Veliki lov

Prolog Pod Senkom

Čovek koji se predstavljao kao Bors podrugljivo se nasmeja mrmljanju koje je ispunilo zasvođenu odaju kao prigušena graja gusaka. Ali crna svilena maska na njegovom licu sakrila je i grimasu. Bila je ista kao i stotinu drugih koje su skrivale isto toliko lica. Stotinu crnih maski i stotinu pari očiju u pokušaju da otkriju Šta je iza njih skriveno.

Ako posmatrač ne bi bio dovoljno pažljiv, zbog visokih mramornih kamina i zlatnih svetiljki koje su visile sa zasvođene tavanice, zbog raznobojnih tapiserija i zamršenih mozaika na podu, pretpostavio bi da je ogromna soba u nekoj palati. Ako ne bi bio dovoljno pažljiv. Najpre, kamini su bili hladni. Plamenovi jesu poigravali na trupcima debelim poput noge, ali nisu grejali. Zidovi iza tapiserija, kao i tavanica visoko iznad svetiljki, bili su od golog kamena, skoro crnog. Nije bilo prozora i bila su samo dvoja vrata, jedna naspram drugih na krajevima sobe. Delovalo je kao da je neko želeo da soba izgleda poput dvorske odaje za prijem, ali nije mario da se pomuči s nečim više od grubog nacrta i nekoliko jednostavnih detalja.

Bors nije znao gde se odaja nalazi, a mislio je da ni ostali ne znaju. Nije želeo da razmišlja o tome gde bi mogla biti. Dovoljno je što je pozvan. Ni o tome nije želeo da razmišlja, ali na takve pozive odazivao se čak i on.

Popravi svoj plašt, zahvalan što plamenovi ne odaju toplom, inače bi bilo suviše vruće za crnu vunu koja ga je pokrivala od glave do pete. Sva odeća bila mu je crna. Veliki nabori plašta skrivali su da se pogurio kako bi prikrio koliko je zaista visok i zbunili bi svakoga ko bi pokušao da odredi da li je Bors debeo ili mršav. On nije bio jedini potpuno umotan u tkaninu.

Ćutke je posmatrao svoje sadrugove. U njegovom životu strpljenje je bilo veoma značajno. Ako bi dovoljno dugo čekao i pazio, neko bi uvek pogrešio. Izgledalo je kao da većina žena i muškaraca u toj odaji misli kao on; gledali su i ćutke slušali one koji su morali da pričaju. Neki ljudi nisu mogli da podnesu čekanje, niti tišinu, tako da su odavali više no što su bili svesni.

Među gostima su kružile sluge. Beše to vitka zlatokosa mladež koja je nudila vino uz naklon i nemi osmeh. I mladići i devojke nosili su uske bele pantalone i lepršave bele košulje. Bez obzira na pol, kretali su se sa uznemirujućom gracioznošću. Nalikovali su jedni drugima kao jaje jajetu – mladići zgodni koliko devojke lepe. Sumnjao je da bi mogao da ih razlikuje, mada je odlično pamtio lica.

Nasmešena devojka u belom ponudi mu poslužavnik s kristalnim peharima. On uze jedan, ali nije ni pomišljao da pije. Ako bi odbio pehar, delovao bi podozrivo – ili još gore, a to bi moglo biti smrtonosno. Ipak, svašta je moglo biti u piću. Neki od njegovih sadrugova svakako se ne bi bunili ako bi se broj njihovih rivala smanjio, ko god ti nesrećnici bili.

Zapita se besposleno hoće li biti potrebno da posle sastanka sluge budu uklonjene. Sluge čuju sve. Dok se služavka dizala iz naklona, on srete njen pogled iznad slatkog osmeha. Bile su to oči bez izraza, pune ništavila, staklaste – mrtvije od same smrti.

Stresao se dok je ona graciozno odmicala. Podiže pehar do usana pre no što je shvatio Šta radi. Nije ga potreslo ono što je učinjeno devojci. Pre je to bila činjenica da bi, kad god pomisli da je uočio neku slabost kod onih kojima je sada služio, shvatio da su oni ispred njega. Navodna slabost bila bi sasečena s takvom nemilosrdnom preciznošću da je bio zapanjen. I zabrinut. Prvo pravilo njegovog života bilo je da uvek traži slabosti, jer svaka slabost bila je pukotina koju je mogao da čačka, ispituje i preko nje deluje u svoju korist. Ako njegovi sadašnji gospodari, njegovi trenutni gospodari nemaju slabosti...

Pogleda svoje sadrugove i namršti se iza maske. Tu je barem bilo dovoljno slabosti. Odavala ih je usplahirenost, čak i one koji su imali dovoljno pameti da ćute. Ovaj je bio ukočen, ona tamo je povlačila suknju.

Bar četvrtina njih, procenio je, nije se trudila da se preruši, imali su samo maske. Njihova odeća govorila je mnogo. Ispred zlatno-grimizne tapiserije stajala je jedna žena i tiho razgovarala s osobom – nije se videlo da li je muškarac ili žena – pod sivim plaštom i kapuljačom. Bilo je očigledno da je žena odabrala to mesto zato što su boje tapiserije isticale njenu odeću. To što je privlačila pažnju bilo je ogromna glupost, jer je njena skerletna haljina suviše otvorenog dekoltea i ne sasvim duga, tako da su joj se videle zlatne papučice, jasno govorila da je iz Ilijana i da je bogata, možda čak i plemenite krvi.

Nedaleko iza Ilijanke stajaše još jedna žena. Bila je sama, i za divno čudo – ćutala je. Imala je labuđi vrat i bujnu crnu kosu koja joj je u talasima padala ispod struka. Leđa joj behu okrenuta kamenom zidu. Posmatrala je sve. Kod nje nije bilo usplahirenosti, samo staloženog samopouzdanja. To je bilo dostojno divljenja, ali njena koža boje bakra i haljina boje krema s visokom kragnom, koja joj je pokrivala sve sem šaka, a opet bila pripijena uz telo i skoro prozirna, tako da je nagoveštavala sve ali nije otkrivala ništa – govorila je potpuno jasno da je ona od Prve krvi Arad Domana. A ukoliko se Bors nije grdno varao, na levom zglobu nosila je narukvicu sa simbolima svoje kuće. I to su zaista bili simboli njene kuće – ni jedan Domanac plemenite krvi ne bi progutao svoj tvrdoglavi ponos i nosio znake neke druge kuće. To je bilo još gore od gluposti.

Čovek u nebeskoplavom šijenarskom kaputu s visokom kragnom prođe pored njega, oprezno ga odmerivši jednim kratkim pogledom od glave do pete. Njegovo držanje govorilo je da je vojnik – položaj ramena, pogled koji nikad nije dugo zastajao na istom mestu i ruka uvek spremna da posegne za mačem koji nije bio tu – sve je ukazivalo na vojnika.

Bors podrugljivo šmrknu dok je Šijenarac prolazio kraj njega. Stiskao je desnu šaku, a njegov pogled već je tražio opasnost negde drugde.

Mogao je sve da ih prozre – sve do položaja u društvu i zemlje iz koje su došli. Trgovce i ratnike, običan svet i plemiće. Iz Kandora i Kairhijena, Saldeje i Geldana. Iz svakog naroda i skoro svakog plemena. Iznenada se zgađeno namršti. Bio je tu čak i Krpar, u jarkozelenim pantalonama i drečavožutom kaputu. Kada bude došao Dan, neki nam neće trebati.

Ni mnogi od prerušenih nisu bili ništa bolji, iako su bili maskirani i skriveni. Ispod ruba jedne tamne odore primetio je srebrom izvezene čizme visokog lorda Tira, a ispod druge odsjaj zlatnih mamuza s lavljom glavom koje su nosili samo visoki oficiri u Kraljičinoj gardi Andora. Jedan vitak čovek – to se videlo čak i ispod crne odore koja se vukla po podu i bezličnog sivog plašta zakopčanog jednostavnom srebrnom iglom – posmatrao je iz senki svoje velike kapuljače. Mogao bi biti bilo ko, iz bilo koje zemlje... da nije bilo šestokrake zvezde istetovirane između palca i kažiprsta desne ruke. A to je govorilo da je pripadnik Morskog naroda. Ukoliko bi mu pogledao levu šaku, otkrio bi oznake njegovog klana i loze. Bors nije hteo da se time zamara.

Iznenada skupi oči i pažljivo osmotri ženu toliko umotanu u crninu, da joj se nije videlo ništa sem prstiju. Na desnoj šaci počivao je zlatni prsten u obliku zmije koja jede sopstveni rep. Aes Sedai, ili barem žena koju su Aes Sedai obučavale u Tar Valonu. Niko drugi ne bi nosio taj prsten. Da li je bilo jedno ili drugo – za njega nije bilo razlike. Skrenu pogled pre no što je mogla da primeti da je gleda i gotovo istog trena uoči još jednu ženu umotanu od glave do pete u crnu tkaninu, s prstenom Velike zmije. Dve veštice nisu pokazivale da se poznaju. Sedele su u Beloj kuli kao pauci u središtu mreže i povlačile uzice na čijim su krajevima igrali kraljice i kraljevi. Uplitale su se u sve. Proklete bile i u večnoj smrti! Uhvati sebe kako škrguće zubima. Ako njihov broj mora biti manji – a mora, pre no što dođe Dan – neki će mu nedostajati čak i manje od Krpara.

Začu se zvono. Drhtav ton ispuni odaju i poput noža saseče sve druge zvuke.

Visoka vrata na suprotnom kraju odaje širom se otvoriše i u sobu kročiše dva Troloka. Crne verižnjače koje su im padale do kolena bile su ukrašene šiljcima. Svi ustuknuše. Čak i Bors.

Nadvišavali su sve u odaji. Bili su spoj čoveka i životinje od koga se stomak prevrtao. Njihova ljudska lica behu izopačena i izmenjena. Jedan je umesto usta imao krupan kukasti kljun, a glavu mu nije pokrivala kosa već perje. Drugi je hodao na papcima; lice mu se izdužilo u čupavu gubicu, a iznad ušiju povijali su se ovnujski rogovi.

Troloci se okrenuše prema vratima, ne obazirući se na ljude, i pokloniše se ponizno i prestrašeno. Jednom od njih nakostreši se perje na glavi.

Između njih zakorači Mirdraal i oni padoše na kolena. Bio je u crnom naspram kojeg su troločke verižnjače i maske na licima ljudi delovale jarko. Odora mu je padala potpuno nepomično, ne nabirući se, dok se Mirdraal kretao s gracioznošću otrovnice.

Bors oseti kako mu se usne zatežu preko zuba, napola u režanju, a napola, bilo ga je stid da prizna čak i samome sebi – u strahu. Mirdraal nije nosio masku. Jasno se videlo njegovo bolesnobledo lice – ljudsko, ali bezoko kao jaje, kao crv u grobu.

Glatko belo lice se pomeri, kao da ih sve proučava, jednog po jednog. Vidljiv drhtaj prolete kroz njih pod tim bezokim pogledom. Dok su maskirani pokušavali da se zavuku što dublje u gomilu, pokušavajući da izbegnu taj pogled, tanke, beskrvne usne iskriviše se u nešto što bi se skoro moglo nazvati osmehom. Mirdraalov pogled zbio ih je u polukrug okrenut ka vratima.

Bors proguta pljuvačku. Doći će Dan, Polučoveče. Kada Veliki gospodar Mraka dođe ponovo, odabraće nove Gospodare straha, a ti ćeš drhtati pred njima. Drhtaćeš pred ljudima. Preda mnom! Zašto ćuti? Prekini da buljiš u mene i govori!

„Vaš gospodar dolazi.“ Mirdraalov glas zašušta poput suve zmijske kože koja se mrvi. „Na trbuhe, crvi! Puzite, ako nećete da vas njegov sjaj oslepi i spali!“

Borsa obuze bes, koliko zbog reči, toliko i zbog načina na koji behu izgovorene. Ali onda vazduh iznad Polutanove glave zatreperi i on shvati značenje tih reči. Ne može biti! Ne može... Troloci već behu na trbusima. Migoljili su se kao da pokušavaju da se ukopaju u pod.

Bors se baci na tlo ne čekajući da vidi da li se još neko pomerio i jeknu udarivši o kamen. Njegove usne počeše da izgovaraju reči nalik na bajalicu protiv opasnosti – i bile su bajalica, doduše slaba protiv onoga čega se on bojao. Čuo je kako stotinu drugih glasova, slabašnih od straha, govori to isto licem prema podu.

„Veliki gospodar Mraka je moj Gospod i služim ga svim svojim srcem, sve do poslednje niti moje duše.“ Negde u njegovoj podsvesti neki glas poče prestravljeno da brblja: Mračni i svi Izgubljeni vezani su... Stresavši se, ućutka ga. Davno je odbacio taj glas. „Gle, moj Gospod je gospodar smrti. Ne tražeći ništa ja mu služim sve do Dana Njegovog dolaska. A opet, služim mu sa sigurnom i izvesnom nadom u večiti život.“ ...Vezani u Šajol Gulu, gde ih Tvorac zatoči u trenutku stvaranja. Ne, sada služim drugog gospodara. „Svakako će verni biti uzdignuti nad zemljom, uzdignuti nad nevernicima, uzdignuti nad prestolima, a opet ja služim ponizno sve do Dana Njegovog Povratka.“ Ruka Tvorčeva štiti nas sve i Svetlost nas čuva od Senke. Ne, ne! Drugi gospodar. „Neka bi Dan Njegovog povratka stigao što pre. Neka bi Veliki gospodar Mraka brzo došao da nas vodi i vlada svetom dok je sveta i veka.“

Čovek koji je sebe zvao Bors završi kredo dišući teško, kao da je pretrčao deset milja. Hrapavi glasovi svuda oko njega govorili su mu da nije jedini.

„Ustanite. Svi vi, ustanite.“

Iznenadi se kada začu taj glas, sladak poput meda. Svakako niko od njegovih sadrugova što su ležali na trbusima pritisnuvši maskirana lica o kockice mozaika na podu ne bi progovorio, ali to nije bio glas kakav je očekivao od... Oprezno, on podiže glavu tek koliko da pogleda jednim okom.

U vazduhu iznad Mirdraala lebdela je figura muškarca. Rub njegove krvavocrvene odore visio je čitav hvat iznad Polutanove glave. Nosio je i krvavocrvenu masku. Da li bi se Veliki gospodar Mraka pojavio pred njima u obličju čoveka? I pride – maskiran? Ali opet, Mirdraal je drhtao i skoro se tresao od straha dok je stajao u njegovoj senci. Mogla se osetiti prestravljenost u Mirdraalovom pogledu. Bors potraži odgovor koji je njegov um mogao da pojmi a da se ne rasprsne. Možda je to jedan od Izgubljenih.

Ta misao beše tek nešto manje bolna. Čak i tako, to je značilo da je Dan povratka Mračnoga blizu – ako je jedan od Izgubljenih na slobodi. Izgubljeni, trinaestoro najmoćnijih rukovalaca Jednom moći u Dobu koje beše prepuno moćnih, behu zapečaćeni u Šajol Gulu zajedno s Mračnim. Zapečatio ih je daleko od sveta u kome žive ljudi Zmaj sa Stotinom sadrugova. A u odgovor na postavljanje tih pečata muška polovina Istinskog izvora beše ukaljana i svi muški Aes Sedai, ti prokletnici koji su koristili Moć, poludeše i razoriše svet, skrhavši ga poput glinene činije smrskane o stene. Time beše okončano Doba legendi pre no što oni umreše raspadajući se živi. Prikladna smrt za Aes Sedai, što se njega ticalo. I predobra za njih. Jedino je žalio što su žene bile pošteđene.

Polako, bolno, natera se da duboko potisne paniku. Zatočio ju je, čvrsto je držeći, iako je vrištala da izleti napolje. Bilo je to najbolje što je mogao da uradi. Niko od onih koji su ležali nije ustao, a svega nekoliko se usudilo da makar podigne glavu.

„Ustanite.“ Glas prilike s crvenom maskom ovoga puta zazvoni naredbom. On pokaza obema rukama. „Na noge!“

Bors poče da ustaje teturavo i nespretno, ali na pola puta zastade. Te ruke behu prekrivene užasnim opekotinama, išarane pocrnelim tkivom. Golo meso između opekotina bilo je crveno poput odore koju je ta pojava nosila. Da li bi se Mračni prikazao tako? Ili jedan od Izgubljenih? Pogled iz proreza za oči i te krvavocrvene maske lagano pređe preko njega i on se žurno ispravi. Učinilo mu se da je osetio vrelinu otvorenog ložišta.

I ostali poslušaše zapovest. Ništa hitrije od njega nisu ustajali, niti s manje straha. Kada se svi uspraviše, prilika što je lebdela u vazduhu reče: „Imao sam mnogo imena, ali vi ćete me zvati Ba’alzamon.“

Bors stisnu zube da ne zacvokoću. Ba’alzamon. To na troločkom jeziku znači Srce Mraka. Čak su i nevernici znali da Troloci tako zovu Velikog gospodara Mraka. Onaj Čije Ime Ne Sme Biti Izgovoreno. Ne Istinsko ime, Šai’tan, ali ipak zabranjeno. Među prisutnima i drugima poput njih, ukaljati bilo koje od tih imena ljudskim jezikom bilo je huljenje. Dah mu je šištao u nozdrvama. Svuda oko sebe čuo je teško disanje kroz maske. Sluge su nestale, kao i Troloci, mada ih nije video kako odlaze.

„Vi ste sada u senci Šajol Gula.“ Na te reči začuše se jauci; Bors nije bio siguran da i sam nije jauknuo. Trunčica nečega što se skoro moglo nazvati ruganjem oboji Ba’alzamonov glas dok je širio ruke. „Ne bojte se, jer je Dan dolaska na svet vašeg Gospoda pred nama. Približava se Dan Povratka. Zar to ne govori činjenica što sam ja ovde, što može da me vidi nekolicina blagoslovenih među vašom braćom i sestrama? Uskoro će Točak vremena biti slomljen. Uskoro će Velika zmija umreti, a sa tom smrću nastupiće i smrt samog Vremena. Vaš Gospod preurediće svet po svojoj slici za ovo Doba i sva Doba koja će doći. A oni koji mi budu služili, verno i pouzdano, sedeće kraj mojih stopala iznad zvezda nebeskih i večito vladati svetom ljudi. Tako obećah i tako će i biti, bez kraja i konca. Živećete i vladati zauvek.“

Mrmljanje onih koji su ga slušali ispuni se žudnjom. Neki čak i zakoračiše prema toj grimiznoj pojavi koja je lebdela u vazduhu. Gramzivo su ga gledali. Čak i Bors oseti kako ga to obećanje mami i opčinjava, obećanje zbog koga je prodao svoju dušu stotinu puta.

“Dan Povratka sve je bliži i bliži”, reče Ba’alzamon. „Ali ima još mnogo toga da se uradi. Mnogo toga.“

Vazduh s Ba’alzamonove leve strane zatreperi i zgusnu se. Tu, nešto niže od Ba’alzamona, pojavi se lik jednog mladića. Bors nije znao da li je to živo biće ili ne. Po njegovoj odeći videlo se da je sa sela. Smeđe oči nestašno su mu sijale, a na usnama mu je lebdela naznaka osmeha, kao da se priseća neke lakrdije ili je iščekuje. Njegovo telo delovalo je toplo, ali grudi se nisu dizale i spuštale, a oči nisu treptale.

Vazduh s Ba’alzamonove desne strane zamreška se kao da se zagrejao i nešto niže od njega pojavi se drugi lik u seoskoj odeći. Mladić kovrdžave kose, mišićav poput kovača. Kod njega je bilo nešto čudno: za pojasom mu beše bojna sekira. S jedne strane glave bila je ogromna oštrica u obliku polumeseca, a s druge debeli šiljak. Bors se odjednom nagnu napred, usmerivši svu pažnju na još jednu neobičnost. Mladić je imao žute oči.

Treći put se u vazduhu pojavi mladić, sada skoro kod Ba’alzamonovih nogu. Visok momak, očiju čas sivih, čas skoro plavih, zavisno od svetla, tamnoriđe kose. Još jedan seljak. Bors zapanjeno uzdahnu. Još nešto neobično, mada se pitao zašto je očekivao da bilo Šta bude obično. Za pojasom trećeg mladića visio je mač, i to mač s bronzanom čapljom na kaniji i još jednom umetnutom u dugi balčak za dve ruke. Seljačić sa sečivom označenim čapljom? Nemoguće! Nemoguće! Šta bi to moglo da znači? I dečko žutih očiju. Primeti da Mirdraal drhti dok posmatra te pojave. Ukoliko se nije varao, Mirdraal je sada drhtao od mržnje, ne od straha.

Zavlada mrtva tišina, koja se još više produbi pre no što Ba’alzamon progovori. „Svetom sada jedan hodi, jedan koji beše i koji će ponovo biti, ali još nije, Zmaj.“

Začu se zapanjeni žamor.

„Ponovorođeni Zmaj! Treba da ga ubijemo, Veliki gospodaru?“ To reče Šijenarac. Željno je rukom posezao za pojasom gde bi mu inače visio mač.

„Možda“, jednostavno odgovori Ba’alzamon. „A možda i ne. Možda ga mogu upotrebiti. Pre ili posle tako će biti, u ovom Dobu, ili nekom drugom.“

Bors trepnu. U ovom Dobu ili nekom drugom? Mislio sam da je Dan Povratka blizu. Šta meni znači šta će se desiti u nekom drugom Dobu, ako ja u ovom umrem od starosti i čekanja? Ali Ba’alzamon ponovo progovori.

„U Šari se već obrazuje savijutak, jedna od mnogih tačaka gde će biti moguće da se Zmaj preobrati meni u korist. On mora biti preobraćen! Bolje da mi živ služi, ali živ ili mrtav, služiti mi mora. A tako će i biti! Ovu trojicu morate da upamtite, jer svaki je nit u šari koju ja nameravam da izatkam, i na vama je da se postarate da oni budu tamo gde ja zapovedam. Dobro ih osmotrite, da biste ih upamtili.“

Odjednom svi zvuci utihnuše. Bors se nelagodno promeškolji. Vide da drugi čine to isto. Svi sem Ilijanke. Šaka raširenih preko grudi, kao da pokušava da sakrije obline koje je izložila pogledima, napola prestravljena, a napola u zanosu, željno je klimala kao da neko stoji tačno pred njom. Izgledalo je i da ponekad odgovara na pitanja, ali Bors nije čuo ni reči. Ona se odjednom izvi, tresući se i propevši se na prste. Nije shvatao kako ne pada, izuzev ako je nešto nevidljivo nije držalo. A onda, takođe iznenadno, spusti se na pete i ponovo klimnu klanjajući se, tresući se. Još dok se dizala iz naklona, jedna od žena s Velikom zmijom trže se i poče da klima.

Znači, svako od nas čuje sopstvena uputstva, a ne čuje ona koja sleduju drugima. Bors razočarano zamrmlja. Kada bi znao Šta je makar nekome od ostalih naređeno, mogao bi to da iskoristi, ali ovako... S nestrpljenjem je iščekivao svoj red, toliko se zaboravivši da se ispravio.

Jedan po jedan član skupa dobi svoja naređenja. Svaki beše ograđen tišinom, ali ipak je odavao naznake, samo da je on umeo da ih čita. Muškarac od Ata’an Mijere, Morskog naroda, nevoljno se ukoči kada klimnu. Dok je pristajao na ono što mu je rečeno, Šijenarčev stav govorio je o zbunjenosti. Druga žena iz Tar Valona trže se, kao da je zapanjena, a u sivo umotana pojava čiji pol nije mogao da odredi odmahnu glavom pre no što pade na kolena i poče snažno da klima. Neki prođoše kroz iste grčeve kao Ilijanka, kao da ih je bol podigao na nožne prste.

„Borse.“

Bors se trgnu kada mu crvena maska ispuni pogled. I dalje je video sobu, Ba’alzamona i tri lika u vazduhu, ali istovremeno je sve što je video bilo lice prekriveno crvenom maskom. Obuze ga vrtoglavica. Osećao se kao da mu glava puca, a oči ispadaju. Na trenutak učini mu se da kroz proreze za oči na maski vidi plamenove.

„Jesi li veran... Borse?“

Naježi se kada ču ruganje u tonu kojim je ime izgovoreno. „Veran sam, Veliki gospodaru. Ne mogu od tebe da krijem.“ Ja jesam veran! Kunem se!

„Ne, ne možeš.“

Usta mu se osušiše od te sigurnosti u Ba’alzamonovom glasu, ali natera sebe da progovori. „Zapovedi mi, Veliki gospodaru, i ja ću poslušati.“

„Najpre, vrati se u Tarabon i nastavi sa svojim valjanim delima. U stvari, zapovedam ti da udvostručiš svoje napore.“

Bors se zbunjeno zagleda u Ba’alzamona, ali tada oganj iza maske zabukta, i on to iskoristi da skrene pogled. „Kako zapovedaš, Veliki gospodaru, tako će i biti.“

„Zatim, motrićeš na ova tri momka, i naredićeš svojim sledbenicima da motre. Samo pazi; opasni su.”

Bors pogleda ka prilikama što su lebdele ispred Ba’alzamona. Kako je moguće da ih vidim, a istovremeno ne vidim ništa sem njegovog lica? Osećao se kao da će mu glava pući. Dlanovi mu se oznojiše pod tankim rukavicama, a košulja se zalepi za leđa. „Opasni, Veliki gospodaru? Seljačići? Je li jedan od njih...“

„Mač je opasan za čoveka pred njim, ali ne i za onoga ko drži balčak. Sem ako čovek s mačem nije budala, nemaran ili nevešt. U tom slučaju za njega je dvostruko opasniji no za druge. Dovoljno je da sam ti rekao da ih upamtiš. Dovoljno je da radiš kako ti se kaže.“

„Kako zapovedaš, Veliki gospodaru, tako će i biti.“

„Treće, u vezi s onima koji su se iskrcali kod Tomanske glave, i sa Domancima. O tome nikome ni reči. Kada se vratiš u Tarabon...“

Bors shvati da je zinuo dok je slušao. Uputstva nisu imala nikakvog smisla. Kad bih znao šta je bar nekima od ostalih rečeno, možda bih mogao sve da povežem.

Odjednom oseti kao da ga neka divovska šaka grabi za glavu i mrvi mu slepoočnice. Oseti kako ga nešto podiže, a svet se rasu u hiljadu zvezda. Svaki blesak svetlosti posta slika koja mu projuri kroz glavu ili zaigra i izgubi se u daljini pre no što on mogaše da je uhvati. Neverovatno nebo pokidanih crvenih, žutih i crnih oblaka, koji su jurili kao da ih goni najsnažniji vetar na svetu. Žena – devojka? – odevena u belo utopi se u crnilo i nesta tren pošto se pojavila. Gavran ga pogleda u oči i poznade ga, pa nestade. Oklopnik pod surovim šlemom oblikovanim, oslikanim i pozlaćenom tako da liči na glavu nekog čudovišnog insekta diže mač i jurnu na jednu stranu, izgubivši mu se s vidika. Iz neke daljine dolete povijeni zlatni rog. Dok je leteo ka njemu, oglasi se jednim prodornim zvukom, dograbivši mu dušu. U poslednjem trenutku rasprši se u zaslepljujući zlatni prsten svetlosti koji ga proseče, sledivši ga gore od smrti. Vuk iskoči iz senki slepila i istrže mu grkljan. Nije mogao da vrišti. Bujica se nastavi, potapajući ga, zakopavajući ga. Jedva da je mogao da se seti ko je i šta je. S nebesa je kišio oganj, a mesec i zvezde padali su. Krv je tekla rekama, a mrtvi hodali. Zemlja se rascepila i rastopljene usijane stene letele su kroz vazduh...

Bors shvati da je u odaji s ostalima, skoro na kolenima. Većina drugih ga je gledala. Svi su ćutali. Kuda god bi pogledao, u bilo kom pravcu, skriveno Ba’alzamonovo lice ispunilo bi mu pogled. Slike koje mu preplaviše um počeše da blede; bio je siguran da mu se većina njih već izgubila iz sećanja. Oklevajući, ispravi se. Ba’alzamon stalno beše pred njim.

„Veliki gospodaru, šta...“

„Neke zapovesti suviše su bitne da bi bile znane čak i onima koji će ih izvršiti.“

Bors se skoro presamiti nadvoje dok se klanjao. „Kako zapovedaš, Veliki gospodaru“, promuklo prošapta, „tako će i biti.“

Kada se ispravi, vide da je ponovo sam i okružen tišinom. Neko drugi, tairenski visoki lord, klimnu i pokloni se nekome koga niko drugi nije video. Bors se drhtavom rukom uhvati za glavu, pokušavajući da u sećanju zadrži nešto od onoga što mu je proletelo kroz um, mada nije u potpunosti bio siguran da želi to da upamti. Poslednji ostaci pogasiše se, i on se odjednom upita čega to pokušava da se seti. Znam da je nešto bilo, ali šta? Nešto je bilo! Zar ne? Protrlja šake jednu o drugu, namrštivši se kada pod rukavicama oseti znoj. Sada svu pažnju posveti trima figurama koje su visile u vazduhu ispred Ba’alzamona.

Mišićavi mladić kovrdžave kose; seljačić s mačem i momak nestašnog lica. Bors ih je u svom umu već nazvao Kovačem, Mačevaocem i Prevarantom. Koja li je njihova uloga u zagonetci? Mora da su važni, inače im Ba’alzamon ne bi posvetio ovaj skup. Naređenja koja je samo on dobio značila su da bi bilo kada mogli da umru, a mora da je i bar neko od ostalih imao zadatak podjednako smrtonosan po tu trojicu. Koliko su zaista bitni? Plave oči mogle su da znače plemstvo Andora – ne previše verovatno s tom odećom – a bilo je i Krajišnika sa svetlim očima, kao i nešto Tairenaca, a i da ne govorimo o nekolicini iz Geldana i, naravno... Ne, od toga nema vajde. Ali žute oči? Ko su oni? Šta su oni?

Trže se kada ga neko dodirnu po ruci. Pogleda i vide da kraj njega stoji jedan u belo odeveni mladi sluga. I ostatak njih se vratio. Bilo ih je više no ranije, po jedan za svakoga pod maskom. Trepnu. Ba’alzamon je nestao. Mirdraal takođe. Tamo gde su bila vrata kroz koja je Mirdraal ušao sada se nalazio samo grubi kamen. Ali tri lika još su bila u vazduhu. Osećao se kao da zure u njega.

„Ako ti je volja, moj lorde Borse, odvešću te do tvojih odaja.“

Izbegavajući te mrtve oči, on još jednom baci pogled ka pojavama u vazduhu, a onda pođe za slugom. Nelagodno se pitao kako li je mladić znao koje ime da upotrebi. Tek kada se neobična izrezbarena vrata za njim zatvoriše i kada pređoše desetak koraka, shvati da je sam sa slugom u jednom hodniku. Sumnjičavo se namršti pod maskom, ali pre no što i stiže da otvori usta, sluga progovori: „I ostale vode do njihovih odaja, moj lorde. Ako ti je volja, moj lorde? Vremena nema, a naš Gospodar je nestrpljiv.”

Bors zaškrguta zubima, kako zbog nedovoljnih podataka, tako i zbog nagoveštaja da je po položaju jednak sluzi, ali ćutke pođe za njim. Samo budale besne na sluge, a što je još i gore, setivši se njegovih očiju nije bio siguran da bi to išta vredelo. I kako je znao Šta sam hteo da pitam? Sluga se nasmeši.

Bors se nije osećao ni najmanje prijatno, sve dok ne stiže do sobe u kojoj je čekao kada je došao, a ni tamo mu baš nije bilo lagodno. Čak i to što je video da su pečati na njegovim bisagama netaknuti bilo je mala uteha.

Sluga je ostao u hodniku. „Možeš se presvući u svoju odeću, moj lorde. Niko neće videti kada odeš odavde, niti kada dospeš na svoje odredište, ali možda bi najbolje bilo da tamo stigneš već pristojno obučen. Neko će uskoro doći da ti pokaže put.“

Vrata se sama od sebe zatvoriše.

Čovek koji se nazivao Bors zadrhta. Beše to jače od njega. Užurbano smrvi pečate i otkopča bisage, pa izvadi plašt koji je obično nosio. U pozadini uma jedan glasić pitao se da li je obećana mu moć, pa čak i besmrtnost, bila vredna još jednog takvog sastanka, ali on se na to nasmeja. Za toliko moći, hvalio bih Velikog gospodara Mraka pod samom Kupolom istine. Setivši se zapovesti koje mu je Ba’alzamon dao, opipa zlatno razgranato sunce na grudima svog belog plašta i crveni pastirski štap iza sunca, simbol njegovog svetovnog položaja. Skoro se nasmeja. Čekao ga je posao. Veliki posao u Tarabonu i na Almotskoj ravnici.