedai ozari se uzbuđenim izrazom, ali Ingtar nestrpljivo progovori: „Pratimo Prijatelje Mraka i Troloke, Urijene. Jesi li primetio neki njihov trag?“

„Troloci? Ovde?“ Urijenove oči zasjaše. „To je jedan od znakova o kojima proročanstva govore. Kada Troloci ponovo izađu iz Pustoši, mi ćemo napustiti Trostruku zemlju i povratiti naša stara mesta.“ Od Sijenaraca na konjima začu se žamor. Urijen ih pogleda tako ponosno da je izgledalo kao da on njih gleda s visine.

„Trostruka zemlja?“, upita Met.

Perin pomisli kako je još bleđi. Nije baš izgledao bolesno, već pre kao da dugo nije izlazio na sunce.

„Vi je zovete Pustara“, odgovori Urijen. „Za nas je to Trostruka zemlja. Kamen, da nas oblikuje; mesto iskušenja, da se dokažemo; i kazna za počinjeni greh.“

„Kakav greh?“, upita Met. Perinu zastade dab u iščekivanju da koplja u Urijenovoj ruci polete.

Aijel samo slegnu ramenima. „Bilo je to tako davno da se niko ne seća. Izuzev Mudrih i glavara klanova, a oni o tome ne govore. Mora da je to bio veoma veliki greh, ako ne mogu da nateraju sebe da nam kažu, ali Tvorac nas dobro kažnjava.“

„Troloci“, beše uporan Ingtar. „Jesi li video Troloke?“

Urijen odmahnu glavom. „Pobio bih ih da jesam, ali nisam video ništa sem stenja i neba.“

Ingtar zatrese glavom. Ništa ga više nije zanimalo. Ali Verin progovori. Glas joj beše oštro usredsređen. „Taj Ruidean. Šta je to? Gde je? Kako su devojke odabrane da idu?“

Urijenovo lice posta bezizražajno, a oči mu se skupiše. „Ne mogu da govorim o tome, Mudra.“

Uprkos sebi, Perin zgrabi sekiru. Bilo je nečeg u Urijenovom glasu. Ingtar takođe beše spreman da posegne za mačem, a konjanici se promeškoljiše. Ali Verin priđe Aijelu, sve dok mu skoro nije dotakla grudi, i pogleda ga u lice.

„Ja nisam Mudra kakve ih znaš, Urijene“, upornim glasom mu reče. „Ja sam Aes Sedai. Ispričaj mi šta možeš o Ruideanu.“

Čovek koji je bio spreman da se suoči s dvadesetoricom sada je izgledao kao da želi da pobegne od te punačke prosede žene. „Ja... mogu ti reći samo ono što svi znaju. Ruidean je u zemljama Džen Aijela, trinaestog klana. O njima ne mogu da govorim, sem da ih imenujem. Tamo ne sme da ide niko sem žena koje žele da postanu Mudre, ili muškaraca koji žele da budu glavari klanova. Možda Džen Aijeli biraju među njima; ne znam. Mnogi odlaze; malo ih se vraća, a oni koji se vrate nose znak onoga što jesu – Mudre, ili glavari. Ništa više ne mogu reći, Aes Sedai. Ništa više.“

Verin ga je i dalje gledala, skupljenih usana.

Urijen pogleda nebo, kao da pokušava da ga upamti. „Hoćeš li me sada ubiti, Aes Sedai?“

Ona trepnu. „Šta?“

„Hoćeš li me sada ubiti? Jedno od starih proročanstava kaže da će nas Aes Sedai pobiti ako ih ikada više izneverimo. Znam da je tvoja moć veća od moći Mudrih.“ Aijel se odjednom nasmeja, neveselo. Neko divlje svetlo igralo mu je u očima. „Pozovi svoje munje, Aes Sedai. Plesaću s njima.“ Aijel je mislio da će umreti, i nije se bojao. Perin shvati da su mu usta širom otvorena, pa ih zatvori, zveknuvši zubima.

„Šta ne bih dala“, promrmlja Verin gledajući Urijena, „da si mi u Beloj kuli. Ili samo voljan da pričaš. Oh, smiri se, čoveče. Neću te povrediti. Sem ako ti ne nameravaš mene da povrediš, s tom pričom o plesu.“

Urijen je izgledao zapanjeno. Pogleda Šijenarce, koji su ga okružili na konjima, kao da sumnja na neku prevaru. „Ti nisi Devica koplja“, polako reče. „Kako mogu da napadnem ženu koja nije venčana za koplje? To je zabranjeno, izuzev da bi se spasao život, a čak i tada prihvatio bih da budem ranjen ako bi mogao to da izbegnem.“

„Zašto si ovde, tako daleko od tvojih zemalja?“, upita ona. „Zašto si nam prišao? Mogao si da ostaneš među stenjem, a mi ne bismo ni znali da si tu.“ Aijel je oklevao, a ona dodade: „Reci samo ono što si voljan da kažeš. Ne znam šta te tvoje Mudre rade, ali ja te neću povrediti, niti pokušati da te prisilim na nešto.“

„Tako i Mudre kažu“, suvo odgovori Urijen, „ali čak i glavar klana mora imati debelu petlju da ne uradi kako one žele.“ Izgledalo je kao da pažljivo bira reči. „Tražim... nekoga. Čoveka.“ Pogled mu pređe preko Perina, Meta, Šijenaraca, i sve ih zanemari. „Onog Koji Dolazi Sa Zorom. Rečeno je da će biti velikih znakova i prikazanja njegovog dolaska. Video sam da ste iz Šijenara po oklopima tvoje pratnje, a ti si izgledala kao Mudra, stoga sam mislio da možda znate nešto o velikim događajima, događajima koji ga možda najavljuju.“

„Čoveka?“ Verinin glas beše tih, ali pogled joj beše oštar kao bodež. „Kakvi su to znaci?“

Urijen odmahnu glavom. „Rečeno je da ćemo znati kada za njih čujemo, kao što ćemo ga poznati kada ga budemo videli, jer biće obeležen. Doći će sa zapada, iza Kičme sveta, ali biće od naše krvi. Otići će u Ruidean i povesti nas iz Trostruke zemlje.“ Uze jedno koplje u desnu ruku. Koža i metal zaškripaše kada vojnici posegoše za svojim mačevima, a Perin shvati da je ponovo zgrabio sekiru, ali Verin im, uz iznerviran pogled, mahnu da se smire. Urijen u prašini vrhom svog koplja načini krug, a onda po sredini iscrta liniju u obliku slova S. „Rečeno je da će pod ovim znakom pokoriti.“

Ingtar se namršti na taj simbol. Na licu mu se videlo da ga nije prepoznao, ali Met nešto promuklo progunđa sebi u bradu, a Perinu se usta osušiše. Drevni simbol Aes Sedai.

Verin nogom izbrisa crtež. „Ne mogu ti reći gde je, Urijene“, reče mu, „a nisam čula ni za kakve znake ili prikazanja koji te do njega mogu odvesti.“

„Onda ću nastaviti da tragam.“ To nije bilo pitanje, ali Urijen sačeka dok ona ne klimnu pre no što ponosno i izazivački odmeri Sijenarce, a onda im okrenu leđa. Opušteno se udalji od njih i ne osvrnuvši se nestade među stenjem.

Neki od vojnika počeše da gunđaju. Uno reče nešto o „ludim prokletim Aijelima“, a Masema prosikta kako je trebalo da ostave Aijela gavranovima.

„Protraćili smo dragoceno vreme“, glasno izjavi Ingtar. „Moraćemo brže da jašemo kako bismo ga nadoknadili.“

„Da“, kaza Verin, „moramo brže da jašemo.“

Ingtar pogleda ka njoj, ali Aes Sedai je zurila u zemlju, tamo gde je njeno stopalo izbrisalo simbol. „Sjašite“, naredi on. „Oklope na tovarne konje. Sada smo unutar Kairhijena. Ne želimo da Kairhijenjani pomisle kako smo došli da se borimo s njima. Požurite!“

Met se nagnu ka Perinu. „Da li... da li misliš da je govorio o Randu? Znam da je to ludo, ali čak i Ingtar misli da je on Aijel.“

„Ne znam“, odgovori Perin. „Sve je postalo ludo otkako smo se spetljali s Aes Sedai.“

Tiho, sama za sebe, i dalje gledajući ka zemlji, Verin reče: „To mora biti deo, ali kako? Da li to Točak Vremena tka niti u Šaru o kojoj ništa ne znamo? Ili to Mračni ponovo dotiče Šaru?“

Perin se naježi.

Verin diže pogled ka vojnicima koji su skidali oklope. „Brže!“, naredi oštrije no Ingtar i Uno zajedno. „Moramo da žurimo!“