Sećanje na svetlost

44 Dvojica zanatlija

erina je probudilo nekakvo šuštanje. On oprezno otvori oči i vide da se nalazi u nekoj mračnoj sobi.

Berelajnin dvor, setio se. Zvuk talasa koji je dopirao spolja postao je tiši, a galebovi su zanemeli. U daljini je tutnjala grmljavina.

Koje li je vreme? Po mirisu u vazduhu on bi rekao da je jutro, ali napolju je još mračno. Bilo mu je teško da razabere mračni obris koji se kretao kroz sobu prema njemu. Sav se napeo sve dok nije osetio miris.

„Čijad?“ upita on pridižući se da sedne.

Aijeli se ne štrecaju, ali sudeći po tome kako se samo ukopala u mestu, izgleda da ju je on ipak iznenadio.

„Ne bi trebalo da sam ovde“, prošapta ona. „Nategla sam svoju čast do same ivice onoga što bi trebalo da je dopušteno.“

„Čijad, ovo je Poslednja bitka“, odgovori joj Perin. „Dozvoljeno ti je da pomeriš neke granice... pod pretpostavkom da nismo već pobedili.“

„Bitka kod Merilora jeste dobljena, ali veća bitka - ona u Takandaru - i dalje se vodi.“

„Moram da se vratim na posao“, kaza joj Perin. Bio je samo u donjem rubju. Nije dozvolio da mu to smeta. Jedna Aijelka kao što je Čijad ne bi ni pocrvenela na to. On zbaci ćebe sa sebe.

Nažalost, duboka iznurenost koja ga je prožimala do srži samo je malčice iščilela. „Zar mi nećeš reći da ostanem u krevetu?" upita on umorno tražeći košulju i čakšire. Bili su skalupljeni u podnožju kreveta, zajedno sa njegovim čekićem. Morao je da se osloni na dušek dok je išao tamo. „Zar mi nećeš reći da nemam šta da tražim u bitki dok sam ovako umoran? Sve i jedna žena koju poznajem izgleda da misli kako joj je to jedna od glavnih dužnosti.“

„Shvatila sam“, zajedljivo odgovori Čijad, „da isticanje gluposti muškarce čini samo još glupljim. Sem toga, ja sam gai'šain. Tako nešto mi ne priliči.“

On je pogleda i mada u mraku nije mogao da je vidi kako crveni, po njenom mirisu znao je da se oseća posramljeno. Ona se baš i ne ponaša kao gai'šain.

„Trebalo je da vas Rand sve oslobodi vaših zaveta.“

„On nema tu moć“, ljutito odbrusi ona.

„Sta će vam čast ako Mračni dobije Poslednju bitku?" prasnu Perin navlačeći čakšire.

„Čast je sve“, tiho mu kaza Čijad. „Vredna je smrti, vredna je čitavog sveta. Ako nemamo časti, bolje je da izgubimo.“

Pa, valjda ima nekih stvari za koje bi on isto to rekao. Naravno, ne bi to rekao za nošenje glupih belih odora - ali on ne bi uradio neke stvari koje su Beli plaštovi radili pa ni da od toga zavisi ceo svet. Nije je više pritiskao zbog toga.

„Zašto si ovde?" upita je on navlačeći košulju.

„Gaul“, odgovori mu Čijad. „Je li on...“

„O, Svetlosti!“, ote se Perinu. „Trebalo je da ti ranije kažem. Čijad, u poslednje vreme mozak mi je zarđao kao staro gvožđe. Bio je dobro kada sam ga ostavio. I dalje je u snu, a vreme tamo gde je on protiče daleko sporije. Po njegovom vremenu prošlo je verovatno svega jedan sat ili tako nešto, ali moram da se vratim po njega.“

„U tvom stanju?" upita ga ona ne obraćujući pažnju na činjenicu da je kazala kako ga neće grditi zbog toga.

„Ne“, odgovori Perin i sede na krevet. „Poslednji put umalo da nisam ostao bez glave na ramenima. Potrebno mi je da me neka Aes Sedai izleći od umora.“

„To je opasno“, primeti Čijad.

„Opasnije nego da pustim Randa da umre?" upita Perin. „Opasnije nego da ostavim Gaula bez saveznika u Svetu snova, da sam štiti Kar’a’karna?“

„S njim jeste verovatno da će se ubosti sopstvenim kopljem ako ga neko ostavi da se bori sam“, kaza Čijad.

„Nisam mislio...“

„Ćuti, Perine Ajbara. Pokušaću." Ona ode a njena odeća zašušta.

Perin se zavali na krevet trljajući oči dlanovima. Bio je daleko sigurniji u sebe kada se poslednji put borio protiv Koljača, ali opet je pretrpeo neuspeh. Stisnu zube nadajući se da će se Čijad ubrzo vratiti*

Nešto se kretalo ispred sobe. On se okrenu i opet diže u sedeći položaj.

Jedna velika prilika ispuni dovratak, a onda skide šešir sa svetiljke. Gazda Luhan bio je građen kao nakovanj, nabijenog i mišićavog gornjeg dela tela i ruku nabreklih od mišića. Perin ga je zamišljao bez toliko sedih u kosi. Gazda Luhan je ostario, ali nije postao nejak. Perin čisto sumnja da će se to njemu ikada desiti.

„Lorde Zlatooki?“, obrati mu se on.

„Svetlosti, molim te, gazda Luhane“, odgovori mu Perin, „bar bi ti trebalo da me slobodno oslovljavaš po imenu. Ako ne već sa onaj moj bezvredni šegrt"

„De, de“, kaza mu gazda Luhan ulazeći u sobu. „Mislim da sam te tako samo jednom nazvao.“

„Kada sam polomio novo sečivo za kosu gazda Al’Mura“, reče Perin smešeći se. „Bio sam uveren da ću uraditi posao kako treba.“

Gazda Luhan se zasmeja, pa zastade pored Perinovog čekića - koji je i dalje bio na stolu u podnožju kreveta - i dodirnu ga vrhovima prstiju. „Postao si majstor ovog zanata." Gazda Luhan sede na stoličicu pored kreveta, „Kao jedan zanatlija drugom - moram da ti kažem da sam zadivljen. Mislim da ja nikada ne bih mogao da napravim nešto tako dobro kao taj čekić.“

„Ti si iskovao sekiru.“

„Valjda jesam“, odgovori on. „To nije bila lepa stvar. To je bila stvar za ubijanje.“

„Ponekad mora i da se ubija.“

„Da, ali to nikada nije prelepo. Nikada.“

Perin klimnu. „Hvala ti - na tome što si me pronašao i što si me doveo ovamo. Hvala ti što si me spasao.“

„Sine, to je bilo iz čistog sebičluka!" odgovori mu gazda Luhan. „Ako se izvučemo iz svega ovoga, to će biti samo zahvaljujući vama momcima, pazi šta ti kažem." On odmahnu glavom, kao da ne može da poveruje u to. Makar jedan čovek njih trojicu pamti kao mladiće - koji su, makar u Metovom slučaju, najčešće bili u nekakvim nevoljama.

Zapravo, pomislio je Perin, prilično sam siguran da je Met i dalje najčešće u nevoljama. Makar se trenutno ne bori već razgovara s nekim Seanšanima, ako je verovati uskomešanim bojama koje su se skrasile u sliku.

„Čijad kaže da je bitka kod Merilora završena?“, upita Perin.

„Jeste“, kaza gazda Luhan. ,Ja sam došao da donesem neke naše ranjenike* Trebalo bi da se ubrzo vratim kod Tama i Abela, ali hteo sam da proverim kako si.

Perin klimnu. Ono cimanje u njemu... sada bese snažnije nego ikada. On je Randu potreban. Rat nije okončan. Ni izbliza.

„Gazda Luhane“, sa uzdahom kaza Perin. „Napravio sam grešku.“

„Grešku?“

„Iznurio sam se do krajnjih granica“, objasni Perin. „Previše sam se naprezao." Stisnu šaku u pesnicu i tresnu ugao kreveta. „Gazda Luhane, trebalo je da budem pametniji. Stalno to radim. Previše se naprežem, pa sam sutradan beskoristan.“

„Perine, sine?“ reče mu gazda Luhan naginjući se prema njemu. „Danas se više brinem zbog toga što sutradan možda neće postojati.“

Perin ga pogleda i namršti se. „Ako je ikada bio trenutak da se naprežeš, onda je to sada“, objasni mu gazda Luhan. „Dobili smo jednu bitku, ali ako Ponovorođeni Zmaj ne pobedi u svojoj... Svetlosti, mislim da nisi ti načinio nikakvu grešku. Ovo nam je poslednja prilika za nakovnjem. Ovo je jutro kada treba da isporučimo onaj veliki posao. Danas jednostavno moraš da radiš dok se to ne završi.“

„Ali ako se srušim...“

„Onda si dao sve od sebe.“

„Mogao bih da pretrpim neuspeh zato što mi nestane snage.“

„Onda to makar neće biti zato što si se suzdržavao. Znam da ovo zvuči loše i možda grešim, ali... pa, sve što ti pričaš dobar je savet kada je reč o nekom običnom danu. Ovo nije običan dan. Ne, Svetlosti mi, nije.“

Gazda Luhan uze Perina za ruku. „Ti možda u sebi vidiš čoveka koji dopušta sebi previše, ali to nije čovek kakvog ja vidim. Perine, u tebi vidim nekoga ko je naučio da se obuzdava. Gledao sam te kako izuzetno nežno držiš šoljicu za čaj, kao da se bojiš da ćeš je slomiti svojom snagom. Video sam te kako se rukuješ sa čovekom, pažljivo ga držeći i ne stežući ruku previše jako. Gledao sam te kako paziš dok hodaš da ne bi gurnuo nekoga ili nešto oborio.

Sine, dobro je što si to naučio. Obuzdavanje ti je bilo potrebno. Ali sada u tebi vidim dečaka koji je izrastao u čoveka koji ne zna kako da preskoči te prepreke. Vidim čoveka koji je prestravljen od toga šta će se dogoditi ako se samo malo razulari. Shvatam da ti to radiš zato što se bojiš da ćeš nekoga povrediti. Ali Perine... vreme je da prestaneš da se suzdržavaš.“

„Ne suzdržavam se, gazda Luhane“, pobuni se Perin. „Zaista, časna reč.“

„Je li tako? Pa, možda si u pravu." Gazda Luhan je odjednom zamirisao kao da je posramljen. „Vidi me samo. Ponašam se kao da su to moja posla. Perine, ja ti nisam otac. Žao mi je.“

„Ne“, reče Perin kada gazda Luhan ustade da ode. „Više nemam oca.“ Gazda Luhan ga pogleda s bolom u očima. „To što su oni Troloci učinili...“

„Moju porodicu nisu pobili Troloci“, tiho mu kaza Perin. „Bio je to Padan Fejn.“

„Šta? Jesi li siguran?“

„To mi je kazao jedan Beli plašt“, objasni Perin. „Nije lagao.“

„Vidi ti to“, promrmlja Luhan. „Fejn... on je i dalje tamo negde, zar ne?“

„Da“, odgovori Perin. „On mrzi Randa. A tu je i još jedan čovek. Lord Luk* Sećaš li ga se? Naređeno mu je da ubije Randa. Mislim... mislim da će obojica pokušati da ga ubiju pre nego što se sve ovo završi.“

„Onda ćeš morati da se postaraš da oni u tome ne uspeju, zar ne?“

Perin se nasmeši pa se okrenu prema koracima koji se začuše ispred sobe. Trenutak kasnije, Čijad uđe, a on nanjuši da je razdražena zbog toga što ju je čuo dok je dolazila. Bain uđe za njom, još jedna prilika potpuno u belom. A za njima... Masuri. Nije to bila Aes Sedai koju bi on odabrao. Perin stisnu usne.

„Ne voliš me“, reče mu Masuri. „Znam to.“

„Nikada to nisam rekao“, odgovori Perin. „Ti si mi bila od velike pomoći na našim putovanjima.“

„Ali ti mi i dalje ne veruješ - no to sada nije bitno. Želiš da ti se vrati snaga, a ja sam verovatno jedina koja je spremna da to učini za tebe. Mudre i Žute verovatno bi te izdevetale kao malo dete zbog toga što želiš da odeš,“

„Znam“, odgovori Perin sedeći na krevetu. Na trenutak je oklevao. „Moram da znam zašto si se sastajala sa Mašemom meni iza leđa.“

„Došla sam da bih ispunila molbu“, odgovori Masuri, a po njenom mirisu bi se reklo da joj je njegovo pitanje smešno, „a ti mi kažeš da mi nećeš dozvoliti da ti učinim uslugu ako ne odgovorim na tvoja propitivanja?“

„Masuri, zašto si to učinila?“, ponovi Perin. „Da čujem.“

„Nameravala sam da ga iskoristim“, odgovori vitka Aes Sedai.

„Da ga iskoristiš?“

„Uticaj nad osobom koja sebe naziva Zmajevim Prorokom mogao bi biti od koristi." Mirisala je posramljeno. „Lorde Ajbara, bilo je to drugo vreme. Pre nego što sam te upoznala. Pre nego što te je bilo ko od nas upoznao.“

Perin zagunđa.

„Bila sam glupa“, nastavi Masuri. „Jesi li to hteo da čuješ? Bila sam glupa, ali sam se naučila pameti.“

Perin je pogleda, pa uzdahnu i pruži joj ruku. To je i dalje odgovor jedne Aes Sedai, ali ipak jedan od najjasnijih odgovora koje je od njih u životu čuo* „Uradi to“, reče joj. „I hvala ti.“

Ona ga uze za ruku, a on oseti kako njegov umor isparava - oseti kako mu se umor potiskuje kao stari prekrivač što se gura u mali sanduk* Perin se osećao osveženo i osnaženo. Opet moćno. Skoro da skoči iz kreveta.

Masuri klonu, pa onda ona sede na krevet. Perin ispruži ruku i zagleda se u pesnicu. Osećao se kao da može da izazove bilo koga, pa čak i Mračnoga. „Osećaj je predivan.“

„Rečeno mi je da sam izvrsna kada je reč o ovom tkanju“, primeti Masuri. „Ali pazi se. To...“

„Da“, prekide je Perin. „Znam. Telo je i dalje umorno - ja to samo ne mogu da osetim.“

Kada malo bolje razmisli o tome, taj poslednji deo baš i nije u potpunosti tačan. On može da oseti taj umor, kao guju koja se krije duboko u svojoj rupi, vreba i čeka. Taj umor će ga s vremenom opet progutati.

To znači da on mora da završi svoj posao pre toga. Duboko udahnu, pa pozva svoj čekić. Čekić se nije ni mrdnuo.

Naravno, pomislio je. Ovo je stvaran svet, a ne vučji san. On priđe stolu pa gurnu držalje čekića kroz remenje na pojasu, ono koje je napravio da nosi veći čekić. Okrenu se da pogleda Čijad, koja je stajala pored dovratka; osećao je po mirisu da je i Bain tamo. „Naći ću ga“, kaza im Perin. „Ako je ranjen, dovešću ga ovamo.“

„Uradi tako“, odgovori mu Čijad, „ali nećeš nas zateći ovde.“

„Idete na Merilor?“, iznenađeno upita Perin.

Čijad klimnu. „Neki od nas potrebni su da dovedu ranjenike na Lečenje. Gai’šaini nikada nisu radili tako nešto, ali možda to ovoga puta možemo.“

Perin klimnu, pa sklopi oči. Zamislio je da je blizu sna i da tone. Vreme koje je proveo u vučjem snu izoštrilo mu je um. Ako se usredsredi, može da zavara sebe. To ne menja svet oko njega, ali menja njegov pogled na svet.

Da... tone sve bliže snu... i pred njim se ukazuje staza. Skrenuo je putem koji vodi prema vučjem snu u telu i začuo samo nagoveštaj oštrog uzdaha od Masuri kada oseti kako se premešta između svetova.

On otvori oči i nađe se na putu vetra koji ga je silovito šibao. Stvorivši oko sebe džep mirnog vazduha, dočekao se na tle osnaženim nogama. Od Berelajnine palate na toj strani ostalo je svega nekoliko naherenih zidova. Jedan od njih se razruši, a kamenje popuca pre nego što ga vetrovi rasuše po nebu. Grad iza dvora gotovo da je potpuno nestao i samo su hrpe kamenja tu i tamo nagoveštavale da su na tom mestu nekada stajale zgrade. Nebo je stenjalo kao metal koji se krivi.

Perin prizva čekić u ruku pa poslednji put krenu u lov.

Tom Merilin je sedeo na jednom velikom čađavom kamenu, pušio lulu i gledao svet kako se okončava.

On se pomalo razume u to kako da nađe najbolje mesto s kojeg da posmatra predstavu. Po njegovoj slobodnoj proceni, to je bilo najbolje sedište na svetu. Njegov kamen nalazio se neposredno uz ulaz u Jamu usuda, dovoljno blizu da može da proviri i vidi nešto od igre svetlosti i senke u toj pećini samo ako se nagne i začkilji. Baci pogled. Ništa se nije promenilo.

Moiraina, samo se čuvaj tamo, pomislio je. Molim te.

Takođe je bio dovoljno blizu ivici putanje s koje se pružao pogled na dolinu ispod planine. Pućkao je lulu i gladio brkove.

Neko ovo mora da zabeleži. On ne može da sve vreme brine za nju. I tako je kopao po umu tražeći prave reći da opiše to što vidi. Odbacio je reći kao što su „epski" i „dramatično". Izlizale su se od preterane upotrebe.

Vetar je duvao dolinom gužvajući kadinsor Aijela koji su se borili protiv neprijatelja s crvenim velovima. Munje su sevale i tukle po redovima Zmajuzakletih koji su branili prilaz ulazu u pećinu. Ti bleskovi bacali su ljude u vazduh, ali onda su munje počele da tuku po Trolocima. Oblaci su se tako smenjivali dok su vetrotragačice ovladavale vremenom, a onda Senka preotimala vlast od njih. Nijednoj strani još nije pošlo za rukom da dugo zadrži prednost.

Ogromne mračne zveri s lakoćom su divljale po dolini i ubijale kako stignu. Psomraci nisu ginuli iako je svakoga od njih napadalo na desetine ljudi. Desna strana doline bila je prekrivena gustom maglom koju, iz nekog razloga, vetar nije doticao.

„Klimaktičnopomislio je Tom grizući lulu. Ne. To je previše očekivano. Ako koristiš reči koje ljudi očekuju, postaće im dosadno. Velike balade moraju da budu neobične.

Neočekivane. Kada ljudi počnu da od tebe očekuju neke stvari - kada počnu da predviđaju tvoje kitnjaste umetke, da traže loptu koju si krišom sakrio ili da se smeše pre nego što stigneš do obrta u priči - vreme je da skineš plašt, da se još jednom pokloniš i odeš s pozornice. Na kraju krajeva, to bi najmanje očekivali od tebe kada sve ide kako treba.

On opet proviri u tunel. Naravno, ne može da je vidi. Predaleko je. Ali zahvaljujući vezi, može da je oseća.

Odlučno i rešeno, ona nepokolebljivo gleda pravo u kraj sveta. Nije mogao da se ne nasmeši.

U dolini ispod njega, bitka se odvijala kao mlevenje mesa, kidajući i ljude i Troloke u čereke. Aijeli su se borili na rubovima bojišta, protiv svojih rođaka koji su potpali pod Senku. Cinilo se da su ravnopravni - ili su to makar bili pre nego što su psomraci stigli.

Ali ti Aijeli su neumorni. Kao da se uopšte ne zamaraju, mada je prošlo... Tom nije mogao da tačno oceni koliko je vremena prošlo. Spavao je možda pet ili šest puta otkad su stigli u Šajol Gul, ali nije znao da li to znači da je prošlo isto toliko dana. Zagledao se u nebo. Od sunca nije bilo ni traga, mada je usmeravanje vetrotragačica - i Zdele vetrova - prizvalo velike bele oblake da se zariju u one crne. Izgledalo je kao da i oblaci vode sopstvenu bitku, sliku u ogledalu bitke koja se odvija na zemlji. Crno naspram belog.

„Kobno"?, pomislio je. Ne, to nije prava reč. Sastaviće on baladu od svega toga. Rand to zaslužuje. A zaslužuje i Moiraina. Ovo će biti njena pobeda koliko i njegova. Potrebne su mu reči. Prave reči.

Tražio ih je slušajući kako Aijeli tuku kopljima o štitove dok jure u bitku. Tražio je reči slušajući vetar kako zavija u tunelu i osećajući nju kako stoji na njegovom kraju.

Ispod staze, domanski samostrelci žurno su okretali čekrke da zategnu samostrele. Nekada je na hiljade njih odapinjalo strele. Sada je samo delić ostao.

Možda... „užasavajuće“.

To je prava reč, ali ne ispravna. To možda nije neočekivano, ali je veoma, veoma istinito. Osećao je to duboko u sebi. Njegova žena se bori za svoj život. Snage Svetlosti skoro da su na rubu smrti. Svetlosti, on je prestravljen. Za nju. Za sve njih.

Ali ta reč je nekako spora i obična. Potrebno mu je nešto bolje, nešto savršeno.

Tairenci očajnički isturiše halebarde na Troloke koji su ih napadali. Zmajuzakleti bore se raznovrsnim oružjem. Poslednja parna kola polomila su se noseći strele za lukove i samostrele poslate iz Baerlona kroz poslednju kapiju. Već satima nije bilo nikakvih potrepština. Iskrivljenje vremena i olujni vetrovi radili su nešto Jednoj moći.

Tom posebno obrati pažnju na ta kola - moraće da ih upotrebi na način koji će sačuvati njihovu čudesnost i pokazati kako su njene hladne gvozdene strane odbijale strele pre nego što su se pokvarila i polomila.

Svaki red, svako natezanje tetive i svaka ruka koja drži oružje odišu junaštvom. Kako on to da prenese? Ali kako da takođe prenese strah, razaranje i čistu neobičnost svega toga? Juče - u nekakvom čudnom krvavom primirju - obe strane zastale su da rasklone tela.

Potrebna mu je reč da opiše taj haos, smrt, larmu i hrabrost.

Dole je jedna umorna skupina Aes Sedai počela da se penje uz stazu do mesta gde je Tom čekao. Prošle su pored lukonoša koji su oštrim pogledima šestarili po bojištu tražeći Seni.

„Izvrsno“, pomislio je Tom. To je prava reč. Neočekivana, ali istinita. Veličanstveno izvrsno. Ne. Ne „veličanstveno“. Neka ta reč stoji sama za sebe. Ako je to prava reč, pomoć joj neće biti potrebna. Ako je to pogrešna reč, dodavanje drugih reći samo će učiniti da ona deluje očajno.

Takav bi kraj trebalo da bude. Nebo se cepa dok se dve strane nadmeću za vlast nad silama prirode, ljudi iz raznih zemalja bore se poslednjim snagama. Ako Svetlost pobedi, pobediće za dlaku.

Naravno, to ga užasava. To je dobro osećanje. Moraće da uđe u baladu. On povuče dim iz lule, ali znao je da to radi samo da bi sprečio da počne da se trese. Blizu njega čitav jedan deo zida doline rasprsnuo se i stenje je zasulo ljude koji su se borili ispod njega. Nije znao čiji su usmerivači to uradili. Na tom bojištu ima Izgubljenih. Tom je pokušavao da im se skloni s puta.

Eto šta si dobio, starče, podsetio je sebe, zato što nisi znao kada da digneš ruke. Drago mu je što mu nije pošlo za rukom da pobegne, što njegovi pokušaji da ostavi Randa, Meta i ostale za sobom nisu urodili plodom. Da li bi on zaista želeo da sedi u nekoj tihoj gostionici dok se Poslednja bitka odvija? Dok se ona bori sama?

Odmahnuo je glavom. On je jednaka budala kao svi ostali. Samo ima dovoljno iskustva da to prepozna. Potrebno je da čovek dočeka neke godine pre nego što to shvati.

Aes Sedai koje su išle stazom rasturiše se, a neke ostadoše dole dok je jedna umorno nastavila da šepa prema pećini. Kecuejn. Aes Sedai ima manje nego što ih je bilo; gubici su sve veći. Naravno, one koje su došle uglavnom su znale da ih tu čeka smrt. Ta bitka je najočajnija i oni koji se tu bore imaju najslabije izglede da prežive. Od svakih deset koji su došli pod Šajol Gul da se bore, ostao je samo jedan. Tom je znao da je Rodel Ituralde svojoj ženi poslao pismo kojim se oprašta od nje pre nego što je prihvatio da zapoveda ovom bitkom. I dobro što je to učinio.

Kecuejn klimnu Tomu, pa nastavi prema pećini u kojoj se Rand bori za sudbinu čitavog sveta. Cim mu ona okrenu leđa, Tom baci jedan nož - drugom rukom je i dalje držao lulu. Nož se zari Aes Sedai posred leđa i raseče joj kičmu.

Ona se skljoka kao vreća krompira.

To je izlizan izraz, pomislio je Tom duvajući dim iz lule. Vreća krompira? Biće mi potrebno neko drugo poređenje. Sem toga, koliko često vreća krompira pada? Ne često. Ona je pala kao... kao šta? Kao ječam koji se prosipa iz pocepane vreće i pada na tle skupljajući se u hrpu. Da, to je već bolje.

Dok je Aes Sedai padala na tle, njeno tkanje se raspršilo i otkrilo lice neke druge žene ispod maske Kecuejninog lica. Ta žena mu je bila poznata, kao kroz maglu. Neka Domanka. Kako se ono beše zvaše? Džeana Kaide. To je to. Bila je lepa.

Tom odmahnu glavom. Hodala je potpuno pogrešno. Zar niko od njih ne shvata da je nečiji hod prepoznatljiv koliko i lice? Sve žene koje su pokušale da se provuku pored njega pretpostavile su da će promena lica i haljine - možda i glasa - biti dovoljna da ga zavara.

On ustade s kamena pa uhvati leš pod miške i gurnu ga u jednu obližnju uvalu - u kojoj je već bilo pet tela, pa je ponestajalo prostora. Povukao je dim iz lule i skinuo plašt, pa ga namestio tako da pokriva šaku mrtve Crne sestre koja je provirivala.

Još jednom pogleda niz tunel - premda nije mogao da vidi Moirainu, pružalo mu je utehu da pogleda šta se tamo dešava. Onda se vratio na svoje mesto i uzeo list hartije i pero. Uz pratnju grmljavine, vike, tutnjave i zavijanja vetra - počeo je da piše.