Sećanje na svetlost

33 Prinčev duvan

Perin je jurio Koljača preko neba. Skočio je s jednog uskomešanog srebrno-crnog oblaka, a Koljač se pred njime rastopio od brzine preko garavog neba. Vazduh je dobovao od munja i šibanja žestokog vetra. Perina su zasipali mirisi iza kojih nije bilo nikakvog smisla ni razuma. Blatište u tiru. Zagorela pita. Istrulelo smeće. Mrtvački ljiljan.

Koljač doskoči na oblak ispred Perina, pa se premesti - okrećući se za tren oka - s napetim lukom. Strela bi odapeta tako brzo da vazduh zapucketa, ali Perinu pođe za rukom da je odbije čekićem, pa i on doskoči na isti onaj gromonosni oblak gde i Koljač, zamišljajući čvrsto tle ispod sebe, a para od koje se olujni oblak sastojao postade čvrsta i opipljiva.

Perin jurnu napred kroz kovitlac tamnosive magle i napade. Sudariše se, a Koljač prizva štit i mač. Perinov čekić tukao je o štit prateći tutnjavu grmljavine. Prasak je sledio za svakim udarcem.

Koljač se okrenu da pobegne, ali Perinu pođe za rukom da zgrabi rub njegovog plašta. Kada Koljač pokuša da se premesti odatle, Perin zamisli da je on ostao tu gde je. Znao je da će tako biti. To nije bila mogućnost, već stanje stvari.

Obojica se na tren zamagliše pa se vratiše na oblak. Koljač zareža, pa zamahnu mačem iza leđa i odseče vrh svog plašta da bi se oslobodio. Okrenu se licem prema Perinu, pomerajuči se u stranu i oprezno držeći mač. Oblak je podrhtavao ispod njih, a blesak avetinjske munje obasjao je sumaglicu oko njihovih nogu.

„Štene, sve mi više ideš na živce“, reče mu Koljač.

„Nikada se nisi borio protiv vuka koji može da ti uzvrati udarac“, kaza mu Perin. „Ubijao si ih izdaleka. To je lako. Sada pokušaj da loviš plen koji ima zube, Koljaču.“

Koljač frknu. „Ti si kao dečak sa očevim mačem. Opasan, ali potpuno nesvestan kako se i zašto koristi oružje.“

„Videćemo ko...“, zausti Perin, ali Koljač skoči na njega isturajući mač. Perin se pribra, zamišljajući da je mač otupeo, da se vazduh zgusnuo kako bi ga usporio a da mu je koža postala toliko tvrda da može da odbije udarac tim oružjem.

Tren kasnije, Perin se zatetura kroz vazduh.

Budalo, pomisli. Toliko se usredsredio na napad da nije bio spreman kada je Koljač promenio tle pod njihovim nogama. Perin prolete kroz oblak ispunjen grmljavinom i izlete u prazno nebo, a vetar mu ponese odeću. On se pripremi za kišu strela koja će poći za njim iz oblaka. Koljač ume da bude tako predvidljiv...

Ali strela nije bilo. Perin je padao nekoliko trenutaka, pa je opsovao i okrenuo se samo da bi ugledao oluju strela kako hrli ka njemu s tla. Premestio se trenutak pre nego što one proleteše kroz mesto gde je on bio.

Perin se pojavi u vazduhu stotinak stopa odatle, i dalje padajući. Ispije ni pokušao da uspori pad, već je tresnuo o zemlju, povećavajući snagu svog tela kako bi ono moglo da se nosi s potresom. Tle puče, a prsten prašine razlete se oko njega.

Oluja bese sad daleko gora nego pre. Tle na tom mestu - nalaze se negde na jugu, gde je žbunje veliko, a zamršena loza raste uz drveće - bilo je ispucalo i rošavo. Munje su neprestano sevale i to tako često da je jedva mogao izbrojati do tri u razmaku između dve.

Kiše nije bilo, ali se krajolik mrvio. Čitava brda odjednom su se raspadala. Brdo koje se nalazilo neposredno s Perinove leve strane raspalo se kao ogromna hrpa prašine, a vetar je samo razneo zemlju i pesak.

Perin polete kroz nebo prepuno otpada, loveći Koljača. Da li se taj čovek opet premestio u Šajol Gul? Ne. Još dve strele sevnuše preko neba prema Perinu. Koljač je veoma vešt u tome da ih natera da zanemaruju vetar.

Perin odbi strele čekićem i pohrli u Koljačevom smeru. Ugleda tog čoveka na vrhu jedne stene kako skače u vazduh dok se tle mrvi oko njega.

Perin slete zamahujući čekićem, a Koljač se - naravno - premesti, pa čekić tresnu o kamen glasno kao udar groma. Perin zareža. Koljač je prebrz!

Ali i Perin je brz. Pre ili posle, jedan od njih će načiniti pogrešan korak. Jedan pogrešan korak biće dovoljan.

On ugleda Koljača kako beži odatle, pa pođe za njim. Kada Perin skoči s narednog brda, kamenje se rasturi iza njega i vetar ga ponese. Sara slabi, ali njegova volja je daleko jača sada kada je tu telom. Više ne mora da brine hoće li prejako ući u san i izgubiti samog sebe. Sada je ušao u san najjače što se može.

I tako je krajolik podrhtavao oko Perina dok se on kretao. Nakon sledećeg skoka on ugleda more pred sobom. Otišli su na jug dalje nego što je Perin shvatio. Jesu li u Ilijanu? Tiru?

Koljač doskoči na žal, gde su se talasi kršili o stenje; vetar je oduvao pesak, ako ga je tu uopšte i bilo. Zemlja kao da se vraćala u neko iskonsko stanje: trava se kidala, crnica odranjala, tako da su ostali samo kamen i talasi.

Perin doskoči pored Koljača. Više nije bilo premeštanja. Obojica su bili usredsređeni na bitku i na udarce čekićem i mačem. Metal je zvečao o metal.

Perin umalo da udari Koljača, ali njegov čekić samo očeša Koljačevu odeću. Začu psovku, ali već sledećeg trena Koljač se dizao iz čučnja s velikom sekirom u ruci. Perin se pribra i okrenu joj bok, učvršćujući kožu.

Sekira mu nije pustila krv, pošto je Perin bio pripremljen, ali jeste nosila veliku silu sa sobom. Udarac je bacio Perina nad more.

Koljač se pojavi iznad njega tren nakon toga i zamahnu onom sekirom. Perin ju je u padu zaustavio čekićem, ali silina udarca gurnula ga je naniže, prema površini okeana.

On zapovedi vodi da se povuče i ona poteče odatle komešajući se i peneći kao da je tera jak vetar. Perin se ispravi dok je padao dočekujući se na noge tako da ispod njega ispuca još mokro stenovito dno zaliva. Morska voda dizala se oko njega obrazujući kružni zid nekih tridesetak stopa visok.

Koljač se dočeka uz tresak blizu njega. Zadihao se od njihove naporne borbe. Dobro. Perinova iscrpljenost pokazala se tako što ga je nešto peklo duboko u mišićima.

„Drago mi je što si bio tamo“, reče Koljač dižući mač na rame, a štit mu nestade. „Silno sam se nadao da ćeš se ti umešati kada se pojavim da ubijem Zmaja.”

„Luk, šta si ti?“ oprezno upita Perin, premeštajući se u stranu tako da bude tačno naspram Koljača u kamenom krugu s vodenim zidovima. „Šta si zapravo ti?“

Koljač je pošao u stranu, sve vreme pričajući da bi - Perin je dobro znao šta on radi - uljuljkao svoj plen. „Znaš, video sam ga“, tiho reče Koljač. Mračnoga. Velikog gospodara, kako ga neki zovu. Oba izraza su neizmerno i skoro uvredljivo potcenjivanje.“

„Zar zaista misliš da će te on nagraditi?" podrugljivo mu reče Perin. „Kako ne shvataš da će te on odbaciti čim završi s tobom, kao što je odbacio mnoge druge?“

Koljač se zasmeja. „Je li odbacio Izgubljene kada su ga izneverili i završili zatočeni s njim u Rupi? Mogao je da ih sve pobije i da zadrži njihove duše u večitim mukama. Da li je to učinio?“

Perin nije odgovorio.

„Mračni se ne odriče korisnog oruđa“, nastavi Koljač. „Ako ga izneveriš, možda će te kazniti, ali on nikada ništa ne baca. On je kao dobra domaćica koja krije po dnu kotarica klupka zamršenog prediva i probušene čajnike, čekajući pravi trenutak da ih opet upotrebi za nešto. Tu grešiš, Ajbara. Puko ljudsko biće bi možda i uništilo oruđe koje je previše uspešno, iz straha da će ga ta alatka ugroziti. S Mračnim nije tako. On će me zaista nagraditi.“

Perin zausti da mu odgovori, a Koljač se premesti ispred njega kako bi ga napao, misleći da Perin ne obraća pažnju. Perin nestane i Koljačev udarac raseče samo vazduh. Čovek se munjevito okrenu i opet udari, ali Perin se premestio na suprotnu stranu. Mala morska stvorenja s mnogo udova vijugala su mu oko nogu, zbunjena time što se voda iznenada povukla. Nešto veliko i mračno plivalo je kroz senovitu vodu iza Koljača.

„Nisi mi odgovorio na pitanje“, primeti Perin. „Šta si ti?“

„Ja sam odvažan“, odgovori mu Koljač koračajući prema njemu. „I umoran sam od toga da se plašim. U životu postoje grabljivci i plen. Cesto se dešava da i grabljivci postanu hrana za nekoga drugog. Jedini način da se preživi u lancu ishrane jeste da se napreduje naviše i da se postane lovac.“

„Zato ubijaš vukove?".

Koljač mu uputi osmeh pun opasnosti, lica skrivenog u senci. Pošto je nebo bilo skriveno olujnim oblacima, a oko njih se dizali vodeni zidovi, na tom dnu bilo je polumračno - mada je neobična svetlost vučjeg sna prodirala i kroz to mesto, premda nekako prigušeno.

„Vukovi i ljudi su najbolji lovci na svetu“, tiho kaza Koljač. „Ako ih ubijaš, uzdižeš se iznad njih. Nismo svi mi bili povlašćeni odrastanjem u udobnom domu s toplim ognjištem i nasmejanom braćom i sestrama.“

Perin i Koljač kružili su jedan oko drugoga, senke su se pretapale jedna u drugu, a sevanje munja po nebu bleštalo je kroz vodu.

„Da znaš kakav sam život ja vodio“, nastavi Koljač, „počeo bi da zavijaš. Beznadežnost. Patnja... Ubrzo sam otkrio svoj put. Svoju moć. Ovde sam ja kralj.“

On preskoči razdaljinu između njih tako brzo da se činilo kao da se rastopio. Perin se spremi da zamahne, ali Koljač nije isukao mač. Udario je u Perina i obojicu ih bacio u vodeni zid. Oko njih je more penilo i komešalo se.

Tama. Perin stvori svetlost, nekako čineći da kamenje pod njegovim nogama blista. Koljač ga je jednom rukom držao za plašt a drugom zamahivao mačem u mračnoj vodi; za njegovim sečivom vukao se trag mehurova, iako se kretalo brzo kao da seče vazduh. Perin viknu, a mehurovi mu izađoše na usta. On pokuša da zaustavi Koljačev udarac, ali ruke su mu se pomerale kao da su obamrle.

U tom trenu zaleđenosti, Perin pokuša da zamisli da ga voda ne sputava, ali njegov um samo odbaci takvu pomisao. To nije prirodno. Ne može biti prirodno.

Obuzet očajem, pošto je Koljačev mač bio već dovoljno blizu da ga rani, Perin zaledi vodu oko obojice. To ga bezmalo smrvi, ali ipak zaustavi Koljača na dragoceni trenutak dok se Perin pribrao. Učini da njegov plašt nestane kako ne bi poveo Koljača sa sobom, pa se premesti odatle.

Perin se pojavi na stenovitoj plaži pored strmog brda napola urušenog morskom silom. Pade na sve četiri, boreći se za dah. Voda mu se slivala iz brade. Um mu je bio... obamro. Teško mu je bilo da zamišlja kako voda beži od njega, da bi se osušio.

Sta se to dešava?, pomislio je dok je drhtao. Oluja je besnela oko njega, tako da se kora kidala s debala, čije su grane već bile ogoljene. Tako je... umoran. Iznuren. Koliko li je vremena prošlo otkad je poslednji put spavao? U stvarnom svetu prošle su nedelje, ali nije moguće da je i tu prošlo isto toliko vremena, zar ne?

More kao da proključa i zapeni. Perin se okrenu. Nekako mu je pošlo za rukom da ne ispusti čekić dok mu se sve ono dešavalo, pa ga sada diže da bi se suočio s Koljačem.

Voda se i dalje penušala, ali ništa nije izlazilo iz nje. Iznenada, brdo iza njega rascepi se na dve polovine. Perin oseti kako ga nešto teško udari u rame. Pade na kolena i okrenu se, gledajući raspolućeno brdo i Koljača kako stoji s njegove druge strane i zateže luk.

Perin se očajnički premesti, a bol mu se rascveta u boku i čitavim telom.

„Jedino hoću da kažem da se bitke vode“, govorio je Mandevin, „a da mi nismo tamo.“

„Negde se uvek vode bitke“, odgovori Vanin naslanjajući se o zid ispred jednog skladišta u Tar Valonu. Faila ih je slušala s pola uva. „Mi smo se borili u dovoljno bitaka. Sve što ja hoću da kažem jeste da mi je drago što smo baš ovu bitku izbegli.“

„Ljudi umiru“, prekorno mu kaza Mandevin. „Vanine, ovo nije tek neka obična bitka. Ovo je ni manje ni više nego Tarmon Gai’don!“

„A to znači da nas niko ne plaća“, primeti Van.

Mandevin se zagrcnu. „Plaća... da se borimo u Poslednjo; bitki... Huljo jedna! Ovo je bitka za život.“

Faila se nasmeši, listajući beležnice sa stanjem zaliha. Dvojica Crvenruku stajala su pored dovratka dok su sluge s Plamenom Tar Valona na odeći tovarile Failin karavan. Iza njih se Bela kula uzdizala nad gradom.

Njihovo svađanje isprva joj je smetalo, ali to kako je Vanin zadirkivao drugog čoveka podsetilo ju je na Gilbera, jednog od saldejskih komornika njenog oca.

„Ma, Mandevine“, reče mu Vanin, „uopšte ne zvučiš kao najamnik! Šta ako te lord Met čuje!“

„Lord Met će se boriti“, odgovori Mandevin.

„Kada mora“, kaza Vanin. „Mi ne moramo. Vidi, ove potrepštine su od velike važnosti, zar ne? A neko mora da ih čuva, zar nije tako? I evo nas.“

„Meni samo nije jasno zašto smo mi potrebni za ovaj posao. Ja bi trebalo da pomažem Talmanesu da predvodi Družinu, a ti i tvoje protuve trebalo bi da čuvate lorda Meta...“

Faila skoro da je čula kraj te rečenice, svima već u mislima. Trebalo bi da čuvate lorda Meta od onih Seanšana.

Vojnici su u hodu prihvatili Metov nestanak i ponovno pojavljivanje kod Seanšana. Izgleda da i očekuju takvo ponašanje od „lorda“ Metrima Kautona. Sa Failom je bio odred od pedeset najboljih vojnika Družine, uključujući i kapetana Mandevina, poručnika Sendipa i nekoliko Crvenruku koje je Talmanes srdačno preporučio. Niko od njih ne zna da je njihova prava svrha da čuvaju Rog Valera.

Da je mogla, povela bi sa sobom desetostruko toliko vojnika, ali i pedeset vojnika je već previše sumnjivo. Tih pedeset su najbolje što Družina može da ponudi i neki su čak povučeni sa zapovedničkih položaja. To će morati da bude dovoljno.

Ne idemo daleko, pomislila je Faila prelazeći pogledom preko naredne stranice u beležnici. Mora da izgleda kao da je zabrinuta zbog stanja potrepština. Zašto toliko brinem!

Sve što mora jeste da odnese Rog na Merilorsko polje, sada kada se Kauton napokon pojavio. Već je vodila tri karavana s drugih mesta, u pratnji istih tih stražara, tako da njen trenutni zadatak ne bi delovao ni najmanje sumnjivo.

Namerno je odabrala Družinu. U očima većine ljudi, oni su samo plaćenici, pa samim tim najmanje važna jedinica u čitavoj vojsci - i vojnici kojima se najmanje može verovati. Međutim, iako se ona na sav glas žalila na Meta - možda ga ne poznaje dobro, ali dovoljno je slušala Perina kako priča o njemu - morala je priznati da su mu njegovi ljudi veoma odani. Ljudi koji nađu put do Kautona isti su kao on. Pokušavaju da beže od dužnosti i više vole da se kockaju i pijanče nego da rade nešto korisno. Međutim, kada to bude potrebno - svaki od njih boriće se za desetoricu.

Na Merilorskom polju, Kauton će imati valjane razloge da obiđe Mandevina i njegove ljude. Faila će mu u tom trenutku dati Rog. Naravno, ona sa sobom ima i neke pripadnike Ca Faile koji je čuvaju. Htela je da sa sobom ima neke ljude kojima može da veruje.

Laras - zdepasta nadzornica kuhinja u Tar Valonu - izađe iz skladišta i pripreti prstom nekim služavkama. Ta žena dođe do Faile, a za njom je išao vižljasti mladić koji je šepao i nosio izanđali kovčeg.

„Milostiva, nešto za tebe“, kaza Laras pokazujući taj sanduk. „Amirlin je lično ovo dodala u tvoj tovar. Mislim da je nešto u vezi s nekim njenim prijateljem iz domovine...“

„To je duvan Metrima Kautona“, odgovori Faila i namršti se. „Kada je saznao da Amirlin ima neku količinu dvorečanskog duvana, uporno je zahtevao da ga kupi.“

„Traži duvan u ovakvo vreme." Laras odmahnu glavom, brišići ruke o kecelju. „Sećam se ja tog momka. U svoje vreme, znala sam ja takve mladiće, koji se muvaju po kuhinji kao lutalice što mole za otpatke. Neko bi trebalo da nađe neki koristan posao koji bi on mogao da radi.“

„Radimo na tome“, odgovori Faila dok je Larasin sluga dizao sanduk u Failina kola. Faila se malo lecnu kada on samo pusti sanduk da padne, pa otrese ruke od prašine.

Laras klimnu, pa se vrati u svoje skladište. Faila dodirnu kovčeg. Mudraci tvrde da Sara nema osećaj za šalu. Sara i Točak jednostavno postoje; oni ne mare niti staju nekome na stranu. Međutim, Faila nije mogla a da se ne oseća kao da joj se odnekud Tvorac ceri. Pobegla je od kuće s glavom punom bahatih snova; bila je dete koje je mislilo da je u slavnoj potrazi s ciljem da nađe Rog.

Život joj je srušio te snove i naterao je da se sama digne na noge. Odrasla je i počela da obraća pažnju na ono što je zaista važno. A sada... sada je Sara, skoro potpuno nehajno, bacila Rog Valera pravo njoj u krilo.

Ona skloni ruku s kovčega, odbijajući da ga otvori. Ima ključ za njega, koji joj je uručen odvojeno iproveriće je li Rog zaista u kovčegu. Ali ne sada. Tek kada bude sama i kada se uveri da je bezbedna.

Pope se u kola i spusti noge na kovčeg.

„Ovo mi se i dalje ne dopada“, govorio je Mandevin pored skladišta.

„Tebi se ništa ne dopada“, odgovori mu Vanin. „Vidi, ovo što mi radimo jeste važno. Vojnici moraju da jedu.“

„Valjda je to tačno“, saglasi se Mandevin.

„Jeste!" dodade neki novi glas. Pridruži im se Harnan, još jedan Crvenruka. Faila je primetila da nijedan od njih trojice nije skočio da pomogne slugama s utovarom. „Hrana je predivna“, nastavi Harnan. „A ako je neko stručnjak za jelo, Vanine, to si svakako ti.“

Harnan je bio stamen čovek širokog lica i s jastrebom istetoviranim na obrazu. Talmanes se kleo u njega, tvrdeći da je on preživeo i „šestospratni pokolj" i Hinderstap, šta god to dvoje bilo.

„Harnane, to me je ranilo u srce“, javi se Vanin. „To me je duboko ranilo.“

„Čisto sumnjam“, kroz smeh odgovori Harnan. „Da bi ti bio ranjen, napad najpre mora da probije salo da bi stigao do mesa. Nisam siguran da su čak i troločki mačevi dovoljno dugi za tako nešto !“

Mandevin se grohotom nasmeja, pa njih trojica odoše nekud. Faila završi listanje poslednjih nekoliko stranica beležnice, pa poče da silazi sa kola i da zove Setejl Anan. Ta žena je imala ulogu njenog pomoćnika u rukovođenju tim karavanima. Ali dok je silazila s kola, Faila je primetila da nisu sva trojica vojnika Družine otišla odatle. Otišla su samo dvojica. Dežmekasti Vanin i dalje je stajao tu. Ugledala ga je, pa je zastala.

Vanin smesta ode prema nekim drugim vojnicima. Da li je on to drži na oku?

„Faila! Faila! Aravina kaže da je završila s proverom utovara. Faila, možemo da krenemo.“

Olver se žurno pope na sedište. Uporno je tražio da se pridruži karavanu, a pripadnici Družine ubedili su je da mu dopusti. Cak je i Setejl nagovestila da bi bilo pametno da ga povedu. Izgleda da su svi oni brinuli da će Olver nekako naći put do borbi ako neprestano ne paze na njega. Faila ga je nevoljno odredila za potrčka.

„Onda dobro“, reče Faila i vrati se na kola. „Možemo i da krenemo.“

Niz kola lagano krete. Sve vreme dok su izlazili iz grada pokušavala je da ne gleda kovčeg.

Takode je pokušavala da ne razmišlja o njemu, ali zbog toga su joj samo misli letele na drugu brigu. Na Perina. Videla ga je samo nakratko kada je vozila potrepštine u Andor. Upozorio ju je da će možda imati drugu dužnost, ali nije bio voljan da joj kaže o čemu je reč.

A sada je nestao. Postavio je Tama za domostrojitelja umesto sebe, prošao kroz kapiju za Šajol Gul - i nestao. Raspitivala se kod ljudi koji su

bili tamo, ali niko ga nije video nakon njegovog razgovora s Random.

Sve će biti u redu s njim, zar ne? Ona je vojnička kći i vojnička žena i zna da ne bi trebalo da se preterano brine. Ali čovek ne može a da ne brine makar malo. Upravo je Perin predložio nju za čuvara Roga.

Rasejano se zapitala je li on to učinio s namerom da je drži dalje od bojišta. Ako i jeste to uradio iz tog razloga, ne bi joj to previše smetalo, mada mu to nikada ne bi otvoreno saopštila. Zapravo, kada se sve ovo završi, nagovestiće mu da je uvređena, pa će videti kako će se on poneti. Njemu mora da bude jasno da ona neće pristati da bude mažena i pažena, pa makar njeno pravo ime govorilo nešto drugo.

Faila potera svoja kola, na čelu karavana, na Džualdski most, koji je vodio iz Tar Valona. Negde na pola puta most se zatrese. Konji zadžilitaše i zarzaše zabacujući glave, a Faila ih zaustavi i osvrnu se. Kada ugleda zgrade u Tar Valonu kako se njišu, ona se uveri da to ne podrhtava samo most, već da je reč o zemljotresu.

Drugi konji su poigravali i njištali, a kola su se tresla od podrhtavanja. „Gospo Faila, moramo da siđemo s mosta!“, viknu Olver.

„Ovaj most je predugačak da bismo uspeli da siđemo s njega pre nego što se ovo završi“, mirno odgovori Faila. Preživela je zemljotrese u Saldeji. „Bili bismo u većoj opasnosti da se povredimo ako sada počnemo da strmoglavo bežimo nego ako ostanemo ovde. Ovaj most su napravili Ogijeri. Verovatno smo bezbedniji ovde nego na zemlji.“

I zaista, zemljotres je prošao a da ni kamičak nije otpao s mosta. Faila povrati vlast nad konjima i opet ih potera. Svetlost dala da ni gradu nije pričinjena velika šteta. Ne zna da li su zemljotresi tu uobičajena pojava. Pošto je Zmajeva planina tako blizu, začelo se potresi odigravaju makar povremeno, zar ne?

Ipak, taj zemljotres ju je zabrinuo. Ljudi pričaju da zemlja postaje nepostojana i da tle ječi skoro kao što nebo puca od munja i gromova. Čula je više priča o sitnim pukotinama nalik na paučinu koje se javljaju u kamenu, crne kao noć, kao da se otvaraju u večnost.

Cim ostatak karavana izađe iz grada, Faila potera svoja kola pored nekih Najamničkih družina koje su čekale svoj red kod Aes Sedai za Putovanje. Faila nije mogla da zahteva prvenstvo prolaza, pošto mora izbeći da privlači pažnju sebe, i tako, ma koliko joj to kidalo živce, počela je da čeka.

Njen karavan bio je poslednji u redu tog dana. S vremenom je Aravina došla do Failinih kola, a Olver se pomerio na vozarskoj klupi da joj napravi mesta. Ona ga je potapšala po glavi. Mnogo žena se tako ponaša prema Olveru, a on zaista uglavnom deluje nevino. Međutim, Faila nije bila baš ubeđena u to. Pogleda ispod oka kada se Olver pribio uz Aravinu. Izgleda da Met ima jak uticaj na to dete.

„Milostiva, zadovoljna sam ovim karavanom“, kaza Aravina. „Sa ovim platnom, trebalo bi da imamo dovoljno tkanine da većinu naše vojske stavimo pod šatore. 1 dalje nam je potrebna koža. Znamo da je kraljica Elejna terala svoje ljude na naporan marš, pa ćemo sasvim sigurno dobiti zahteva za nove čizme.“

Faila rasejano klimnu glavom. Kapija se otvori ka Meriloru, pa ona ugleda vojske koje se i dalje prikupljaju. U poslednja dva dana, vojske su se lagano i šepajući vratile da zaleče svoje rane. Tri bojišta i tri nedaće različitih razmera. Svetlosti. Dolazak Šaranaca pokazao se razornim, kao i izdaja velikih kapetana - uključujući i Failinog rođenog oca. Vojske Svetlosti ostale su bez više od trećine vojnika.

Na Merilorskom polju zapovednici su razmatrali stanje stvari, a njihovi vojnici popravljali oklope i oružje, čekajući ono što će uslediti. Poslednji otpor.

„Takođe će nam biti potrebno još mesa“, govorila je Aravina. „Trebalo bi da predložimo da se u narednih nekoliko dana pošalju lovačke družine kroz kapije, kako bi se videlo šta može da se ulovi.“

Faila klimnu. Veliko je olakšanje to što je Aravina s njom. Mada je Faila i dalje primala izveštaje i obilazila komornike, pažnja koju je Aravina posvećivala svemu tome mnogo joj je olakšavala posao, kao da je ona neki dobar narednik što se stara da su njegovi vojnici u pravom stanju pred obilazak njihovog starešine.

„Aravina“, reče Faila, „ti nijednom nisi iskoristila neku kapiju da obiđeš svoju porodicu u Amadiciji.“

„Milostiva, tamo nema više ničeg za mene.“

Aravina je tvrdoglavo odbijala da prizna da je bila plemkinja pre nego što su je Šaidoi zarobili. Pa, makar se ne ponaša kao neki pređašnji gai’šaini - krotko i pokorno. Ako je Aravina rešila da svoju prošlost ostavi za sobom, Faila će joj drage volje pružiti tu priliku. To je najmanje što joj duguje.

Dok su one tako razgovarale, Olver je sišao s kola da priča sa svojim „čikama“ među Crvenrukama. Faila pogleda u stranu kada Vanin projaha s još dva izviđača Družine. Razdragano je razgovarao s njima.

Pogrešno tumačiš onaj njegov pogled, pomislila je Faila. Nema ničeg sumnjivog u vezi s tim čovekom; samo si usplahirena zbog Roga.

Ipak, kada je Harnan prišao da je pita je li joj nešto potrebno - neki pripadnik Družine to radi na svakih pola sata - pitala ga je za Vanina.

„Vanin?" upita Harnan iz sedla. „Dobar čovek. Milostiva, povremeno ume da kuka da ti uši otpadnu slušajući ga, ali nemoj da ti zbog toga postane mrzak. On nam je najbolji izviđač.“

„Ne mogu ni da zamislim kako“, odgovori ona. „Mislim, nije moguće da se on kreće ni brzo ni tiho sa onolikom telesinom, zar ne?“

„Milostiva, iznenadila bi se“, kroz smeh odgovori Harnan. „Volim da ga zadirkujem, ali zaista je vest.“

„Da li je s njim ikada bilo nekih muka oko poštovanja naređenja?“, upita Faila pokušavajući da bira reči. „Tuče? Krađa stvari iz tuđih šatora?“

„Vanin?" Harnan se zasmeja. „On hoće da pozajmi pljosku s rakijom, ako ga pustiš, pa da je vrati gotovo praznu. A istini za volju, možda je u prošlosti bio lopov, ali nikada ga nisam video da se tuče. On je dobar čovek. Ne moraš da se brineš zbog njega.“

Možda je u prošlosti bio lopov? Ali Harnan izgleda kao da više ne želi da priča o tome. „Hvala ti“, kaza mu ona - ali i dalje je bila zabrinuta.

Harnan je pozdravi prinoseći šaku glavi, pa odjaha. Prošlo je više od tri sata pre nego što je neka Aes Sedai došla da ih obradi. Beriša im je prišla, odmeravajući karavan oštrim okom. Bila je strogih crta lica i vitkog stasa. Ostale Aes Sedai koje su radile na tlu za Putovanje već su se vratile u Tar Valon, a sunce je klizilo prema obzorju.

„Karavan hrane i platna“, reče Beriša listajući Failinu beležnicu. „Koji se uputio za Merilorsko polje. Danas smo im poslali već sedam karavana. Zašto još jedan? Pretpostavljam da bi ovo više koristilo izbeglicama iz Kaemlina.“

„Merilorsko polje ubrzo će postati poprište velike bitke“, odgovori Faila, s velikom mukom se suzdržavajući da ne prasne. Aes Sedai ne vole kada neko viče na njih. „Čisto sumnjam da tamo možemo da pošaljemo previše potrepština,“

Beriša frknu. „Sto se mene tiče, ovo je previše." Ta žena kao da je stalno nezadovoljna i kao da je razdražena zbog toga što ne učestvuje u borbama.

„Amirlin nije saglasna s tobom“, odgovori Faila. „Molim te, otvori kapiju. Već je kasno." A ako hoćeš da pričaš o traćenju, zašto ne razmisliš o tome što ste me naterale da isteram ceo karavan iz grada i da čekam, umesto da ste mi otvorile kapiju iz dvorišta Bele kule?

Dvorana Kule želela je da se velike vojne jedinice ili karavani za snabdevanje kreću sa samo jednog tla za Putovanje, kako bi se bolje pazilo na to ko dolazi u Tar Valon i ko odlazi iz njega. Faila ne može da ih krivi zbog te predostrožnosti, bez obzira što je povremeno dovodi do ludila.

Cinovnici su činovnici, a Beriša je napokon poprimila izraz usredsređenosti pripremajući se da otvori kapiju. Ali pre nego što stiže da je izatka, tle se zatrese.

Ne opet, pomislila je .Faila uzdahnuvši. Pa, manji potresi obično slede nakon...

Niz crnih kristalnih klinova rascepi zemljište, štrčeči po deset ili petnaest stopa. Jedan klin proburazi konja nekog Crvenruke, rasipajući krv kroz vazduh kada probi i konja i konjanika.

„Mehur zla!“ začu se Harnan kako viče odnekud iz blizine.

Drugi kristalni klinovi - neki tanki kao koplje a drugi širine čoveka - rascepiše tle. Faila panično pokuša da zauzda svoje konje. Oni počeše da poigravaju i da se pomeraju u stranu, vrteći njena kola i skoro je oborivši sa sedišta dok je vukla uzde.

Svuda oko nje vladalo je ludilo. Klinovi su se u skupinama probijali kroz zemlju, a svaki od njih bio je oštar kao brijač. Jedna kola se rasprsnuše kada im kristali uništiše levu stranu. Hrana se prosu po uveloj travi. Neki konji pomahnitaše, pa se i druga kola prevrnuše. Kristalni klinovi nastaviše da rastu, pojavljujući se svuda po praznom polju. Vika se začu iz smera obližnjeg sela i s kraja mosta koji je vodio ka Tar Valonu.

„Kapija!“, vrisnu Faila, i dalje se boreći sa svojim konjima. „Otvaraj je!“

Beriša odskoči kada klinovi izroniše iz zemlje pored njenih nogu. Prebledelo ih pogleda, a Faila tek tada shvati da se nešto kreće u senovitim kristalima. Podsećalo je na dim.

Kristalni klin probi Beriši stopalo. Ona vrisnu i kleknu baš u trenutku kada crta svetla rascepi vazduh. Hvala Svetlosti, žena je održala tkanje i - naizgled lednički sporo - ta svetlosna linija se okrenula i u vazduhu se otvorila rupa dovoljno velika da kroz nju prođu kola.

„Kroz kapiju!“, viknu Faila, ali glas joj se nije čuo od larme. Kristali izroniše iz tla blizu njene leve strane, tako da joj se zemlja rasprsnu po licu. Konji joj poigraše, pa pođoše u galop. Umesto da se igra sa mogućnošću da u potpunosti izgubi vlast nad njima, Faila ih potera prema kapiji. Ali trenutak pre nego što prođoše, ona povuče uzde tako da se konji ukopaše u mestu.

„Kapija!“, viknu ostalima. Glas joj se opet izgubio, ali srećom su je Crvenruke čule i počele da ponavljaju njen povik, jašući niz red kola, hvatajući uzde i okrećući kola prema kapiji. Drugi ljudi podigoše one koji su bili bačeni na tle.

Harnan galopom prolete pored nje, noseći Olvera. Za njim su sledili Sendip, kojeg je s leđa držala Setejl Anan. Učestalost izbijanja kristala samo se uvećala. Jedan iskoči blizu Faile, a ona užasnuto shvati da onaj senoviti dim koji se u kristalima kreće ima svoj oblik. Bile su to prilike muškaraca i žena koji vrište, kao da su zarobljeni u kristalima.

Ona zgroženo ustuknu. Poslednj a ispravna kola protandrkaše kroz kapiju. Ubrzo će polje biti krcato kristalima. Neki zaostali pripadnici Družine pomogoše ranjenicima da se popnu u sedla, ali dvojica padoše kada kristali odjednom počeše da se šire u stranu. Vrenie je da se ide. Aravina prođe, pa zgrabi Failine uzde da je odvuče na bezbedno mesto.

„Beriša!” viknu Faila. Aes Sedai je klečala pored prolaza, a znoj joj se slivao niz bledo lice. Faila skoči sa sedišta, pa zgrabi ženu za rame dok je Aravina vukla kola kroz kapiju.

„Hajdemo!” viknu Faila Beriši. „Nosiću te.“

Žena se zatetura, pa pade na bok, držeći se za trbuh. Faila se lecnu kada shvati da joj krv lipti kroz prste. Beriša je zurila u nebo otvarajući usta, ali nikakav se zvuk nije čuo.

„Milostiva!" Mandevin dogalopira do nje. „Nije me briga kuda ovo vodi! Moramo da prođemo!“

„Šta...“

Ona ućuta kada je Mandevin zgrabi oko pasa i diže na konja, a obližnji kristali se rasprsnuše. On zagalopira kroz otvor, sve vreme je čvrsto držeći.

Kapija se trenutak kasnije zatvori. Faila se borila za dah dok ju je Mandevin spuštao na tle. Zurila je u mesto gde se nalazila kapija.

Njegove reči napokon joj dođoše do pameti. Nije me briga kuda ovo vodi... On je video nešto što ona, u svom strahu i želji da sve povede nekud gde je bezbedno, nije videla.

Kapija nije vodila na Merilorsko polje.

„Gde...“, prošapta Faila pridružujući se ostalima, koji su zurili u grozan krajolik. Velika vrućina, biljke prekrivene crvenim tačkama, ogavan vonj u vazduhu.

Oni su u Pustoši.

Avijenda je žvakala hrskave žitarice uvaljane s medom. Ukus im je bio veličanstven. Pošto su bili blizu Randa, hrana je prestala da im se kvari.

Ona pruži ruku da uzme čuturu s vodom, pa se pokoleba. U poslednje vreme, pila je mnogo vode. Ni u jednom trenutku nije zastala da razmisli o njenoj dragocenosti. Zar je već zaboravila nauke koje je stekla vraćajući se u Trostruku zemlju da bi posetila Ruidean?

Svetlosti, pomislila je prinoseći čuturu usnama. Koga je briga za to? Ovo je Poslednja bitka!

Sedela je na podu jednog velikog aijelskog šatora podignutog u dolini Takandar. Blizu nje je jela Melaina, Žena je sada bila blizu porođaja sa svojim blizancima, pa joj je trbuh nabrekao ispod haljine i šala. Baš kao što je Devicama zabranjeno da se bore dok su bremenite, i Melaini je bilo zabranjeno da učestvuje u opasnim radnjama. Dobrovoljno se javila da ode na Berelajnin položaj za lečenje u Majenu - ali je redovno proveravala kako se bitka odvija. Mnogi gai'šaini dolazili su kroz kapije da bi pomagali kako god mogu, mada su jedino mogli da nose vodu ili blato za zemljane bedeme za koje je Ituralde naredio da se podignu kako bi branioci imali makar nekakvu zaštitu.

Nekoliko Devica jelo je u njenoj blizini i razgovaralo znakovima. Avijenda je mogla da protumači pokrete njihovih prstiju, ali nije to radila. Tako bi samo poželela da im se pridruži. Postala je Mudra i odrekla se svog starog života. Međutim, to ne znači da se očistila od svake trunčice zavisti. Obrisala je svoju drvenu zdelu, pa ju je vratila u uprtnjaču, ustala i izašla iz šatora.

Noć je bila sveža. Ostao je jedan sat do zore i osećala se skoro kao da je u Trostrukoj zemlji. Avijenda pogleda planinu koja se dizala nad dolinom, Iako je još bio mrak, videla je jamu što vodi u nju.

Prošlo je mnogo dana otkad je Rand ušao tamo. Ituralde se prethodne noći vratio u logor s pričom da su ga zarobili vukovi i čovek koji je tvrdio da ga je Perin Ajbara poslao da otme velikog kapetana. Ituraldea su stavili pod oružanu stražu, ali on se nije bunio zbog toga.

Troloci čitav dan nisu napadali dolinu. Branioci su ih još zadržavali u prolazu. Senka kao da čeka nešto. Svetlost dala da to nije još jedan mirdraalski napad. Onaj prethodni skoro da je okončao svaki otpor. Avijenda je okupila usmerivače kada su Bezoki izronili da ubijaju ljude što su branili izlaz iz klanca; mora da su shvatili kako nije pametno to što su se otkrili u tako velikom broju, pa su pobegli u dubinu klisure kada je usmeravanje otpočelo.

Bilo kako bilo, ona je bila zahvalna na tom retkom trenutku predaha i gotovo spokoja između napada. Zurila je u onu rupu u planini, gde se Rand borio. Iz njenih dubina dopiralo je snažno dobovanje; moćno usmeravanje u talasima. Napolju je prosio nekoliko dana, ali koliko vremena je prošlo unutra? Dani? Sati? Minuti? Device koje čuvaju stazu što vodi do ulaza tvrde da na dužnosti budu samo četiri sata, ali da otkriju da je prošlo osam sati kada se spuste niz padinu.

Moramo da izdržimo, pomislila je Avijenda. Moramo da se borimo. Moramo da mu pružimo kolikogod vremena možemo.

Makar zna da je on još živ. Oseća to. Oseća i njegov bol.

Ona skrenu pogled.

Tada nešto primeti. Neka žena je usmeravala u taboru. Bilo je to slabašno, ali Avijenda se svejedno namrštila. U ovo doba, kada nema nikakve bitke, jedino usmeravanje trebalo bi da se odvija na tlu određenom za Putovanje, a ovo što ona oseća odigrava se u pogrešnom smeru.

Mrmrljajući sebi u bradu, ona krenu kroz logor. Verovatno je opet reč o nekoj vetrotragačici koja nije na dužnosti. One se smenjuju u skupini koja koristi Zdelu vetrova - i to neprestano - da bi zauzdavale oluju. To se radi na vrhu severnog zida doline i čuva ih veliki odred Morskog naroda. Moraju da odlaze tamo kroz kapije da bi se smenjivale.

Kada vetrotragačice nisu na dužnosti sa Zdelom, logoruju sa ostatkom vojske. Avijenda im je stalno ponavljala da im nije dopušteno da usmeravaju bez preke potrebe. Čovek bi pomislio da su u stanju da bolje vladaju sobom nakon svih onih godina koje su provele ne dozvoljavajući da Aes Sedai osete kako one koriste svoje moći! Ako bude uhvatila još jednu od njih da Jednom moći greje čaj, poslaće je Sorilei da joj ova očita bukvicu. To bi trebalo da je siguran logor.

Avijenda se odjednom ukoči. Usmeravanje ne dolazi od malog kruga šatora gde su vetrotragačice logorovale. Da li je ona to osetila neprijateljski upad? Neki Gospodar straha ili Izgubljeni verovatno bi pretpostavio da - u tako velikom logoru krcatom sa Aes Sedai, vetrotragačicama i Mudrima - niko neće primetiti neznatno usmeravanje koje se odigrava tu i tamo. Avijenda smesta čučnu pored obližnjeg šatora, izbegavši sjaj svetiljke okačene o motku. Opet usmeravanje i opet veoma slabašno. Krenu da se šunja napred.

Ako se ispostavi da ovo neko greje vodu za kupanje...

Kretala se po nabijenoj zemlji između šatora. Kada se još više približila, skinula je čizme i ostavila ih, pa izvukla bodež iz korica. Ne sme da prigrli Izvor da se ne bi otkrila svom plenu.

Logor zapravo nikada ne spava. Ratnici koji nisu na dužnosti ne mogu tu da dremaju. Iznurenost kopalja, uključujući i Device, počinje da biva velika nevolja. Svi se žale na košmare.

Avijenda nastavi da se šunja između šatora, izbegavajući one gde gori svetlo. Ovo mesto sve ih onespokojava, pa nije nimalo izmenađena što sluša o košmarima. Kako da ljudi spavaju mirno kada su tako blizu boravištu bračnoga?

Ona zna da Mračni zapravo nije u njihovoj blizini. Da Rupa nije takva. On ne živi tu; on postoji van Sare, u svom zatvoru. Ipak, pokušaj da se spava na tom mestu liči na pokušavanje da se spava dok ti ubica stoji pored kreveta držeći nož i razmišljajući o boji tvoje kose.

Eno, pomislila je i usporila. Usmeravanje je stalo, ali Avijenda je sada već blizu. Draghkarski napadi i opasnost da se Mirdraali noću ušunjaju u logor naveli su vođe da raštrkaju zapovednike po čitavom taboru, i da ih smeste u šatore koji se ne razlikuju od šatora običnih vojnika. Međutim, Avijenda je znala da taj šator pripada Darlinu Sisneri.

Darlin sada zvanično zapoveda bojištem, pošto je Ituralde pao. On nije vojskovođa, ali tairenska vojska sačinjava glavninu odbrane, a njihove najbolje jedinice sastoje se od Branitelja Kamena. Njihov zapovednik Tijera dobar je taktičar i Darlin sluša njegove predloge. Tijera nije veliki kapetan, ali jeste veoma pametan. On, Darlin i Ruark krojili su ratne planove nakon što je Ituralde pao.

Avijendi su u mraku skoro promakle tri prilike koje su čučale ispred nje, odmah pored Darlinovog šatora. Tiho su pokazivali nešto jedan drugome, a ona ih je slabo videla - čak ni njihovu odeću nije mogla jasno da vidi. Taman diže nož kada munja osvetli nebo i njoj se pruži bolji pogled na jednog od njih. Čovek je nosio veo. Aijel.

I oni su primetili uljeza, pomislila je prilazeći im i dižući ruku da je ne bi napali. „Osetila sam usmeravanje u blizini, a mislim da nije reč o nekoj od naših usmerivačica. Šta ste vi videli?“, obrati im se šapatom.

Trojica je pogledaše kao da su zatečeni, mada ona i dalje nije mogla da im razazna lica.

A onda je napadoše.

Avijenda opsova i odskoči kada njihova koplja sevnuše, a jedan baci nož na nju. Aijelski Prijatelji Mraka? Osećala se kao glupača. Trebalo je da zna.

Krenu da prigrli Izvor. Ako je u blizini neka Gospodarica straha, osetiće to što Avijenda radi, ali druge nema. Mora da preživi ovu trojicu.

Ali samo što Avijenda posegnu ka Jednoj moći, nešto se postavi između nje i Izvora. Štit izatkan njoj nevidljivim tkanjima.

Jedan od tih ljudi može da usmerava. Avijenda je na to odgovorila nagonski. Suzbila je strah, prestavši da se upire da dodirne Izvor i bacila se na najbližeg čoveka. Rukom je odgurnula njegovo koplje - zanemarujući bol kada joj je glava koplja zasekla rebra - pa ga je privukla i zarila mu nož u vrat.

Jedan od preostale dvojice opsova i Avijenda se odjednom nađe obmotana tkanjima Vazduha, tako da nije mogla ni da govori ni da se pomera. Bluza joj se natapala krvlju, pa joj se slivala niz ranjeni bok. Čovek kojeg je ubola grcao je i bacakao se po zemlji dok je umirao. Preostala dvojica nisu ni mrdnula da mu pomognu.

Jedan Prijatelj Mraka gipko pođe napred, skoro nevidljiv u tami. Privuče joj lice bliže sebi kako bi je zagledao, pa mahnu onom drugom. Veoma slabo svetlo pojavi se pored njih, tako da oni mogu bolje da je vide - i ona njih dvojicu. Nose crvene velove, ali ovaj pred njom je skinuo svoj veo da bi se borio. Zašto? Sta je sad pa to? Nijedan Aijel to ne radi. Da to nisu Šaidoi? Zar su se pridružili Senci?

Jedan uputi nekoliko znakova rukom drugom. Bio je to jezik znakova, ne kao onaj koji koriste Device, ali nešto slično tome. Drugi čovek klimnu.

Avijenda se upinjala da se oslobodi svojih nevidljivih stega. Usredsredi svu volju na onaj štit, grizući Vazduh kojim su joj usta bila zapušena. Aijel s njene desne strane - onaj viši, koji je verovatno držao njen štit - zastenja. Osećala se kao da prstima grebe ivicu skoro do kraja zatvorenih vrata, iza kojih se nalazi svetlo, toplota i moć. Ta vrata nisu htela ni da mrdnu.

Visoki Aijel prostreli je pogledom. Pusti da svetlost koju je prizvao zamre, tako da ih obgrli tama. Avijenda je čula kako vadi koplje.

U blizini se začuše koraci. To su čuli i crveni velovi pa se okrenuše. Avijenda je gledala koliko je mogla, ali nije uspela da razazna ko je to došao.

Ljudi su stajali nepomično.

„Sta je ovo?" začu se ženski glas. Kecuejn. Prilazila je sa svetiljkom u ruci. Avijenda se tržnu kada je čovek što je držao tkanja kojima je bila vezana povuče dublje u senku. Kecuejn je izgleda nije primetila, već je samo videla drugog čoveka koji se nalazio bliže stazi.

I on izađe iz senke, spuštajući veo. „Aes Sedai, učinilo mi se da sam čuo nešto blizu ovih šatora“, reče. Naglasak mu je bio čudan, blago pogrešan. Samo za dlaku. Neki mokrozemac ne bi ni uočio razliku.

Ovo nisu Aijeli, pomislila je Avijenda. Oni su nešto drugo. Um joj se borio da izađe na kraj s tom mišlju. Aijeli koji nisu Aijeli? Muškarci koji mogu da usmeravaju?

Muškarci koje mi šaljemo, užasnuto shvati ona. Kada se među Aijelima otkriju muškarci koji mogu da usmeravaju, šalju se da pokušaju da ubiju Mračnoga. Oni potpuno sami odlaze u Pustoš. Niko ne zna šta se nakon toga dešava s njima.

Avijenda opet poče da se otima, pokušavajući da načini neku buku - bilo kakvu - kako bi upozorila Kecuejn. Svi njeni pokušaji bili su zaludni. Visila je u vazduhu, u mraku, a Kecuejn nije čak ni gledala u njenom smeru.

„Pa, da li ste našli nešto?" upita Kecuejn.

„Ne, Aes Sedai.“

„Razgovaraću sa stražarima“, reče Kecuejn. Zvučala je nezadovoljno. „Moramo biti na oprezu. Ako neki Draghkar - ili, još gore, Mirdraal - uspe da se ušunja u logor, mogao bi da ubije na desetine ljudi pre nego što bude otkriven.“

Kecuejn se okrene da ode. Avijenda odmahnu glavom, dok su joj oči suzile od besa i očaja. Tako blizu.

Crveni veo koji je razgovarao s Kecuejn vrati se u senku i krenu da prilazi Avijendi. Kada munja sevnu, ona ugleda smešak na njegovim usnama, istovetan smešku čoveka koji ju je i dalje držao u vezama.

Crveni veo ispred nje izvadi nož iz korica, pa krenu da je uhvati. Ona je bespomoćno gledala taj nož dok ga je on prinosio njenom grlu.

Ona oseti usmeravanje.

Veze koje su je držale istog trena nestaše i ona pade na zemlju. Dok je padala, Avijenda je zgrabila tog čoveka za ruku u kojoj je držao nož, a on je razrogačio,oči. Mada je prigrlila Izvor, vođena sirovim mahnitim nagonom, ruke su joj se već kretale same od sebe. Uvrnula je tom čoveku zapešće, slamajući mu zglob gde se šaka spajala s rukom. Drugom šakom je uhvatila njegov nož, pa mu ga je zarila u oko kada je on zavrištao od bola.

Vrisak zamre. Crveni veo pade ispred nje a ona sa strepnjom pogleda prema drugome - koji ju je držao svojim tkanjima. On je ležao na zemlji - mrtav.

Boreći se za dah, ona potrča prema stazi i tu zateče Kecuejn.

„Veoma je jednostavno zaustaviti nečije srce“, obrati joj se Kecuejn, ruku prekrštenih ispod nedara. Delovala je nezadovoljno. „To je veoma blizu Lečenju, ali učinak je suprotan. Možda je to zlo, ali nikada mi nije bilo jasno kako bi to moglo da bude gore nego da se čovek jednostavno spali ognjem.“

„Kako?" upita Avijenda. „Kako si znala šta su oni?“

„Nisam ja neka napola školovana divljakuša“, odgovori Kecuejn. „Želela sam da ih oborim čim sam stigla, ali morala sam da se uverim pre nego što sam mogla da delam. Kada ti je onaj zapretio nožem - znala sam šta se dešava.“

Avijenda udahnu i izdahnu, pokušavajući da smiri divlje kucanje svog srca.

„Naravno, tu je bio i onaj drugi“, nastavi Kecuejn. „Onaj koji je usmeravao. Koliko aijelskih ratnika u tajnosti usmerava? Je li to jedinstven slučaj, ili ih je tvoj narod sve vreme skrivao?“

„Sta? Ne! Mi to ne radimo ili makar nismo radili." Avijenda nije sigurna šta će raditi sada kada je Izvor očišćen. Svakako bi trebalo da se prestane sa slanjem muškaraca da potpuno sami ginu u borbi protiv Mračnoga.

„Jesi li sigurna?" bezizražajno upita Kecuejn.

„Da!“

„Steta. To bi nam sada bilo od velike koristi." Kecuejn odmahnu glavom. „Ne bi me to iznenadilo, nakon što sam saznala za one vetrotragačice. Dakle, ovo su bili obični Prijatelji Mraka, a jedan od njih je krio svoju sposobnost usmeravanja? Šta su to noćas smerali?“

„Oni su sve samo ne obični Prijatelji Mraka“, tiho je odgovorila Avijenda dok je ispitivala leševe. Crveni velovi. Čovek koji je mogao da usmerava imao je zašiljene zube, ali druga dvojica nisu. Sta li to znači?

„Moramo da dignemo logor na uzbunu“, nastavi Avijenda. „Moguće da su ova trojica samo ušla a da ih niko nije zaustavio. Mnogi mokrozemski stražari izbegavaju da zaustavljaju Aijele. Pretpostavljaju da svi mi služimo Kar’a’karnu.“

Za mnoge mokrozemce - svi Aijeli su isti. Budale. Mada... da bude iskrena, Avijenda je morala da prizna da je i njen prvi nagon kada je ugledala te Aijele bio da ih vidi kao saveznike. Sta li se to desilo? Nema ni dve godine kako bi ona smesta napala kada bi ugledala nepoznate algai’d’sisvaije kako se šunjaju po njenom logoru.

Avijenda nastavi da pretražuje leševe - svako je imao nož, koplja i luk. Ništa što bi joj govorilo nešto posebno. Međutim, misli joj prošaptaše da joj je nešto promaklo.

„Usmerivačica“, iznenada kaza dižući pogled. „Aes Sedai, mene je privuklo to što sam osetila ženu kako usmerava. Jesi li to bila ti?“

„Nisam usmeravala sve dok nisam ubila ove ljude“, odgovori Kecuejn mršteći se.

Avijenda se spusti u borbeni stav, smesta se povlačeći u senku. Sta li će sledeće da otkrije? Mudre koje služe Senci? Kecuejn se namrštila dok je Avijenda dalje istraživala okolno područje. Prošla je pored Darlinovog šatora, ispred kojeg su se vojnici okupili oko svetiljaka tako da su bacali senke što su poigravale na šatorskom platnu. Prošla je pored vojnika u zbijenim odredima koji su nemo hodali logorskim stazama. Nosili su baklje, tako da nisu mogli da vide šta je u mraku.

Avijenda je čula tairenske zapovednike kako pričaju da je baš dobro što jednom u životu ne moraju da brinu da će stražari dremati na dužnosti. Zbog munja, troločkih bubnjeva koji dobuju u daljini i povremenih napada Nakota Senke što pokušavaju da se uvuku u logor... vojnici znaju da moraju biti na oprezu. Studenim vazduhom pronosio se miris dima i smrad od troločkih tabora.

Na kraju je digla ruke od lova i vratila se odakle je došla, zatekavši Kecuejn kako razgovara s jednim odredom vojnika. Avijenda samo što im nije prišla kada joj je pogled preleteo preko jednog zamračenog dela logora, a sva čula su joj se odjednom izoštrila. Iz onog mraka dopire usmeravanje.

Avijenda smesta poče da tka štit. Osoba u tami tkala je Vatru i Vazduh Prema Kecuejn. Avijenda pusti to tkanje i umesto toga napade Duhom, Jecajući neprijateljsko tkanje u trenu kada je bilo pušteno.

Avijenda začu psovku i tkanje ognja rascveta se prema njoj. Avijenda se pognu i tkanje joj prelete preko glave, šišteči na hladnom vazduhu. Talas vreline pređe preko nje. Njen neprijatelj iskoči iz senke - koje god tkanje da je koristila da bi se sakrila, u međuvremenu se raspalo - i Avijenda ugleda ženu protiv koje se ranije borila. Onu što beše ružna kao Trolok.

Žena zamače iza nekih šatora trenutak pre nego što se tle pocepa iza nje - Avijenda nije načinila to tkanje. Trenutak kasnije, ta žena se ponovo skalupi - kao što je ranije radila - i nestade.

Avijenda je oprezno stajala. Okrenula se da pogleda Kecuejn, koja joj je prišla. „Hvala ti“, nevoljno joj zahvali ta žena, „na tome što si poremetila ono tkanje.“

„Dakle, rekla bih da sam ti se sada odužila“, reče Avijenda.

„Odužila? Ni za stotinu godina, dete. Ali priznaću ti da sam ti zahvalna na tome što si se umešala." Namrštila se. „Ona žena je nestala.“

„Radila je to i ranije.“

„Nama nepoznat način Putovanja“, kaza Kecuejn delujući onespokojeno. „Nisam videla nikakve tokove Moći. Možda je reč o nekakvom ter'angrealu? To...“

Mlaz crvene svetlosti sevnu iznad prvih redova njihove vojske. Troloci napadaju. Avijenda istovremeno oseti usmeravanje u različitim delovima njihovog logora. Jedan, dva, tri... Okretala se u mestu, pokušavajući da oseti sve položaje iz kojih dopire usmeravanje. Izbrojala ih je pet.

„Usmerivači“, odsečno reče Kecuejn. „Na desetine njih.“

„Desetine? Ja sam osetila samo njih pet.“

„Većina njih su muškarci, budalasto dete“, odvrati Kecuejn i mahnu. „Idi i okupi ostale!“

Avijenda odjuri, dižući uzbunu na sav glas. Kasnije će morati da popriča s Kecuejn o tome što joj je naređivala. Možda. Kada neko „popriča" s Kecuejn, nakon toga se često oseća kao budala. Avijenda otrča u aijelski deo logora taman na vreme da vidi Amis i Sorileu kako ogrću šalove i gledaju nebo. Flin se istetura iz obližnjeg šatora, trepćući krmeljivim očima. „Muškarci?" upita. „Usmeravaju? Zar je to došlo još Aša'mana?“

„Malo verovatno“, odgovori mu Avijenda. „Amis, Sorilea, potreban mi je krug.“

One je pogledaše izvijajući obrve. Možda je ona sada jedna od njih i možda zapoveda oslanjajući se na Kar’a’karnovu vlast, ali ako bude podsećala Sorileu na to, završiće zakopana u pesku do grla. „Ako vam nije teško“, brzo dodade.

„Ti se pitaš, Avijenda“, odgovori joj Sorilea. „Otići ću da razgovaram sa ostalima i poslaću ih do tebe, da bi mogla da obrazuješ svoj krug. Mislim da ćemo napraviti dva, kao što si jednom predložila. Tako će biti najbolje.“

Ova je tvrdoglava kao Kecuejn, pomislila je Avijenda. Njih dve bi mogle da podučavaju i drveće strpljenju. Ipak, Sorilea nije snažna kada je o Moći reč - zapravo, jedva da može da usmerava - tako da bi bilo pametno koristiti se drugima, kako je predložila.

Sorilea poče da doziva druge Mudre i Aes Sedai. Avijenda je čekala sa strepnjom; već je čula vriske i grmljavinu kako dopiru iz doline. Mlazevi plamena poleteše u vazduh, pa padoše.

„Sorilea“, tiho reče Avijenda starijoj Mudroj dok su žene počinjale da prave krugove. „Upavo su me u logoru napala tri Aijela. Bitka koju ćemo upravo povesti - verovatno će u nju biti uključeni Aijeli koji se bore na strani Senke.“ Sorilea se odsečno okrenu i pogleda Avijendu pravo u oči. „Objasni.“

„Mislim da su to muškarci koje smo slali da ubiju Slepnika“, odgovori joj Avijenda.

Sorilea tiho zasikta. „Dete, ako je to tačno, onda će nam ova noć doneti veliki toh. Toh prema Kar’a’karnu, toh prema celoj zemlji.“

„Znam.“

„Javi mi“, reče joj Sorilea. „Ja ću okupiti treći krug; možda ću moći da nateram neke od vetrotragačica koje nisu na dužnosti da nam se pridruže." Avijenda klimnu, pa prihvati upravljanje krugom kada joj je bio uručen. S njom behu tri Aes Sedai koje su se zaklele na vernost Randu, kao i dve Mudre. Po njenom naređenju, Flin se nije pridružio krugu. Htela je da on motri na muškarce koji usmeravaju i da bude spreman da pokaže gde su, a to bi možda bilo nemoguće ako bi on bio u krugu.

Krenule su kao odred kopljosestara. Prolazile su pored skupina tairenskih Branitelja koji su navlačili uglačane oklopne prsnike preko tunika sa širokim prugastim rukavima. U jednom odredu je zatekla kralja Darlina kako izdaje naređenja urlajući na sav glas.

„Trenutak“, kaza ona ostalima i požuri do Tairenca.

„... sve njih!“, govorio je Darlin svojim zapovednicima. „Ne dozvolite da Prvi redovi oslabe! Ne smemo da dopustimo da se ona čudovišta probiju u dolinu!" Izgleda da ga je napad probudio, jer je bio odeven samo u čakšire i belu potkošulju. Jedan čupavi sluga držao je Darlinu kaput, ali kralj se samo okrenuo od njega, pošto je svu pažnju posvetio nekom glasniku.

Kada Darlin ugleda Avijendu, smesta joj mahnu da priđe. Sluga samo nzdahnu i spusti kaput.

„Digao sam ruke od toga da će nas noćas napasti“, reče Darlin pa baci Pogled ka nebu. „Ili, bolje reći - jutros. Izviđački izveštaji potpuno su zbunjujući. Osećam se kao da me neko bacio u kokošarnik pun ludih pilića i rekao da uhvatim jedno jedino s jednim crnim perom.“

„Ti izveštaji“, obrati mu se Avijenda, „pominju li aijelske muškarce koji se bore na strani Senke? Možda i usmeravaju?“

Darlin je oštro pogleda. „Je li to istina?“

„Da.“

„A Troloci napadaju iz sve snage, pokušavajući da se probiju u dolinu“, reče Darlin. „Ako ti aijelski Gospodari straha počnu da napadaju naše vojnike, nećemo imati ama baš nikakve izglede da preživimo ako ih vi ne zadržite.“

„Krenule smo“, odgovori mu Avijenda. „Pozovi Amis i Kecuejn da otvore kapije. Ali moram da te upozorim - zatekla sam jednog Gospodara straha kako se šunja pored tvog šatora...“

Darlin preblede. „Baš kao Ituralde... Svetlosti, nisu me ni dirnuli. Kunem se. Ja...“ Uhvati se jednom rukom za glavu. „Kome možemo da verujemo, ako ne možemo da verujemo sopstvenim umovima?”

„Moramo ples kopljima pojednostaviti što je više moguće“, odgovori Avijenda. „Idi kod Ruarka i okupi svoje vođe. Zajedno pripremite suočavanje sa Senkom i nemojte dopustiti da jedan čovek upravlja celom bitkom - a kada odredite svoje planove, nemojte ih menjati.“

„To može da dovede do nedaća”, primeti Darlin. „Ako ne budemo prilagodljivi...“

„A šta mora da se menja?“, sumorno upita Avijenda. „Branimo položaj. Iz svih snaga - branimo položaj. Ne uzmičemo. Ne pokušavamo ništa preterano pametno. Samo branimo.“

Darlin klimnu glavom. „Narediću da se otvore kapije i da Device odu na one padine. One mogu da uklone Troloke koji zasipaju strelama naše momke. Možete li vi da izađete na kraj s neprijateljskim usmerivačima?“

„Da.“

Avijenda se vrati svom krugu, pa poče da povlači njihovu moć. Sto čovek više Jedne moći drži u sebi, to je teže odseći ga od Istinskog izvora. Ona namerava da upije u sebe toliko Moći da više niko neće moći da je odvoji od nje.

Bespomoćnost. Mrzi da se oseća bespomoćno. Osećala je kako bes zbog onog što joj se desilo sve više raste u njoj, pa je povela svoju družinu prema najbližem izvoru muškog usmeravanja koji je Flin mogao da otkrije.