Sećanje na svetlost

45 Pramenovi magle

Dok su mu se kocke prevrtale po glavi, Met je zatekao Grejdija sa Olverom i Noelom na visoravni. Pod pazuhom je nosio Randov krvavi barjak, skupljen u mali zavežljaj. Leševi su bili razbacani svuda oko njega, kao i oružje i delovi oklopa, a stenje je bilo umrljano krvlju. Međutim, tu je bitka završena i neprijatelja više nije bilo.

Noel se sa svog konja nasmeši Metu; pred njim je jahao Olver, čvrsto držeći Rog. Olver je delovao iscrpljeno od Grejdijevog Lečenja - Aša'man je stajao pored konja - ali je delovao ponosno da ponosnije ne može biti.

Noel. Jedan od heroja Roga. To i ima krvavog smisla. Džain Lakonogi lično. Pa, Met se ne bi menjao s njim. Noel možda uživa u tome, ali Met nikada ne bi igrao kako neko drugi svira. Cak ni ako će tako dobiti besmrtnost. Ne, nikako.

„Grejdi!" viknu Met. „Odlično si uradio svoj posao uzvodno. Voda je nadošla baš u trenutku kada nam je to bilo potrebno!“

Grejdi posive u licu, kao da je video nešto što nije želeo da vidi. Klimnu. „Šta... Šta su...“

„Objasniću neki drugi put“, prekide ga Met. „Sada mi je potrebna krvava kapija.“

„Kuda?“, upita Grejdi.

Met duboko uzdahnu i ispravi se. „Šajol Gul." I proklet bio kakva sam budala.

Grejdi odmahnu glavom. „Nema ništa od toga, Kautone.“

„Previše si umoran?”

Jesam umoran“, odgovori mu Grejdi. „Ali nije o tome reč. Nešto se dešava kod Šajol Gula. Kapije koje se tamo otvaraju jednostavno se odbijaju. Šara je... iskrivljena, ako to ima nekog smisla. Dolina više nije jedno mesto, već mnogo mesta, pa kapija ne može da se usredsredi na nju.“

„Grejdi“, kaza mu Met, „to je imalo taman toliko smisla kao sviranje harfe bez prstiju.“

„Putovanje do Šajol Gula ne radi, Kautone“, razdraženo odbrusi Grejdi. „Odaberi neko drugo mesto.“

„Koliko blizu Šajol Gula možeš da me pošalješ?“

Grejdi slegnu ramenima. „Verovatno do jednog izviđačkog logora, dan marša odatle." Dan marša. Met je osećao potrebu da tamo stigne što pre.

„Mete?“, upita ga Olver. „Cini mi se da ja moram da pođem s tobom, zar ne? U Pustoš? Zar heroji neće morati da se bore tamo?“

I to je bilo deo svega toga. Cimanje koje je osećao postalo je neizdrživo. Krvavi pepeo, Rande, ostavi me na miru, ti...

Met zastade kada mu nešto sinu. Izviđački logori. „Ti to misliš na jedan od seanšanskih izviđačkih logora, zar ne?“

„Da“, odgovori mu Grejdi. „Slali su nam izveštaje o tome kako se tamo bitka odvija, pošto kapije više nisu pouzdane.“

„Pa, nemoj samo da tu stojiš i da izgledaš kao budala“, reče mu Met. „Otvaraj tu kapiju! Hajdemo, Olvere. Čeka nas još posla.“

„Ahhhh..." Saisan se valjao bojištem u Takandaru. Tako savršeno. Takav užitak. Njegovi neprijatelji se međusobno ubijaju. A on... on je porastao ogroman.

Um mu je bio u svakom pramenu magle koji je promicao dolinom. Troločke duše su... pa, nezadovoljavajuće. Ipak, i obično žito može da ispunjava kada ga ima mnogo. A Šaisan ih je prilično mnogo progutao.

Njegove radilice teturale su se niz padinu, obavijene maglom. Troloci rošave kože, kao da je skuvana. Mrtve bele oči. Gotovo da mu više nisu ni potrebne, pošto su mu njihove duše dale dovoljno goriva da se opet sazda. Njegovo ludilo se povuklo. Uglavnom. Pa, ne uglavnom. Dovoljno.

Hodao je u središtu maglenog oblaka. Još se nije ponovo rodio - ne u potpunosti. Moraće da nađe mesto koje će zaraziti, gde su prepreke između svetova tanke. Tu će moći da svoju ličnost utopi u tle i kamenje i da svoju svest utisne u to mesto. Taj postupak će trajati godinama, ali kada se to dogodi biće daleko teže ubiti ga.

Saisan je trenutno krhak. Ovo smrtno obličje u središtu njegovog uma... vezan je za njega. To je nekada bio Fejn. Padan Fejn.

Ipak, on je neizmeran. One duše su stvorile mnogo magle, a ona je pak našla druge kojima će se hraniti. Ljudi se ispred njega bore protiv Nakota Senke. Svi će mu oni dati snagu.

Njegove radilice zateturaše se na bojište i obe strane počeše da se bore protiv njih. Saisan je podrhtavao od ushićenja. Oni ne vide. Oni ne razumeju. Radilice nisu tu da bi se borile.

One su tu da bi skretale pažnju.

Dok je bitka odmicala, on je spustio svoju suštinu delivši je u pramenove magle, a onda počeo da njima probija tela ljudi i Troloka koji su se borili u dolini. Uzimao je Mirdraale. Preobraćao ih je. Koristio ih je.

Ubrzo će čitava ova vojska biti njegova.

Biće mu potrebna ta snaga u slučaju da njegov drevni neprijatelj... njegov dragi prijatelj reši da ga napadne.

Ta dva prijatelja - ta dva neprijatelja - obuzeti su jedan drugim. Izvrsno. Saisan nastavi da napada obarajući neprijatelje sa obe strane i proždirući ih. Neki pokušaše da ga napadnu uletanjem u maglu, pravo u njegov zagrljaj. Naravno, to ih je ubijalo. To je bilo njegovo istinsko ja. I ranije je pokušao da stvori tu maglu, kao Fejn, ali nije bio dovoljno zreo.

Oni ne mogu da stignu do njega. Nema tog živog stvora koji može da izdrži njegovu maglu. Nekada je to bila bezumna stvar. To nije bio on. Ali bila je zatočena u njemu, unutar odnetog semena, i ta smrt - ta divna smrt - bila je plodno tle u ljudskom telu.

Troje se preplitalo u njemu. Magla. Čovek. Gospodar. Onaj predivni bodež - njegovo telesno obličje sada ga nosi - postao je istovremeno nešto ushićujuće, novo i drevno.

I tako, magla je on, ali takođe nije on. Bezumna, ali jeste njegovo telo i nosi njegov um. Divno je što su oni oblaci na nebu, pa on ne mora da se brine da će ga sunce sagoreti.

Baš je lepo od njegovog starog neprijatelja što ga je dočekao s takvom dobrodošlicom! Njegovo telesno obličje grohotom se smejalo u srcu magle, dok je njegov um - sama magla - uživao u tome kako je sve baš savršeno.

Ovo mesto će postati njegovo. Ali tek nakon što se bude pogostio Random al'Torom, čija je duša najjača od svih.

Kakva divna proslava!

Gaul se držao za stenje ispred Jame usuda. Vetar ga je šibao nanoseći pesak i opiljke kamena na njega, cepajući mu kožu. On se grohotom smejao u vrtlogu crnila iznad sebe.

„Radi najgore što možeš!“, vikao je. „Ja sam živeo u Trostrukoj zemlji. Čuo sam da će Poslednja bitka biti veličanstvena, a ne šetnja do krova moje majke da berem cveće!“

Vetar još jače dunu, kao u odmazdu, ali Gaul se samo još više pribi uz kamen tako da vetar nije mogao da ga potkači. Ostao je bez šoufe - odletela je - pa je vezao parče tkanine sa košulje preko donjeg dela lica. Imao je samo jedno koplje. Ostala su ili slomljena ili oduvana.

Puzao je prema ulazu u pećinu koji je bio potpuno izložen, ali je tanka purpurna zavesa branila da se u nju uđe. Jedna prilika u odeći od mrke kože pojavi se ispred ulaza. Vetar se oko tog čoveka smiri.

Ckiljeći zbog oluje, Gaul tiho dopuza iza njega i krenu da ga probode kopljem.

Koljač opsova pa skrenu koplje u stranu rukom koja odjednom postade jaka kao čelik. „Plamen te spalio!“, viknu on na Gaula. „Ne mrdaj više!“

Gaul odskoči a Koljač ga onda napade, ali onda se pojaviše vukovi. Gaul se povuče i stopi sa stenjem. Koljač je tu veoma moćan, ali ne može da ubije ono što ne vidi.

Vukovi su napadali Koljača sve dok on nije nestao. U toj dolini ima ih na stotine i lutaju kroz vetar. Koljač je ubio na desetine njih; Gaul se šapatom oprostio s još jednim koji je nastradao u ovom napadu. On ne može da razgovara s njima kao što Perin Ajbara može, ali su mu oni svejedno kopljobraća.

Gaul je puzao lagano i oprezno. Odeća i koža poprimile su mu boju stenja - činilo se ispravnim da budu takve, te su stoga i bile. Vukovi i on verovatno ne mogu da poraze tog Koljača - ali mogu da pokušaju. Da pokušaju iz sve snage.

Koliko li je vremena prošlo otkad je Perin Ajbara otišao? Možda dva sata?

Ako te je Senka savladala, prijatelju moj, pomislio je, molim se da si pljunuo Slepniku u oko pre nego što si se probudio.

Koljač se opet pojavi na stenju, ali Gaul nije zapuzao prema njemu. Taj čovek je ranije znao da šalje kamene kipove, koji su služili kao varke. Ova prilika nije se mrdala. Gaul se lagano i pažljivo osvrnu oko sebe, a nekoliko vukova priđe kipu i poče da ga njuši.

A kip poče da ih ubija.

Gaul opsova i skoči iz svog skrovišta. Izgleda da je Koljač to i hteo. Koljač baci koplje - i to jedno od Gaulovih - i ono se zari Gaulu u bok. Gaul zastenja i pade na kolena.

Koljač se grohotom zasmeja, pa diže ruke. Mlaz vazduha dunu i razbaca vukove. Gaul je od hučanja vetra jedva mogao da ih čuje kako cvile.

„Ovde sam ja kralji“, urlao je Koljač kroz vihor. „Ovde sam ja moćniji od Izgubljenih. Ovo mesto je moje i ja ću...”

Možda se Gaulu um pomutio od bola; učinilo mu se da vetar počinje da zamire.

„Ovde ću ja...“

Vetar stade. Čitavom dolinom zavlada tišina. Koljač se ukoči, pa zabrinuto pogleda ka pećini. Tamo se ništa nije promenilo.

„Ti nisi kralj”, reče jedan tihi glas.

Gaul se okrenu. Jedna prilika stajala je na stenovitoj uzvisini iznad njega, odevena u zelenu i smeđu odeću dvorečanskog šumara. Njegov tamnozeleni plašt blago se vijorio od vetra koji se stišavao. Perin je stajao očiju sklopljenih i brade pomalo podignute, kao da gleda prema suncu - mada je ono skriveno oblacima, ako ga uopšte ima.

„Ovo mesto pripada vukovima”, kaza Perin. „Ni tebi, ni meni, ni ma kom čoveku. Ti ne možeš ovde biti kralj, Koljaču. Nemaš podanike, niti ćeš ih ikada imati.”

„Nevaspitano štene”, zareža Koljač. „Koliko puta moram da te ubijem?”

Perin duboko udahnu.

„Smejao sam se kada sam otkrio da ti je Fejn pobio porodicu” zaurla Koljač. „Smejao. Znaš, bilo mi je naređeno da ga ubijem. Senka misli da je on podivljao i da se otrgao svakoj vlasti, ali on je bio prvi kojem je pošlo za rukom da ti nanese nekakav značajan bol.”

Perin ništa ne odgovori.

„Luk je želeo da bude deo nečega bitnog”, vikao je Koljač. „Po tome smo bili isti, mada sam ja tražio sposobnost usmeravanja. Mračni to ne može da daruje, ali on je za nas našao nešto drugo, nešto bolje. Nešto što traži da se duša stopi s nečim drugim. Baš kao što se desilo s tobom, Ajbara. Baš kao ti.”

„Mi nismo ni najmanje nalik jedan drugome, Koljaču”, tiho odgovori Perin.

„Ali jesmo! Zato sam se nasmejao. Znaš li da postoji proročanstvo o Luku? Da će biti važan u Poslednjoj bitki. Zato smo mi ovde. Ubićemo te, a onda ćemo ubiti Al’Tora. Baš kao što smo ubili onog tvog vuka.”

Stojeći na onoj steni, Perin otvori oči. Gaul ustuknu. Te zlatne oči sevale su kao lomače.

Oluja se opet diže, ali kao da je bila blaga u poređenju sa olujom koju je Gaul video u Perinovim očima. Gaul je osećao pritisak kako se širi od njegovog prijatelja. Kao pritisak sunca u podne nakon četiri dana bez vode za piće.

Gaul je neko vreme gledao Perina, a onda je pribio ruku uz ranu i dao se u beg.

Vazduh je šibao Meta dok se on držao za sedlo krilate zveri, koje je letelo stotinama stopa visoko u vazduhu.

„O, krv i krvavi pepeo!" urlao je Met jednom rukom držeći šešir, a drugom se držeći za sedlo. Bio je vezan remenjem. Dva mala kožna remena. Pretanka. Zar nisu mogli da ih stave još? Deset ili dvadeset? Njemu bi odgovaralo i da ih je stotinu!

Morat’to’rakeni su krvavo ludi. Svi do jednog! Oni ovo rade svakoga dana! Šta to nije u redu s njima?

Olver je bio vezan u sedlu ispred Meta i smejao se od radosti.

Jadno dete, pomislio je Met. Toliko je prestravljen da počinje da ludu Smeta mu nedostatak vazduha.

„Eno ga, moj Prinče!“, viknu mu morat’toraken po imenu Sulaan, sa svog mesta na prednjem delu leteće zveri. Ona je lepuškasto stvorenje - i potpuno sumanuto. „Stigli smo do doline. Jesi li siguran da želiš da tamo sletimo?“

„Ne!“, prodra se Met.

„Dobar odgovor!" Žena posla svoju zver u poniranje.

„Krv i krvavi...“

Olver se zasmeja.

Toraken ih spusti iznad duge doline ispunjene grozničavom bitkom. Met pokuša da usredsredi pažnju na borbu a ne na činjenicu da leti kroz vazduh na običnom gušteru, a društvo mu prave dva krvava luđaka.

Hrpe troločkih tela govorile su mu bolje od svake karte šta se tu dešavalo. Troloci su se probili kroz odbrambene položaje na ulazu u dolinu, koji je sada iza Meta. Prošao ga je, leteći ka planini Šajol Gul ispred sebe, a s njegove leve i desne strane dizale su se litice.

U dolini vlada haos. Družine Aijela i Troloka lutale su i napadale jedne druge. Neki vojnici - ne Aijeli - branili su prilaz Jami usuda, ali to su bile jedine uređene jedinice koje je Met mogao da vidi.

Duž jedne strane doline gusta magla prekrila je tle. Met se isprva zbunio, misleći da ta magla potiče od heroja Roga. Ali ne - Rog je vezan za sedlo pored Metovog ašandareija. A ova magla je previše... srebrnasta. Ako je to prava reč. Cinilo mu se da je takvu maglu već jednom video.

A onda Met oseti nešto. Oseti kako dopire iz te magle. Ledeni žmarci nakon kojih je usledilo nešto za šta bi se on zakleo da je šapat u njegovom umu. Smesta je znao o čemu je reč.

O, Svetlosti!

„Mete, gledaj!“ viknu Olver pokazujući prstom. „Vukovi!“

Copor životinja crnih kao katran i velikih bezmalo kao konji napadao je vojnike koji su branili put ka Šajol Gulu. Vukovi su brzo raščerečili ljude. Svetlosti! Kao da okolnosti nisu dovoljno teške.

„To nisu vukovi“, sumorno mu reče Met. Divlji lov došao je u Takandar.

Možda će se oni i Mašadar međusobno uništiti? Je li to prevelika nada? Pošto mu se kockice i dalje kotrljaju u glavi, Met nije bio spreman da se opkladi u to. Randove snage - ono što je ostalo od Aijela, Domanaća, Zmajuzakletih i tairenskih vojnika koji su tu došli - psomraci će poklati. Ako prežive, Mašadar će ih progutati. Oni ne mogu da se bore ni protiv jednog, ni protiv drugog.

Onaj glas... To nije samo Mašadar, bezumna magla. Tamo negde je i Fejn. Kao i bodež.

Šajol Gul uzdiže se u daljini. Visoko na nebu oblaci se komešaju. Iznenađujuće, ali neki beli gromonosni oblaci valjali su se s juga i sudarali s crnima dok su se zajedno kovitlali. Zapravo, veoma liče na...

Toraken se okrenu, pa se obruši još niže, leteći na visini od možda stotinak stopa od tla.

„Pazi se!“, zaurla Met držeći se za šešir. „Da li ti to krvavo pokušavaš da nas ubiješ?“

„Izvinjavam se, moj Prinče“, doviknu mu žena koja je upravljala to rakenom. „Moram da nađem neko bezbedno mesto za sletanje i da te tu dovedem.“

„Bezbedno mesto?“ upita je Met. „Srečno s tim.“

„Biće teško. Dana je snažna, ali ja...“

Jedna strela s crnim perima očeša Sulaan po glavi. Bila je odapeta odnekud s tla, skupa sa još desetak, koje zazujaše oko Meta a jedna se zari to’rakenu u krilo.

Met opsova pa pusti šešir i krenu da uhvati Sulaan u trenutku kada Olver vrisnu od straha. Sulaan omlitave i pusti uzde. Odred Aijela s crvenim velovima pripremi se da odapne novi talas strela.

Met razveza remenje, pa skoči - mada bi bolje bilo reći da je otpuzao - preko Olvera i onesvešćene žene da bi zgrabio uzde uplašenog to rakena. Ovo ne može da bude teže od jahanja konja, zar ne? Povukao je uzde kao što je video da Sulaan radi, okrećući torakena dok su strele sekle vazduh iza njih. Nekoliko strela zarilo se toj zveri u krila.

Poleteše pravo prema litici, a Met shvati da je ustao i stao na sedlo, čvrsto povlačeći uzde dok je pokušavao da spreči ranjenu zver da ih krvavo ne pobije. Onaj okret umalo ga nije zbacio, ali pošlo mu je za rukom da se zadrži na mestu tako što je zadenuo stopala ispod sedla pa još čvršće povukao uzde.

Nalet vazduha odnese sledeće Olverove reči. Gadno ranjena krila letećeg stvora divlje su lepetala dok je on jadno kreštao. Met nije bio siguran da li ma ko od njih dvoje upravlja onim što se dešava dok je zver hrlila ka tlu.

Tresnuše na dno doline. Kosti popucaše - Svetlosti, Met se nadao da su to bile samo to’rakenove kosti - pa se on strmoglavi preko razrovanog tla.

Na kraju se zaustavi tako što se prostre po zemlji.

Udahnu i izdahnu, ošamućen od svega toga. „Ovo je“, proštenja na kraju, „najgora krvava zamisao koju sam ikada imao." Tad se pokoleba. „Možda ipak samo druga po redu." Na kraju krajeva, ipak jeste rešio da otme Tuon.

Ustade teturajući se, tako da izgleda da mu noge i dalje rade kako treba. Dok je trčao do rakena koji se koprcao, nije šepao previše gadno. „Mete“, reče mu Olver, „sledeći put bi trebalo da pustiš mene da letim. Mislim da nisi baš bio dobar u tome.“

„Ako bude sledećeg puta“, kaza mu Met, „poješću celu vreću tarvalonskih zlatnika." Rastrgnu remenje kojima su bili vezani ašandarei i Olverov Rog, a onda njega pruži dečaku. Krenu da uzme zavežljaj s Randovim barjakom, koji je nosio vezan oko pasa, ali zavežljaja više nije bilo.

Met se prestravljeno osvrnu oko sebe. „Barjak! Ispustio sam krvavi barjak!“

Olver se nasmeši, gledajući znamenje koje su stvarali uskomešani oblaci. „Biće sve u redu - već smo pod njegovim barjakom“, kaza pa prinese Rog usnama i dunu prelepi zov.