Sećanje na svetlost

14 Merice dvokorena

„Svetlosti...“ prošapta Perin Gaulu gledajući krajolik oko sebe. „Umire.“

Uskomešalo, ustalasano i zakovitlano tmurno nebo vučjeg sna nije bilo nikakva novost, ali oluja koja se već mesecima nazirala na tom nebu konačno je pristigla. Ogromni naleti vetra neprirodno su duvali na sve strane. Perin skupi plašt oko sebe, a onda ga osnaži mišlju, zamišljajući da je privezan jakim vrpcama.

Mali mehur spokoja raširi se oko njega, zaustavljajući najjače udare vetra. Bilo je to lakše nego što je očekivao, kao da se pružio za tešku hrastovu gredu i otkrio da je laka kao čamovina.

Krajolik je delovao manje stvarno nego obično. Mahniti vetar zapravo je zagladio brda, kao da je posredi bilo izuzetno brzo odronjavanje zemljišta. Tle je drugde nabubrilo, obrazujući talase u kamenu i nova brda. Parčad zemlje letela su u vazduh i rasprskavala se. Zemlja se raspada.

Zgrabio je Gaula za rame ipremestio ih dalje odatle. Perin je pretpostavljao da je to mesto preblizu Randu. I zaista, kada su se pojavili na dobro poznatoj ravnici na jugu - bilo je to ono mesto gde je lovio sa Skakačem - otkrili su da je oluja daleko manje snažna.

Svoje teške uprtnjače, natrpane hranom i vodom, sakrili su u gustišu. Perin ne zna mogu li da prežive hraneči se onim što nalaze u snu, ali nije želeo to ni da otkriva. Tu bi trebalo da imaju dovoljno hrane za nekih nedelju dana i sve dok ih bude čekala otvorena kapija, osećao se lagodno u vezi sa opasnostima kojima se tu izlaže - ili ih makar lakše prihvata.

Krajolik se tu ne raspada na isti način kao u blizini Šajol Gula, ali ako dovoljno dugo gleda jedan deo tla, vidi trunčice... pa... svega, kako lete nošene vetrom. Vlati uvele trave, delići debala, gromuljice blata i opiljci kamena - sve se lagano diže prema onim proždrljivim crnim oblacima. Kao što biva u vučjem snu, kada bi ponovo pogledao stvari koje su se raspadale, one bi opet bile cele. Razume šta se dešava. To mesto lagano biva proždirano baš kao svet jave. Ovde je to samo jednostavnije uočiti.

Vetar ih je šibao, ali nije bio tako snažan da je Perin morao da ga obuzdava. Osećao se kao da je taj vetar samo početak oluje, neposredno pred kišu i munje. Glasnik predstojećeg uništenja.

Gaul navuče šoufu preko lica i sumnjičavo se osvrnu. Odeća mu je promenila boju kako bi bila sličnija travi.

„Gaule, ovde moraš dobro da paziš“, reče mu Perin, „Tvoje usputne misli mogu da postanu stvarnost.“

Gaul klimnu, pa kolebljivo skide veo s lica. „Slušaču i radiću kako mi bude naloženo.“

Ohrabrivalo je to što se Gaulova odeća nije previše menjala dok su prelazili preko polja. „Samo pokušaj da raščistiš um“, objasni mu Perin, „Oslobodi se misli. Delaj nagonski i prati šta ja radim.“

„Loviću kao gara“, odgovori mu Gaul klimajući glavom, „Moje koplje je tvoje, Perine Ajbara.“

Perin je hodao poljem, brinući se da će Gaul slučajno pomisliti da je negde drugde i poslati sebe tamo. Međutim, taj čovek jedva da je nešto malo trpeo posledice toga što je u vučjem snu. Odeća bi mu se malo promenila kada bi bio iznenađen, a veo bi mu pao preko lica a da on nije digao ruku - ali to je bilo sve.

„Dobro“, reče mu Perin. „Odvešću nas u Crnu kulu, Lovićemo opasan plen, čoveka po imenu Koljač. Sećaš li se lorda Luka?“

„Lopinginija?“

Perin se namršti.

„To je vrsta ptice“, objasni mu Gaul. „Iz Trostruke zemlje. Nisam često viđao tog čoveka, ali mi je izgledao kao neko ko mnogo priča ali je zapravo kukavica,“

„Pa, to je bila maska“, odgovori Perin. „A bilo kako bilo, on je u snu druga osoba - ovde je grabljivac po imenu Koljač, koji lovi vukove i ljude, Veoma je moćan. Ako reši da te ubije, može da se pojavi iza tebe za tren oka i da zamisli da si obrastao u lozu i da ne možeš ni da se mrdneš. Bićeš zarobljen, a on će te zaklati.“

Gaul se zasmeja.

„To je smešno?" upita Perin.

„Ponašaš se kao da je to nešto novo“, objasni Gaul. „Ali u prvom snu - kud god da odem okružen sam ženama i muškarcima koji jednom mišlju mogu da me vežu vazduhom i da me ubiju kad god hoće. Navikao sam da se u okruženju nekih ljudi osećam bespomoćno, Perine Ajbara. Tako je sa svime na svetu.“

„Ipak“, strogo mu reče Perin, „ako nađemo Koljača - on je čovek četvrtastog lica sa očima koje ne izgledaju kao da su potpuno žive, a oblači se u odeću od tamne kože - hoću da se držiš što dalje od njega. Pusti mene da se borim s njim.“

„Ali...“

„Gaule, kazao si da ćeš me slušati“, prekide ga Perin. „Ovo je važno. Ubio je Skakača; neću da ubije i tebe. Ti se nećeš boriti s Koljačem.“

„U redu“, pristade Gaul. „Dajem ti reč da neću plesati kopljima s tim čovekom ako ti to ne narediš.“

Perin uzdahnu, zamišljajući Gaula kako stoji s kopljima pored sebe i pušta da ga Koljač ubije zbog toga što je dao reč. Svetlosti, Aijeli umeju da budu prgavi. „Možeš da se boriš s njim ako te napadne“, reče mu Perin, „ali samo da bi pobegao od njega. Nemoj da ga juriš, a ako se ja budem borio s njim, sklanjaj nam se s puta. Jesi li shvatio?“

Gaul klimnu. Perin uhvati Aijela za rame, pa ih premesti prema Crnoj kuli. Perin nikada ranije nije bio tamo, pa je morao da nagađa gde je i da pokušava da je nađe. Omanuo je s prvim premeštanjem i odveo ih u jedan deo Andora gde je izgledalo kao da brda obrasla u travu plešu nošena vetrom. Perin bi više voleo da samo skače s jednog brda na drugo, ali mislio je da Gaul nije spreman za to. Zato se premeštao.

Nakon četiri ili pet pokušaja, Perin ih je odveo do jednog mesta odakle je uočio kako se u daljini diže providna, bledoljubičasta kupola.

„Šta je to?“, upita Gaul.

„Naš cilj“, odgovori mu Perin. „To je stvar koja sprečava Grejdija i Niejlda da otvaraju kapije koje vode u Crnu kulu.“

„Baš kao što še nama desilo u Geldanu.“

„Da." Pogled na tu kupolu probudio je u njemu živopisna sećanja na vukove koji umiru. Perin ih potisnu. Takve uspomene tu mogu da dovedu do lutanja misli. Dopustio je sebi da oseća gorući bes duboko u duši, nalik na toplotu njegovog čekića, ali to je bilo sve.

„Hajdemo“, kaza Perin i premesti ih ispred kupole. Podsećala je na staklo. „Izvuci me ako padnem“, reče Gaulu pa zakorači u prepreku.

Kao da ga je pogodilo nešto neverovatno hladno. Ispilo mu je svu snagu. Zateturao se, ali u mislima je bio usredsređen na svoj cilj. Koljač. Ubica vukova. Skakačev ubica.

Perin se ispravi kada mu se snaga vratila. Sada mu je bilo lakše nego prošli put; to što je telom ušao u vučji san zaista ga je osnažilo. Ne mora se brinuti da će previše snažno ući u san i ostaviti telo da umre u stvarnom svetu.

Lagano se kretao kroz prepreku, kao kroz vodu, pa je izašao s druge strane. Gaul je iza njega radoznalo pružio ruku pa kucnuo kažiprstom po kupoli.

Gaul smesta pade na zemlju, mlitav kao krpena lutka. Koplja i strele popadaše s njega i on ostade da leži potpuno nepokretno, tako da mu se čak ni nedra nisu dizala i spuštala. Perin pruži ruku - usporeno - pa zgrabi Gaula za nogu i provuče ga kroz prepreku.

Cim se našao na drugoj strani, Gaul je odsečno uzdahnuo, pa se stenjući prevrnuo na bok. Sede, držeći se za glavu.

„Ovo će biti dobro da jačamo naš đi“, primeti Gaul, pa ustade i protrlja ruku koju je pritisnuo kada je pao na tle. „Mudre dolazak ovamo smatraju nečim zlim? Meni se čini da bi one uživale u tome da dovode ljude ovamo kako bi ih podučavale.“

Perin pogleda Gaula. Nije znao da ga je ovaj čuo kada je sa Edarom razgovarao o vučjem snu. „Gaule, šta sam ja učinio da bih zaslužio tvoju odanost?" promrlja Perin.

Gaul se zasmeja. „Nisi učinio ništa.“

„Kako to misliš? Oslobodio sam te iz onog kaveza. Zato me slediš.“

„Zato sam počeo da te sledim“, odvrati Gaul. „Nisam zato i ostao. Hajde, zar ne lovimo nešto opasno?“

Perin klimnu, a Gaul navuče veo preko lica. Njih dvojica se zaputiše ispod kupole, prilazeći zdanju u njoj. Od ruba kupole pa do središta poprilično je daleko, ali Perin nije hteo da skače i da tako dovodi sebe u opasnost da ga neko iznenadi, pa su nastavili peške prelazeći travnatu ravnicu prošaranu šumarcima.

Hodali su jedno sat vremena pre nego što su ugledali zidine. Visoke i upečatljive, podsećale su na bedeme oko nekog velikog grada. Perin i Gaul im priđoše - i to tako da je Gaul veoma pomno gledao oko sebe, kao da očekuje da će ga neko svakog časa napasti. Međutim, u vučjem snu niko ne čuva te zidine. Ako je Koljač tu, vrebaće u središtu kupole - i verovatno je postavio neku zamku.

Perin uhvati Gaula za rame i za tren oka ih premesti na vrh zida. Gaul se odšunja u stranu, čučeći i provirujući u jednu stražarsku postaju.

Perin priđe unutrašnjem rubu zida i baci pogled. Crna kula nije zastrašujuća kao što bi se reklo po njenoj spoljašnosti: jedno udaljeno selo, koje se sastojalo od koliba i kućica, a iza njega veliko gradilište.

„Bahati su, zar ne?" začu se ženski glas.

Perin poskoči, pa se munjevito okrenu i prizva čekić u ruke, spremajući se da oko sebe podigne zid od cigala kako bi se zaštitio. Jedna niska mlada žena srebrnaste kose stajala je pored njega, potpuno ispravljeno, kao da pokušava da deluje viša nego što jeste. Bila je u belom, sa srebrnim opasačem. Lice mu nije bilo poznato, ali njen miris jeste.

„Lovac po mesečini“, procedi Perin skoro režeči. „Lanfear.“

„Više mi nije dopušteno da koristim to ime“, odgovori ona, kuckajući jednim prstom po zidu. „On je tako strog kada je o imenima reč.“

Perin ustuknu, osvrćući se oko sebe. Je li ona u sprezi s Koljačem? Gaul izađe iz stražare i ukoči se kada je ugleda. Perin diže ruku da ga zaustavi.

Bi li mogao da skoči do Gaula i da pobegne pre nego što ih ona napadne?

„Lovac po mesečini?" upita Lanfear. „Da li me tako vukovi zovu? To uopšte nije dobro. Nemam ja šta da lovim. Mesec je već moj." Nagnu se i nasloni na visoki grudobran.

„Šta hoćeš?" zatraži da čuje Perin.

„Osvetu“, prošapta ona, pa ga pogleda. „Isto kao ti, Perine.“

„Još gore“, odgovori Perin mršteći se. „Imaju li Aijeli neko ime za Lanfear?

Gaul odsečno udahnu.

„Ne znam šta ona hoće“, nastavi Perin. „Nikada mi nije bila jasna. Ako imamo makar malo sreće, samo su nam se ukrstili putevi i ona će otići svojim poslom.“

Nije bio ubeđen u to, a naročito ne nakon onoga što su mu vukovi ranije kazali. Lovac po mesečini ga traži. Svetlosti, kao da već nemam dovoljno nevolja. Premestio ih je u dno zida, pa su nastavili.

Tovejn je kleknula pored Logana. Androl je bio primoran da gleda kako ga ona mazi po bradi dok je on užasnuto gleda iznurenim očima.

„Sve je u redu“, sladunjavo mu je govorila. „Možeš prestati da se opireš. Opusti se, Logane. Prepusti se.“

Ona je bila lako Preobraćena. Izgleda da je muškim usmerivačima, kada su povezani s trinaest Polutana, lakše da Preobrate ženske usmerivače i obratno. Zato su se toliko mučili s Loganom.

„Vodite ga“, naredi Tovejn pokazujući Logana. „Hajde da završimo s ovim jednom zasvagda. On zaslužuje da spozna spokoj blagonaklonosti Velikog gospodara.“

Taimovi poslušnici odvukoše Logana. Androl je sve to očajno gledao. Taim Logana očigledno smatra glavnim plenom. Ako on bude Preobraćen, ostatak Crne kule će lako poći njegovim putem. Ako im Logan bude naredio, većina momaka na površini svojevoljno će se prepustiti svojoj sudbini.

Kako mu polazi za rukom da se i dalje bori?, pomislio je Androl. Dostojanstveni Emarin sveden je na cmizdravu ruševinu od čoveka nakon samo dva pokušaja, mada još nije Preobraćen. Logan je izdržao desetak pokušaja Preobraćivanja, a i dalje pruža otpor.

To će se promeniti, jer Taim sada na raspolaganju ima žene. Ubrzo nakon što je Tovejn Preobraćena, stigle su i druge - sestre iz Crnog ađaha predvođene užasavajuće ružnom ženom koja je govorila i ponašala se zapovednički. Njima su se pridružile Crvene koje su došle s Pevarom.

Pospana zabrinutost proteče kroz Pevarinu vezu sa Androlom. Ona je budna, ali nalivena onim pićem koje je sprečava da usmerava. Androlu se manje-više razbistrilo u glavi. Koliko li je vremena prošlo otkad su ga naterali da ispije talog iz čaše koju su najpre dali Emarinu?

Logan... neće izdržati još dugo. Misli koje mu je Pevara poslala bile su prošarane iscrpljenošću i sve većim mirenjem sa sudbinom. Šta oni... zaćuta kada joj se misli zamagliše. Svetlost me spalila! Šta ćemo?

Logan je vrištao od bola. Ranije to nije radio. To deluje kao veoma loš znak. Evin je stajao pored dovratka i gledao. Odjednom se osvrnu, lecnuvši se zbog nečega.

Svetlosti, pomislio je Androl. Je li to... njegovo ludilo izazvano opačinom? Zar je još u njemu?

Androl tek tada primeti da je pod štitom, što oni nikada ne rade zarobljenicima ako ne nameravaju da puste da merica dvokorena koju su im dali izgubi dejstvo, pa da mogu da ih Preobrate.

Prestravio se od pomisli na to. Je li on sledeći?

Androle?, poslala mu je Pevara. Setila sam se nečega.

Čega?

Androl se zakašlja kroz povez preko usta. Evin se opet lecnu, pa mu priđe noseći svoju čuturu i poče da mu sipa vodu preko poveza. Abors - jedan od Taimovih čankoliza - naslanjao se uza zid. On održava štit. Pogleda Androla, ali pažnju mu privuče nešto na drugoj strani prostorije. Androl se zakašlja još više, tako da mu Evin razveza povez i prevrnu ga na bok, kako bi Androl mogao da ispljune vodu.

„Tiše“, reče mu Evin opet gledajući Aborsa, koji je bio predaleko da bi mogao da ih čuje. „Androle, nemoj da ih ljutiš.“

Preobračanje nekog čoveka na stranu Senke nije savršeno. Mada to menja kome su odani, ne menja sve u vezi s njima. Stvar u Evinovoj glavi ima njegove uspomene, njegovu ličnost i - Svetlost dala - njegove nedostatke.

„Jesi li ih ubedio?“, prošapta Androl. „Jesi li ih ubedio da me ne ubiju?“

„Jesam!" odgovori Evin, naginjući se bliže njemu. Oči su mu bile grozničave. „Oni stalno pričaju da si beskoristan, pošto ne možeš da usmeravaš baš dobro - ali niko od njih ne voli da otvara kapije i prevozi ljude. Rekao sam im da ćeš ti to raditi umesto njih. Hoćeš, zar ne?“

„Naravno“, odgovori Androl. „Bolje to nego da umrem.“

Evin klimnu. „Prestali su da ti daju dvokoren. Ti ćeš biti sledeći, odmah nakon Logana. Veliki gospodar je napokon M’hejlu poslao nove žene koje nisu sve vreme umorne od usmeravanja. Pošto su sada i one tu, pored Tovejn i Crvenih, trebalo bi da se sve brzo odvija. M’hejl bi trebalo da savlada Logana do večeras.“

„Služiću im“, reče Androl. „Služiću Velikom gospodaru.“

„To je dobro, Androle“, odgovori Evin. „Ali ne možemo da te pustimo dok ne budeš Preobraćen. M’hejl neće da prihvati samo zavet na vernost. Sve će biti u redu. Rekao sam im da ćeš se ti lako Preobratiti. Hoćeš, zar ne? Nećeš se opirati?“

„Neću se opirati.“

„Hvala Velikom gospodaru“, kaza Evin opuštajući se.

O, Evine. Nikada nisi bio preterano bistar.

„Evine“, tiho mu kaza Androl, „moraš da paziš na Aborsa. Ti to znaš, zar ne?“

„Androle, ja sam sada jedan od njih“, odgovori mu Evin. „Ne moram da se brinem.“

„To je dobro“, prošapta Androl. „Onda mora da nije bitno ono što sam ga čuo da priča o tebi.“

Evin se promeškolji. Taj izraz u njegovim očima... to je strah. Opačina je očišćena. Džonat, Emarin i ostali novi Aša’mani neće morati da trpe ludilo.

Kod svakog Aša’mana ludilo se javlja na razne načine i različitom brzinom. Međutim, strah je najčešći. Nadire u talasima; Evina je proždirao i dok se pročišćenje odvijalo. Androl je imao prilike da vidi kako su nekim Aša’manima morali da prekrate muke kada ih je opačina savladala. Poznato mu je to što vidi u mladićevim očima. Mada je Evin Preobraćen, ludilo je i dalje u njemu. Biće zauvek.

„Šta je kazao?“, upita Evin.

„Nije mu se dopalo to što si ti Preobraćen“, odgovori Androl. „On misli da ćeš ti zauzeti njegovo mesto.“

„O.“

„Evine, možda namerava da te ubije. Pazi se.“

Evin ustade. „Hvala ti, Androle.“

Okrenu se i ode, a da Androlu nije zapušio usta.

To... nije moguće da će upaliti, pospano mu je poslala Pevara. Ona ne živi dovoljno dugo među njima. Nije videla sve što ludilo može da izazove i ne ume da ga prepozna u aša'manskim očima. Kada nekoga od njih ludilo ophrva, obično ga ostali vode nekud i zatvore dok ga ludilo ne prođe. Ako to ne pomogne, Taim mu nešto stavi u vino i taj se čovek više ne probudi.

Ako ih niko ne zaustavi, upuste se u razaranja. Ubijaju najbliže, napadajući najpre one koje bi trebalo da vole. Androl dobro poznaje to ludilo. Zna da je ono i u njemu. Ovo ti je bila greška, Taime, pomislio j e . Koristiš naše sopstvene prijatelje protiv nas, samo što ih mi poznajemo bolje od tebe.

Evin napade Aborsa. Jedna moć sevnu i trenutak kasnije štit pade sa Androla.

Androl prigrli Izvor. On nije baš snažan, ali ima dovoljno Moći da sagori nekoliko konopaca. On se oslobodi veza, ruku krvavih, pa se osvrnu po prostoriji. Ranije nije mogao da je sagleda u potpunosti.

Prostorija je bila veća nego što je pretpostavljao, veličine omanje prestone dvorane. Na suprotnom kraju isticala se široka okrugla pozornica, na kojoj je stajao dvostruki prsten Mirdraala i žena. On se naježi kada ugleda Seni. Svetlosti, taj njihov bezoki pogled potpuno je grozan.

Taimovi iznureni ljudi stajali su pored suprotnog zida - Aša’mani koji nisu uspeli da preobrate Logana. On je pogureno sedeo na pozornici, vezan za stolicu na samom središtu dvostrukog prstena. Kao nekakav presto. Loganu je glava klonula, a oči su mu bile sklopljene. Izgleda da nešto mrmlja sebi u bradu.

Taim se besno okrenu prema Evinu, koji se borio s Mišrejlom pored Aborsovog zadimljenog lesa. Evin i Mišrejl držali su Jednu moć i rvali se po podu, a Evin je imao nož u ruci.

Androl jurnu prema Emarinu, a onda samo što ne pade na lice kada ga noge izdadoše. Svetlosti! Slab je, ali pošlo mu je za rukom da spali konopce kojima je Emarin bio vezan, a potom i Pevarine. Ona odmahnu glavom, pokušavajući da je razbistri. Emarin klimnu u znak zahvalnosti.

„Možeš li da tkaš?“, prošapta Androl. Sva Taimova pažnja bila je usredsređena na Evinovu borbu.

Evarin odmahnu glavom. „Ono piće koje su nam dali...“

Androl se držao Jedne moći. Senke oko njega počeše da se izdužuju.

Ne!, pomislio je. Ne, ne sada!

Kapija. Potrebna mu je kapija! Androl upi Jednu moć, obrazujući tkanje za Putovanje. Ali, baš kao ranije, naleteo je na neku prepreku - nalik na zid - koja ga sprečava da otvori kapiju. Ludeći zbog toga, pokuša da otvori kapiju koja vodi do nekog bližeg odredišta. Možda je razdaljina bitna. Možda bi mogao da otvori kapiju koja vodi u Kanlerovu radnju iznad njih?

Upirao se da probije taj zid, boreći se svom snagom. Naprezao se, približavajući se sve više; skoro da će uspeti... Oseća se kao da se nešto dešava.

„Molim te“, prošapta. „Molim te, otvori se. Samo da pobegnemo odavde...“

Evin pade pred Taimovim tkanjem.

„Šta se to desilo?" zaurla Taim.

„Ne znam“, odgovori Mišrejl. „Evin nas je napao! Razgovarao je s potrčkom i...“

Obojica se istog trena okrenuše prema Androlu. Androl prestade da pokušava da otvori kapiju i umesto toga očajnički baci tkanje ognja na Taima.

Taim se nasmeši. Dok je Androlov jezičak plamena stigao do njega, izgubio se u tkanju Vazduha i Vode koje ga je raspršilo.

„Ti si baš uporan“, primeti Taim zabijajući Androla u zid tkanjem Vazduha.

Androlu zastade dah od bola. Emarin se ošamućeno diže i zatetura, ali drugo tkanje Vazduha opet ga obori. Omamljeni Androl osećao je kako ga nešto diže u vazduh i vuče preko prostorije.

Ona ružna žena u crnom izađe iz kruga Aes Sedai i priđe Taimu. „Dakle, M’hejle“, obrati mu se, „ti ovim mestom nisi ovladao ni izbliza onako kao što si tvrdio.“

„Imam loše alatke“, odbrusi Taim. „Trebalo je da mi se ranije na raspolaganje stavi više žena!“

„Iznuruješ svoje Aša’mane“, odvrati žena. „Traćiš njihovu snagu. Odsada sam ovde ja glavna.“

Taim je stajao na pozornici pored klonulog Logana, žene i Seni. Izgleda da je on tu ženu - koja je možda bila jedna od izgubljenih - smatrao večom pretnjom po sebe nego sve ostale u prostoriji.

„Ti zaista Misliš da će ti to uspeti zar ne?" upita je Taim.

„Kada Nae’blis bude čuo kako si zabrljao.“

„Nae’blis? Ne marim ja ta Moridina. Već sam uručio dar Velikom gospodaru lično. Pazi se, u njegovoj sam naklonosti. Hesalam, ključevi su u mojim rukama.“

„Hoćeš da kažeš, zaista si to uradio? Ukrao si ih?“

Taim se nasmeši pa se okrenu ka Androlu, koji je visio u vazđuhu bezuspešno se otimajući. Nije bio pod štitom, pa opet uputi tkanje na Taima, ali taj čovek ga nehajno zaustavi.

Androl nije bio vredan ni štita. Taim razveza tkanja Vazduha, pa se Androl sruči na tle i zastenja.

„Androle, koliko dugo se obučavaš ovde?“ upita ga Taim. „Osramotio si me. To je najbolje što umeš kada pokušavaš da ubiješ nekoga?“

Androl se s mukom diže na kolena. Osećao je Pevarin bol i zabrinutost kao i to da su joj misli pomućene dvokorenom. Ispred njega Logan je sedeo na svom prestolu, vezan i okružen neprijateljima. Oči su mu bile sklopljene; delovalo je kao da će svakog časa pasti u nesvest

„Završili smo“, reče Taim. „Mišrejle, poubijaj ove zatočenike. Uhvatićemo one koji su gore i odvesti ih u Šajol Gul. Veliki gospodar mi je obećao da ću tamo imati više sredstava na raspolaganju.“

Taimove sluge počeše da prilaze. Androl diže pogled s tla. Tama je svuda pala, a kroz senke su promicale nekakve prilike. Tama ga... užasava. Mora da pusti saidin - mora. Ali ne može.

On poče da tka.

Taim ga pogleda, pa se nasmeši i izatka kobnu vatru.

Senke svuda oko mene!

Androl se držao Moći.

Mrtvi dolaze po mene!

Nagonski izatka tkanje koje je najbolje poznavao, Kapiju, Tad udari u onaj spaljeni zid.

Tako sam umoran. Senke... Senke će me ščepati!

Mlaz usijanobele svetlosti sevnu iz Taimovih prstiju i polete pravo na Androla. Androl viknu, naprežući se i pružajući ruke preda se, pa postavljajući svoje tkanje na mesto. Udari u onaj zid i gurnu.

Kapija širine novčića otvori se pred njim i on njom uhvati mlaz kobne vatre.

Taim se namršti, a prostorijom zavlada muk kada zgranuti Aša’mani prestaše da tkaju. U tom trenutku, vrata se rasprsnuše i razleteše po toj dvorani.

Kanler ulete urlajući i držeći u sebi Jednu moć. Sledilo ga je dvadesetak dvorečkih mladića koji su došli da se obučavaju u Crnoj kuli.

Taim zaurla i prigrli Izvor. „Napadnuti smo!“

Izgleda da je središte kupole među onim građevinskim radovima koje je primetio. To ne valja; sa svim tim silnim temeljima i jamama, Koljaču će biti lako da nađe mnoga mesta za zasedu.

Kada stigoše do sela, Perin pokaza jednu naročito veliku zgradu. Bila je to dvospratnica sazidana kao gostionica s drvenim krovom. „Odvešću te tamo gore“, prošapta Perin. „Pripremi luk. Viči ako primetiš da neko pokušava da mi se prikrade, važi!“

Gaul klimnu, pa ih Perin premesti na vrh te zgrade, a Gaul zauze položaj pored dimnjaka. Odeća mu promeni boju kako bi se slagala s glinenim ciglama, a on se pognuo i isturio luk. Neće imati domet kao s dugim lukom, ali odatle će biti smrtonosan.

Perin skoči na zemlju, poslednjih palac ili dva lebdeći da ne bi pravio buku. Cučnu i premesti se uza zid zgrade neposredno ispred sebe. Opet se premesti i to do ivice poslednje zgrade u nizu pre temelja, a onda se osvrnu. Gaul, dobro skriven na onom krovu, diže prste. Pratio je Perina.

Perin odatle poče da puzi, ne želeći da se premesti na mesto koje ne vidi. Stiže do ruba prve ogromne jame za temelj i baci pogled na njen zemljani pod. Vetar je i dalje duvao, a prašina se komešala u jami sakrivajući tragove koji su tu možda ostali.

Perin se diže u čučanj i poče da obilazi veliki temelj. Gde li je tačno središte kupole? Nije mogao da oceni, pošto je bila prevelika. Pomno je gledao.

Pažnja mu je bila toliko usredsređena najame da umalo nije naleteo na stražare. Jedan od njih se tiho zasmejao i to ga je upozorilo, pa se smesta premestio na suprotnu stranu temelja i čučnuo. Dvorečanski luk mu se pojavio u rukama. Pogledom je zašestario po sada dalekom mestu odakle je otišao.

Budalo, pomislio je kada ih je napokon uočio. Dva čoveka stajala su u straćari podignutoj pored temelja. Straćara je ličila na onu vrstu građevina u kojima radnici ručaju. Perin se sa strepnjom osvrnuo oko sebe, ali Koljač nije iskočio iz zasede da ga napadne, a dva stražara nisu ga uočila.

Nije mogao da razazna mnogo pojedinosti, pa se oprezno premestio nazad, na mesto gde je do maločas bio. Skočio je u jamu za temelj i stvorio zemljanu zaravan sa svoje strane na kojoj je mogao da stoji i da preko ruba rupe viri u kolibu.

Da, ima ih dvojica. Ljudi u crnim kaputima. Aša’mani. Učinilo mu se da mu je jedan poznat iz Dumajskih kladenaca, gde su spasli Randa. Oni su mu odani, zar ne? Je li to Rand poslao pomoć?

Svetlost ga spalila, pomislio je Perin. Zar ne može da makar jednom bude otvoren?

Naravno, čak i Aša’mani mogu da budu Prijatelji Mraka. Perin je razmišljao da li da izađe iz jame i da se suoči s njima.

„Slomljene alatke“, nehajno primeti Lanfear.

Perin poskoči i opsova kada je ugleda kako stoji na zaravni pored njega i gleda onu dvojicu.

„Preobraćeni su“, objasni mu ona. „Oduvek sam to smatrala traćenjem. Prilikom tog preobražaja nešto se gubi - nikada neće služiti jednako dobro kao da su svojevoljno promenili stranu. O, odani su, ali nema više iskre. Nemaju više poleta, niti one žiške dosetljivosti zbog koje su ljudi to što su.“

„Tiše“, prekori je Perin, „Preobraćeni? Kako to misliš? Je li to...“

„Trinaest Mirdraala i trinaest Gospodara straha." Lanfear se podrugljivo isceri. „To je takva grubost. Takvo traćenje.“

„Ne razumem.“

Lanfear uzdahnu, pa poče da mu objašnjava kao detetu. „Oni koji mogu da usmeravaju mogu i da silom budu Preobraćeni na stranu Senke, samo pod pravim okolnostima. M’hejl ovde ima poteškoća da taj postupak sprovodi onako lako kako bi trebalo. Da bi s lakoćom Preobratio muškarce, potrebne su mu žene.“

Svetlosti, pomislio je Perin. Da li Rand zna da to može da se radi ljudima? Jesu li oni nameravali da isto to i njemu urade?

„Ja bih se pazila s tom dvojicom?" primeti Lanfear. „Moćni su.“

„Onda bi trebalo da pričaš tiše“, prošapta Perin.

„Ma, ovde je lako izvitoperiti zvuk. Mogla bih da vičem na sav glas, a oni me ne bi čuli. Vidiš li da piju? Poneli su vino sa sobom. Naravno, ovde su telom. Čisto sumnjam da ih je njihov vođa upozorio na opasnosti koje to sa sobom nosi.“

Perin pogleda stražare. Ta dvojica su srkutala vino i smejala se razgovarajući. Dok je Perin gledao, prvi se samo skljoka, pa onda i drugi. Iskliznuli su sa stolica i prostrli se po tlu.

„Šta si im uradila?“

„Dvokoren u vinu“, odgovori Lanfear.

„Zašto mi pomažeš?" zatraži da čuje Perin.

„Zato što si mi drag, Perine.“

„Ti si jedna od Izgubljenih!“

„Bila sam“, odgovori Lanfear. „Ta... povlastica mi je ukinuta. Mračni je otkrio da nameravam da pomognem Lijusu Terinu da pobedi. Sada ja..." Ona se opet ukoči gledajuči nebo. Sta li to vidi u onim oblacima? Nešto zbog čega je prebledela. Nestade trenutak kasnije.

Perin pokuša da reši šta da radi. Naravno, ne može da joj veruje. Međutim, ona se baš dobro snalazi u vučjem snu. Pošlo joj je za rukom da se pojavi tačno pored njega i to bez ikakvog zvuka. To je teže nego što izgleda; mora da smiri vazduh koji se premešta kada ona dolazi. Mora da se dočeka na zemlju tačno tako da ne pravi nikakvu buku i mora da priguši šuštanje odeće.

Perin se lecnu shvativši da je ona ovoga puta prikrila i svoj miris. Osetio ju je kako miriše - mirisala je na noćni ljiljan - tek pošto mu se obratila.

On kolebljivo izađe iz jame i priđe kolibi. Obojica stražara spavali su dubokim snom. Sta se dešava ljudima koji spavaju u snu? To bi ih obično vratilo u svet jave, ali oni su ovde telom.

Naježi se razmišljajući o tome što im je učinjeno. „Preobraćeni"? Je li tu reč upotrebila? Svetlosti, to nije pošteno. Mada Šara nikada nije poštena, priznade Perin u sebi, brzo istražujući oko straćare.

Snoklin je našao zariven u zemlju ispod stola. Parče srebrnastog metala ličilo je na dugi šatorski kočić, čitavom dužinom izrezbaren nekakvim šarama. Bio je sličan onome koji je video, ali ne potpuno istovetan. Iščupa ga iz zemlje, pa s rukom na čekiću stade da čeka da se Koljač pojavi.

„On nije ovde“, reče Lanfear.

„Svetlosti!" Perin se trgnu dižući čekić, pa se okrenu. „Ženo, zašto se stalno tako pojavljuješ?“

„On me traži“, odgovori ona gledajući ka nebu. „Ne bi trebalo da mogu ovo da radim, pa je postao sumnjičav. Ako me pronađe, znaće sa sigurnošću i ja ću biti uništena, zarobljena i goreću čitave večnosti.“

„Zar očekuješ da te sažaljevam - jednu Izgubljenu?" prasnu Perin.

„Sama sam odabrala svog gospodara“, odvrati mu ona odmeravajući ga. „To je moja cena - sem ako ne nađem način da je se oslobodim.“

„Molim?“

„Mislim da ti imaš najbolje izglede“, nastavi ona. „Perine, potrebno mi je da pobediš i potrebno mi je da budem uz tebe kada se to bude dogodilo.“

On frknu. „Ti baš ništa nisi naučila, zar ne? Iznesi svoje ponude nekom drugom. Mene ne zanimaju." Počeo je da okreće i obrće snoklin. Nikada nije prokljuvio ni kako je onaj drugi radio.

„Moraš da mu zavrneš vrh." Lanfear pruži ruku.

Perin je pogleda.

„Zar misliš da ja nišam mogla sama da ga uzmem da sam to htela?" sa smeškom ga upita ona. „Ko je uspavao M’hejlove mezimčiće da bi tebi pomogao?“

On se pokoleba, pa joj ga pruži. Ona prstom pređe od vrha do sredine klina i nešto kliknu u njemu, pa ga onda ona uhvati za glavu i okrenu. Bledoljubičasti zid iznad kolibe smanjio se i nestao.

Pružila mu ga je. „Opet ga okreni da bi podigao polje - što duže okrećeš, to će biti veće - a onda pređi prstom u obrnutom smeru od mene da bi ga zaključao. Samo se dobro pazi. Gde god da ga postaviš, to će imati posledice i u svetu jave i u ovom svetu, a sprečavaće čak i tvoje saveznike da prolaze kroz polje. Možeš da prođeš ako imaš ključ, ali ja ne znam ključ za ovaj klin.“

„Hvala ti“, nevoljno se zahvali Perin. Jedan od usnulih ljudi pred njegovim nogama zastenja, pa se okrenu na bok. „Zar... Zar zaista ne postoji nikakav način da se neko odupre Preobračanju? Zar ti ne možeš baš ništa da uradiš?“

„Čovek može da pruža otpor samo veoma kratko“, odgovori mu ona. „Veoma kratko. I najjači će popustiti. Ako si muškarac suočen sa ženama, brzo će te savladati.“

„To ne bi trebalo da je moguće“, reče Perin i kleknu. „Niko ne bi trebalo da može da prisili čoveka da pređe na stranu Senke. I kada nam je sve ostalo oduzeto, trebalo bi da imamo bar taj izbor.“

„O, oni imaju izbor“, odvrati Lanfear i nehajno munu jednog nogom. „Mogli su da izaberu da budu smireni. To bi uklonilo slabost iz njih i ne bi mogli da budu Preobraćeni.“

„To i nije baš neki izbor.“

„Tako je Sara izatkana, Perine Ajbara. Nisu svi izbori dobri. Ponekad moraš da igraš što bolje umeš i s lošim kartama koje ti je život podelio i da istrpiš oluju.“

On je prostreli pogledom. „Hoćeš da kažeš da si ti to učinila? Da si se pridružila Senci jer je tako bilo najbolje'? Ne verujem ti ni truna. Pridružila si se zarad moći. Svi to znaju.“

„Misli ti šta hoćeš, štene“, odbrusi mu ona i hladno ga pogleda. „Prepatila sam zbog svojih odluka. Trpela sam bol, patnju, izuzetno mučnu tugu zbog onoga što sam radila u životu. Moja patnja je veća nego što ti možeš da pojmiš.“

„A od svih Izgubljenih“, primeti Perin, „ti si najspremnije odabrala svoje mesto i prihvatila ga.“

Ona frknu. „Misliš da možeš verovati tri hiljade godina starim pričama?“

„Bolje da verujem njima nego nečemu što mi priča neko kao ti.“

„Kako god hoćeš“, odvrati mu ona, pa opet pogleda uspavane stražare. „Ako će ti pomoći da razumeš, štene, trebalo bi da znaš da mnogi misle kako ovakvi ljudi bivaju ubijeni tokom Preobraćivanja, a da onda nešto drugo preuzima njihova tela. Ima bar nekih koji to misle.“ To kaza, pa nestade.

Perin uzdahnu, pa skloni snoklin i premesti se na krov Cim se pojavi, Gaul se hitro okrenu i nategnu luk. „Jesi li to ti, Perine Ajbara?“

„Ja sam.“

„Pitam se bi li trebalo da zatražim neki dokaz“, odvrati Gaul i dalje zatežući tetivu. „Cini mi se da čovek ovde lako može da promeni izgled.“

Perin se nasmeši. „Nije sve u izgledu. Znam da imaš dva gai'šaina, jednog kojeg želiš i jednog kojeg ne želiš. Ni jedna ni druga izgleda neće da se ponašaju kako bi gai'šaini trebalo. Ako preživimo sve ovo, jedna se možda i uda za tebe.“

„Možda“, saglasi se Gaul spuštajući luk. „Ali izgleda da će pre biti ili obe ili nijedna. Možda je to kazna zbog toga što sam ih naterao da odlože koplja, mada to nije moj izbor već njihov." Odmahnu glavom. „Kupole više nema.“

Perin diže snoklin. „Nema.“

„Šta nam je sledeći zadatak?“

„Da čekamo“, odgovori Perin i sede na krov, „i da vidimo hoće li to što smo uklonili kupolu da privuče Koljačevu pažnju.“

„A šta ako ne bude tako?“

„Onda ćemo otići na sledeće mesto gde je verovatno da ćemo ga naći“, odgovori Perin češkajući se po bradi. „A to je gde god ima vukova za ubijanje.“

„Čuli smo te!“, viknu Kanler Androlu usred sevanja ognja. „Plamen me spalio ako nije istina! Bili smo u mojoj radnji na površini i čuli smo te kako preklinješ! Rešili smo da napadnemo - sada ili nikada.“

Tkanja su bleštala po prostoriji. Zemlja se cepala, a Vatra je sukala iz smera Taimovih ljudi na pozornici prema Dvorečanima. Seni pođoše preko prostorije, ogrnute svojim plaštovima koji se nisu ni zalelujali, vadeći mačeve iz kanija.

Androl se poguri, pa potrča od Kanlera prema Pevari, Džonatu i Emarinu, koji su bili pored zida. Kanler ga je čuo? Kapija koju je pokušao da otvori neposredno pre nego što ga je Taim digao u vazduh - mora da se otvorila, ali da je bila toliko mala da nije mogao da je vidi.

Opet može da otvara kapije - ali samo veoma male. Sta mu to vredi? Bilo je dovoljno da zaustavi Taimovu kobnu vatru, pomislio je stigavši do Pevare i ostalih. Njih troje nisu bili u stanju da se bore. On izatka kapiju, udarajući u onaj zid i gurajući...

Nešto se dogodilo.

Židje nestao.

Androl je na trenutak samo zgranuto sedeo. Uši su mu zvonile od grmljavine i tutnjave u toj odaji. Kanler i ostali borili su se veoma dobro, ali dvorečanski momci sukobili su se s dobro uvežbanim Aes Sedai i možda jednom od Izgubljenih. Padali su jedan po jedan.

Zida više nema.

Androl je lagano ustao, pa pošao prema središtu prostorije. Taim i njegovi stajali su na pozornici i borili se; tkanja koja su dopirala od Kanlera i njegovih momaka lagano su slabila.

Androl pogleda Taima i oseti silan, nesavladiv nalet besa. Crna kula pripada Aša’manima, a ne tom čoveku.

Vreme je da je Aša’mani povrate.

Androl zaurla i dižući ruke izatka kapiju. Moć pokulja kroz njega. Kao i uvek, njegove kapije pojaviše se brže nego kada ih bilo ko drugi otvara, veće nego što bi čovek njegove snage trebalo da može da ih načini.

Ova kapija bila je dovoljno velika da kroz nju prođe cela zaprega. Otvorio ju je tačno prema Taimovim usmerivačima, postavljajući je na mesto baš kada oni pustiše naredni mlaz smrtonosnih tkanja.

Kapija je bila svega nekoliko koraka daleko od njih, a otvorila se tačno iza njih.

Tkanja Taimovih žena i muškaraca uleteše u otvorenu kapiju - koja je lebdela ispred Androla kao da se vazduh zamreškao od toplote - a onda izleteše iza njih.

Tkanja ubiše sopstvene gospodare, spaljujući Aes Sedai, ubijajući Aša’mane i ono malo preostalih Mirdraala. Stenjući od naprezanja, Androl zaurla još više pa otvori malu kapiju preko konopaca kojima je Logan bio vezan, tako da ih preseče. Drugu kapiju otvori u podu ispod Loganove stolice, sklanjajući ga na mesto daleko od Crne kule - koje je, Svetlost dala, bezbedno.

Žena po imenu Hesalam dade se u beg. Dok je jurila kroz sopstvenu kapiju, Taim i još neki pođoše za njom. Ostali nisu bili tako pametni - jer je tren kasnije Androl otvorio kapiju širine poda i preostale žene i Aša’mane pustio da propadnu s visine od stotina i stotina stopa.