Sećanje na svetlost

EPILOG Videti odgovor

Rand se okliznu po krvi. Ništa ne vidi. Nešto nosi. Nešto teško. Telo. Teturao se hodajući uz tunel.

Zatvara se, pomislio je. Tunel se zatvara. Tavanica se spušta kao ralje koje se sklapaju a kamen škripi dok se tare o kamen. Oštro uzdahnuvši, Rand izađe na vazduh baš u trenutku kada stenje tresnu iza njega, sklapajući se kao stisnuti zubi.

Rand se spotače. Telo u njegovim rukama tako je teško. Okliznu se i pade na zemlju.

On... vidi, ali slabašno. Neka prilika kleči pored njega. „Da“, prošapta jedna žena. Glas mu nije bio poznat. „Da, to je dobro. To je potrebno da uradiš.“

On zatrepta. Vid mu je bio zamagljen. Da li je to aijelska odeća? Neka sedokosa starica? Njena prilika poče da se gubi u daljini, a Rand pruži ruku ka njoj, ne želeći da ostane sam. Želeo je da objasni. „Sada vidim pravi„odgovor“, prošapta. „Ael inima sam postavio pogrešno pitanje. Izbor je naša sudbina. Ako nemaš izbor, nisi ni čovek. Onda si marioneta...“

Vika.

Rand se osetio teško. Pade u nesvest.

Met ustade dok je Mašadarova magla sagorevala oko njega i nestajala. Polje je bilo prekriveno telima onih jezivih rošavih Troloka. Diže pogled ka pramenovima koji su lagano nestajali i ugleda sunce tačno iznad sebe.

„Pa, kakav si ti samo prizorobrati mu se. „Trebalo bi da češće izlaziš. Lepog si lica.“ Nasmeši se pa spusti pogled na mrtvaka pred svojim nogama. Padan Fejn je podsećao na zavežljaj koji se sastoji od suvog granja i mahovine, pošto mu se meso slivalo s kostiju. Crnilo bodeža raširilo se preko njegove natrule kože. Smrdela je.

Met skoro da se lati za taj bodež. A onda samo pljunu. „Jednom u životu“, reče, „nabasao sam na kockanje u kojem ne želim da učestvujem." Okrenu mu leđa i ode.

Tri koraka dalje, nabasa na svoj šešir. Isceri se pa ga pokupi sa zemlje i stavi na glavu, a onda poče da zvižduće dižući ašandarei na rame, pa produži svojim putem. Kockice su prestale da mu se kotrljaju u glavi.

Iza njega, bodež, rubin i sve ostalo rastopi se u ostacima Padana Fejna.

Perin je umorno ušao u logor podignut u podnožju Šajol Gula nakon što se bitka okončala. On baci kaput na zemlju. Prijalo mu je da oseti svež vazduh na golim nedrima. Zadenuo je Maalejnir za opasač. Dobar kovač nikada ne zanemaruje svoje alatke, iako mu se ponekad čini da će ga one odvući u grob.

Tako mu se spava da bi mogao da prespava stotinu dana bez prekida. Ali ne još. Ne još.

Faila.

Ne. Duboko u sebi znao je da se mora suočiti s nečim užasnim u vezi s njom. Ali ne još. Ali ne još. Za sada je tu brigu - i taj strah - potisnuo.

Poslednji vučji duhovi vratiše se u vučji san.

Zbogom, Mladi Biče.

Nađi ono za čime tragaš, Mladi Biče.

Lov se okončao, ali lovićemo opet, Mladi Biče.

Perin je prolazio duž redova ranjenika i Aijela koji su slavili pobedu nad Nakotom Senke. Neki šatori bili su ispunjeni ječanjem, a drugi pobedničkim kricima. Ljudi svih narodnosti jurili su kroz sada rascvetalu dolinu Takandar. Neki su tražili ranjenike, a drugi su podvriskivali od sreće nailazeći na prijatelje koji su preživeli one poslednje mračne trenutke.

Aijeli pozvaše Perina: „Ho, kovaču, pridruži nam se!“ Ali on se nije priključio njihovoj proslavi. Tražio je stražare. Neko tu mora da bude dovoljno priseban da brine zbog mogućnosti da neki zalutali Mirdraal ili Draghkar iskoristi priliku da pokuša da se osveti. I naravno, u središtu logora zatekao je prsten branilaca kako čuva veliki šator. Sta je s Random?

Boje mu se nisu komešale u vidnom polju. Nije bilo nikakve slike Randa. Perin više nije osećao nikakvo privlačenje u ma kom smeru.

To mu sve deluje kao loš znak.

Obamrlo se probi kroz stražare u uđe u šator. Gde li su našli tako veliki šator na ovom bojištu? Sve je bilo zgaženo, oduvano ili spaljeno.

U šatoru se osećao miris lekovitog bilja i bio je izdeljen pomoću nekoliko zavesa.

„Sve sam pokušao“, prošapta nečiji glas. Glas Dejmera Flina. „Ništa ne menja ovo što se dešava. On...“

Perin se progura do Ninaeve i Flina, koji su stajali pored ležaja iza jedne zavese. Tu je ležao Rand, okupan i previjen, očiju sklopljenih. Moiraina je klečala pored njega držeći ga za lice i šaputala tako tiho da niko sem njega nije mogao da je čuje. „Bio si dobar, Rande. Bio si dobar.“

„Živ je?“, upita Perin brišuću rukom znoj sa čela.

„Perine!“, uzviknu Ninaeva. „O, Svetlosti. Izgledaš užasno. Sedi, vole jedan! Pašćeš s nogu. Neću da moram da se staram o dvojici.“

Oči su joj se zacrvenele. „On će svejedno umreti, zar ne?“, upita Perin. „Izvukli ste ga živog, ali on će svejedno umreti.“

„Sedi“, naredi Ninaeva i pokaza mu jednu stoličicu.

„Ninaeva, psi slušaju tu zapovest“, odvrati joj Perin, „ne vukovi.” Kleknu i uhvati Randa za rame.

Ne osećam više tvoje privlačenje, niti vidim vizije, pomislio je Perin. Ti više nisi ta veren. Pretpostavljam da nisam ni ja. „Jesi li pozvala njih tri?“, upita Perin. „Min, Elejnu, Avijendu. Moraju da ga vide poslednji put.“

„Zar je to sve što imaš da kažeš?“, prasnu Ninaeva.

On je pogleda. Ruke su joj bile prekrštene tako da je izgledalo kao da drži samu sebe da se ne raspadne. Kao da je samu sebe obgrlila da ne bi briznula u plač.

„Ko je još poginuo?” upita Perin pribravši se. To je po izrazu njenog lica bilo očigledno. Nekoga je već izgubila.

„Egvena.“

Perin sklopi oči i uzdahnu. Egvena. Svetlosti.

Nema majstorskog posla koji ne traži svoju cenu, pomislio je. Ali to ne znači da taj posao nije vredan kovanja. Ipak... Egvena?

„Ninaeva, nisi ti kriva“, reče joj on otvarajući oči.

„Naravno da nisam. Znam da nisam, budalo jedna.“ Ona se okrenu od njega.

On ustade i zagrli je kovačkim rukama. „Žao mi je.“

„Otišla sam... da vas spasem“, prošapta Ninaeva. „Pošla sam samo da bih vas zaštitila.“

„I jesi, Ninaeva. Stitila si Randa da bi on mogao da uradi ono što je morao.“

Ona zadrhta i na kraju dopusti sebi da zaplače. Svetlosti. Ninaeva se nakon jednog trenutka otrgnu od njega i izjuri iz šatora.

„Pokušao sam“, očajno kaza Flin gledajući Randa. „I Ninaeva je pokušala. Pokušali smo zajedno, sa angrealom Moiraine Sedai. Ništa nije radilo. Niko ne zna kako da ga spase.

„Učinili ste šta ste mogli“, reče Perin pa proviri iza susedne zavese. Tu je na ležaju bio jedan drugi čovek. „Šta on traži ovde?“

„Zatekli smo ih zajedno“, kaza Flin. „Mora da ga je Rand izneo iz Jame. Ne znamo zašto bi gospodar Zmaj spasao jednog od Izgubljenih, ali to nije ni bitno. Ni njega ne možemo da Izlečimo. Obojica umiru.“

„Pozovite Min, Elejnu i Avijendu“, ponovi Perin, pa se pokoleba. „Jesu li sve preživele?“

„Aijelka je ranjena“, odgovori Flin. „Doteturala se u logor tako što ju je napola nosila neka neverovatno ružna Aes Sedai, koja je otvorila kapiju za nju. Ali ona će preživeti, mada ne znam koliko će moći da hoda kada se oporavi.“

„Obavesti ih. Sve tri.“

Flin klimnu, a Perin izađe za Ninaevom. Zatekao je ono što se nadao da će videti - razlog zbog kojeg je onako izjurila. Odmah ispred šatora, Lan ju je čvrsto grlio. Čovek je delovao raskrvavljeno i umorno kao što se Perin osećao. Njih dvojica se zgledaše i klimnuše jedan drugome.

„Nekoliko vetrotragačica otvorilo je kapiju koja vodi odavde do Merilora“, kaza Lan Perinu. „Mračni je opet zapečaćen. Spaljene zemlje su u cvatu, a kapije opet mogu da se otvaraju ovde.“

„Hvala ti“, kaza mu Perin prolazeći pored njega. „Da li je neko... čuo nešto o Faili?“

„Ne, kovaču. Duvač ju je poslednji put video, ali ona ga je ostavila i zašla na bojište kako bi odvukla Troloke od njega. Žao mi je.“

Perin klimnu. Već je razgovarao s Metom i Olverom. Izgleda mu da... da izbegava da razmišlja o onome što se začelo dogodilo.

Ne pomišljaj na to, kazao je samome sebi. Da se nisi usudio. Pribra se, pa pođe da potraži kapiju koju mu je Lan spomenuo.

„Izvinjam se“, obrati se Loijal Devicama koje su sedele pored šatora. „Jeste li videle Metrima Kautona?“

„Uskvaj?“ smejući se upita jedna od njih i pruži mu mešinu.

„Ne, ne“, odgovori Loijal „Vidite, moram da nađem Metrima Kautona kako bih čuo njegovo viđenje bitke. Dok je sveže. Moram da od svih čujem šta su videli i čuli, da bih to mogao da zapišem. Nikada neće biti boljeg trenutka za to.“

Sem toga, priznao je sebi, on želi da vidi Meta i Perina. Želi da se uveri da su dobro. Desilo se tako mnogo toga; on želi da razgovara sa svojim prijateljima i da se uveri da su dobro. To što se dešava s Random...

Aijelke mu se pijano nasmešiše. Loijal uzdahnu, pa nastavi kroz logor. Dan se bliži kraju. Dan Poslednje bitke! Svanulo je Četvrto doba, zar ne? Da li jedno doba uopšte može da počne usred dana? To bi bilo nezgodno za kalendare, zar ne? Ali svi su saglasni. Rand je zapečatio Rupu tačno u podne.

Loijal produži kroz logor. Nisu se pomerili od Šajol Gula. Ninaeva je kazala da ne želi da pomera Randa. Loijal je nastavio da traga, vireći u šatore. U narednom šatoru zatekao je prosedog vojskovođu Ituraldea, a oko njega četiri Aes Sedai.

„Gledajte“, govorio je Ituralde. „Celog svog života služio sam kraljevima Arad Domana. Dao sam zavete.“

„Alsalam je mrtav“, reče mu Serin Sedai, koja je stajala pored stolice. „Neko mora da preuzme presto.“

„U Saldeji vlada pometnja“, dodade Elsvel Sedai. „Nasledivanje prestola biće nezgodno zbog novih veza sa Andorom. Arad Doman ne može da priušti sebi da u ovom trenutku bude bez vođe. Ti moraš da stupiš na presto, Rodele Ituralde. I to brzo.“

„Savet trgovaca...“

„Svi su mrtvi ili nestali“, prekide ga druga Aes Sedai.

„Dao sam zakletvu...“

„A šta bi tvoj kralj želeo da uradiš?" upita ga Jukiri Sedai. „Da dopustiš da se tvoje kraljevstvo raspadne? Lorde Ituralde, moraš biti snažan. Ovo nije trenutak da Arad Doman bude bez vođe.“

Loijal produži dalje i odmahnu glavom, osećajući sažaljenje prema tom čoveku. Četiri Aes Sedai. Ituralde će biti krunisan pre mraka.

Loijal zastade pored glavnog šatora za Lečenje da tamo proveri je li neko video Meta. Bio je na ovom bojištu, a ljudi kažu da je bio nasmejan i zdrav ali... pa, Loijal je hteo da se lično uveri u to. Hteo je da razgovara s njim.

Kada je ušao u šator, morao je da se sagne da mu glava ne bi očešala tavanicu.

Ono što je za ljude veliki šator, mali je po ogijerskim merilima.

Pogleda kako je Rand. Njegov prijatelj deluje gore nego ranije. Lan je stajao pored šatorskog zida. Nosio je krunu - običan srebrni obruč - ume* sto hadorija. To nije bilo neobično, ali Loijal se iznenadio kada je video da Ninaeva nosi istu takvu. „Nije pošteno“, prošapta Ninaeva. „Zašto da on umre a da onom drugom bude bolje?“

Ninaeva je delovala uznemireno. Oči su joj se i dalje crvenele, Ali ona je ranije izgrdila sve koji su joj to spomenuli, tako da Loijal ništa nije rekao. Ljudi često hoće da on ništa ne govori, što je neobično za osobe koje tako užurbano Žive svoje živote.

Ona pogleda Loijala, a on joj se blago pokloni.

„Loijale“, zapita ga ona, „kako ti ide tvoja potraga?“

„Ne dobro“, namršti se on. „Perin ne obraća pažnju na mene, a od Meta nema ni traga ni glasa.“

„Graditelju, tvoje priče mogu da sačekaju nekoliko dana“, primeti Lan.

Loijal nije hteo da se raspravlja. Na kraju krajeva, Lan je sada kralj. Ali., ne, priče ne mogu da čekaju. Moraju da budu sveže kako bi njegova istorija bila tačna.

„To je užasno“, reče Flin i dalje gledajući Randa. „Ali, Ninaeva Sedai... Ovo je krajnje neobično. Nijedna od njih tri ne izgleda kao da mari za ovo. Zar ne bi trebalo da budu zabrinutije.,.“

Loijal ih ostavi, mada jeste proverio šta je sa Avijendom, koja je bila u susednom šatoru. Sedela je dok je nekoliko žena previjalo njena izlomljena i raskrvavljena stopala. Ostala je bez nekoliko prstiju na njima. Ona klimnu glavom Loijalu. Izgleda da je Lečertje koje je za sada obavljeno odnelo njen bol, jer ona ne izgleda kao da je bilo šta boli, iako deluje umorno.

„Met?“, upita on s nadom u glasu.

„Nisam ga videla, Loijale, sine Arenta sina Halanovog“, odgovori Avijenda. „Makar ne otkad si me poslednji put pitao, pre svega kratkog vremena.“

Loijal pocrvene, a onda ode od nje. Napolju je prošao pored Elejne i Min, Saslušaće i njihove priče - već im je postavio nekoliko pitanja - ali trojica ta’verena... oni su najvažniji! Zašto ljudi stalno nekud Zure? Nikada nisu mirni. Nikada ne zastanu da razmisle. Ovo je važan dan.

Ali to jeste čudno. Min i Elejna. Zar njih dve ne bi trebalo da su uz Randa? Elejna, izgleda, sluša izveštaje o žrtvama i potrepštinama za izbeglice, a Min sedi i gleda ka Šajol Gulu dok joj se pogled gubi u daljini. Ni jedna ni druga nisu otišle da drže Randa za ruku dok on klizi ka smrti.

Pa, pomislio je Loijal, možda se Met krišorn provukao pored mene i vratio se na Merilor. Ti ljudi nikada nisu mirni. Stalno su ishitreni.

Metrim Kauton kicoški uđe u seanšanski logor podignut na južnoj strani Merilora, dalje od gomila mrtvih.

Svuda oko njega Seanšanima stade dah i počeše da se hvataju za usta. On ih pozdravi naherivši šešir.

„Princ gavranova!" Sapat se pronese logorom ispred njega, od usta do usta kao poslednja boca rakije u hladnoj noći.

On ode pravo pred Tuon, koja je stajala za velikim stolom s kartama u središtu logora i razgovarala sa Selukijom. Met primeti da je Kejrid preživeo. Taj čovek verovatno oseća grižu savesti zbog toga.

Tuon pogleda Meta i namršti se. „Gde si bio?“

Met diže ruku a Tuon se namršti, gledajući ni u šta. Met se okrenu i pruži ruku dalje ka nebu.

Cvetovi noći počeše da se rasprskavaju nad logorom.

Met se isceri. Aludru je bilo potrebno malo ubeđivati, ali samo malo. Ona ipak voli stvari koje pucaju.

Još nije pao pravi mrak, ali ta predstava je svejedno bila veličanstvena. Aludra je sada polovinu zmajevaca obučila da prave vatromet i da rukuju njenim praškovima. Sada je daleko manje tajnovita u vezi s tim nego što je nekada bila.

Preplavi ih zvuk pucanja.

„Vatromet?“, upita Tuon.

„Najbolji krvavi vatromet u istoriji moje zemlje i tvoje“, odgovori Met.

Tuon se namršti. Svetlost vatrometa odražavala se u njenim tamnim očima. „Bremenita sam detetom. Usudnica je to potvrdila.“

Met se lecnu kao da mu se vatromet rasprsnuo u trbuhu. Naslednik. I to nesumnjivo sin! Kakvi su izgledi da to bude dečak? Met prisili sebe da se isceri. „Pa, to valjda znači da sam sada slobodan. Imaš naslednika.“

„Imam naslednika“, saglasi se Tuon, „ali ja sam sada slobodna. Sada mogu da te ubijem ako hoću.“

Met oseti kako mu se kez sam od sebe širi. „Pa, moraćemo da vidimo šta možemo da uradimo. Nego, reci mi - umeš li da se kockaš?“

Perin sede posred mrtvih i napokon zajeca.

Gai'šaini u belom i gradske žene prebirali su po mrtvima. Od Faile nije bilo ni traga. Ni traga.

Ne mogu više. Koliko li je vremena prošlo otkad je poslednji put spavao? To je bilo one jedne noći u Majenu. Telo mu stavlja do znanja da to nije ni izbliza dovoljno. Dugo pre toga se naprezao provodeći ono što su bile nedelje u vučjem snu.

Lord i gospa Bašer su mrtvi. Faila bi bila kraljica da je preživela. Perin zadrhta. Nije mogao naterati sebe ni da mrdne. Na tom bojištu je na stotine hiljada mrtvih. Ostali koji traže preživele ne obraćaju paž nju na beživotna tela, već ih samo obeležavaju i nastavljaju dalje. Pokušao je da im kaže da traže Failu, ali oni moraju da traže preživele.

Vatromet puče po sve mračnijem nebu. Perin se uhvati za glavu, pa oseti kako klizi postrance i pada među leševe.

Mogedijen se lecnu od blesaka na nebu. Od svakog novog praska pred očima joj se iznova ukazivala ona smrtonosna vatra kako kida Šarance. Onaj blesak svetlosti, onaj trenutak straha.

A onda... a onda tama. Osvestila se nešto kasnije, pošto su je ostavili među šarskim leševima misleći da je mrtva. Kada se osvestila, zatekla je one budale po čitavom bojištu kako tvrde da su pobedili.

Tvrde?, pomislila je i opet se lecnula kada se vatromet opet oglasio. Veliki gospodar je pao. Sve je propalo.

Ne. Ne. Produžila je koračajući odlučno, kako nikome ne bi bila sumnjiva. Zadavila je neku radnicu, pa uzela njeno obličje usmeravajući samo malčice pa izvrćući to tkanje. To bi trebalo da joj omogući da pobegne odatle. Krivudala je između leševa, ne obraćajući pažnju na smrad u vazduhu.

Nije sve izgubljeno. Ona je još živa - i ona je jedna od Izabranih! To znači... to znači da je ona kao carica među nižima od sebe. Ma, Veliki gospodar je opet zatočen, tako da ne može da je kazni. A svakako je većina - ako ne i svi - Izabranih ili mrtva ili zarobljena. Ako je to istina, niko ne može da bude njen takmac po znanju.

Ovo čak može još i da ispadne dobro. To bi još mogla da bude pobeda. Stade pored jednih prevrnutih taljiga, čvrsto držeći svoju kur sovru - srećom, još je čitava. Siroko se nasmeši pa izatka svetalce da obasja sebi put.

Da... Treba da gleda vedro nebo a ne gromonosne oblake. Ona to može da iskoristi u svoju prednost. Pa... za svega nekoliko godina ona bi mogla da zavlada čitavim svetom!

Nešto hladno sklopi joj se oko vrata.

Mogedijen se užasnuto uhvati za grlo, pa vrisnu. „Ne! Ne opet!“ Njeno prerušavanje se rasprši i Jedna moć je napusti.

Iza nje je stajala jedna sul’dam koja je delovala krajnje samozadovoljno. „Kažu da ne možemo da uzmemo nijednu koja sebe naziva Aes Sedai. Ali ti, ti ne nosiš ono njihovo prstenje, a šunjaš se kao da si nešto zgrešila. Mislim da nikome nećeš nedostajati.”

„Oslobodi me!”, viknu Mogedijen grebući po adamu. „Oslobodi me, ti...”

Pade na zemlju od bola i zakoprca se.

„Ime mi je Sanan“, kaza sul'dam kada joj priđe još jedna žena, ali s damanom. „Ti možeš da me zoveš gospodaricom. Mislim da bi trebalo da se brzo vratimo u Ebou Dar.”

Druga žena klimnu i damana otvori kapiju.

Morale su da odvuku Mogedijen kroz nju.

Ninaeva izađe iz šatora za Lečenje u podnožju Šajol Gula. Sunce skoro da je potpuno zašlo.

„Mrtav je”, prošapta nevelikoj skupini koja se okupila ispred šatora.

Te reći bile su kao da joj je cigla pala na noge. Nije plakala. Te suze već je istrošila. Ali to ne znači da je ne boli.

Lan izađe iz šatora za njom pa joj spusti ruku na rame. Ona ga uhvati za tu ruku. Min i Elejna se zgledaše.

Gregorin prošapta Darlinu - pronašli su ga napola mrtvog u ostacima njegovog šatora. Obojica su se mrštili na žene. Ninaeva je čula deo onoga što je Gregorin govorio. „... očekivao sam da će divlja Aijelka biti kamenog srca, a možda i kraljica Andora, ali ova treća? Ni suze.”

„Zatečene su”, odgovori Darlin.

Ne, pomislila je Ninaeva odmeravajući Min i Elejnu. Ove tri znaju nešto što ja ne znam. Moraću da to izvučem iz njih, pa makar batinama.

„Izvini”, kaza Ninaeva pa ode od Lana.

On pođe za njom.

Ona ga pogleda izvivši jednu obrvu.

„Ninaeva, narednih nekoliko nedelja neće ti poći za rukom da me se otarasiš”, reče joj on dok je ljubav dobovala kroz njihovu vezu. „Sve i da hoćeš.”

„Vole jedan tvrdoglavi”, progunđa ona. „Koliko se sećam, ti si bio uporan u nameri da me ostaviš da bi mogao sam da se zaputiš u susret svojoj navodnoj sudbini.”

„I bila si u pravu u vezi s tim”, odgovori joj Lan, „kao što često jesi.” Kazao je to tako mirno da joj je bilo teško da se ljuti na njega.

Sem toga, ona je ljuta na žene. Najpre odabra Avijendu, pa pođe pravo na nju dok ju je Lan pratio.

Pošto je Ruark mrtav“, govorila je Avijenda Sorilei i Bair, „mislim da ono što sam videla mora biti podložno promeni. Već se promenilo.“

„Videla sam tvoju viziju, Avijenda“, kaza joj Bair. „Ili nešto nalik njoj* samo drugim očima. Mislim da je to upozorenje na nešto što ne smemo dozvoliti da se desi.“

Druge dve klimnuše pa ugledaše Ninaevu i lica im se skameniše kao da su Aes Sedai. Avijenda je bila ista kao druge dve* potpuno spokojna dok je sedela u stolici sa stopalima umotanim u zavoje* Možda će jednoga dana opet hodati, ali nikada se više neće boriti.

„Ninaeva al’Mera“, obrati joj se Avijenda.

„Jesi li me čula kada sam rekla daje Rand umro?“, zatraži da čuje Ninaeva. „Preminuo je u snu.“

„On koji je bio ranjen probudio se iz sna“, bezizražajno odvrati Avijenda. „Svi to moraju. Njegova smrt dogodila se slavno i on će biti zanavek slavljen." Ninaeva se nagnu, „Dobrog zlokobno kaza i prigrli Izvor, „Da čujem. Tebe sam odabrala zato što ne možeš da pobegneš.“

Na Avijendi se na tren vide nešto što bi mogao biti strah, ali nestade za tren oka. „Hajde da pripremimo njegovu lomaču.“

Perin je trčao u vučjem snu - i to potpuno sam.

Drugi vukovi su zavijali u znak tuge zbog njegovog jada. Nakon što bi prošao pored njih, vraćali su se svom slavlju, ali to ni u kom slučaju nije značilo da ne saosečaju s njim.

Nije zavijao. Nije urlao. Postao je Mladi Bik i trčao je.

On ne želi da bude tu. Želi da spava - da istinski spava, U snu ne oseća bol. Ovde ga oseća.

Nije trebalo da je ostavim.

Ljudska misao. Zašto mu se uvukla u glavu?

Ali šta sam drugo mogao da uradim? Obećao sam da se prema njoj neću ponašati kao da je od stakla.

Trči. Trči brzo. Trči dok te ne savlada iznurenost!

Morao sam da odem kod Randa, Morao sam, Ali izneverio sam je čineći to! Do Dve Reke za tren oka. Nazad, duž reke. Pustara, pa nazad, dugo trčanje prema Falmeu.

Kako se od mene moglo očekivati da ih oboje čuvam., pa da od jednog dignem ruke?

U Tir. Onda u Dve Reke. Sevanje, režanje, kretanje što je brže mogao. Ovde. Ovde se venčao s njom.

Ovde je zavijao.

Kaemlin, Kairhijen, Dumajski kladenci.

Ovde je spasao jedno od njih.

Kairhijen, Geldan, Malden.

Ovde je spasao drugo.

Dve sile u njegovom životu. Obe su ga vukle na svoju stranu. Mladi Bik se na kraju sruši blizu brda negde u Andoru. To mesto mu je bilo poznato.

Ovde sam upoznao Elijasa.

Opet postade Perin. Njegove misli nisu bile vučje misli, a njegove muke nisu bile vučje muke. Zagleda se u nebo na kojem više nije bilo oblaka, sada nakon Randove žrtve. Hteo je da bude sa svojim prijateljem dok je umirao.

Ovoga puta biće sa Failom, tamo gde je ona umrla.

Došlo mu je da vrišti, ali od toga neće biti nikakve koristi. „Moram da je pustim, zar ne?“, prošapta on obraćajući se nebu. „Svetlosti. Ne želim to. Naučio sam se pameti. Naučio sam nešto iz onoga što se dogodilo u Maldenu. Nisam to ponovio! Ovoga puta sam uradio ono što je trebalo.“

Negde na nebu neka ptica kriknu. Vukovi su zavijali. U lovu.

„Naučio...“

Ptičji krik.

Zvuči kao soko.

Perin skoči na noge i munjevito se okrenu. Tamo. Za tren oka nestade i pojavi se na nekom polju koje mu nije bilo poznato. Ne, on zna ovo polje. Zna ga! To je Merilor, samo bez krvi, bez izgažene trave i razrovane zemlje.

Tu je zatekao sićušnog sokola - malog kao njegova šaka - kako tiho klikće, slomljene noge zaglavljene pod kamenom. Srce mu je slabo kucalo.

Perin zaurla i probudi se, koprcajući se da se prene iz vučjeg sna. Stajao je na polju zastrtom leševima i urlao ka noćnom nebu. Ljudi koji su oko njega tražili preživele razbežaše se u strahu.

Gde? Može li da nađe ono mesto u mraku? Potrča spotičući se o leševe i jame koje su razrovali usmerivači ili zmajevi. Stade osvrćući se na sve strane. Gde? Gde?

Cvetni sapun. Tračak mirisa u vazduhu. Perin jurnu u tom smeru pa celim telom gurnu leš jednog ogromnog Troloka, koji je ležao preko hrpe drugih mrcina, hrpe visoke skoro Perinu do nedara. Ispod te gomile zatekao je konjski leš. Ne razmišljajući o tome šta radi, niti o snazi koja je potrebna za to, Perin povuče konja u stranu.

Ispod konjskog lesa, u jednoj maloj uvali, ležala je okrvavljena Faila i slabašno disala. Perin viknu i pade na kolena, pa je zagrli i duboko udahnu njen miris.

Bilo mu je potrebno svega dva otkucaja srca da se premesti u vučji san noseći Failu do Ninaeve daleko na sever, pa da se premesti iz njega. Nekoliko trenutaka kasnije osetio je kako je Ninaeva Leči u njegovom naručju. Nije želeo da je pusti čak ni za to.

Faila, njegova sokolića, zadrhta i promeškolji se. A onda otvori oči i nasmeši mu se.

Ostali heroji su otišli. Birgita je ostala dok je veče padalo. Vojnici su pripremali pogrebnu lomaču za Randa al’Tora.

Birgita ne može da ostane još dugo, ali za sada... da, može da ostane neko kratko vreme. Šara će to dozvoliti.

„Elejna?“, upita je Birgita. „Da li ti znaš nešto? O Zmaju?“

Elejna slegnu ramenima na sve slabijem svetlu. Njih dve su stajale u pozadini gomile koja se okupila da posmatra paljenje lomače Ponovorođenog Zmaja.

„Znam šta si nameravala“, kaza Birgita Elejni. „S Rogom.“

„A šta sam to nameravala?“

„Da ga zadržiš“, reče joj Birgita, „kao i dečaka. Da ga čuvaš kao andorsko blago, a možda i kao državno oružje.“

„Možda.“

Birgita se nasmeši. „Onda je dobro što sam ga poslala odavde.“

Elejna se okrenu da je pogleda, ne obraćajući pažnju na ljude koji pripremaju Randovu pogrebnu lomaču. „Molim?"

„Poslala sam Olvera“, objasni joj Birgita, „s nekim gardistima u koje imam poverenja. Kazala sam Olveru da nađe neko mesto koje niko neće tražiti, mesto koje on može da zaboravi, pa da tu baci Rog. Ako je to moguće, da to bude okean.“

Elejna tiho uzdahnu, pa se opet okrenu da posmatra lomaču. „Nepodnošljiva ženo." Pokoleba se. „Hvala ti što si me poštedela te odluke.“

„I pretpostavljala sam da ćeš tako misliti." Zapravo, Birgita je pretpostavljala da će Elejni biti potrebno mnogo vremena pre nego što bude razumela njenu odluku. Ali Elejna je odrasla za poslednjih nekoliko nedelja. „Bilo kako bilo, ne bih rekla da sam neizdržljiva, pošto si me ti poslednjih meseci veoma dobro trpela.“

Elejna se opet okrenu da je pogleda. „To mi zvuči kao oproštaj.“

Birgita se nasmeši. Ponekad može da oseti kada se bliži taj trenutak. „Jeste.“

Elejna je delovala tužno. „Mora li da bude?“

„Elejna, ponovo se rađam“, prošapta Birgita. „Sada. Negde se neka žena priprema da se porodi i ja ću otići u to telo. To se dešava.“

„Ne želim da ostanem bez tebe.“

Birgita se zasmeja. „Pa, možda ćemo se opet sresti. Ali sada budi srećna zbog mene, Elejna. To znači da se ciklus nastavlja. Opet ću biti s njim. Sa Gajdalom... Ovoga puta biću svega nekoliko godina mlađa od njega.“

Elejna je uze za ruku a oči joj zasuziše. „Ljubav i mir s tobom, Birgita. Hvala ti.“

Birgita se nasmeši pa slopi oči i lagano nestade.

Dok je noć padala, Tam je gledao ono što je nekada bilo najstrašnije mesto na svetu. Šajol Gul Na poslednjim treptajima svetlosti videle su se biljke kako tu rastu, cveće kako cveta i trava kako prekriva oružje i leševe.

Sine, je li to tvoj dar nama?, pitao se on. Poslednji?

Tam zapali baklju na malom treperavom plamenu koji je pucketao u obližnjoj jami. Pođe napred, prolazeći pored redova ljudi u mraku. Mnogima nisu rekli za Randovu lomaču. Svi bi želeli da dođu. Možda svi zaslužuju da dođu. Aes Sedai nameravaju da održe svečani pomen za Egvenu; Tam više voli skromniji i mirniji ispraćaj za svog sina.

Rand će napokon moći da se odmori.

Tam prođe pored ljudi koji su stajali pognutih glava. Niko sem njega nije imao svetlo. Ostali su čekali u mraku - mala skupina od možda dvestotinak ljudi oko pogrebnih nosila. Svetlost Tamove baklje obasjavala je ozbiljna lica.

U tom mraku, čak i s bakljom, bilo je teško razabrati Aijele od Aes Sedai, Dvorečanina od tairenskog kralja. Svi su bili samo prilike u mraku koje pozdravljaju telo Ponovorođenog Zmaja.

Tam priđe lomači i stade pored Toma i Moiraine koji su se držali za ruke. Moiraina nežno stisnu Tama. Tam pogleda leš, gledajući sinovljevo lice obasjano bakljom. Nije brisao suze iz očiju.

Bio si dobar Dečače moj... bio si dobar.

On zapali lomaču.

Min je stajala na čelu gomile. Gledala je Tama kako se pogureno klanja pred plamenom. Nakon nekog vremena, taj čovek se pridružio ostalim Dvorečanima. Abel Kauton ga zagrli, tiho šapćući nešto svom prijatelju.

Glave u mraku, senke, okrenuše se da pogledaju Min, Avijendu i Elejnu. Očekuju nešto od njih tri. Nekakvu predstavu.

Min ozbiljno pođe napred s druge dve; Avijendi su dve Device pomagale da hoda, mada je mogla sama da stoji, naslanjajući se na Elejnu. Device se povukoše da bi ostavile njih tri pred lomačom. Elejna i Min stajale su sa Avijendom, gledajući kako vatra gori i guta Randov leš.

„Videla sam ovo“, reče Min. „Znala sam da će se ovo dogoditi istog dana kada sam ga upoznala. Nas tri, zajedno ovde.“

Elejna klimnu. „I šta sada?“

„Sada...“, kaza Avijenda. „Sada ćemo se postarati da svi veruju da njega zaista više nema.“

Min klimnu, osećajući dobovanje veze u svojim mislima. Svakog trenutka je sve snažnije.

Rand al’Tor - samo Rand al'Tor - probudio se potpuno sam u mračnom šatoru. Neko je pored njegovog ležaja ostavio zapaljenu sveću.

On duboko udahnu i protegnu se. Osećao se kao da se upravo probudio iz dugog i dubokog sna. Zar ne bi trebalo da oseća bol? Zar ne bi trebalo da je ukočen? Nije ništa od svega toga.

Dodirnu se po boku, ali nije osetio nikakve rane. Nikakve rane. Prvi put za mnogo vremena nema nikakvog bola. Skoro da ne zna šta da misli o tome.

A onda spusti pogled i vide da je šaka koja ga dodiruje po boku zapravo njegova leva šaka. Zasmeja se i diže je da je pogleda. Ogledalo, pomislio je. Potrebno mi je ogledalo.

Našao ga je iza susedne zavese. Izgleda da su ga ostavili potpuno samog. On ponese sveću i zagleda se u malo ogledalo. U njemu ga je sačekalo Moridinovo lice.

Rand se dodirnu po licu, opipavajući ga. U desnom oku bila mu je jedna saa, crna i u obliku zmajevog očnjaka. Nije se pomerala.

Rand se vrati u deo šatora u kom se osvestio. Tu je bio Lamanov mač, povrh uredne hrpe razne odeće. Alivija izgleda nije znala šta će on hteti da nosi. Naravno, ona je ostavila te stvari, skupa s vrećicom novca iz raznih zemalja. Ona nije takva da mnogo mari ni za odeću ni za novac, ali znala je da će mu biti potrebno i jedno i drugo.

Ona će ti pomoći da umreš. Rand odmahnu* glavom, pa se obuče i uze novac i mač, a onda izađe iz šatora. Neko je nedaleko odatle ostavio vezanog dobrog konja, šarca. To će mu savršeno poslužiti. Od Ponovorođenog Zmaja do konjokradice. Zasmeja se sebi u bradu. Moraće da jaše bez sedla.

On se pokoleba. Odnekud u njegovoj blizini čuli su se ljudi kako pevaju. Ovo je Šajol Gul, ali ne onakav kakav on pamti. Ovo je Šajol Gul pun cveća i života.

Pesma koju pevaju zapravo je krajiška pogrebna pesma. Rand povede konja kroz mrak da bi se malo približio. Zagleda se između šatora i vide tri žene kako stoje ispred lomače.

Moridin, pomislio je. Spaljuju ga sa svim počastima kao Ponovorođenog Zmaja.

Rand se povuče pa uzjaha šarca. Usput primeti jednu priliku koja nije stajala pored vatre. Usamljena prilika je gledala ka njemu dok su svi ostali gledali u suprotnom smeru.

Kecuejn. Ona ga odmeri od glave do pete, a u očima joj se odražavala svetlost sa Randove lomače. Rand klimnu, čekajući na trenutak, pa okrenu konja i mamuznu ga.

Kecuejn ga je posmatrala kako odlazi.

Zanimljivo, pomislila je. One oči potvrdile su njene sumnje. To će biti podatak koji će ona moći da iskoristi. Dakle, više nema potrebe da gleda tu lažnu sahranu.

Pođe kroz logor i tu upade u zasedu.

„Serin“, reče ona kada je žene opkoliše. „Jukiri, Lirela, Rubinda. Šta je sad ovo?“

„Volele bismo da dobijemo smernice“, odgovori Rubinda.

„Smernice?" upita Kecuejn. „Pitajte novu Amirlin, kada nađete neku jadnu ženu koju ćete staviti na taj položaj.“

One nastaviše da hodaju pored nje.

Shvativši šta se dešava, Kecuejn se ukopa u mestu.

„O, krv i krvavi pepeo, ne!“, izusti Kecuejn okrećući se da ih pogleda. „Ne, ne, ne.“

Žene joj se nasmešiše bezmalo kao grabljivice.

„Ti si uvek onako mudro govorila o odgovornosti kada si se obraćala Ponovorođenom Zmaju“, reče Jukiri.

„Pričala si kako je ženama u ovom dobu potrebno bolje učenje“, dodade Serin.

„Ovo je novo doba“, kaza Lirela. „Pred nama je mnogo izazova... i biće nam potrebna jaka Amirlin da nas predvodi.“

Kecuejn sklopi oči i zastenja.

Rand uzdahnu od olakšanja kada ostavi Kecuejn za sobom. Nije digla uzbunu, mada ga je gledala dok je odlazio. Osvrnuvši se, primetio je da je otišla s još nekim Aes Sedai.

Ona ga brine; verovatno sumnja nešto što se njemu nikako ne bi dopalo. Ali bolje i to nego da digne uzbunu.

On uzdahnu pa gurnu ruku u džep i tu nađe lulu. Alivija, hvala ti na tome, pomislio je puneći je duvanom iz vrećice koju je našao u drugom džepu. Nagonski posegnu za Jednom moći da je zapali.

Nije našao ništa. U praznini nije bilo saidina, nije bilo ničega. Zastade i nasmeši se, a onda oseti neverovatno osećanje. On ne može da usmerava. Čisto da bi bio siguran, kolebljivo se lati Prave moći. Ni tu nije bilo ničega.

Zagleda se u lulu, jašući uz malu padinu po strani od Takandara, sada obraslu rastinjem. Ne može nikako da zapali lulu. Neko vreme ju je gledao u tami, a onda pomislio da se lula pali. I bila je upaljena.

Rand se nasmeši i krenu na jug. Osvrnu se. Sve tri žene pred lomačom okrenuše se i zagledaše pravo u njega. Na svetlosti zapaljenog tela mogao je da razazna njih, ali ništa drugo.

Pitam se koja li će od njih poći za mnom, pomislio je pa se nasmešio još više. Rande al'Tore, baš si se uobrazio, zar ne? Pretpostavljaš da će jedna ili više njih poći za tobom.

Možda neće nijedna. Ili će možda sve one, svaka kada oseti da je pravo vreme za to. Tiho se zasmeja.

Koju će odabrati? Min... ali ne, zar da ostavi Avijendu? Elejnu. Ne. Nasmeja se. Ne može da odabere. Tri žene su zaljubljene u njega, a on ne zna koja bi najviše voleo da pođe za njim. Bilo koja. Sve one. Svetlosti, čoveče, ti si beznadežan. Beznadežno si zaljubljen u sve tri i izlaza ti nema.

Mamuznu konja u kas, pa pođe dalje na jug. Ima kesu punu novca, dobrog konja i odličan mač. Lamanov mač, što je bolji mač nego što je on želeo. Možda privuče pažnju. To je mač označen pravim čapljinim žigom i sa dobrim sečivom.

Shvata li Alivija koliko mu je novca dala? Ona se ne razume u novac. Verovatno ga je ukrala, tako da on nije samo konjokradica. Pa, kazao joj je da mu nabavi nešto zlata, a ona je to i učinila. S time što nosi u kesi mogao bi da kupi celo imanje u Dvema Rekama.

Jug. Poslužio bi i istok ili zapad, ali nekako misli da hoće da za sva vremena ode odatle. Najpre jug, a onda možda na zapad duž obale. Možda bi mogao da nađe brod? Ima toliko toga na svetu što nije video. Iskusio je nekoliko bitaka, upleo se u ogromnu igru kuća. Nije želeo da ima veze sa mnogim stvarima koje je doživeo. Video je očevu farmu - i dvorove. Video je mnoštvo dvorova.

Samo nije imao priliku da zaista vidi veći deo sveta. To će biti nešto novo, pomislio je. Putovanje a da ga pritom niko ne juri, niti mora negde da vlada. Putovanje na kojem će moći da prespava u nekom ambaru u zamenu za cepanje nečijih drva. Razmišljajući o tome, shvatio je da se smeje na sav glas jašući na jug i pušeći svoju nemoguću lulu. Vetar se diže oko njega, oko čoveka kojeg su zvali lordom, Ponovorođenim Zmajem, kraljem, ubicom, ljubavnikom i prijateljem.

Vetar se diže visoko i slobodno polete otvorenim nebom bez oblaka. Prelete preko razrovanog krajolika prekrivenog leševima koji još nisu pokopani. Bio je to krajolik istovremeno načičkan proslavama. Vetar pomilova grane koje su konačno počele da puštaju pupoljke.

Vetar dunu na jug, kroz zamršene šume, preko zatalasanih ravnica i neistraženih krajeva. Taj vetar nije kraj. Nema krajeva, niti će ih ikada biti u okretanju Točka vremena.

Ali to jeste jedan kraj.