2 Izbor ađaha

Pevara se iz sve snage trudila da se što bolje pretvara kako nije prestravljena.

Da je ti Aša’mani poznaju, shvatili bi da to što sedi mirno i tiho zapravo nije njeno prirodno ponašanje. Povukla se u osnovnu obuku Aes Sedai: pretvara se da vlada okolnostima, a zapravo se oseća potpuno suprotno tome.

Naterala je sebe da ustane. Kanler i Emarin otišli su da obiđu momke iz Dve Reke i da se postaraju da oni svuda idu po dvojica. Tako su ona i Androl opet ostali nasamo. On je tiho prčkao nešto oko onog svog kožnog remenja, dok je napolju i dalje padala kiša. Šio je služeći se dvema iglama istovremeno, ukrštajući bodove. Čovek je bio usredsređen kao majstor zanatlija.

Pevara mu priđe, tako da je on oštro pogleda kada mu se približi. Ona prikri osmeh. Možda ne izgleda tako, ali ume da se kreće nečujno kada je to potrebno.

Ona pogleda kroz prozor. Kiša je sve jače padala, tako da je staklo bilo zastrto vodenim zavesama. „Nakon onih silnih nedelja kada je izgledalo da će se svakog trena oblaci prolomiti, kiša je napokon pljusnula.“

„Oblaci su u nekom trenutku morali da se prospu“, primeti Androl.

„Kiša ne deluje prirodno“, odgovori ona i sklopi ruke iza leđa. Osećala je hladnoću koja se probijala kroz staklo. „Jačina pljuska se ne menja. Sve je i jedna postojana bujica. Mnogo munja, ali veoma malo grmljavine.“

„Misliš da je ova oluja jedna od onih stvari?“, upita je Androl. Nije morao da kaže šta je pod time mislio. Početkom te nedelje, obični ljudu u Kuli - nijedan Aša’man - počeli su da sagorevaju. Jednostavno... sagorevaju - potpuno neobjašnjivo. Poginulo je četrdesetoro ljudi. Mnogi za to i dalje krive odmetnute Aša’mane, mada su se muškarci kleli da niko u blizini nije usmeravao.

Ona odmahnu glavom, gledajući skupinu ljudi kako gacaju po blatnjavoj ulici. Isprva je i ona smrti smatrala delom poludelih Aša’mana. Sada je i te događaje, kao i druge neobične stvari, prihvatala kao nešto daleko gore.

Svet se rastače.

Ona mora da bude snažna. Upravo je Pevara iznedrila plan da tu dođu žene koje će vezati za sebe te ljude, mada je to Tarna predložila. Ona im ne sme dopustiti da otkriju koliko je uznemirava što je tu zatočena i sučeljena s neprijateljima koji mogu da prisile čoveka da pređe na stranu Senke. Njeni jedini saveznici jesu muškarci koje bi ona pre svega nekoliko meseci revnosno progonila i smirivala bez trunke žaljenja.

Sela je na stoličicu koju je ranije Emarin koristio. „Volela bih da porazgovaramo o tom planu koji kuješ.“

„Nisam siguran da sam ga iskovao, Aes Sedai.“

Ona opet pogleda kroz prozor. Jedina svetlost napolju dopirala je iz unutrašnjosti zgrada, odakle se povremeno crvenonarandžasti sjaj prosipao u kišnu noć. Prolaznici su se i dalje veoma lagano kretali ulicom, prelazeći preko lokvi svetlosti koje su dopirale kroz prozore.

„Odeća im nije mokra“, prošapta Androl.

Pevara se naježi, shvatajući da je on u pravu. Čovek na čelu hodao je s bezobličnim šeširom širokog oboda na glavi, ali taj šešir nije zaustavljao mlazeve kiše nanete vetrom. Njegova seljačka odeća nije bila ni taknuta kišom koja je lila kao iz kabla. A vetar nije nosio haljinu žene pored njega. Pevara je tek tada primetila da jedan od mlađih ljudi drži ruku iza sebe, kao da vuče uzde neke tovarne životinje - koje nije bilo.

Pevara i Androl nemo su gledali sve dok te prilike nisu zašle predaleko u mrak, tako da više nisu mogli da ih vide. Prikaze mrtvih sve su uobičajenija pojava.

„Kazala si da imaš neke predloge?" Androlu je glas podrhtavao. „Ja... Da.“ Pevara otrgnu pogled s prozora. „Taim se za sada usredsredi na Aes Sedai. Sve moje sestre su otete. Ja sam poslednja.“

„Nudiš se da budeš mamac.“

„Oni će sasvim sigurno doći po mene“, odgovori ona. „To je samo pitanje vremena.“

Androl pređe prstima preko kožnog remena i činilo se da je zadovoljan njim. „Trebalo bi da te krišom odvedemo odavde.“

„Ma je li?“, upita ona i diže obrvu. „Uzdignuta sam na položaj deve u pogibelji, koju je potrebno spasti, je li? Baš hrabro od tebe.“

On pocrvene. „Sarkazam? Od jedne Aes Sedai? Mislio sam da to nikada neću čuti.“

Pevara se zasmeja. „O, moj Androle. Ti zaista ništa ne znaš o nama, zar ne?“

„Iskreno? Ne. Uvek sam vas izbegavao.“

„Pa, uzevši u obzir... tvoje unutrašnje sklonosti, možda je to bilo najpametnije.“

„Ranije nisam mogao da usmeravam.“

„Ali si slutio da možeš. Došao si ovde da bi to naučio.“

„Bio sam radoznao“, odgovori on. „To je nešto što ranije nisam probao.“

Zanimljivo, pomislila je Pevara. Da li te onda to pokreće, kožaru? Zbog čega te tako vetrovi nose s jednog mesta na drugo, kao maslačkovo seme?

„Pretpostavljam“, odgovori mu ona, „da nikada ranije nisi ni skočio s neke litice. To što nikada nisi nešto učinio ne znači da uvek ima razloga da to pokušaš.“

„Zapravo, skočio sam s litice. S nekoliko njih.“

Ona ga pogleda i diže obrvu.

„Morski narod to radi“, objasni on. „Skaču u okean. Sto si hrabriji, to je viša litica s koje skačeš. A ti si opet skrenula razgovor na druge stvari, Pevara Sedai. Veoma si umešna u tome.“

„Hvala ti.“

„Razlog“, kaza on dižući jedan prst, „što sam predložio da te krišom odvedemo odavde jeste to što ovo nije tvoja bitka. Ne bi trebalo da padneš ovde.“

„A nije to što želiš da na brzinu skloniš jednu Aes Sedai da ne gura nos u tvoja posla?“

„Obratio sam ti se za pomoć“, odgovori joj Androl. „Ne želim da te se otarasim. Drage volje ću te iskoristiti. Međutim, ako padneš ovde, pašćeš u tuđoj borbi. To nije pošteno.“

„Asa mane, da ti ja nešto objasnim“, reče mu Pevara i nagnu se prema njemu. „Ovo jeste moja borba. Ako Senka ovlada ovom Kulom, doći će do strašnih stvari u Poslednjoj bitki. Ja sam prihvatila odgovornost za tebe i za tvoje; neću da je se odreknem tako lako.“

„Ti si prihvatila odgovornost za nas? Šta to znači?“

Ah možda nije trebalo da to podelim s njim. Ipak, ako će već biti saveznici, možda je potrebno da on to zna.

„Crnoj kuli potreban je neko ko će joj pokazivati pravac“, objasni ona.

„Dakle, u tome je svrha vezivanja nas?" upita Androl. „Da budemo... saterani u torove, kao pastuvi koje treba ukrotiti?“

„Ne budi budala. Začelo priznaješ da iskustvo koje Bela kula poseduje ima svoju vrednost.“

„Nisam siguran da bih to rekao“, odgovori Androl. „Sa iskustvom dolazi i rešenost da se čovek začauri i da se izbegavaju nova iskustva. Sve vi Aes Sedai pretpostavljate da je to kako vi nešto radite jedini način da se te neke stvari završe. Pa, Crna kula vam neće biti potčinjena. Mi možemo da se staramo o sebi.“

„I to vam baš sjajno ide od ruke, zar ne?“

„To nije pošteno“, tiho joj odgovori on.

„Možda i nije“, priznade ona. „Žao mi je.“

„Tvoje pobude me ne iznenađuju“, reče joj on. „I najslabijim borcima bilo je jasno šta tražite ovde. Mene muči sledeće pitanje: zašto je, od svih mogućih žena, Bela kula poslala baš Crvene sestre da nas vežu?“

„A koje bi bile bolje od nas? Mi smo čitave živote posvetile muškarcima koji mogu da usmeravaju.“

„Tvoj Ađah osuđen je na propast.“

„Je li tako?“

„Vi postojite da biste lovile muškarce koji usmeravaju“, odgovori joj on. „Da ih smirujete. Da ih... uklanjate. Pa, Izvor je očišćen...“

„Tako svi vi tvrdite.“

Jeste očišćen, Pevara. Sve dolazi i prolazi kako se Točak okreće. Nekada je bio čist, te stoga opet mora biti čist. To se dogodilo.“

A to kako gledaš u senke, Androle? Je li to znak čistote? Nalamovo mrmljanje na nepoznatim jezicima? Zar misliš da nismo primetile takve stvari?

„Vi kao Ađah imate dva izbora“, nastavi Androl. „Možete ili da nastavite da nas proganjate - ne obraćajući pažnju na dokaz koji mi nudimo u prilog tome da je Izvor očišćen - ili možete da dignete ruke od toga da budete Crveni ađah.“

„Besmislica. Od svih ađaha, Crveni bi trebalo da vam je najveći saveznik.“

„Vi postojite da biste nas uništile!“

„Mi postojimo da bismo se postarale da muškarci koji mogu da usmeravaju nesrečnim slučajem ne povrede sebe ili ljude oko sebe. Žar se nećeš složiti da je upravo to svrha i Crne kule?“

„Pretpostavljam da bi delimično i mogla biti. Jedina svrha koja je meni spomenuta jeste da ćemo mi biti oružje u rukama Ponovorođenog Zmaja, ali važno je i sprečiti da se dobri ljudi povrede ako nemaju dobru obuku.“

„Onda možemo da se ujedinimo oko toga, zar ne?“

„Pevara, voleo bih da ti verujem, ali video sam kako nas ti i tvoje žene gledate. Vi nas vidite kao... nekakvu mrlju koju treba očistiti, ili otrov koji treba staviti u bočice.“

Pevara odmahnu glavom. „Ako je tačno to što kažeš i Izvor je očišćen, onda će promene neumitno doći, Androle. Crveni ađah i Aša’mani s vremenom će dobiti zajedničku svrhu. Voljna sam da sada i ovde sarađujem s vama.“

„Da nas obuzdavaš.“

„Da vas navodim. Molim te, veruj mi.“

On ju je odmeravao na svetlosti mnogobrojnih svetiljaka koje su gorele u toj sobi. Lice mu jeste iskreno. Jasno joj je zašto ga drugi slede, iako je najslabiji. Obdaren je neobičnom mešavinom strasti i poniznosti. Samo da nije... pa... to što jeste.

„Voleo bih da mogu da ti verujem“, reče joj Androl i skrenu pogled. „Priznajem da si drugačija od ostalih. Uopšte nisi kao jedna Crvena.“

„Mislim da ćeš s vremenom otkriti da među nama ima više različitosti nego što ti misliš“, odgovori mu Pevara. „Ne postoji samo jedna pobuda koja tera žene da postanu Crvene.“

„Sem mržnje prema muškarcima.“

„Da vas mrzimo, da li bismo došle ovamo da vas vezujemo?" Zapravo, to je bilo vrludanje. Mada Pevara lično ne mrzi muškarce, mnoge Crvene ih mrze - ili su u najmanju ruku sumnjičave prema njima. Ona se nada da će to promeniti.

„Pobude koje vode Aes Sedai ponekad su neobične“, reče joj Androl „Svi to znaju. Bilo kako bilo, mada možda jesi drugačija od mnogih tvojih sestara, video sam onaj pogled u tvojim očima." On odmahnu glavom. „Neću da poverujem da si došla kako bi nam pomogla. Ništa više nego što verujem da su one Aes Sedai koje su progonile muške usmerivače zaista mislile da ini pomažu. Ništa više nego što verujem da glavoseča misli da zločincu čini uslugu time što ga ubija. Pevara Sedai, to što nešto mora da se uradi ne znači da je taj koji to radi - prijatelj. Žao mi je.“

Vratio se radu s kožom, koju je prineo svetiljci na stolu.

Pevara shvati da se u njoj budi razdraženost. Skoro da ga je upecala. Njoj se muškarci dopadaju; često je mislila da bi Zaštitnici bili od koristi. Zar ta budala ne može da vidi ruku koja mu je pružena preko ponora?

Pevara, smiri se, pomislila je. Nikud nećeš dospeti ako tobom ovlada bes. Potrebno joj je da taj čovek bude na njenoj strani.

„To će biti sedlo, zar ne?" upita ona.

„Šavovi su ti razuđeni.“

„Ja tako radim“, odgovori joj on. „Pomaže da se poderotine ne šire. A i mislim da izgleda lepo.“

„Pretpostavljam da se služiš dobrim lanenim koncem? Premazanim voskom? A da li za bušenje onih rupa koristiš jednostruko šilo ili dvostruko? Nisam lepo videla.“

On je zabrinuto pogleda. „Razumeš se u kožarstvo?“

„To mi je od strica“, odgovori mu ona. „Naučio me je nekim stvarima. Kada sam bila mala, puštao me je da radim u njegovoj radnji.“

„Možda sam ga upoznao.“

Ona se ukoči. Bez obzira na sve Androlove primedbe o tome kako ona umešno vodi razgovor kuda ona hoće, ona je taj razgovor trapavo odvela pravo na mesta na koja nikako nije želela da stigne.

„Pa?“, upita on. „Gde on živi?“

„U Kandoru.“

„Ti si Kandorka?" iznenađeno upita on.

„Naravno da jesam. Zar ne izgledam tako?“

„Samo sam mislio da umem da razaberem sve naglaske“, reče Androl i zategnu šav. „Bio sam tamo. Možda zaista poznajem tvog strica.“

„Mrtav je. Ubili su ga Prijatelji Mraka.“

Androl zaćuta. „Žao mi je.“

„Prošlo je preko stotinu godina od tada. Nedostaje mi moja porodica, ali oni bi svi pomrli i da ih Prijatelji Mraka nisu pobili. Mrtvi su svi koje sam poznavala.“

„Onda je moja tuga veća. Zaista.“

„To je davna prošlost“, odgovori mu Pevara. „Imam prelepe uspomene na njih i ne dopuštam da me bol ozledi. Ali šta je s tvojom porodicom? Braća i sestre? Nećaci, nećake?“

„Pomalo od svega“, odgovori joj Androl.

„Viđaš li ih?“

On je odmeri. „Pokušavaš da se upustiš u prijateljski razgovor sa mnom, kako bi mi dokazala da se ne osećaš nelagodno u mojoj blizini. Ali video sam kako vi Aes Sedai gledate ljude poput mene.“

„Ja...“

„Reci da ne misliš kako smo ogavni.“

„Ne mislim da bi ono što radite trebalo da...“

„Jasan i neposredan odgovor, Pevara.“

„Pa dobro. Muškarci koji usmeravaju zaista bude nelagodu u meni. Od vas me celo telo svrbi, što se samo pogoršava što sam duže ovde i okružena vama.

Androl klimnu sa zadovoljstvom zbog toga što mu je pošlo za rukom da to izvuče od nje.

„Medutim“, nastavi Pevara, „ovako se osećam jer mi je to usađivano decenijama. Ono što ti radiš užasno je neprirodno, ali ti mi se sam po sebi ne gadiš. Ti si samo čovek koji pokušava da da sve od sebe i da postupa najbolje što može. To teško da zavređuje gađenje. Bilo kako bilo, spremna sam da prevaziđem svoje predrasude zarad opšteg dobra.“

„Valjda je to bolje nego što sam očekivao.“ Osvrnu se i opet baci pogled prema prozorima oblivenim kišom. „Opačina je očišćena. Ovo više nije neprirodno. Voleo bih... voleo bih da jednostavno mogu da ti pokažem, ženo.“ Osvrnu se i oštro je pogleda. „Kako se obrazuju oni krugovi koje si pomenula?“

„Pa“, odgovori Pevara, „nikada to nisam radila s muškarcem koji usmerava, naravno. Jesam pročitala ponešto pre nego što sam pošla ovamo, ali većina onoga što imamo na raspolaganju samo su nagađanja. Da si žena, rekla bih ti da dođeš do ivice toga da prigrliš Izvor, a onda da se otvoriš prema meni. To bi mi omogućilo da uspostavim vezu s tobom.“

„Dobro“, reče joj on. „Ali ti ne dodiruješ Izvor.“

Nimalo nije pošteno što muškarac može da oceni kada žena drži Jednu moć, a kada je ne drži. Pevara prigrli Izvor i preplavi sebe slatkim nektarom saidara.

Ona se pruži da obrazuje vezu sa Androlom, kao što bi to učinila sa ženom, ali nije našla ništa što bi mogla da uhvati. To nije bilo kao kada uči Prihvaćene da obrazuju krug; tada u najvećem broju slučajeva može da oseti nešto, ali devojke se povlače umesto da se predaju.

„Da li radi?“, upita Androl.

„Ne“, odgovori mu Pevara. „Nadala sam se... nadala sam se da jedno što sam pročitala o vezama između muškaraca i žena neće biti tačno.“

„A to je?“

„Da muškarac, iz ko zna kog razloga, mora da predvodi mešani krug ako je ovako mali.“

On je odmeri pogledom, a ona se nevoljno pripremi da se s njim spoji u krug kada on to zatraži. Umesto toga, on je zgrabi. Ona bi uvučena u buru - kao da ju je neko povukao za kosu.

Bio je neiskusan, tako da samo što joj zubi nisu zazveckali. Ali jeste uspostavio vezu iz prve, što jeste izvanredno. Pevara sklopi oči, ne dopuštajući sebi da se otima i bori; to bi raščinilo krug. Ali nije mogla a da ne oseti trenutak čistog užasa.

Povezana je s muškarcem koji usmerava, što je jedna od najstrašnijih stvari na svetu. Sada jedan od njih ima potpunu vlast nad njom. Njena Moć tekla je kroz nju i prelivala se preko njega, a Androl je uzdahnuo.

„Tako mnogo..ote mu se. „Svetlosti, tako si snažna.“

Ona dopusti sebi da se nasmeši. Vezaje sa sobom donela i oluju svesnosti. Osećala je ono što Androl oseća. Bio je uplašen koliko i ona. Ali takođe je čvrst. Mislila je da će povezanost s njim biti strašna, zbog njegovog ludila, ali nije osećala to bezumlje.

I... šta je to? Ta tečna vatra s kojom se on rve, kao sa zmijom što pokušava da ga proguta. Ona ustuknu. Saidin.

Je li izopačen? Uopšte nije sigurna da to može oceniti. Saidin je tako drugačiji, tako stran. Iscepkani izveštaji o opačini iz davnina govore kao o uljanoj mrlji na reci. Pa, ona lepo vidi reku - zapravo, više nekakav potočić. Izgleda da je Androl bio iskren s njom i da nije preterano moćan. Nije osećala nikakvu opačinu - mada, ona i ne zna šta da traži.

„Pitam se...“, zausti Androl. „Pitam se da li bih sa ovolikom snagom mogao da otvorim kapiju.“

„Kapije više ne rade u Crnoj kuli.“

„Znam“, odgovori on. „Ali stalno osećam da su mi nadohvat vrhova prstiju.“

Pevara otvori oči, gledajući ga. U krugu je osećala njegoyu iskrenost, ali otvaranje kapije traži mnogo Jedne moći, bar za žene. Androl je za više redova veličine preslab da bi mogao da stvori to tkanje. Je li moguće da to kod muškaraca traži drugačiji nivo snage?

On pruži ruku, nekako koristeći njenu Moć, ali proteranu kroz njegovu. Nije mogla da vidi tkanja koja je stvarao, ali osećala ga je kako crpe Jednu moć kroz nju. Da li on to proceđuje saidar? Koristi li ga kako bi osnažio sopstvena tkanja?

„Androle“, kaza mu ona. „Pusti me.“

„Predivno je..." prošapta on, pogleda neusredsređenog dok je ustajao. „Da li se drugi ovako osećaju? Oni čija je Moć snažna?“

On povuče još više Moći od nje i upotrebi je. Predmeti u prostoriji počeše da se dižu u vazduh.

„Androle!" Bezuman strah. Takav strah je osetila kada je čula da su joj roditelji mrtvi. Prošlo je više od sto godina otkad nije znala za takav užas - ne otkad je bila iskušavana za šal.

On je imao vlast nad njenim usmeravanjem. Potpunu vlast Ona poče da se bori za dah, pokušavajući da ga dosegne. Ona ne može da koristi saidar ako ga on prethodno ne pusti - ali on može da ga koristi protiv nje. Slike njega kako se služi njenom sopstvenom snagom kako bi je vezao talasima Vazduha proleteše joj kroz misli. Ona ne može da okonča vezu. Samo on može.

On odjednom primeti šta se dešava i oči mu se razrogačiše. Krug nestade za tren oka, a njena Moć opet joj se vrati. Ne razmišljajući, ona napade. To se neće ponoviti. Ona će imati vlast nad sobom. Talasi poleteše iz nje i pre nego što je shvatila šta radi.

Androl pade na kolena, a ruka mu prelete preko stola dok je on zabacivao glavu, rušivši alatke i kožno remenje na pod. Oštro uzdahnu. „Šta si to uradila?“

„Taim je kazao da možemo da odaberemo bilo koga od vas“, promrmlja Pevara shvatajući šta je to zapravo učinila. Vezala ga je. Na neki način, to je obratno od onoga što je on učinio njoj. Pokušavala je da smiri lupanje srca. Svest o njemu rascveta joj se u umu, nalik na ono što su imali u krugu, ali nekako ličnije. Dublje.

„Taim je čudovište!" procedi Androl. „Ti to dobro znaš. Zar ćeš prihvatiti njegovu reč šta možeš a šta ne možeš da uradiš - i da to uradiš bez moje dozvole?“

„Ja... ja...“

Androl stisnu zube i Pevara smesta oseti nešto. Nešto strano, nešto čudno. Osećaj je bio kao da ona posmatra samu sebe, kao da joj se njena sopstvena osećanja beskrajno vraćaju u nekakvom krugu.

Njeno ja stopi se s njegovim ja, naizgled na večnost. Spoznala je kako je to biti on i misliti njegove misli. Za tren oka videla je čitav njegov život i njegova sećanja su je u potpunosti upila u sebe. Ote joj se uzdah i ona pade na kolena pred njim.

To na kraju izblede. Ne u potpunosti, ali izblede. Osećala se kao da je preplivala stotinu liga ključale vode i da je tek sada izronila, zaboravivši kako je to osećati uobičajene stvari.

„Svetlosti..." prošapta ona. „Šta to bi?“

Ležao je na leđima. Kada je to pao? On trepnu, gledajući u tavanicu. „Video sam jednog od ostalih kako to radi. Neki Aša’mani vezuju svoje žene za sebe.“

„Ti si me vezao?" ote joj se užasnuto.

On zastenja i prevrnu se. „Ti si mene prva.“

Ona sa zgražanjem shvati da i dalje oseća isto što i on. Njegovo ja. Cak može i da razume neke stvari o kojima on trenutno razmišlja. Ne same misli, već nekakve utiske o njima.

On je zbunjen, zabrinut i... radoznao. Radoznao je zbog novog iskustva. Glupo muško!

Nadala se da će dve veze nekako poništiti jedna drugu. Ali nisu. „Moramo da prestanemo sa ovim“, kaza ona. „Zavetujem ti se da ću te pustiti. Samo... Samo ti pusti mene.“

„Ne znam kako“, reče joj on, pa ustade i duboko udahnu. „Zao mi je.“

Govorio je istinu. „Onaj krug je bio loša zamisao“, reče Pevara. On joj pruži ruku da joj pomogne da ustane, ali ona ustade sama, bez njegove pomoći.

„Čini mi se da je to bila tvoja loša zamisao pre nego moja.“

„Jeste“, priznade ona. „Nije mi prva, ali mi možda jeste najgora.“

Ona sede. „Moramo da promislimo šta nam se ovo desilo. Da nađemo način da...“

Vrata njegove radnje otvoriše se uz tresak.

Androl se munjevito okrenu, a Pevara prigrli Izvor. Androl jednom rukom zgrabi svoje šilo, kao da je oružje. Takođe je ugrabio Jednu moć. Osećala je tu rastopljenu silu u njemu - slabu, pošto nije nadaren, kao da je jedan majušni mlaz magme, ali svejedno usijan. Osećala je njegovo strahopoštovanje. Dakle, njemu je isto kao njoj. Držanje Jedne moći za njih je kao da prvi put otvaraju oči, kao da je svet oživeo.

Srećom, ni oružje ni Jedna moć nisu bili potrebni. U dovratku je stajao mladi Evin, a kapi kiše slivale su mu se niz lice. Zatvorio je vrata i žurno prišao Androlovom radnom stolu.

„Androle..Ukoči se kada ugleda Pevaru.

„Evine“, kaza mu Androl, „sam si.“

„Ostavio sam Nalama da stražarf, odgovori ovaj, udišući i izdišući. „Androle, bilo je veoma važno.“

„Evine, nikada ne smemo da budemo sami“, odbrusi mu Androl. „Nikada. Uvek po dvojica. Ma koliko makar šta bilo hitno.“

„Znam, znam“, reče mu Evin. „Zao mi je. Samo... vesti, Androle." On pogleda Pevaru.

„Govori“, kaza mu Androl.

„Vratili su se Velin i njegova Aes Sedai“, odgovori Evin.

Pevara je osetila kada je Androl iznenada postao napet. „Je li... je li on i dalje jedan od nas?“

Evin mučno odmahnu glavom. „Sada je jedan od njih. Verovatno je to i Dženara Sedai. Ne poznajem je dovoljno da bih mogao da to ocenim sa sigurnošću. Ali Velin... njegove oči više nisu njegove, a sada služi Taimu.“

Androl zaječa. Velin je bio s Loganom. Androl i ostali nadali su se da su Logan i Velin i dalje na slobodi, iako je Mezar preobraćen.

„Logan?“, prošapta Androl.

„Nije tamo“, odgovori mu Evin, „ali Androle - Velin kaže da će se Logan ubrzo vratiti i da se sreo s Taimom, pa su razrešili svoje razmirice. Velin obećava da će Logan doći sutra da to dokaže. Androle... to je to. Sada vec moramo da priznamo sebi. On je u njihovim rukama.“

Pevara je osećala Androlovu saglasnost, kao i njegov užas. Bili su istovetni njenim.

Avijenda se tiho kretala kroz mračne tabore.

Tako mnogo različitih logora. Na Merilorskom polju mora da se okupilo najmanje sto hiljada ljudi. Svi čekaju. Kao da su zadržali dah pre velikog skoka.

Aijeli su je videli, ali ona im nije prilazila. Mokrozemci je nisu primetili, izuzev jednog Zaštitnika koji ju je uočio dok je obilazila logor Aes Sedai. Taj logor je vrveo kao košnica. Nešto se dešava, mada je čula samo deliće. Negde se odvija troločki napad?

Čula je dovoljno da bi ocenila kako se napad odvija u Andoru, i to u Kaemlinu. Vlada zabrinutost da će Troloci izaći iz grada i opustošiti zemlju.

Mora da sazna nešto više; da li će noćas koplja zaplesati? Možda će Elejna s njom podeliti vesti koje je saznala. Avijenda tiho izađe iz tabora Aes Sedai. Koračati tiho u tim mokrim zemljama, s njihovim nabujalim biljkama, drugačiji je izazov nego u Trostrukoj zemlji. Tamo je jalovo tle počesto prašnjavo, što ume da priguši korake. Ovde suva grančica može da bude neprimetno skrivena pod mokrom travom.

Pokušala je da ne razmišlja o tome koliko trava izgleda kao da je uvela. Nekada bi i tu smeđu travu smatrala bujnom. Sada zna da te mokrozemske biljke ne bi trebalo da izgledaju tako usahlo i... šuplje.

Suplje biljke. Sta je to njoj na pameti? Ona odmahnu glavom i pođe kroz senke kako bi izašla iz logora Aes Sedai. Na tren je razmotrila da se odšunja nazad i iznenadi onog Zaštitnika - krio se u jednoj raselini prekrivenoj mahovinom, posred ruševina neke drevne zgrade, i držao je na oku rub logora - ali odbacila je tu zamisao. Želela je da što pre stigne do Elejne i da je ispita o pojedinostima onog napada.

Avijenda priđe još jednom uskomešanom taboru, saginjući se ispod golih grana nekog drveta - nije znala koje vrste, ali krošnja je bila široka i visoka - pa zađe u logorište. Dva mokrozemca u beloj i crvenoj odeći držala su „stražu“ pored vatre. Nisu bili ni blizu toga da je primete, mada su skočili i uprli halebarde prema nekom žbunju dobranih trideset koraka od njih kada je neka životinja zašuškala u gustišu.

Avijenda odmahnu glavom i prođe pored njih. Napred. Mora napred. Sta da radi s Random al’Torom? Kakve su njegove namere za sutra? Ima i drugih Pitanja koja želi da postavi Elejni.

Aijelima je potrebna svrha kada Rand al'Tor završi s njima. To je na Osnovu njenih vizija jasno. Mora da nađe neki način da im pruži tu svrhu, možda bi trebalo da se vrati u Trostruku zemlju. Ali... ne. Ne. Srce joj se cepa, ali morala je priznati da će Aijeli sami sebi iskopati grobove ako to učine. Njihova smrt, kao naroda, možda neće nastupiti odmah - ali će neumitno uslediti. Svet koji se menja, s novim napravama i novim načinima ratovanja, pregaziće Aijele - a Seanšani ih nikada neće ostaviti na miru. Ne sa ženama koje mogu da usmeravaju. Ne s vojskama prepunim kopalja koje mogu da napadnu u svakom trenutku.

Odred straže približio se mestu gde se nalazila. Avijenda prevuče preko sebe nešto uvelog i opalog rastinja kako bi se sakrila, a onda se prostre pored jednog uvelog žbuna i ostade da nepomično leži. Stražari su prošli na dva hvata od nje.

Mogli bismo da sada napadnemo Seanšane, razmišljala je. U mojoj viziju Aijeli su sačekali skoro čitavo jedno pokolenje da bi napali - što je omogućilo Seanšanima da osnaže svoj položaj.

Aijeli već pričaju o Seanšanima i o neumitnom sukobu s njima. Svi šapuću o tome da će ga Seanšani iznuditi. Samo, u njenoj viziji godine su prolazile, a Seanšani nisu napadali. Zašto? Zbog čega su se suzdržavali?

Avijenda ustade i krišom pođe stazom kojom su stražari došli. Izvadi nož i zabi ga u tle. Ostavila ga je tačno pored jedne svetiljke okačene na nekom stubu, tako da čak i mokrozemske oči mogu da ga jasno vide. Onda opet skliznu u mrak, krijući se iza velikog šatora koji joj je bio cilj.

Ona čučnu i poče da diše tiho i ravnomerno, kako bi se smirila. Iz šatora su se čuli prigušeni i uznemireni glasovi. Avijenda se iz sve snage trudila da ne obraća pažnju na ono što ti glasovi govore. Ne bi bilo pristojno da prisluškuje.

Kada straža opet prođe pored nje, ona ustade. Zavikali su na sav glas, pošto su našli njen bodež, a ona je to iskoristila da neopaženo priđe ulazu u šator. Tu je, izbegavajući stražare kojima je metež skrenuo pažnju, Avijenda digla šatorsko krilo sa ulaza i ušla u šator iza stražara.

Neki ljudi sedeli su za stolom na suprotnoj strani Veoma velikog šatora, okupljeni oko jedne svetiljke. Toliko su bili obuzeti svojim razgovorom da je nisu ni primetili, pa je ona zato sela pored nekih jastučića i čekala da završe.

Bilo joj je veoma teško da ih ne sluša sada kada je tako blizu.

„ . . . Moramo da pošaljemo našu vojsku nazad!“, vikao je jedan čovek. „Veličanstvo, prestonica je simbol. Simbol! Ne možemo dopustiti da Kaemlin i propadne, jer će čitavom zemljom zavladati potpuni metež.“

„Potcenjuješ snagu andorskog naroda“, odgovori Elejna. Delovala je kao da sve konce drži u svojim rukama, delovala je veoma snažno, a njena riđezlatna kosa kao da je blistala na svetlosti što ju je bacala lampa. Nekoliko njenih ratnih zapovednika stajalo je iza nje, dajući tom sastanku osećaj postojanosti i pouzdanosti. Avijendi je bilo drago što u očima svoje prvosestre vidi vatru.

„Lorde Lire, bila sam u Kaemlinu“, nastavi Elejna. „I ostavila sam mali odred vojnika da drži grad na oku i da nas upozori ako Troloci izađu iz njega. Naše uhode će pomoću kapija ući u grad i otkriti kuda preostali Troloci teraju zarobljenike, tako da ćemo moći da ih izbavimo ako Troloci nastave da drže grad u svojoj vlasti.“

„Ali grad!" pobuni se lord Lir.

„Lire, Kaemlin je izgubljen“, prasnu gospa Dijelin. „Bili bismo budale kada bismo pokušali da sada ma kakav napad sprovedemo u delo.“

Elejna klimnu. „Održala sam sastanak s drugim Visokim sedištima i svi su saglasni s mojom procenom. Za sada su izbeglice na bezbednom - poslala sam ih u pratnji gardista prema Belom Mostu. Ako tamo još ima živih ljudi, pokušaćemo da ih spasemo pomoću kapija, ali ja nemam namere da pošaljem svoje snage u juriš na kaemlinske zidine.”

„Ali...“

„Ponovno osvajanje grada bilo bi jalovo“, hladno ga preseče Elejna. „Odlično znam kolika šteta može biti naneta vojsci koja napada one bedeme! Andor se neće urušiti zbog gubitka jednog grada, ma koliko taj grad bio važan." Lice joj je bilo kao od kamena, a glas leden kao prekaljeni čelik.

„Troloci će s vremenom izaći iz grada“, nastavi Elejna. „Oni nemaju ništa od toga da ga zaposedaju - ako ništa drugo, pocrkaće od gladi. Kada napuste grad, moći ćemo da se borimo protiv njih - i to na daleko boljem bojnom polju. Ako želiš, lorde Lire, možeš da lično posetiš grad i da se uveriš kako je sve ovo što pričam suva istina. Tamošnjim vojnicima svakako bi godilo da im jedno Visoko sedište bude nadahnuće.“

Lir se namršti, ali klimnu. „Mislim da hoću.“

„Onda idi, znajući moje namere. Počećemo time što ćemo pre mraka poslati izviđače, koji će pokušati da nadu torove u kojima se nalaze građani i Avijenda, šta za ime krvavog levog jarčevog jajeta radiš tu?"

Avijenda prestade da seče nokte svojim drugim po kakvoći nožem, pa diže pogled. Krvavog levog jarčevog jajeta? To je nešto novo. Elejna uvek zna najzanimljivije psovke.

Troje Visokih sedišta za stolom poskočiše i digoše se na noge, obarajući stolice na kojima su do maločas sedeli i hvatajući se mačeva. Elejna je ostala da sedi na svom mestu, usta razjapljenih a očiju razrogačenih.

„To je loša navika“, priznade Avijenda vraćajući nož u čizmu. „Nokti su mi urasli, ali nije trebalo da ih sečem u tvom šatoru, Elejna. Žao mi je. Nadam se da te nisam uvredila.“

„Avijenda, ne pričam o tvojim plamenim noktima“, odvrati joj Elejna. „Kako... kada si stigla? Zašto te stražari nisu najavili?“

„Nisi me videli“, odgovori joj Avijenda. „Nisam htela da stvaram pometnju, a mokrozemci umeju da budu uvredljivi. Mislila sam da me možda neće Postiti da uđem sada kada si ti kraljica." Nasmeši se izgovarajući te poslednje reči. Elejna je stekla mnogo časti; načini da se

postane vođa među mokrozemcima razlikuju se od ispravnih načina - oni umeju da neke stvari rade potpuno naglavačke - ali Elejna se veoma dobro nosila i zadobila je presto. Avijenda ne bi bila ponosnija ni na kopljosestru koja je za gai'šaina uzela nekog poglavara klana.

„Oni nisu..." zausti Elejna, pa se odjednom nasmeši. „Krišom si se provukla kroz čitav logor, sve do mog šatora u središtu, a onda si se ušunjala unutra i sela ni pet stopa od mene. A niko te nije primetio.“

„Nisam htela da stvaram pometnju.“

„Baš ti je čudan način da ne stvaraš pometnju.“

Elejnini sagovornici nisu se ponašali tako spokojno. Jedan od njih troje, mladi lord Perival, zabrinuto je šestario pogledom oko sebe, kao da traži druge upadice.

„Kraljice moja“, reče Lir. „Smesta moramo kazniti ovaj sigurnosni propust! Naći ću te koji su nemarno vršili svoju dužnost i postaraću se da oni...“

„Samo mirno“, prekide ga Elejna. „Razgovaraću s mojim stražarima i nagovestiti im kako bi valjalo da budu malo oprezniji. Ipak, čuvati ulaz u šator svejedno je smešna predostrožnost - i uvek je to i bila - budući da neko jednostavno može da proseče zadnji zid šatora.“

„Pa da upropastim savršeno dobar šator?" s nevericom upita Avijenda. „Elejna, to samo da smo u krvnoj zavadi.“

„Lorde Lire, ako hoćeš - možeš da odeš da baciš pogled na grad - ali s pristojne udaljenosti“, reče Elejna ustajući. „Ako iko od ostalih bude želeo da pođe s tobom, slobodno može. Dijelin, nas dve se vidimo ujutru.“

„U redu“, odgovoriše velmože, pa izađoše iz šatora. Obojica su s nepoverenjem gledali Avijendu dok su odlazili. Dijelin je samo odmahnula glavom pre nego što je pošla za njima, a Elejna je poslala svoje vojne zapovednike da pripreme izviđanje grada. Tako su Elejna i Avijenda ostale same u šatoru.

„Svetlosti, Avijenda“, kaza Elejna grleći je, „kad bi ljudi koji žele da me ubiju bili upola vešti kao ti...“

„Jesam li učinila nešto loše?" upita Avijenda.

„Sem što si se ušunjala u moj šator kao neki ubica?“

„Ali ti si mi prvosestra...“, zausti Avijenda. „Je li trebalo da pitam za dozvolu? Ali nismo pod krovom. Ili... da li se kod mokrozemaca i šator smatra krovom, kao u uporištu? Zao mi je, Elejna. Imam li toh? Vi ste tako nepredvidljiv narod, da je teško znati šta će vas uvrediti a šta ne.“

Elejna se samo zasmeja. „Avijenda, ti si predivna. Potpuno i neopozivo predivna. Svetlosti, kako mi prija što te vidim. Noćas mi je potreban prijatelj.“

„Kaemlin je pao?" upita Avijenda.

„Skoro u potpunosti“, odgovori Elejna, a lice joj poprimi hladniji izraz. „To je zbog one krvave Putokapije. Mislila sam da je bezbedna - naredila sam da se to čudo skoro do kraja zazida, da se pred ulaz postavi pedeset gardista, a da se listovi Avendesore skinu i da se oba stave spolja.“

„Dakle, pustio ih je neko iz Kaemlina.“

„Prijatelji Mraka“, odgovori Elejna. „Desetak gardista - imali smo sreće, pa je jedan čovek preživeo njihovo izdajstvo i uspeo da pobegne. Svetlosti, ne znam zašto sam iznenađena. Ako ih je bilo u Beloj kuli, ima ih i u Andoru. Ali ovo su bili ljudi koji su odbacili Gebrila i za koje se činilo da su odani. Čekali su sve ovo vreme na to da nas izdaju.“

Avijenda se namršti, ali pridruži se Elejni za stolom i sede na jednu stolicu, umesto da ostane da sedi na podu. Njena prvosestra više voli da tako sedi, pošto joj je trbuh nabrekao od dece koju nosi.

„Poslala sam u grad Birgitu u pratnji vojnika kako bi videla šta može da se uradi“, nastavi Elejna. „Ali ove noći smo učinili sve što se moglo - grad je pod prismotrom, a za izbeglice smo se pobrinuli. Svetlosti, volela bih da može da se uradi više. Najgore u vezi s tim što sam kraljica nije ono što moram da uradim, već ono što ne mogu da uradim.“

„Ubrzo ćemo se uhvatiti u koštac s njima“, reče joj Avijenda.

„Hoćemo“, saglasi se Elejna, sevajući očima. „Suočiću ih ja sa ognjem i mačem, da im istom merom vratim za vatru i plamen koje su doneli mom narodu.“

„Čula sam kada si onim ljudima rekla da ne napadaju grad.“

„Ne“, reče Elejna, „neću im pružiti to zadovoljstvo da moje sopstvene zidine brane od mene. Izdala sam Birgiti naređenje - Troloci će s vremenom morati da izađu iz Kaemlina. U to smo sigurni. Birgita će iznaći neki način da to ubrza, pa da možemo da ih napadnemo van grada.“

„Ne dopusti da tvoj neprijatelj bira bojno polje“, saglasi se Avijenda, klimajući glavom. „To je dobra strategija. A... Randov sastanak?“

„Prisustvovaću mu“, odgovori Elejna. „Moram, tako da će to biti učinjeno. Bolje bi mu bilo da ne drami i da ne odugovlači. Moj narod gine, moj grad gori, a čitav svet je na dva koraka od ruba ponora. Ostaću samo po podne; nakon toga, vraćam se u Andor." Pokoleba se. „Hoćeš li da pođeš sa mnom?“

„Elejna..." zausti Avijenda. „Ne mogu da ostavim svoj narod. Sada sam Mudra.“

„Otišla si u Ruidean?“, upita Elejna.

„Da“, potvrdi Avijenda. Mada ju je bolelo to što ih krije od nje, nije joj spomenula vizije koje su joj se tamo ukazale.

„Izvrsno. Ja...“, poče Elejna, ali ućuta.

„Kraljice moja?" pozva je stražar ispred šatora. „Glasnik za tebe.“

„Pusti ga.“

Stražar zadignu šatorsko krilo da propusti jednu mladu gardistkinju sa glasničkom trakom prišivenom za kaput. Ona se kitnjasto pokloni, jednom rukom skidajući šešir a drugom pružajući pismo.

Elejna prihvati pismo ne otvarajući ga. Glasnica se povuče.

„Avijenda, možda ipak možemo da se borimo zajedno“, kaza Elejna. „Ako bude po mom, Aijeli će biti uz mene dok budem oslobađala Andor. Troloci u Kaemlinu ozbiljna su pretnja po sve nas; čak i ako izvučem glavninu njihovih snaga van grada, Senka može nastaviti da šalje Nakot kroz Putokapiju.

Mislim da ću, dok se moje vojske ispred Kaemlina budu borile protiv glavnine Troloka - morati da smislim neki način kako da isteram Nakot Senke iz grada - poslati jedan manji odred kroz kapiju s ciljem da zauzme Putokapiju. Kada bi mi Aijeli pomogli u tome...“

Dok je govorila, prigrlila je Izvor - Avijenda je videla sjaj - i nehajno otvorila pismo, lomeći pečat trakom Vazduha.

Avijenda izvi obrvu.

„Izvini“, reče joj Elejna. „Stigla sam do tačke u trudnoći kada opet mogu da postojano usmeravam, pa samo tražim izgovore...“

„Nemoj da ugrožavaš decu“, prekori je Avijenda.

„Neću da ih ugrozim“, odvrati joj Elejna. „Gora si od Birgite. Makar ovde nema kozjeg mleka. Min kaže..." Ućuta, a pogled joj polete napred-nazad dok je čitala pismo. Elejna se natmuri, a Avijenda se pripremi na to da bude preneražena.

„O, taj čovek...“, procedi Elejna.

„Rand?“

„Mislim da ću ga jednog od ovih dana na kraju zadaviti.“

Avijenda stisnu zube. „Ako te je uvredio...“

Elejna okrenu pismo. „On zahteva da se vratim u Kaemlin kako bih pomogla svom narodu. Navodi desetak razloga zašto da to učinim, a čak se usuđuje i da me ’oslobađa moje obaveze da se sutra sastanem s njim.“

„On ne bi smeo ništa da zahteva od tebe.“

„Naročito ne na taj način“, saglasi se Elejna. „Svetlosti, ovo je veoma pametno. Očigledno pokušava da me natera da ostanem. Ovde ima malčice i Daes Daernara.“

Avijenda se pokoleba. „Deluješ kao da se ponosiš njime - ali vidim da je ovo pismo na korak od toga da bude uvredljivo!“

„Jesam ponosna“, odgovori joj Elejna. „I ljuta na njega. Ali ponosna sam zbog toga što je znao kako da me naljuti. Svetlosti! Rande, još ćemo napraviti kralja od tebe. Zašto li on baš toliko želi da prisustvujem tom njegovom sastanku? Zar misli da ću ga podržati samo zato što mi je drag?“

„Dakle, ne znaš kakve su mu namere?“

„Ne. Očigledno se tiču svih vladara. Ali prisustvovaću, makar noćas ne spavala. Za sat vremena se sastajem s Birgitom i mojim ostalim zapovednicima da bih pregledala planove kako će se Troloci izmamiti iz Kaemlina, a potom uništiti." Te njene oči i dalje su sevale. Elejna je ratnica kakvu Avijenda u životu nije videla.

„Moram da odem kod njega“, reče joj Avijenda.

„Noćas?“

„Noćas. Poslednja bitka ubrzo će otpočeti.“

„Sto se mene tiče, počela je istog trena kada su oni krvavi Troloci kročili u Kaemlin“, reče joj Elejna. „Svetlost nas saklonila - nastupila je.“

„Onda će svanuti dan umiranja“, odgovori joj Avijenda. „Mnogi od. nas probudiće se iz ovog sna. Možda za Randa i mene ne bude nijedna druga noć. Delimično sam ti došla da bih te pitala za to.“

„Imaš moj blagoslov“, tiho joj kaza Elejna. „Ti si moja prvosestra. Jesi li provela neko vreme s Min?“

„Ne dovoljno, a to bih ispravila pod drugim okolnostima. Sada nema vremena.“

Elejna klimnu.

„Ali mislim da se ona oseća bolje u vezi sa mnom“, primeti Avijenda. „Učinila mi je veliku čast kada mi je pomogla da shvatim koji je to poslednji korak koji je trebalo da učinim kako bih postala Mudra. Možda je prikladno da zaobidem neke običaje. Uzevši sve u obzir, mislim da smo bile dobre. Ako ima vremena, razgovarala bih s njom, zajedno s tobom.“

Elejna klimnu. „Mogu da odvojim trenutak ili dva između sastanaka. Poslaću nekoga po nju.“

Загрузка...