Veliki lov

27 Senka u noći

„Ne razumem“, reče Loijal. „Uglavnom sam dobijao. A onda je Dena došla i priključila se igri. Sve je smesta povratila. Dobila je svako bacanje. Rekla je da mi je to mali nauk. Šta je time mislila?“ Rand i Ogijer probijali su se kroz Forgejt. Grozd je ostao za njima. Sunce je bilo nisko na zapadu, crvena lopta napola ispod obzorja. Senke su im bile duge na svetlosti zalazećeg sunca. Na ulici nije bilo nikoga izuzev jedne od onih velikih lutaka, Troloka s jarećim rogovima i mačem za pojasom. Približavao im se, zajedno s petoricom ljudi koji su mu pokretali motke. Iz drugih delova Forgejta još su se čuli zvuci veselja, iz smera zabavnih dvorana i krčmi. Ovde vrata već behu zamandaljena, a kapci na prozorima zatvoreni.

Rand stade, dodirnuvši drvenu kutiju za flautu, i prebaci je preko leđa. Pretpostavljam kako ne mogu očekivati da digne ruke od svega i pođe sa mnom, ali barem smo mogli da razgovaramo. Svetlosti, kad bi se samo Ingtar pojavio. Gurnu ruke u džepove i napipa Seleninu poruku.

„Nije valjda da je...“ Loijal nelagodno zasta. „Nije valjda da je varala? Svi su se cerili, kao da nešto pametno radi.“

Rand slegnu ramenima ispod plašta. Moram da uzmem Rog i pođem. Ako čekamo Ingtara, svašta se može desiti. Fejn će pre ili posle doći. Moram da se držim podalje od njega. Ljudi s lutkom bili su skoro kraj njih.

„Rande“, odjednom kaza Loijal, „mislim da to nije...“

Ljudi naglo pobacaše motke na ulicu od nabijene zemlje; umesto da padne, Trolok ispruženih ruku skoči na Randa.

Nije bilo vremena za razmišljanje. Nagonski isuka mač iz kanija munjevitim pokretom. Mesec se diže nad jezerima. Trolok se zatetura unazad, krkljajući. Zareža i pade.

Na trenutak, svi su bili sleđeni. A onda ljudi – morali su to biti Prijatelji Mraka – pogledaše od umirućeg Troloka na ulici ka Randu s mačem u rukama i Loijalom kraj sebe. Okrenuše se i pobegoše.

Rand je takođe buljio u Troloka. Praznina ga je okružila pre no što mu je šaka dotakla balčak; saidin mu je sijao u umu, mučno ga dozivajući. On skupi snagu i natera prazninu da nestane, pa obliznu usne. Bez nje, sav se naježio od straha.

„Loijale, moramo da se vratimo u gostionicu. Hurin je sam, a oni...“ Zastenja kada ga debela ruka diže u vazduh. Bila je dovoljno duga da mu obe njegove pribije uz grudi. Kosmata šaka držala ga je za grlo. Krajičkom oka video je njušku s kljovama tik iznad glave. Nos mu ispuni ogavni smrad, nešto između ustajalog znoja i svinjca.

Brzo koliko ga je i zgrabila, šaka na njegovom grlu beše otrgnuta. Rand je zapanjeno pogleda i vide debele Ogijerove prste kako drže Troloka za zglob.

„Drži se, Rande.“ Loijal je zvučao kao da se napinje. Ogijerova druga ruka pođe oko Troloka i uhvati onu koja je Randa još držala nad zemljom. „Drži se.“ Rand je mlatarao na sve strane. Iznenada pade. Zateturavši se, načini dva koraka da bi dobio mesta i okrenu se podigavši mač.

Loijal je držao Troloka za zglob i podlakticu druge ruke, stojeći iza njega. Široko mu je raširio ruke, dahćući od napora. Svinjoliki Trolok grleno je režao na svom grubom jeziku, zabacujući glavu u pokušaju da kljovama zakači Loijala. Čizme su im klizile preko prašnjave ulice.

Rand pokuša da pronađe gde bi mogao da ubode Troloka a da ne povredi Loijala, ali Ogijer i Trolok igrali su svoj grubi ples, tako da mu se nije pružila prilika.

Zastenjavši, Trolok oslobodi levu ruku, ali pre no što stiže da se potpuno otrgne, Loijal ga uhvati oko vrata. Trolok posegnu ka svom maču; srpoliko sečivo visilo je na pogrešnoj strani za levu ruku, ali palac po palac, tamni čelik poče da klizi iz kanije. I dalje su se nosili po ulici tako da Rand nije mogao da udari a da ne povredi Loijala.

Moć. To bi moglo da upali. Kako, nije znao. Ali ničeg drugog nije mogao da se seti. Trolok je do polovine isukao mač. Kada povijeno sečivo bude slobodno, ubiće Loijala.

Nevoljno, Rand obrazova prazninu. Saidin je sijao ka njemu, dozivao ga. Učinilo mu se da se nejasno seća vremena kada mu je pevao, ali sada ga je samo privlačio, kao što miris cveta privlači pčelu, a smrad đubrišta muvu. Otvorio mu se, posegao za njim. Ništa nije našao. Kao da je pokušavao da uhvati pravu svetlost. Izopačenost skliznu na njega i ukalja ga, ali nije osećao tok svetla. Gonjen nekim udaljenim očajem, pokuša ponovo i ponovo. I ponovo i ponovo tu beše samo izopačenost.

Loijal iznenada odbaci Troloka u stranu, tako jako da je stvor naleteo na bok jedne zgrade. Udario je glavom, uz glasan prasak, i skliznuo niza zid. Vrat mu beše uvrnut pod nemogućim uglom. Loijal je samo stajao i gledao ga, teško dišući.

Rand na trenutak pogleda iz praznine, pre no što shvati šta se odigralo. Ali čim je to učinio, diže ruke i od praznine i od ukaljanog svetla. Požuri do Loijala.

„Nikada ranije... nisam ubio, Rande.“ Loijal drhtavo uzdahnu.

„Da nisi, ti bi bio mrtav“, odgovori mu Rand. Oprezno pogleda ulice, zamandaljene prozorske kapke i zaprečena vrata. Gde su dva Troloka, biće ih još. „Žao mi je što si to morao da učiniš, Loijale. Ali da nisi, mi bismo bili mrtvi, ili nešto još gore.“

„Znam. Ali ne sviđa mi se. Čak ni ako je to bio Trolok.“ Pokazavši ka zalazećem suncu, Ogijer zgrabi Randa za ruku. „Eno još jednoga.“

Rand naspram sunca nije mogao da razazna pojedinosti, ali izgledalo je da prema njemu i Loijalu ide još jedna družina s ogromnom lutkom. Sada kada je znao šta da gleda, video je da se „lutka“ suviše prirodno kreće, a njuška se dizala da pomiriše vazduh iako niko nije pomerio motku. Mislio je da Trolok i Prijatelji Mraka ne mogu da ga vide među večernjim senkama, niti ulicu oko njega; u suprotnom, ne bi se tako sporo kretali. Ali bilo je jasno da love, i da su sve bliže.

„Fejn zna da sam ovde negde“, reče dok je užurbano brisao sečivo o kaput mrtvog Troloka. „Nahuškao ih je da me pronađu. Samo što se boji da Troloci ne budu primećeni, ili ih ne bi prikrivao. Bićemo bezbedni ako stignemo do neke ulice gde ima Ijudi. Moramo se vratiti do Hurina. Ako ga Fejn pronađe zajedno s Rogom...“

Povuče Loijala za sledeći ugao i pođe ka najbližem zvuku smeha i pesme, ali pre no što je mogao da stigne do njega, još jedna družina pojavi se pred njima u praznoj ulici, skupa s lutkom koja to nije bila. Rand i Loijal zađoše u drugu ulicu. Vodila je na istok.

Svaki put kad bi Rand pokušao da dođe do muzike i smeha, Trolok mu je bio na putu, često njuškajući vazduh u potrazi za mirisom. Neki Troloci lovili su tako što su pratili miris. Ponegde, gde nikog nije bilo da vidi, Trolok je išao sam. Rand je sigurno nekoliko puta video jednog istog. Približavali su im se, starajući se da on i Loijal ne odu iz napuštenih ulica sa zatvorenim prozorima. Lagano, bili su primorani da idu istočno, dalje od grada i Hurina, od ljudi, duž uskih, sve mračnijih ulica, koje su se uzbrdo i nizbrdo pružale u svim pravcima. Rand sa žaljenjem odmeri kuće kraj kojih su prolazili. Visoke zgrade bile su zatvorene preko noći. Čak i da lupa na vrata dok mu neko ne otvori, čak i da puste Loijala i njega, nijedna vrata koja je video nisu bila u stanju da zaustave Troloka. Sve što bi time postigao jeste da im osigura još žrtava, sem sebe i Loijala.

„Rande“, naposletku progovori Loijal, „nemamo više kuda.“

Stigli su do istočnog oboda Forgejta; visoke zgrade sa strane bile su poslednje. Svetlo u prozorima na gornjim spratovima rugalo mu se, ali donji spratovi bili su čvrsto zatvoreni. Pred njima su bila brda, skrivena prvim sumrakom. Na njima nije bilo ni kućice. Ali nisu bila potpuno prazna. Nazirao je blede zidove koji su okruživali jedno od većih brda, možda milju daleko, i zgrade iza njih.

„Kada nas tamo isteraju“, reče Loijal, „neće morati da se brinu da će ih neko videti.“

Rand mahnu ka zidovima oko brda. „Ono bi trebalo da zaustavi Troloka. Mora biti da je to zamak nekog plemića. Možda će nas pustiti unutra. Ogijer i strani lord? Valjda će ovaj kaput konačno nečemu poslužiti.“ Osvrnu se i pogleda niz ulicu. Nije bilo Troloka na vidiku, ali on ipak privuče Loijala k jednoj zgradi.

„Mislim da je to podružnica iluminatora, Rande. Iluminatori čvrsto čuvaju svoje tajne. Mislim da ne bi primili ni Galdrijana lično.“

„U kakvu si nevolju sada upao?“, upita poznati ženski glas. U vazduhu se odjednom oseti zamamni parfem.

Rand se zablenu: Selena se pojavi iza ugla iza koga su oni upravo prošli. Njena bela haljina sijala je u sumraku. „Kako si ovamo dospela? Šta tražiš ovde? Moraš smesta da ideš. Beži! Troloci su za nama.“

„Primetila sam.“ Glas joj je bio suv, ali hladan i staložen. „Došla sam da te pronađem, i otkrijem da si dozvolio da te Troloci teraju kao da si ovca. Može li čovek koji poseduje Rog Valera tako nešto dozvoliti?“

„Nemam ga kod sebe“, odreza on, „a i da ga imam, ne znam kako bi mi pomogao. Mrtvi heroji neće doći da me spasu od Troloka. Selena, moraš da odeš odavde. Smesta!“ Zagleda se za ugao.

Ni stotinu koraka dalje, Trolok je oprezno promolio rogatu glavu na ulicu, njušeći vazduh. Krupna senka kraj njega sigurno je bila još jedan Trolok. A bilo je i manjih senki. Prijatelji Mraka.

„Prekasno“, promrmlja Rand. Pomeri kutiju za flautu, skinu plašt i obmota ga oko Selene. Bio je dovoljno dug da potpuno sakrije njenu belu haljinu. Čak se i vukao za njom. „Moraćeš to da zadigneš da bi trčala“, reče joj. „Loijale, ako nas neće pustiti unutra, moraćemo da se ušunjamo.“

„Ali, Rande...“

„Bi li radije čekao Troloke?“ Gurnu Loijala kako bi ga naterao da pođe i uhvati Selenu za ruku da pođe za njim. „Pronađi nam neki put na kome nećemo slomiti šije, Loijale.“

„Dozvolio si sebi da postaneš uznemiren“, kaza mu Selena. Izgleda da je bolje od Randa mogla da prati Loijala u sve slabijem svetlu. „Potraži Jedinstvo i smiri se. Neko ko hoće da postane veliki uvek mora biti spokojan.“

„Troloci te mogu čuti“, odgovori joj on. „A ja ne želim veličinu.“ Učini mu se da ču kad ona razdraženo progunđa nešto.

Ponekad bi se kamen okrenuo pod nogom, ali put preko brda nije bio težak, uprkos senkama sumraka. Drveće, pa čak i žbunje, davno je očišćeno s tih brda da bi poslužilo kao ogrev. Ništa nije raslo, izuzev do kolena visoke trave koja je tiho šuštala oko njihovih nogu. Noćni povetarac lagano dunu. Rand se brinuo da li će odneti njihov miris Trolocima.

Loijal stade kada dođoše do zida. Bio je dvostruko viši od Ogijera, kamenja prekrivenog belim malterom. Rand se zagleda prema Forgejtu. Crte osvetljenih prozora nizale su se od gradskih zidina kao paoci točka. „Loijale“, tiho upita, „vidiš li ih? Da li nas prate?“

Ogijer pogleda u pravcu Forgejta i nesrećno klimnu. „Vidim samo nekoliko Troloka, ali idu ovamo. Trče. Rande, zaista mislim...“

Selena ga prekide: „Ako želi da uđe, alantine, potrebna su mu vrata. Baš kao ona tamo.“ Pokaza ka tamnoj mrlji malo dalje duž zida. Uprkos tome što je rekla, Rand nije bio siguran da to jesu vrata, ali kada im ona priđe i cimnu ih, otvoriše se.

„Rande“, poče Loijal.

Rand ga gurnu ka vratima. „Kasnije, Loijale. I tiho. Krijemo se, sećaš se?“ Ugura ih unutra i zatvori vrata za sobom. Bilo je reza za zasun, ali nigde ga nije video. Ta vrata nikoga neće zaustaviti, ali možda će Troloci oklevati đa uđu unutar zidina.

Našli su se u aleji koja je vodila uzbrdo između dve duge i niske zgrade bez prozora. Isprva je mislio da su i one od kamena, ali onda shvati da beli malter pokriva drvo. Sada je bilo toliko mračno da je izgledalo kao da zidovi sijaju na mesečini.

„Bolje da nas uhapse iluminatori, no da nas uhvate Troloci“, promrmlja, zaputivši se uzbrdo.

„Ali to sam pokušavao da ti kažem“, pobuni se Loijal. „Čuo sam da iluminatori ubijaju uljeze. Oni čuvaju svoje tajne što bolje mogu, Rande.“ Rand se ukipi i zagleda ka vratima. Troloci su još bili tamo. U najgorem slučaju, ljudi su bolji od Troloka. Iluminatore će možda i moći da nagovori da ih puste; Troloci ne slušaju, samo ubijaju. „Žao mi je što sam te u ovo uvukao, Selena.“

„Ima nečeg u opasnosti“, tiho mu odgovori ona. „A ti si se do sada dobro pokazao. Da vidimo šta ćemo pronaći.“ Ona se progura kraj njega i pođe niz uličicu. Rand ju je sledio, nozdrva punih njenog zanosnog mirisa.

Na vrhu brda uličica se pretvori u širok prostor od glatke gline, blede skoro kao malter, skoro potpuno okružen belim zgradama bez prozora, sa senkama uličica između njih. Desno od Randa bila je jedna zgrada s prozorima. Svetlost se prosipala na bledu glinu. On se povuče nazad u senke ulice kada se muškarac i žena pojaviše polako hodajući preko praznog prostora. Njihova odeća svakako nije bila kairhijenska. Čovek je nosio pantalone vrećaste kao i rukavi njegove košulje. I jedno i drugo bilo je nežnožuto, izvezeno duž nogavica i na prsima. Zenina haljina, ukrašena preko grudi, izgledala je bledozeleno, a kosa joj je bila raščešljana u mnoštvo kratkih pletenica.

„Sve jeste spremno, kažeš?“, odlučno upita žena. „Ti jesi siguran, Tamuze? Sve?“

Čovek raširi ruke. „Uvek proveravaš ti za mnom, Aludra. Pripravno jeste sve. Prikaz, ovog trena pružen može biti.“

„Kapije i vrata, sve jesu zaprečene? Sve...“ Glas joj se izgubi kada njih dvoje dođoše do drugog kraja osvetljene zgrade.

Rand je posmatrao prazan prostor. Skoro ništa nije prepoznao. U sredini je stajalo nekoliko desetina uspravnih valjaka. Svaki je bio visok gotovo kao on i stopu ili više debeo. Bili su postavljeni na velikim drvenim osnovama. Iz svakog valjka pružala se tamna izuvijara vrpca, preko tla i iza niskog zida, možda tri koraka dugačkog na suprotnoj strani. Svuda oko praznog prostora bilo je mnoštvo drvenih stalaka s valjcima, račvastim štapićima i desetinama drugih stvari.

Sve što je Rand video od pribora za vatromet moglo je da se drži u ruci, i to je sve što je o tome znao, izuzev da su pucali uz gromoglasan zvuk, ili leteli po zemlji uz kišu varnica, a ponekad i u vazduhu. Uvek su dolazili uz upozorenja iluminatora da bi pokušaj otvaranja mogao da ih upali. U svakom slučaju, vatromet je bio preskup da bi Seoski savet ikome neveštom u tome dozvolio da otvori neki. Dobro se sećao šta se desilo kada je Met jednom pokušao upravo to da uradi; prošla je skoro čitava sedmica pre no što je bilo ko sem njegove majke poželeo da razgovara s njim. Jedino što je Randu bilo poznato bile su vrpce – fitilji. Znao je da se tu pali vatra.

Osvrnuvši se ka nezaprečenim vratima, mahnu ostalima da ga slede i poče da obilazi valjke. Ako će pronaći neko mesto za skrivanje, želeo je da to bude što je dalje moguće od vrata.

To je značilo da moraju proći između stalaka. Randu bi zastao dah svaki put kada bi se očešao o neki od njih. Stvari na njima pomerale su se zveckajući na najmanji dodir. Izgledalo je kao da su svi načinjeni od drveta, bez ijednog metalnog delića. Mogao je da zamisli buku ako bi se neki prevrnuo. Zabrinuto je odmeravao visoke valjke, sećajući se pucnja koji je pravio samo jedan, i to veličine prsta. Ako je to bio vatromet, nije želeo da mu bude tako blizu.

Loijal je neprestano mrmljao sebi u bradu, pogotovu kada bi naleteo na neki stalak, a onda tako brzo ustuknuo da bi udario o drugi. Ogijer se šunjao uz neprestani zveket i mrmljanje.

Selena ga nije brinula ništa manje. Šetala se opušteno kao da je na gradskoj ulici. Ni na šta nije naletela, niti načinila neki zvuk, ali takođe se nije ni trudila da prikupi plašt oko sebe. Njena bela haljina izgledala je svetlije od svih zidova zajedno. On zaškilji ka osvetljenim prozorima, čekajući da se neko pojavi. Samo jedan bio bi dovoljan; nemoguće bi bilo da ne primeti Selenu i ne digne uzbunu.

Ali prozori ostadoše prazni. Rand uzdahnu od olakšanja kada se približiše niskom zidu – i uličicama i zgradama iza njega – kada se Loijal očeša o još jedan stalak, neposredno pored zida. Na njemu je bilo deset mekih štapića, dugih kao Randova ruka. Tanki oblačići dima dizali su se s njihovih vrhova. Stalak pade skoro u potpunoj tišini, a zapaljeni štapići padoše preko jednog fitilja. Uz pucketavo šištanje, fitilj planu, a plamen pojuri ka jednom od visokih valjaka.

Rand na trenutak iskolači oči, a onda pokuša u isto vreme i da šapuće i da viče. „Iza zida!“

Selena nešto ljutito reče kada ju je oborio na tlo iza zida, ali nije ga bilo briga. Pokušao je da se zaštitnički raširi preko nje, dok se Loijal skupio iza njih. Čekajući da valjak bukne, pitao se da li će od zida nešto ostati. Začu se šupalj udarac, koji je više osetio kroz zemlju no što ga je čuo. Oprezno, diže se sa Selene dovoljno da proviri preko ivice zida. Ona ga snažno munu u rebra i izvi se ispod njega, proklevši na nekom nepoznatom jeziku, ali on to nije ni primetio.

S vrha valjka dizao se pramičak dima. To je bilo sve. Zbunjeno odmahnu glavom. Ako je to sve...

Uz gromovit tresak, ogromni crveni i beli cvet zaplamte visoko na mračnom nebu, a onda lagano poče da se rasipa u varnice.

Dok je on blenuo u njega, iz osvetljene zgrade začu se vika. Ljudi i žene ispunili su prozore, gledajući i pokazujući dok su vikali.

Rand čežnjivo pogleda mračnu uličicu, na svega desetak koraka. A prvi korak doveo bi ga tačno u vidno polje ljudi na prozorima. Iz zgrade navreše užurbana stopala.

On ponovo pritisnu Loijala i Selenu iza zida, nadajući se da liče na samo još jednu senku. „Budite mirni i tihi“, prošapta. „To nam je jedina nada.“

„Ponekad“, tiho mu kaza Selena, „ako si vrlo miran, niko te ne može videti.“ Nije zvučala ni najmanje zabrinuto.

S druge strane zida čizme su dobovale tamo i nazad. Čulo se gnevno vikanje. Pogotovu od žene koju Rand prepozna kao Aludru.

„Veliki mamlaze, ti Tamuze! Velika svinjo, ti! Tvoja majka, ona je bila koza, Tamuze! Jednog dana sve ćeš nas pobiti.“

„Kriv ja za ovo nisam, Aludra“, pobuni se on. „Sigurno sam stavio sve na mesto svoje...“

„Odgovarati meni nemoj, Tamuze! Svinja velika ne zaslužuje kao čovek da govori!“ Aludrin glas promeni se da odgovori na pitanje nekog drugog čoveka. „Vremena nema da se druga pripremi. Galdrijan, zadovoljiti se on mora noćas ostatkom. I to ranije. A ti, Tamuze! Sve ćeš ponovo kako treba postaviti, a sutra s taljigama da kupiš đubrivo otići ćeš. Noćas nešto po zlu opet li pođe, verovati ti neću ubuduće ni toliko!“

Koraci se udaljiše ka zgradi, praćeni Aludrinim mrmljanjem. Tamuz osta, gunđajući sebi u bradu o nepravdi.

Randu stade dah kada čovek priđe da podigne pali stalak. Pritisnut uza zid, skriven senkama, video je Tamuzova leđa i ramena. Čovek je trebalo samo da okrene glavu, i ne bi mogao da ne primeti Randa i ostale. I dalje se žaleći samome sebi, Tamuz namesti plamteće štapiće na stalak, a onda se ljutito zaputi prema zgradi u koju su svi ostali otišli.

Udahnuvši duboko, Rand hitro pogleda ka čoveku, a onda se ponovo uvuče u senke. Nekoliko ljudi još je bilo na prozorima. „Noćas ne možemo da očekujemo još sreće“, šapnu.

„Kaže se da veliki ljudi sami stvaraju svoju sreću“, tiho kaza Selena. „Hoćeš li prestati s tim“, iscrpljeno joj odgovori. Zeleo je da mu glava nije tako puna njenog mirisa; od njega mu je bilo teško da misli. A onda se seti dodira njenog tela kada ju je gurnuo dole – oblina i čvrstina u uznemirujućoj mešavini. Ni to nije pomoglo.

„Rande?“ Loijal je virio iza zida dalje od osvetljene zgrade. „Mislim da će nam trebati još sreće, Rande.“

Rand se pomeri da pogleda preko Ogijerovog ramena. Iza brisanog prostora, u uličici koja je vodila do vrata bez zasuna, tri Troloka oprezno su izvirivala iz senki ka osvetljenim prozorima. Jedna žena stajala je na prozoru; izgleda da nije videla Troloke.

„Dakle“, tiho kaza Selena. „Pretvorilo se u zamku. Ako te ovi ljudi uhvate, možda će te ubiti. A Troloci hoće sigurno. Ali možda ćeš moći dovoljno brzo da pokolješ Troloke da ne dignu uzbunu. Možda ćeš moći da sprečiš ljude da te ubiju kako bi sačuvali svoje male tajne. Da bi to postigao, moraćeš da budeš veliki čovek iako možda ne želiš veličinu.“

„Ne moraš da budeš tako srećna zbog toga“, odgovori Rand. Pokuša da ne misli o njenom mirisu, o tome kakav je osećaj dotaći je, i praznina ga skoro okruži. Otresao se od nje. Izgleda da ih Troloci još nisu pronašli. Spustio se, pogleda uprtog u najbližu uličicu. Ako budu pošli ka njoj, Troloci će ih sigurno spaziti, kao i žena na prozoru. Biće to prava trka. Ko će ih prvi uhvatiti: Troloci ili iluminatori?

„Tvoja veličina će me usrećiti.“ Uprkos tim rečima, Selena je zvučala gnevno. „Možda bi trebalo da te ostavim da neko vreme sam tražiš svoj put. Ako ne želiš da zgrabiš veličinu kada ti je nadohvat ruke, možda i zaslužuješ da umreš.“

Rand odbi da je pogleda. „Loijale, možeš li da vidiš da li su na kraju te ulice vrata?“

Ogijer odmahnu glavom. „Ovde je suviše svetla, a tamo previše tamno. Da sam u uličici, mogao bih da vidim.“

Rand prstom pređe preko balčaka. „Povedi Selenu. Čim vidiš vrata – ako ih budeš video – pozovi i ja ću vas slediti. Ako na kraju ne bude vrata, moraćeš da je podigneš kako bi mogla da se popne preko zida.“

„Dobro, Rande.“ Loijal je zvučao zabrinuto. „Ali čim se pomerimo, oni Troloci pojuriće na nas, ma ko da gleda. I da tamo budu vrata, biće nam za petama.“

„Ja ću se pobrinuti za Troloke.“ Trojica. Mogao bih da uspem, uz pomoć praznine. Pomisao na saidin odluči ga. Suviše čudnih stvari desilo se kada je dopustio muškoj polovini Istinskog izvora da se približi. „Poći ću za vama čim budem mogao. Idite.“ Okrenu se da iza zida proviri ka Trolocima.

Krajičkom oka, video je Loijala i Selenu u svojoj beloj haljini poluskrivenoj plaštom kako odlaze. Jedan od Troloka s druge strane valjaka uzbuđeno pokaza ka njima, ali ipak su oklevali, gledajući ka prozoru gde je još stajala ona žena. Trojica njih. Mora da postoji izlaz. Samo ne praznina. Ne saidin.

„Ovde su vrata!“, začu se Loijalov tihi uzvik. Jedan od Troloka zakorači iz senke, a ostali pođoše za njim spremajući se da jurnu. Kao iz neke daljine, Rand ču kako žena na prozoru vrisnu, a Loijal nešto povika.

Ne razmišljajući, Rand skoči na noge. Morao je nekako da zaustavi Troloke, ili će ga pregaziti. A i Loijala i Selenu s njim. Zgrabi jedan od zapaljenih štapića i baci se na najbliži valjak. On se nagnu i poče da pada. Rand uhvati četvrtastu drvenu osnovu; valjak je bio usmeren pravo ka Trolocima. Oni nesigurno usporiše – žena na prozoru vrisnu – a Rand plamenom dotače fitilj tačno gde je izlazio iz valjka.

Smesta se začu šupalj udarac, a debela drvena osnova tresnu o njega, oborivši ga. Urlik nalik na udar groma začu se u noći, a zaslepljujuća svetlost rascepi tamu.

Trepćući, Rand nekako ustade, kašljući zbog gustog oštrog dima, dok su mu uši zvonile. Zapanjeno je pogledao oko sebe. Polovina valjaka i svi stalci su popadali, a jedan ugao zgrade kraj koje su bili Troloci jednostavno je nestao. Plamenovi su lizali krajeve dasaka i greda. Nije bilo ni traga od Troloka.

Kroz zvonjavu u ušima Rand ču viku iluminatora u zgradi. Teturavo potrča i ulete u uličicu. Negde na pola ulice saplete se o nešto i shvati da je to njegov plašt. Zgrabi ga ne zastajkujući. Iza njega krici iluminatora ispuniše noć.

Loijal je nestrpljivo cupkao pored otvorenih vrata. Bio je sam.

„Gde je Selena?“, žustro upita Rand.

„Vratila se tamo, Rande. Pokušao sam da je zgrabim, ali izvukla mi se iz ruku.“

Rand se okrenu prema buci. Kroz neprestano pištanje u ušima, jedva je čuo poneki povik. Požar je sada osvetljavao prozore.

„Vedra s peskom! Brzo dajte vedra s peskom!“

„Ovo je propast! Propast!“

„Neki su otišli tamo!“

Loijal zgrabi Randa za ramena. „Ne možeš joj pomoći, Rande. Ne tako što će i tebe uhvatiti. Moramo da pođemo.“ Neko se pojavi na kraju ulieice, senka oivičena svetlošću vatre iza nje, i pokaza ka njima. „Hajdemo, Rande!“

Rand dopusti da ga Loijal izvuče kroz vrata u tamu. Vatra je slabila za njima, sve dok se nije pretvorila u sjaj u noći, a svetlosti Forgejta behu sve bliže. Rand je skoro želeo da se pojavi još Troloka, nešto protiv čega bi mogao da se bori. Ali samo je noćni povetarac talasao travu.

„Pokušao sam da je zaustavim“, kaza Loijal. Zavlada duga tišina. „Zaista ništa nismo mogli da uradimo. Uhvatili bi i nas.“

Rand uzdahnu. „Znam, Loijale. Učinio si šta si mogao.“

Neko vreme koračao je unazad, gledajući ka sjaju. Činio se sve manjim; iluminatori mora da su gasili vatru. „Moram nekako da joj pomognem.“ Kako? Saidin? Moć? Uzdrhta. „Moram.“

Prošli su kroz Forgejt osvetljenim ulicama, umotani u tišinu koja ih je odsekla od veselja oko njih.

Kada uđoše u Branitelja Zmajevogzida, gostioničar ispruži poslužavnik sa zapečaćenim pergamentom.

Rand ga uze i zapanjeno pogleda beli pečat. Polumesec i zvezde. „Ko je ovo ostavio? Kada?“

„Neka starica, moj lorde. Nema ni četvrt sata kako je otišla. Sluškinja, mada nije rekla iz koje kuće.“ Kual se osmehnu, kao da ga poziva da mu se poveri.

„Hvala“, kaza Rand, i dalje gledajući pečat. Gostioničar ih je zamišljeno posmatrao dok su se peli uz stepenice.

Hurin izvadi lulu iz usta kada Rand i Loijal uđoše. Kratki mač i mačolomac bili su mu na stolu. Brisao ih je uljanom krpom. „Dugo ste bili sa zabavljačem, moj lorde. Je li dobro?“

Rand se trže. „Šta? Tom? Da, on je...“ Palcem slomi pečat i poče da čita.

Opet nije bilo potpisa, već samo taj lepršavi rukopis.

„Jesu li sve žene lude?“, upita Rand tavanicu. Hurin sleže ramenima. Rand se sruči u drugu stolicu, onu za Ogijera; stopala su mu visila nad podom, ali nije ga bilo briga. Zagledao se u kovčeg pokriven ćebetom ispod Loijalovog kreveta. Misli o slavi. „Kad bi samo Ingtar došao.“