Sećanje na svetlost

13 Ono što mora da se uradi

Vojska se razdvajala pred Egvenom dok je ona jahala prema brdima na jugoistoku Kandora, gde će se ubrzo upustiti u bitku s neprijateljem.

Predvodila je preko stotinu Aes Sedai, mahom iz Zelenog ađaha. Brinove taktičke izmene bile su brze i delotvorne. Na raspolaganju ima nešto bolje od strelaca za zaustavljanje protivničkog napada, nešto razornije od teške konjice za nanošenje gubitaka.

Vreme je da to iskoristi.

Dva manja odreda Aes Sedai zaputila su se na krila njene vojske. Ta brda možda su nekada bila plodna i zelena, ali sada su smeđa i žuta, kao da ih je oprljilo sunce. Pokušala je da sagleda prednosti. Makar će imati siguran oslonac pod nogama, a nije verovatno da će padati kiša iako povremeno munje sevaju po nebu.

Nadolazeći Troloci kao da su se sa svih strana pružali u beskraj. Iako je Egvenina vojska bila ogromna, ona se odjednom osetila kao da je zapravo veoma sićušna. Srećom, Egvena ima jednu prednost: troločku vojsku goni potreba da se neprestano kreće napred. Ako ne napreduju neprestano, troločke vojske se raspadaju. Počinju da se bore među sobom. Nestaje im hrane.

Egvenina vojska bila je prepreka na njihovom putu - ali i mamac. Nakot Senke ne može priuštiti da iza sebe ostavi tako veliku vojnu silu, pa će ih Egvena zato mamiti da se kreću putem koji je ona odredila.

Njene Aes Sedai stigoše do bojišta, Brin je vojsku podelio na velike i veoma pokretljive jurišne jedinice, koje će moći da napadaju Troloke gde god i kada god oni pokažu da su ranjivi.

Troloci kao da su bili zbunjeni napadačkim rasporedom Brinovih snaga. Tako je makar Egvena tumačila komešanje u njihovim redovima, kovitlanje i sve veću buku. Troloci retko kada moraju da se brinu o odbrani. Troloci napadaju, ljudi se brane. Ljudi se brinu. Ljudi su hrana.

Egvena stiže do vrha brdašca, gledajući kandorsku ravnicu na kojoj su se Troloci okupili dok su se njene Aes Sedai razmeštale u dug red levo i desno od nje. Vojnici iza njih delovali su kolebljivo. Oni dobro znaju da su Egvena i ostale žene Aes Sedai, a nijednom muškarcu nije prijatno u njihovoj blizini.

Egvena pruži ruku i iz kožne navlake privezane za opasač izvadi nešto dugo, belo i vitko. Suplji štap, Vorin saangreal. Lepo joj je ležao u ruci; bio je to poznat osećaj. Mada je taj saangreal koristila samo jednom, osećala se kao da ga je prisvojila i kao da je on nju prisvojio. To je bilo njeno oružje u borbi protiv Seanšana. Tada joj je prvi put postalo jasno zašto se vojnici vezuju za svoje mačeve.

Blistanje Moći zaseva oko žena u redu, kao da se pali niz svetiljaka. Egvena prigrli Izvor i oseti Jednu moć kako se survava u nju kao vodopad, ispunjavajući je i otvarajući joj oči. Svet oko nje postade slađi, a mirisi ulja sa oklopa i izgažene trave izrazitiji.

U zagrljaju saidara videla je naznake boje za koju Senka želi da je oni ne primećuju. Nije sva trava uvela; bilo je sićušnih naznaka zelenila, delića gde se trava držala u životu. Ispod nje su voluharice; sada joj je Iako da razabere mreškanje u tlu. Jele su umiruće korenje i držale su se života.

Siroko se smešeči, ona povuče Jednu moć kroz šuplji štap. U toj bujici ona je bila povrh mora snage i sile, jedreći usamljenim plovilom i grleći vetar. Troloci se naposletku dadoše u pokret. Zaurlaše i jurnuše kao bujica oružja, zuba, smrada i previše ljudskih očiju. Možda su Mirdraali videli da su Aes Sedai izašle u prvi red, pa su pomislili da jednim napadom pobiju ljudske usmerivače.

Ostale žene čekale su Egvenin znak. Nisu bile povezane u krug - krug je najbolji za usredsređen i odmeren mlaz Jedne moći. To danas nije cilj. Današnji cilj je obično razaranje.

Kada Troloci prevališe pola puta do brda, Egvena otpoče napad. Oduvek Je bila neuobičajeno snažna kada je o Zemlji reč, pa je povela jednostavnim i razornim tkanjima. Poslala je niti Zemlje u tle ispod Troloka, raspoređujući ih u dug red, a onda ih je povukla. Uz pomoć Vorinog saangreala, to joj je bilo lako kao da je bacila u vazduh šačicu oblutaka.

Na taj znak, čitav niz žena obrazova tkanja. Vazduh zatreperi od blistavih niti. Čisti mlazevi ognja, zemlja koja se cepala, naleti vetra koji su nosili Troloke jedne na druge i spoticali ih i obarali.

Troloci koje je Egvena bacila u vazduh padoše na tle, a mnogi su ostali bez nogu ili stopala. Kosti su se lomile, a Troloci su vrištali od bola dok su njihovi saborci padali po njima. Egvena pusti da se drugi red spotakne preko popadalih, pa onda opet napade. Ovoga puta, nije se usredsredila na zemlju, već na metal.

Metal u oklopima, u oružju i na rukama. Smrskala je sekire i mačeve, verižnjače i retke oklopne prsnike. Krezuba parčad metala razletela su se smrtonosnom brzinom. Vazduh se zacrveneo od liptanja krvi. Sledeći red pokuša da stane kako bi izbegao krhotine, ali Troloci iza njih trčali su prebrzo. Gurnuše svoje saborce u smrt i pregaziše ih.

Egvena je i taj sledeći talas pobila rasprskavanjem metala. To je teže nego dizanje zemlje, ali takođe nije toliko uočljivo u zadnjim redovima, tako da je mogla da ih ubija a da oni ne shvataju šta se dešava, pa još i da guraju one u prvim redovima u smrt.

Onda se Egvena vratila cepanju zemlje. Ima nečeg osnažujućeg u koriščenju sirove sile i slanju tkanja u njihovim najosnovnijim oblicima. U tom trenutku - dok je sakatila, uništavala i sejala smrt među neprijateljima - osetila se kao da se stopila sa zemljom. Osetila se kao da radi nešto za čim zemlja odavno žudi. Pustoš i Nakot Senke koji u njoj raste zapravo su bolest. Zaraza. Egvena - koja je od Jedne moći blistala kao svetionik smrti i usuda - bila je pročišćavajući plamen što će isceliti zemlju.

Troloci su se iz sve snage upirali da prodru kroz tkanja Aes Sedai, ali tako je samo sve više njih dolazilo u domet Bele kule. Zelene su opravdale ugled svog Ađaha - puštajući talase za talasima uništenja na Troloke - ali i drugi ađasi su se dobro pokazali.

Zemlja se tresla a vazduh treperio od urlikanja umirućih. Tela su se čerečila, meso je gorelo. Priličan broj vojnika u prvim redovima Egvenine vojske povratio je od tog prizora. A Aes Sedai nisu prestajale da tuku po troločkim odredima. Određene sestre tražile su Mirdraale, kao što im je bilo naređeno. I Egvena je ubila jednog od njih, kidajući mu bezoku glavu s vrata tkanjem Vatre i Vazduha. Svaka Sen koju su ubile sa sobom je u smrt povlačila čitave pesnice Troloka vezanih za nju.

Egvena udvostruči snagu svog napada. Pogodi jedan odred talasom rasprskavajuće zemlje, a onda težinom vazduha pritisnu tela dok su padala i gurnu ih tako da popadaše u zadnje redove. Pokidala je rupe u tlu i učinila da se kamenje rasprskava. Cinilo joj se kao da satima kasapi Troloke. Juriš Nakota Senke napokon se slomi, a Troloci počeše da uzmiču iako su ih Mirdraali bičevali. Egvena duboko uzdahnu - počela je da se oseća obamrlo - pa ubi još Seni. Na kraju i Mirdraali popustiše i pobegoše što dalje od brda.

Egvena klonu u sedlu, spuštajući saangreal. Nije bila sigurna koliko je vremena prošlo. Obližnji vojnici razrogačeno su zurili. Tog dana nije bilo potrebno da prolivaju svoju krv.

„To je bilo zadivljujućeg reče joj Gavin terajuči konja pored njenog. „Bilo je kao da su pokušavali da napadnu gradske zidine i podignu lestvice... samo bez bedema i lestava.“

„Vratiče se“, umorno odgovori Egvena. „Ubile smo samo mali deo njih.“

Sutra - ili najkasnije prekosutra - pokušaće da opet napadnu. Možda će primeniti neku novu taktiku - možda će se raširiti u talase napadača, kako bi otežali da ih Aes Sedai ubijaju u velikim skupinama odjednom.

„Iznenadile smo ih“, nastavi Egvena. „Sledeći put napašće nas jače. Ali za sada, za ovu noć - oduprle smo se.“

„Egvena, niste se samo oduprle“, odgovori joj Gavin i nasmeši se. „Naterale ste ih u beg. Ne znam da sam ikada video do te mere potučenu vojsku.“

Izgleda da su se i njeni vojnici slagali š Gavinovom procenom, jer su zaklicali mašući oružjem. Egvena natera sebe da zanemari umor i vrati šuplji štapić u navlaku. Druge Aes Sedai počeše da spuštaju statuice, da sklanjaju grivne, broševe, prstenje i palice. Ispraznile su skladišta Bele kule i razdelile sve angreale i sa’angreale - ono malo što ih imaju - sestrama na bojištu. Na kraju svakog dana, ti će predmeti biti sakupljeni i uručeni ženama koje Leče.

Aes Sedai se okrenuše i zaputiše se nazad kroz redove vojnika koji su im na sav glas klicali. Nažalost, neumitno će doći i vreme za tugu. Aes Sedai neće moći da vode sve bitke. Ali Egvena je sada pustila vojnike da uživaju u svojoj pobedi, jer to je bila najbolja moguća pobeda. Pobeda nakon koje ne ostaju praznine u njihovim redovima.

„Gospodar Zmaj i njegovi izviđači počeli su da osmatraju Šajol Gul." Bašer pokaza jednu zasenčenu kartu. „Otpor koji pružamo u Kandoru i Šijenaru primorava Senku da na ta bojišta šalje sve više jedinica. Ubrzo će Spaljene žemlje biti uglavnom prazne, sa izuzetkom malih odbrambenih snaga. Tada ćemo moći da napadnemo daleko lakše.“

Elejna klimnu. Osećala je Randa negde u pozadini uma. Zabrinut je zbog nečega, mada je predaleko da bi ona mogla da oseti nešto više od toga. Povremeno joj dolazi u posetu, i to u njen logor u Bremskoj šumi, ali sada je na nekom drugom bojištu.

Bašer nastavi. „Amirlin bi trebalo da nastavi da pruža otpor u Kandoru, uzevši u obzir koliko je usmerivača s njom. Za nju se ne brinem.“

„Ali brineš se za Krajišnike“, primeti Elejna.

„Da. Potisnuti su iz Tarvinovog procepa.“

„Volela bih da su mogli da izdrže tamo gde su bili, ali ipak su nadvladani. Ne možemo ništa sem da im šaljemo onoliko pomoći koliko možemo da izdvojimo.“

Bašer klimnu. „Možda bi lord Mandragoran mogao da povlačenje pretvori u napredovanje kada bi na raspolaganju imao više Aes Sedai ili Aša’mana.“

A njih nema. Poslala mu je neke Aes Sedai iz Egvenine vojske da mu pomognu s početnim povlačenjem - i to jeste bilo od pomoći. Ali ako sam Rand nije mogao da se izbori sa Gospodarima straha koji su tamo okupljeni...

„Lord Agelmar će znati šta da radi“, primeti Elejna. „Ako Svetlost da, poći će mu za rukom da namami Troloke dalje od naseljenijih krajeva.“

Bašer zastenja. „Ovakvo povlačenje - skoro bezglavo - obično ne pruža priliku za usmeravanje toka bitke." Bašer pokaza kartu Šijenara.

Elejna je pogleda. Troločko nadiranje neće izbeći nastanjene krajeve. Fal Dara, Mos Sirare, Fal Moran... A gradski bedemi biće potpuno beskorisni zahvaljujući Gospodarima straha.

„Javi Lanu i šijenarskim velmožama“, tiho kaza. „Naredi da se Fal Dara i Ankor Dail spale do temelja, skupa sa Fal Moranom i selima kao što je Medo. Oni već spaljuju obradive površine koje mogu da spale - i prazne gradove. Stanovništvo premestite u Tar Valon.“

„Žao mi je“, tiho joj reče Bašer.

„To je ono što se mora, zar ne?“

„Da“, potvrdi Bašer.

Svetlosti, kakav haos. Pa šta si očekivala? Da sve bude uredno i jednostavno?

Suštanje koraka po lišću najavi da Talmanes prilazi s jednim od svojih zapovednika. Kairhijenjanin je delovao umorno. Svi su umorni. Nedelju dana provedenih u ratovanju bili su samo početak, ali ushićenje zbog borbe već zamire. Sada predstoji pravi ratnički posao. Dani provedeni u borbama ili u čekanju na borbe, noći u spavanju s mačem u ruci.

Elejnin trenutni položaj u šumi - jutro je započela hiljadu koraka južnije, ali pomerala se zbog njihovog stalnog provlačenja kroz šumu - bio je najbolji mogući. Tri lako dostupna potočića, mnogo prostora za logorovanje, drveće povrh brda koje sasvim lepo služi kao osmatračnica. Šteta što će sutra ujutru morati da napuste to mesto.

„Troloci su zauzeli čitav južni deo šume“, kaza Baser gladeči brkove. „Izbegavaju čistine. To znači da naša konjica neće moći da deluje.“

„Veličanstvo, zmajevi su ovde gotovo beskorisni“, reče joj Talmanes ulazeći u šator. „Pošto Troloci sada izbegavaju puteve, imamo poteškoće da im nanesemo ozbiljne gubitke. Skoro je nemoguće upravljati zmajskim kolima u šumi, a i kada nam uspe da ispalimo neki hitac, ubijamo više drveća nego Nakota Senke.“

„A šta je s njenim... kako god da se zove ono o čemu je Aludra pričala?“

„Njenim zmajskim zubima?“, upita Talmanes. „To je već bolje - zmaj ispaljuje hrpu komadića metala, a ne jednu veliku kuglu. To se prostire preko velike površine i u šumi radi prilično dobro, ali i dalje tvrdim da zmajevi nanose neprijatelju manje gubitaka nego što se opasnost u kojoj se zbog toga nalaze isplati.“

„Mislim da nam se ova šuma isplatila onoliko koliko je mogla“, primeti Bašer premestajući na karti oznake troločkih jedinica. „Skresali smo ih koliko smo mogli, ali opametili su se i počeli da se drže guste šume, pokušavajući da nas opkole.“

„Predloži?“

„Povlačenje“, odgovori Bašer. „Istočno odavde.“

„Prema Erinin? Ovako daleko na severu nema nijednog mosta“, primeti Talmanes.

Bašer klimnu. „Dakle, znaš šta ću zatražiti. Ti imaš četu ljudi koji umeju da grade mostove. Pošalji njih i nešto zmajeva da im pruže zaštitu, s naređenjem da postave mostove od splavova tačno istočno od nil: Ostatak vojske neće biti daleko za njima. Čistina koja se tamo prostire omogućiće našoj konjici i zmajevima da nanesu više štete. Možemo se osloniti na to da će Erinin usporiti Troloke, naročito pošto spalimo mostove. Ako tamo postavimo i nekoliko zmajeva, još ćemo ih usporiti. Nastavićemo istočno prema Alguenji, pa ponoviti taj postupak. Onda ćemo već biti na putu ka Kairhijenu. Poći ćemo na sever i kada nađemo zgodno mesto za bitku - mislim da već znam gde je to - okrenućemo se i suočićemo se sa Senkom tako da nam Kairhijen bude iza leđa.“

„Ne misliš valjda da ćemo morati da se povučemo tako daleko?“, upita Elejna.

Bašer je zurio u kartu čkiljeći kao da kroz pergament vidi zemljište koje je na njoj prikazano. „Mi komešamo ovu bitku“, tiho reče, „ali ne vladamo njom. Jašemo je kao što čovek jaše konja u pomahnitalom galopu. Ne znam gde će se taj galop zaustaviti. Skrenuću ga u stranu, uputiću ga kroz trnjake. Ali ne mogu da ga zaustavim - ne dok Troloci i dalje naviru.“

Elejna se namršti. Ne može da priušti sebi beskrajno povlačenje; mora poraziti taj Nakot Senke što je pre moguće i što je temeljnije moguće, kako bi ostatak svoje vojske mogla da priključi Lanovim i Egveninim vojskama i da onda suzbiju napade na severu.

To je jedini način da pobede - u suprotnom, neće biti bitno šta će Rand moći da uradi protiv Mračnoga.

Svetlosti, kakav haos.

„Uradi to.“

Perin spusti čekić na rame, slušajući znojavog mladog glasnika kako prenosi Elejnina naređenja. Blag lahor duvao je kroz granje u šumi koju su ostavili za sobom. Tu se Ogijeri bore. Brinuo se da oni neće hteti da ugrožavaju drveće, ali kako su se borili... Svetlosti, Perin nikada nije video takvo divljaštvo.

„Ovo nije loša taktika“, kaza Tam iščitavajući naređenja. „Kraljica ima smisla za ratovanje.“

Perin mahnu dečaku da može da ide. Prošao je pored Galada i nekoliko njegovih zapovednika koji su se nešto dogovarali. „Ona ume da sluša ljude koji se razumeju u taktiku“, odgovori Perin, „i ne meša im se u posao.“

„Momče, to sam i mislio“, sa smeškom mu reče Tam. „Biti glavni ne znači baš uvek govoriti ljudima šta da rade. Ponekad samo moraš da znaš kada da se skloniš s puta onima koji se razumeju u svoj posao i znaju šta rade.“

„To ti je pametno, Tame“, kaza mu Perin okrećući se ka severu. „Predlažem ti da se vodiš tim načelom, pošto sada ti zapovedaš.“

Perin vide Randa. Boje su se razlile. Rand razgovara s Moirainom na nekom turobnom stenovitom grebenu koji mu nije poznat. Skoro da su spremni za napad na Šajol Gul. Perin je osećao kako ga Rand sve snažnije privlači. Ubrzo će mu biti potreban.

„Perine?" upita Tam. „Kakva ti je to besmislica o zapovedanju?“

„Tame, naše snage prepuštene su tebi“, odgovori mu Perin. „Ljudi sada dobro sarađuju; pusti da ti Arganda, Galen i Galad pomažu." Grejdi je u blizini držao otvorenu kapiju kroz koju su slali na Lečenje ranjenike iz najskorije čarke. Berelajn je upravljala bolnicom sa druge strane koju je Žuti ađah osnovao u Majenu. Vazduh koji je dopirao s druge strane kapije bio je topao.

„Perine, ne znam hoće li me oni slušati“, kaza mu Tam. „Ja sam samo običan seljak.“

„Ranije su te slušali sasvim dobro.“

„To je bilo kada smo putovali kroz divljinu“, odvrati Tam. „Ti si uvek bio tu negde, u blizini. To što su odgovarali meni, naslanjalo se na tvoju vlast." On se počeša po bradi. „Sudeći po tome kako stalno gledaš na sever, imam neki osećaj da nećeš još dugo biti ovde.“

„Potreban sam Randu“, tiho mu odgovori Perin. „Plamen me spalio, Tame, mrzim što tako mora da bude - ali ne mogu da se borim uz vas, ovde u Andoru. Neko mora Randu čuvati leđa, a to... to ću biti ja. Nekako to znam.“

Tam klimnu. „Samo ćemo otići kod Argande ili Galena i reći ćemo da su oni zaduženi za naše ljude. Svejedno kraljica Elejna izdaje većinu naređenja, pa...“

„Ljudi!" prodra se Perin gledajući okupljene vojnike. Arganda se nešto dogovarao s Galenon. Oni se okrenuše prema Perinu, kao i obližnji pripadnici Vučje garde, skupa s Galadom i njegovim Belim plaštovima. Mladi Bornhald mrko pogleda Perina. Taj je u poslednje vreme sve nepredvidljiviji. Svetlost dala da je Galadu uspelo da ga drži dalje od rakije.

„Prihvatate moju vlast, koju mi je podarila andorska kruna?“, upita Perin.

„Naravno, lorde Zlatooki“, glasno odgovori Arganda. „Mislio sam da je to već utvrđeno.“

„Ovog časa proglašavam Tama al'Tora plemićem“, viknu Perin. „Postavljam ga za domostrojitelja Dve Reke u ime njegovog sina, Ponovorođenog Zmaja. On uživa svu moju vlast, koja je Zmajeva vlast. Ako ja ne preživim ovu bitku, Tam će me naslediti.“

Taborom zavlada mrtvi muk, a onda ljudi zaklimaše, a nekoliko njih pozdravi Tama. Tam zaječa, ali toliko tiho da je Perin čisto sumnjao da je iko drugi to mogao da čuje.

„Je li prekasno da te odvedem pred Ženski krug da ti održe bukvicu?" upita ga Tam. „Možda da te dobrano izmlate po pozadini i da ti odrede da ćeš nedelju dana nositi vodu udovici Al’Ton?“

„Izvini, Tame“, reče mu Perin. „Niejlde, pokušaj da otvoriš kapiju prema Crnoj kuli.“

Lice mladog Aša’mana poprimi izraz duboke usredsređenosti. „I dalje ne radi, lorde Zlatooki.“

Perin odmahnu glavom. Saslušao je izveštaje s Lanovog bojišta u kojima se kaže da se pripadnici Crne kule bore na strani Senke. Nešto strašno se tamo desilo.

„Dobro, onda se vraćamo na Merilor“, kaza Perin.

Niejld klimnu i usredsredi se.

Dok je on otvarao kapiju, Perin se okrenu svojim ljudima. „Mrsko mi je što vas ostavljam, ali u mene su zarivene kuke koje me vuku na sever. Moram da odem k Randu i s tim nema raspravljanja. Pokušaću da se vratim. Ako ne budem mogao... pa; hoću da svi vi znate da sam ponosan na vas. Na sve vas. Kada se sve ovo završi, dobrodošli ste u mom domu. Otvorićemo neko bure najbolje rakije gazde Al’Vera. Prisećaćemo se onih koji su pali i pričati deci kako smo ostali na nogama kada su se oblaci zacrneli a svet počeo da umire. Pričaćemo im kako smo stajali rame uz rame tako da jednostavno nije bilo prostora da se Senka probije.“

On diže Maalejnir i istrpe njihovo klicanje. Ne zato što ga je zaslužio, već zato što su ga oni zaslužili.

Niejld otvori kapiju. Perin krenu ka njoj, pa zastade kada ga neko pozva po imenu. Namršti se gledajući Daina Bornhalda dok je ovaj žurio ka njemu.

Perin oprezno spusti ruku na čekić. Taj čovek mu je spasao život u borbi protiv Troloka, ali i protiv sopstvenog saborca - međutim, Perin je video da ga taj čovek ne voli. Možda više ne krivi Perina za očevu smrt, ali to ne znači da mu se on dopada - pa čak ni da ga prihvata.

„Da porazgovaramo, Ajbara“, kaza Bornhald gledajući Gaula, koji je stajao u blizini. „Nasamo.“

Perin mahnu Gaulu da ode, pa se Aijel nevoljno povuče. On stade s Bornhaldom malo dalje od otvorene kapije. „O čemu je sada reč? Ako je ovo u vezi s tvojim ocem...“

„Svetlosti, samo ćuti“, prekide ga Bornhald skrećući pogled. „Ne želim da ovo kažem. Mrsko mi je što ću to reći. Ali moraš da znaš. Svetlost me spalila, moraš to da znaš.“

„Šta da znam?“

„Ajbara“, zausti Bornhald, pa duboko udahnu. „Tvoju porodicu nisu pobili Troloci.“

Perin se zaledi.

„Zao mi je“, nastavi Bornhald i skrenu pogled. „Bio je to Ordejt. Tvoj otac ga je uvredio. On ti je raščerečio porodicu, a mi smo za to okrivili Troloke. Nisam ih ja ubio, ali takođe nisam ništa rekao. Toliko krvi...“

„Sta?" Perin zgrabi Belog plašta za rame. „Ali rekli su mi... mislim..." Svetlosti, pomirio se s tim!

Kada ga je Bornhald pogledao u oči, sve je opet navrlo na površinu. Bol, užas, osećaj gubitka, bes. Bornhald diže ruku i zgrabi Perina za zapešće, pa strgnu njegovu ruku sa svog ramena.

„Znam da je ovo grozan trenutak da ti to kažem“, nastavi Bornhald. „Ali više nisam mogao to da držim u sebi. Jednostavno... Možda poginemo. Svetlosti, možda sve propadne. Morao sam da ti to kažem.“

On se odvoji od Perina, pa krenu nazad prema ostalim Belim plaštovima. Nije dizao pogled sa zemlje. Perin je ostao sam, a čitav njegov svet se tresao.

A onda se sabrao. Jeste se pomirio s tim; ožalio je svoju porodicu. To je gotovo - završeno.

On može da nastavi sa životom i nastaviće. Svetlosti, stari bol se vratio, ali on ga je suzbio i pogledao prema kapiji. Prema Randu i svojoj dužnosti.

Čeka ga posao. Ali Ordejt... Padan Fejn... To samo dopunjuje stravične zločine koje je taj čovek počinio. Perin če se postarati da on plati za njih.

Priđe kapiji da Putuje kako bi našao Randa, kada mu se Gaul pridruži.

„Ja idem na jedno mesto gde ti ne možeš, prijatelju moj“, tiho mu kaza Perin dok ga je bol prolazio. „Žao mi je.“

„Ideš u san unutar sna“, odgovori mu Gaul, pa zevnu. „Ispostavilo se da sam umoran.“

„Ali...“

„Ja idem, Perine Ajbara. Ubij me ako hočeš da ostanem." Perin se nije usudio da ga izaziva. Samo je klimnuo.

Osvrnuo se i opet digao čekić. Dok je to činio, pogled mu je proleteo kroz drugu kapiju, onu koju je Grejdi i dalje držao otvorenu prema Majenu. Iza nje su dve odore u belom gledale Gaula. On diže koplje da ih pozdravi. Kako li se osećaju dve ratnice što propuštaju Poslednju bitku? Možda je Rand trebalo, da pokuša da na nekoliko nedelja sve gai'šaine oslobodi njihovih zaveta.

Pa, to bi verovatno sve i jednog Aijela okrenulo protiv njega. Svetlost saklonila mokrozemca koji se usudi da se petlja sa đie’tohom.

Perin prođe kroz kapiju i kroči na Merilorsko polje. Tu su se on i Gaul pripremili za dug put - poneli su hrane i vode koliko god su smeli.

Perinu je bilo potrebno skoro pola sata da ubedi Randove Aša’mane u to kuda je njihov vođa otišao. Naposletku je Nef nevoljno otvorio kapiju za Perina. Otišao je s Merilora i kročio naizgled u Pustoš. Samo što je kamenje bilo hladno.

U vazduhu se osećao miris smrti i jalovosti. Perin je bio toliko zatečen zadahom da mu je trebalo nekoliko minuta pre nego što je razabrao šta je smrad a šta su uobičajeni mirisi. Rand je stajao odmah ispred njega, na rubu jednog grebena, držeći ruke iza leđa. Iza njega je bila skupina njegovih savetnika, zapovednika i stražara, uključujući Moirainu, Avijendu i Kecuejn. Ali u tom trenutku Rand je sam stajao na ivici grebena.

U daljini pred njima dizao se vrh Šajol Gula. Perin se naježi. Bio je udaljen, ali Perin nije mogao a da ne prepozna napetost i rešenost u Randovom izrazu lica dok je gledao taj planinski vrh.

„Svetlosti“, izusti Perin. „Je li vreme?“

„Ne“, tiho odgovori Rand. „Isprobavam da vidim da li me on oseća.“

„Perine?" pozva ga Ninaeva s padine. Razgovarala je s Moirainom i makar jednom da se u njenom mirisu nije osećala ni trunčica mržnje. Nešto se dogodilo između njih dve.

„Potreban mi je samo na trenutak“, reče Perin i priđe Randu. Na padini su bili i neki Aijeli, a Perin nikako nije želeo da oni - a naročito ne Mudre - čuju šta će pitati Randa.

„Imaš i ovaj trenutak i mnoge druge, Perine“, kaza Rand. „Dugujem ti mnogo. O čemu je reč?“

„Pa..." Perin se osvrnu. Hoće li Moiraina ili Ninaeva shvatiti šta se dešava u dovoljnoj meri da pokušaju da ga zaustave? Verovatno. Žene uvek pokušavaju da spreče čoveka da uradi ono što mora, kao da se brinu da on ne slomi vrat. Nema veze to što je počela Poslednja bitka.

„Perine?" ponuka ga Rand.

„Rande, moram da uđem u vučji san.“

„Tel’aran’riod?" upita Rand. „Perine, ja ne znam šta ti tamo radiš; malo si mi pričao. Mislio sam da ti znaš kako da...“

„Znam kako da uđem na jedan način“, reče mu Perin šapatom, tako da .Mudre i ostali iza njega ne mogu da čuju. „Lakši način. Potrebno mi je nešto drugo. Ti znaš stvari - sećaš se stvari. Da li u tom tvom drevnom mozgu ima nečega što pamti kako se ulazi u Svet snova celim telom?“

Rand se uozbilji. „To što pitaš opasna je stvar.“

„Opasna kao što je ono što ćeš ti uraditi?“

„Možda." Rand se namršti. „Da sam to znao kada sam... Pa, recimo samo da bi neki tvoju molbu nazvali veoma, veoma zlom.“

„To nije zlo, Rande“, odvrati Perin. „Znam šta je zlo kada ga nanjušim. Ovo nije zlo - samo je neverovatno glupo.“

Rand se nasmeši. „A ti i dalje to tražiš?“

„Rande, ostali smo bez dobrih rešenja. Bolje je uraditi nešto očajnički, nego ne raditi ništa.“

Rand nije odgovarao.

„Vidi“, poče Perin, „pričali smo o Crnoj kuli. Znam da si zabrinut zbog nje.“

„Moraću da odem tamo“, odgovori mu Rand, a lice mu se natmuri. „Ali to je očigledno zamka.“

„Mislim da znam šta je delimično krivo za to“, kaza Perin. „Postoji neko s kime moram da se suočim, a ne mogu da ga pobedim ako ne budem mogao da se s njime suočim ravnopravno. Tamo, u snu.“

Rand lagano klimnu glavom. „Točak tka kako Točak želi. Moraćemo da odemo iz Spaljenih zemalja; ne možeš da uđeš u san iz...“

On ućuta, pa uradi nešto dok je tkao tkanje. Pored njega se otvori kapija. Nekako je bila drugačija od običnih.

„Shvatam“, reče Rand. „Svetovi se primiču i sabijaju. Ono što je nekada bilo razdvojeno više nije. Ova kapija če te odvesti u san. Pazi se, Perine. Ako tamo umreš a ušao si u taj svet telom, to može imati... posledice. Ono sa čime se suočavaš može biti gore i od smrti - naročito sada. U ovom času.“

„Znam“, odgovori mu Perin. „Biče mi potreban izlaz. Možeš li da narediš nekome od tvojih Aša’mana da otvara ovu kapiju jednom dnevno, u zoru? Recimo, na tlu za Putovanje na Meriloru?“

„Opasno“, prošapta Rand. „Ali hoću.“

Perin mu klimnu glavom u znak zahvalnosti.

„Svetlost dala da ćemo se opet videti“, reče mu Rand, pa mu pruži ruku. „Pazi na Meta. Zaista nisam siguran šta će on uraditi, ali imam neki osećaj da će to biti opasno po sve koji su u to uključeni.“

„Za razliku od nas“, primeti Perin hvatajući Randa za ruku. „Ti i ja - mi smo mnogo bolji kada je reč o biranju bezbednih puteva.“

Rand se nasmeši. „Neka te Svetlost sakloni, Perine Ajbara.“

„I tebe, Rande al’Tore." Perin se pokoleba, a onda shvati šta se dešava. Ne samo da se pozdravljaju, već se opraštaju jedan od drugoga. On zagrli Randa.

„Vas dve bolje da ga pazite“, kaza Perin gledajući Ninaevu i Moirainu kada je pustio Randa iz zagrljaja.

„Jeste li me čule?“

„O, sada hoćeš da pazim na Randa?“, upita ga Ninaeva podbočivši se. „Rekla bih da nikada nisam ni prestajala, Perine Ajbara. Nemoj da misliš da vas nisam čula kako šapućete tu. Pravite neku glupost, zar ne?“

„Uvek“, kaza Perin i mahnu da se pozdravi s Tomom. „Gaule, jesi li siguran da želiš ovo da radiš?“

„Jesam“, odgovori Aijel olabavljujući koplja u tulu i gledajući kroz Randovu kapiju.

Bez ijedne reči više, njih dvojica digoše teške uprtnjače i zakoračiše u Svet snova.