Sećanje na svetlost

47 Posmatrati vijuganje toka

Avijenda se koprcala na padinama doline Takandar, trudeći se da izbegne štit satkan od Duha koji je Grendal pokušavala da stavi na nju. To tkanje, kao čipka, prkosilo je njenim pokušajima da se dokopa Jedne moći. Stopala su joj bila upropaštena, tako da nije mogla da stoji. Ležala je u bolovima, jedva u stanju da se pomakne.

Odbila je štit od sebe, ali jedva.

Izgubljena se naslonila na jednu stenu, kao što već neko vreme radi, mrmljajući sebi u bradu. Iz rane na boku liptala joj je jarkocrvena krv. Ispod njih, u dolini, besnela je bitka. Srebrnastobela magla valjala se preko mrtvih, ali i preko nekih koji su još živi.

Avijenda pokuša da otpuzi prema svojoj kapiji. Ona je i dalje bila otvorena i kroz nju se videlo dno doline. Mora da je nešto odvuklo Kecuejn i Amis na drugu stranu - ili to, ili je Avijenda otvorila kapiju ka pogrešnom mestu.

Sjaj saidara opet je okružio Grendal. Nova tkanja; Avijenda ih rasprši, ali to je usporilo njeno,puzanje prema kapiji.

Grendal zastenja, pa se uspravi. Zatetura se u Avijendinom smeru, premda je ostala bez mnogo krvi.

Avijenda ne može da se brani, pošto je oslabila zbog gubitka krvi. Bespomoćna je. Samo...

Tkanja za njenu kapiju, koja je zavezala - još su tu i drže taj prolaz otvorenim. Trake čipke.

Oprezno, kolebljivo ali očajnički, Avijenda posegnu umom i povuče jednu nit kapije. Ona to može. Tok zatreperi i nestade.

To je nešto što Aijeli rade, ali Aes Sedai smatraju daje to užasno opasno. Posledice mogu da budu nepredvidive. Možda prasak a možda mala kiša žiški... Avijenda bi mogla da završi tako što će umiriti samu sebe. A možda se ništa neće desiti. Kada je Elejna to pokušala, došlo je do razornog praska.

To bi njoj sasvim odgovaralo. Ako sa sobom povuče jednu Izgubljenu, to bi bila dobra smrt.

9 Mora da pokuša.

Grendal stade pored Avijende i poče da gunđa sebi u bradu, očiju sklopljenih. Onda ta žena otvori oči i poče da tka novo tkanje. Prinudu.

Avijenda stade da sve brže i brže raspliće niti kapije. Dve, tri, šest niti se oslobodi. Skoro, skoro...

„Šta ti to radiš?, zatraži da čuje Grendal.

Avijenda je rasplitala sve brže i brže, ali je u žurbi odabrala pogrešnu nit. Ukoči se, gledajući kako se nit vijuga i dodiruje druge niti pored sebe.

Grendal zasikta i poče da postavlja Prinudu na Avijendu.

Kapija se rasprsnutu blesku svetlosti i vreline.

Saisan je zauzeo bojište a njegova magla probijala se kroz one vukove i ljude koji su mislili da će mu preprečiti put do Al'Tora.

Da, Al'Tor. Njega će on ubiti, uništiti i pogostiti se njime. Da, Al'Tor!

Nešto zadrhta na rubu njegovih čula. Saisan se pokoleba, mršteći se. Šta to nije u redu? Jedan deo njega... deo njega prestao je da oseća.

Sta je sad pa to? On svojim telesnim obličjem potrča kroz maglu preko tla. Krv mu se slivala niz prste odrane bodežom koji je nosio, onim prelepim semenom, poslednjom trunčicom njegove stare ličnosti.

Nabasa na leš čoveka kojeg je njegova magla ubila. Saisan se namršti i sagnu. To telo mu deluje poznato...

A onda leš ustade i zgrabi Saisana za grlo. On se zagrcnu i zakoprca, a leš otvori oko.

„Fejne, svojevremeno sam čuo jednu čudnu stvar o bolestima“, prošapta mu Metrim Kauton. „Kada se jednom razboliš i preživiš, više ne možeš da se zaraziš.“

Saisan se koprcao obuzet strahom. Ne. Ne, sastanak sa starim prijateljem ne bi trebalo da se tako odvija! On krenu da grebe ruku koja ga je držala, a onda užasnuto shvati daje ispustio bodež.

Kauton ga povuče i obori na tle. Saisan pozva svoje radilice. Prekasno! Presporo!

„Došao sam da ti vratim tvoj dar, Mordete“, prošapa Kauton. „Ovim smatram svoj dug potpuno namirenim.“

Kauton zari bodež tačno imeđu rebara, u Saisanovo srce. Vezan za to jadno smrtno obličje, Mordet vrisnu. Padan Fejn zaurla, osećajući kako mu se meso sliva s kostiju. Magla zadrhta i poče da se komeša.

Oni zajedno umreše.

Perin se premestio u vučji san i pronašao Gaula sledeći miris krvi. Bilo mu je mrsko da ostavi Meta sa Mašadarom, ali bio je uveren - na osnovu pogleda koji mu je Met uputio nakon što je pao - da će njegov prijatelj preživeti maglu i da zna šta radi.

Gaul se dobro sakrio i to tako što se uvukao u raselinu u steni neposredno ispod Jame usuda. I dalje je imao jedno koplje, a odeću je zamračio tako da je bila istovetne boje sa okolnim stenama.

Glava mu je padala kada ga je Perin našao. Gaul ne samo da je ranjen, već je i predugo u vučjem snu. Ako Perin oseća duboku iznurenost od koje ga sve boli, Gaulu mora da je mnogo gore.

„Hajde, Gaule“, reče mu Perin pomažući mu da se izvuče iz raseline.

Gaul je delovao ošamućeno. „Niko nije prošao pored mene“, promumla. „Držao sam stražu, Perine Ajbara. Kar’a’karn je bezbedan.“

„Bio si dobar, prijatelju moj“, odgovori mu Perin. „Uradio si više nego što bi iko očekivao. Stekao si mnogo časti.“

Gaul se nasmeši oslanjajući se na Perinovo rame. „Brinuo sam... kada su vukovi nestali - brinuo sam.“

„Nastavili su borbu u svetu jave.“ Perin je osećao potrebu da se vrati tamo. Deo toga bilo je to što je našao Gaula, ali osećao je nešto drugo, neki nagon koji nije mogao da objasni.

„Drži se“, kaza Perin pa uhvati Gaula oko pasa. Premesti ih na Merilorsko polje, a onda i iz vučjeg sna i oni se pojaviše u središtu dvorečanskog logora.

Ljudi smesta ugledaše Perina i začuše se krici. „Svetlosti, Perine!" izusti jedan obližnji čovek. Grejdi dotrča, s velikim podočnjacima ispod očiju. „Lorde Zlatooki, umalo da te nisam sagoreo. Kako si se tako pojavio?“

Perin odmahnu glavom pa spusti Gaula. Grejdi pogleda ranu na njegovom boku, pa pozva da neka Aes Sedai dođe i pozabavi se Lečenjem. Nastala je pometnja - a neki Dvorečani stali su da viču kako se lord Zlatooki vratio.

Faila. Faila je bila na Meriloru kada je nosila Rog.

Moram da je pronađem.

Rand je sam i niko ga ne čuva u vučjem snu.

Plamen ga spalio, to nije bitno!, pomislio je Perin. Ako ostanem bez Faile...

Ako Rand umre, on će samim tim neizbežno ostati bez Faile. I bez svega ostalog. }oš ima Izgubljenih. Perin se kolebao. Mora da ode da je traži, zar ne? Zar to nije njegova dužnost, kao njenog supruga? Zar ne može neko drugi da pazi na Randa?

Ali... ko će ako neće on?

Premda mu se srce cepalo, Perin još jednom potraži vučji san.

Moridin diže Kalandor s poda. Oružje blesnu od Jedne moći.

Rand puzeći ustuknu, prislanjajući bolnu ruku uz nedra. Moridin se zasmeja i visoko diže oružje. „Moj si, Lijuse Terine. Napokon si moj! Ja...“ Zaćuta pa pogleda mač. Na licu mu se videlo nešto što bi mogao biti izraz strahopoštovanja. „On može da pojača Pravu moć. Saangreal za Pravu moć? Kako? Zašto?“ Zasmeja se još jače.

Kovitlac je šibao oko njih.

„Elane, usmeravanje Prave moći ovde sigurna je smrt!“, viknu Rand. „To će te potpuno spaliti!“

„To je uništenje i zaborav!“, urlajući odvrati Moridin. „Lijuse Terine, spoznaću to olakšanje. Povešću te sa sobom.“

Svetlost mača promeni se i postade grimizna i nekako nasilna. Rand je osećao kako snaga zrači iz Moridina dok je on povlačio u sebe Pravu moć.

Bio je to najopasniji deo njegovog plana. Min je to prokljuvila. Kalandor ima neverovatne mane. Stvoren je tako da je muškarcu koji ga koristi potrebna žena koja će da vlada njim, stvoren je tako da drugi mogu da ovladaju Random ako ga on upotrebi...

Zašto bi Randu bilo potrebno oružje s takvim manama? Zašto ga proročanstva tako pominju? Jedan saangreal za Pravu moć. Zašto bi njemu takva stvar uopšte bila potrebna?

Odgovor je veoma jednostavan.

„Sada!" zaurla Rand.

Ninaeva i Moiraina zajedno počeše da usmeravaju, koristeći manu u Kalandoru dok je Moridin pokušavao da ga upotrebi protiv Randa. Vetar zaduva tunelom. Tle zadrhta, a Moridin dreknu i razrogači oči. One ovladaše njim. Kalandor ima manu. Svaki muškarac koji ga koristi može biti nateran da se poveže sa ženama i da potpadne pod njihovu vlast. Klopka... i on je uvukao Moridina u nju.

„Veza!“, naredi Rand.

One mu je dadoše. Moć.

Saidar od žena.

Prava moć od Moridina.

Saidin od Randa.

Moridinovo usmeravanje Prave moći na tom mestu pretilo je da ih sve uništi, ali oni je obmotaše saidinom i saidarom, pa upraviše sve tri moći na Mračnoga.

Rand probi crnilo i stvori prolaz koji se sastojao od svetlosti i tame, okrećući suštinu Mračnoga protiv njega.

Rand je osećao Mračnoga iza crnila - osećao je njegovu neizmernost. Prostor, veličina, vreme... Rand je sada shvatao kako te stvari mogu da budu nebitne.

Urlajući dok su tri Moći kolale kroz njega, a krv mu se slivala niz bok, Ponovorođeni Zmaj diže ruku i zgrabi Mračnoga kroz Rupu, kao čovek koji se pruža kroz vođu da zgrabi prsten sa dna reke.

Mračni pokuša da se izmakne, ali Randova kandža bila je obavijena Pravom moći. Neprijatelj ne može da opet zagadi saidin. Mračni pokuša da povuče Pravu moć od Moridina, ali ona je tekla previše slobodno i snažno da bi bilo ko mogao da je zaustavi, makar to bio Šai'tan lično.

I tako je Rand koristio suštinu Mračnoga, usmeravajući je svom snagom. Čvrsto ga je držao, kao kada jastreb uhvati golubicu.

A onda svetlost suknu iz njega.