Sećanje na svetlost

12 Iver trenutka

Birgita je jurila kroz šumu s odredom od trideset Aijela za sobom. Svi su držali lukove. Čulo se kako trče - nije moglo da se ne čuje - ali Aijeli su bili daleko tiši nego što bi trebalo. Skakali su na izvaljena debla i vesto trčali po njima ili nalazili kamenje na koje bi se oslanjali. Izmicali su se ispod granja, saginjali, izvijali, pomerali.

„Ovde“, tiho kaza ona, zaobilazeći jednu padinu. Srećom, pećina je još bila tu, mada obrasla u divlju lozu, a potočić je tekao pored nje. Aijeli uđoše, a voda izbrisa svaki trag i miris njihovog prolaska.

Dva Aijela nastaviše niz stazu koju je napravila divljač, sada se krećući daleko glasnije i kačeći se za svaku granu pored koje su prolazili. Birgita se pridruži onima koji su se sakrili u pećini. Unutra je bilo mračno i osećali su se miris mokre zemlje i memla.

Je li se ona krila u toj pećini, pre mnogo vekova kada je živela u toj šumi kao razbojnik? Ne zna. Jedva da se ičega seća iz svojih prošlih života - ponekad su to bila samo prolazna prisećanja na međugodine koje je provodila u Svetu snova pre nego što ju je Mogedijen neprirodno uvela u ovaj svet.

Smučilo joj se dok je razmišljala o tome. Sasvim je u redu biti ponovo rođen, svež i nov. Ali da ti sećanja budu istrgnuta - da izgubiš sebe? Ako izgubi sva svoja sećanja na vreme provedeno u Svetu snova, da li će u potpunosti zaboraviti Gajdala? Hoće li zaboraviti sebe?

Ona stisnu zube. Ovo je Poslednja bitka, luda ženo, pomislila je. Ko još mari za te stvari?

Ali ona mari. Jedno pitanje počelo je da je muči. Sta ako je Birgita otkinuta od Roga kada je izbačena iz Sveta snova? Ne zna je li to moguće. Više ne pamti dovoljno da bi mogla to da oceni.

Ali ako jeste tako, onda je zauvek ostala bez Gajdala.

Napolju je lišće šuštalo i grančice su pucale. Kršenje granja bilo je tako glasno da bi se zaklela da najmanje hiljadu vojnika prolazi tuda - mada je znala da u tom odredu ima samo pedeset Troloka. Ipak, to je više nego ljudi njenom odredu. Nije se brinula. Mada je kukala Elejni kako se ne razume ratovanje, to skrivanje u šumi s veštim saborcima... to je radila ranije. Na desetine puta. Možda i na stotine, mada joj je pamćenje veoma maglovito, pa ne zna sa sigurnošću.

Kada su Troloci skoro potpuno prošli pored pećine, ona i njeni Aijeli izleteli su na čistac. Zveri su krenule lažnim tragom koji su ostavila dva Aijela, pa ih je Birgita napala s leđa, oborivši strelama čitav niz Troloka pre nego što su ostali stigli da se pomere.

Troloci ne umiru tako lako. Cesto umeju da prime po dve ili tri strele a da i ne uspore. Pa, to se dešava samo kada čovek promaši oči ili grlo. Ona nikada ne promašuje. Čudovište za čudovištem padalo je pred njenim lukom. Troloci su bili nizbrdo u odnosu na pećinu, što znači da je svaki Trolok kojeg ona ili Aijeli ubiju još jedna mrcina preko koje ostali moraju da se penju kako bi se dokopali nje.

Za nekoliko trenutaka, odred od njih pedeset sveo se na trideset. Dok je tih trideset hrlilo uzbrdo, pola Aijela izvadilo je koplja i krenulo da se bori prsa u prsa s njima, dok su se Birgita i ostali spustili nekoliko koraka niz padinu i obišli Troloke s boka.

Dvadesetorica su se pretvorila u desetoricu, koji su pokušali da se daju u beg. Iako su se nalazili u šumi, bilo je lako pogoditi ih - mada je to značilo da mora da ih gađa u noge ili potiljak i da ih obara kako bi kopljanici mogli da ih dokrajče.

Deset Aijela postaralo se za Troloke, zabijajući koplja u svakog od njih, kako bi se osigurali da su svi Troloci mrtvi. Za to vreme ostali su prikupljali strele. Birgita upre prstom u Ničila i Ludina, dvojicu Aijela, a oni joj se pridružiše u izvidnici.

Svaki korak bio joj je poznat; ta šuma joj je poznata. Ne samo zbog prošlih života koje više ne pamti, već i zbog toga što su u stolećima provedenim u svetu snova ona i Gajdal mnogo godina boravili u toj šumi. Pamti njegovo milovanje po obrazu. Po vratu.

Ne smem da ostanem bez ovoga, pomislila je, boreći se sa strahom. Svetlosti, ne smem. Molim te... Nije znala šta joj se to dešava. Nekih stvari se seća, nejasnih rasprava o... o čemu? Izmače joj. Ljudi ne mogu da se otkače od Roga, zar ne? Hokving bi mogao da zna. Moraće da ga pita. Sem ako ga već nije pitala?

Plamen me spalio!

Ukopa se kada primeti pokret u šumi. Cučnu pored jednog kamena, držeći luk ispred sebe. Zbunje pored nje zašušta. Ničil i Ludin nestadoše na prvi zvuk. Svetlosti, dobri su. Bio joj je potreban trenutak da razazna gde se kriju.

Diže prst, pa pokaza najpre sebe, a onda ispred sebe. Ona će izviđati, a oni će paziti na nju.

Birgita tiho krenu. Pokazaće ona tim Aijelima da oni nisu jedini koji umeju da budu neprimetni. Sem toga, to je njena šuma. Neće dozvoliti da je nadmaši gomila pustinjaka.

Kretala se tiho, izbegavajući osušeni drač. Da li ga u poslednje vreme ima sve više? To kao da je jedna od retkih biljaka koje nisu u potpunosti uvele. Tle ima nekakav ustajali miris, koji ne bi trebalo da se oseća u šumi, mada ga nadjačava vonj smrti i raspadanja. Prošla je pored još jednog odreda pobijenih Troloka. Krv na njima bila je skorena. Mrtvi su već nekoliko dana.

Elejna naredi svojim Aijelima da ponesu poginule. Kroz tu šumu kreću se hiljade i hiljade Troloka, kao neke bube koje su se razgmizale. Elejna hoće da ji oni nailaze samo na svoje mrtve, pošto se nada da će tako početi da strahuju.

Birgita krenu prema zvucima. Po slabom svetlu uočila je kako se primiču krupne senovite prilike. Bili su to Troloci, koji su njuškali vazduh. Stvorenja nastaviše da se probijaju kroz šumu. Bila su primorana da izbegavaju puteve, pošto zmajevi postavljeni u zasede duž njih znaju da budu smrtonosni. Elejnin plan podrazumevao je da odredi poput Birgitinog namamljuju Troloke u šumu i da ih ubijaju jednog po jednog.

Nažalost, taj odred je preveliki da bi ona i njeni Aijeli mogli da ga napadnu. Birgita se povuče, mašući Aijelima da je slede, pa tiho krenu nazad ka logoru. Te noći, nakon svog neuspeha s Lanovom vojskom, Rand je pobegao u snove, Potražio je onu svoju dolinu spokoja i pojavio se usred gaja divlje trešnje u punom cvatu, tako da je vazduh bio ispunjen mirisom. Od tih prelepih, ljubičasto-belih cvetova, drveće je izgledalo skoro kao da gori.

Rand je nosio jednostavnu dvorečansku odeću. Nakon meseci provedenih u kraljevskim odorama jarkih boja i mekanog tkanja, široke vunene čakšire i lanena košulja bili su mu veoma udobni. Obuo je izdržljive čizme, slične onima koje je nosio dok je rastao. Bile su mu udobne kako to nijedna nova Cizma, ma koliko dobro napravljena, ne može da bude.

Više mu nije dopušteno da nosi stare čizme. Ako se na njegovim čizmama vidi makar naznaka iznošenosti, neki sluga ih samo skloni.

Rand se uspravio usred tih snoviđajnih brda i stvorio za sebe štap za šetnju. Onda je pošao naviše, prema planinama. To nije bilo pravo mesto - više ne. Stvorio ga je na osnovu uspomena i želje, nekako mešajući ono što mu je dobro poznato s radoznalošću i osećajem otkrivanja nečeg novog. U vazduhu se osećao miris svežine, prevrnutog opalog lišća i kore. Životinje su promicale kroz žbunje. Negde u daljini zaklikta jastreb.

Lijus Terin je znao kako da stvara takve snoivere. Mada on nije bio Snevač, većina Aes Sedai iz njegovog vremena nekako se služila Tel’aran’riodom. Jedna od stvari koje su naučili da rade bila je kako da izrežu deo sna za sebe - utočište u sopstvenom umu, obuzdanije od običnih snova. Naučili su kako da ulaze u takve odlomke meditirajući i na taj način nekako odmarajući telo kao da zaista spavaju.

Lijus Terin je znao te stvari, ali i mnoge druge. Znao je kako da zađe u nečiji um ako taj neko uđe u njegov snoiver. Znao je kako da utvrdi da li mu neko upada u snove. Znao je kako da izloži svoje snove drugima. Lijus Terin je voleo da zna, kao neki putnik koji želi da u svojoj uprtnjači ima sve što može biti od koristi.

Lijus Terin je retko koristio te svoje alatke. Ostavio ih je na neku zabačenu policu u svom umu da skupljaju prašinu. Da li bi sve bilo bolje da je on odvojio vreme da svake noći prošeta takvom spokojnom dolinom? Rand to nije znao - a istini za volju, ta dolina više nije bezbedna. Prošao je pored jedne duboke pećine s njegove leve strane. On je tu nije stavio. Je li to još jedan Moridinov pokušaj da ga namami? Rand je samo prošao i ne gledajući je.

Suma nije delovala onako životno kao pre svega nekoliko trenutaka. Rand je nastavio da hoda, pokušavajući da zemlji nametne svoju volju. Međutim, on to nije dovoljno uvežbavao - pa je šuma posivela, delujući isprano, dok on hodao kroz nju.

Pećina se opet pojavila. Rand je zastao na ulazu. Hladan i vlažan vazduh preplavio ga je, noseći sa sobom miris gljiva, tako da se on sav naježio. Rand odbaci štap za šetnju, pa uđe u pećinu. Dok je zalazio u tamu, izatkao je kuglu belo-plave svetlosti i postavio je pored glave. Sjaj se odražavao o mokar kamen, presijavajući se po pećinskom nakitu.

Iz dubina pećine čulo se dahtanje, propraćeno uzdasima i... praćakanjem. Rand je nastavio dalje, mada je sada već pretpostavljao o čemu je reč. A pitao se hoće li ona opet pokušati.

Došao je do jedne male odaje, možda deset koraka u prečniku, koja se nalazila na kraju tunela, gde je kamen tonuo u savršeno okruglo jezerce bistre vode. Plava dubina kao da je propadala u večnost.

Žena u beloj haljini upirala se da ostane na površini u središtu jezera. Tkanina njene haljine mreškala se u vodi, obrazujući krug. Lice i kosa bili su joj mokri. Dok je Rand gledao, ona je ostala bez daha i potonula, mlatarajući u kristalnoj vodi.

Izronila je trenutak kasnije, boreći se za dah.

„Zdravo, Mijerin“, tiho kaza Rand, pa stisnu šaku u pesnicu. On neće da uskoči u tu vodu da bi je spasavao. Ovo je snoiver. To jezerce može da bude zaista voda, ali verovatnije predstavlja nešto drugo.

Njegov dolazak kao da ju je učinio plovnijom, pa je njeno snažno mlataranje postalo delotvornije. „Lijuse Terine“, reče mu ona, jednom rukom brišući lice i boreći se za dah.

Svetlosti! Gde se deo njegov spokoj? Opet se oseća kao dete, kao onaj dečak koji je mislio da je Baerlon najveličanstveniji grad ikada podignut. Da, lice joj je drugačije, ali njemu lica više nisu bitna. Ona je i dalje ista osoba.

Od svih Izgubljenih, samo je Lanfear odabrala sebi novo ime. Oduvek je želela da ga promeni.

Setio se. Setio. Setio se kako je išao na veličanstvene zabave, držeći nju za ruku. Setio se njenog smeha i muzike. Noći koje su provodili sami. Nije želeo da se seća kako je vodio ljubav s nekom drugom ženom, a naročito ne s jednom Izgubljenom, ali nije mogao da bira šta mu je u umu.

Te uspomene pomešale su se s njegovim, kada je žudeo za njom dok se, predstavljala kao gospa Selena. Bila je to glupa mladalačka požuda. On više ne oseća takve stvari, ali ostale su mu uspomene na njih.

„Lijuse Terine, ti možeš da me oslobodiš“, reče mu Lanfear. „On me je zgrabio. Zar moram da te preklinjem? Zgrabio me je!“

„Mijerin, ti si se zavetovala Senci“, odgovori joj Rand. „Ovo ti je nagrada. Zar očekuješ da ti se sažalim?“

Nešto mračno obmota joj se oko nogu i opet je povuče u bezdan. Uprkos svojim rečima, Rand sam od sebe pođe napred, kao da će da skoči u jezerce.

On se zaustavi. Napokon se, nakon duge borbe, osećao celovito. To mu je davalo snagu, ali u njegovom spokoju krije se slabost - slabost koje se on oduvek pribojavao. Slabost koju je Moiraina uočila u njemu i s punim pravom je istakla. Slabost samilosti.

Potrebna mu je. Baš kao što je kalpaku potreban vizir. I jedno i drugo može da se zloupotrebi i iskoristi. Priznao je samome sebi da je to tako.

Lanfear izroni, usta punih vode, delujući potpuno bespomoćno. „Moram li da te preklinjem?“, opet ga upita.

„Mislim da nisi u stanju.“

Ona spusti pogled. „...Molim te?" prošapta.

Randu se srce cepalo. I on je prošao kroz mrak tražeći Svetlost. Pružio je sebi drugu priliku - zar ne bi trebalo da je pruži još nekome?

Svetlosti! Kolebao se, sećajući se kako se osećao u onom trenutku kada je zgrabio Pravu moć. Taj bol i to ushićenje, ta snaga i taj užas. Lanfear se prepustila Mračnome, ali na neki način učinio je to i Rand.

Pogleda je pravo u oči, tragajući za nečim u njima, znajući šta je u njima. Na kraju, Rand samo odmahnu glavom. „Mijerin, izveštila si se u ovakvim obmanama - ali ne dovoljno.“

Ona se natmuri. Za tren oka, jezerce nestade i zameni ga kameni pod. Lanfear je tu sedela prekrštenih nogu, u svojoj srebrno-beloj haljini. Imala je novo lice, ali je i dalje ona stara.

„Dakle, zaista si se vratio“, reče mu ona. Zvučala je kao da joj baš i nije drago zbog toga. „Pa, bar više nisam primorana da se nosim s prostodušnim seljačićem. Makar je to dobro.“

Rand frknu i ude u odaju. Ona jeste i dalje zarobljena - osećao je tamu oko ilje, nalik na nekakvu senovitu kupolu, pa nije zalazio u nju. Ali jezero - izigravanje davljenja - to je bilo samo glumatanje. Ona je gorda, ali spremna je da izigrava slabost ako je to potrebno. Da je ranije smogao snage da prihvati sećanja Lijusa Terina, ona ga ne bi onako lako zavarala kada je bio u Pustari.

„Onda te neću oslovljavati kao gospa kojoj je potreban spasilac“, reče mu Lanfear, odmeravajući ga dok je on obilazio njen zatvor, „već kao tebi ravna, koja traži utočište.“

„Ravna?" kroz smeh je upita Rand. „Mijerin, otkad ti bilo koga smatraš sebi ravnim?“

„Zar ti nimalo nije stalo do toga što sam ja zatočena?“

„To me boli“, odgovori joj Rand, „ali ništa više nego kada si se zavetovala Senci. Znaš li da sam bio prisutan kada si to obznanila? Nisi me videla, pošto nisam želeo da budem viđen, ali posmatrao sam te. Svetlosti, Mijerin, zaklela si se da ćeš me ubiti"

„A jesam li to ozbiljno mislila?“, upita ga ona okrećući se da ga pogleda u oči.

Je li... Ne, nije to ozbiljno mislila. Ne tada. Lanfear ne ubija ljude za koje misli da bi mogli da joj budu od koristi, a njega je oduvek smatrala korisnim.

„Ono što smo nekada imali bilo je nešto posebno“, reče mu ona. „Ti si bio moja...“

„Ja sam za tebe bio samo ukras!“, prasnu Rand, pa duboko udahnu pokušavajući da se smiri. Svetlosti, teško mu je kada je u društvu s njom. „Gotovo je s prošlošću. Nije mi stalo do nje i drage volje bih ti pružio priliku da se vratiš Svetlosti. Nažalost, znam te. Ti sve to opet radiš. Varaš nas sve, uključujući i Mračnoga lično. Tebi nije stalo do Svetlosti. Mijerin, tebi je stalo samo do sopstvene moći. Zar zaista hoćeš da poverujem da si se promenila?“

„Ne poznaješ me ti tako dobro kao što misliš“, odbrusi mu ona gledajući ga kako obilazi njen zatvor. „Nikada me nisi poznavao.“

„Onda mi to dokaži“, reče joj Rand i stade. „Mijerin, pokaži mi svoj um. Otvori mi ga u potpunosti. Daj mi vlast nad sobom baš ovde - u ovom mestu ovladanih snova. Ako su ti namere čiste i iskrene - oslobodiću te.“

„To što tražiš je zabranjeno.“

Rand se zasmeja. „A kada te je to sprečavalo?“

Izgleda da je ona ozbiljno razmišljala o tome; mora da se zaista brine zbog svog zatočeništva, jer bi mu se nekada nasmejala u lice na takav predlog. Budući da je ovo, makar prividno, mesto u kojem on ima svu vlast, mogao bi da je ogoli do kraja i da prekopa njen um, samo ako mu ona to dozvoli.

„Ja..." zausti Lanfear.

On pođe napred, sve do ruba zatvora. Ono podrhtavanje u njenom glasu, to je delovalo kao da nije laž. Bilo je to prvo iskreno osećanje koje je u njoj video.

Svetlosti, pomislio je gledajući je u oči. Hoće li zaista to uraditi?

„Ne mogu“, reče mu ona. „Ne mogu." Ponovila je to daleko tišim glasom. Rand izdahnu. Vide da mu se ruka trese. Tako blizu. Tako blizu Svetlostim kao neka divlja mačka u mraku, koja ljutito šeta napred-nazad ispred vatrom obasjanog ambara! Shvati da je besan - bešnji nego ranije. Ona uvek to radi. Očijuka sa onim što je ispravno, ali na kraju uvek odabere svoj put.

„Mijerin, završio sam s tobom“, reče joj Rand, pa se okrenu da izađe iza te odaje. „Zauvek.“

„Grešiš u vezi sa mnom!“, viknu mu ona. „Uvek grešiš u vezi sa mnom. Da li bi se ti nekome tako otvorio? Ja to ne mogu. Prečesto su me šamarali oni kojima je trebalo da verujem. Izdavali su me oni koji bi trebalo da su me voleli.“

„Zar mene kriviš za ovo?" upita Rand okrenuvši se u mestu.

Ona nije skrenula pogled. Sedela je dostojanstveno, kao da je njena ćelija zapravo presto.

„Ti to zaista tako pamtiš, zar ne?" upita je Rand. „Zaista misliš da sam te izdao zarad nje?“

„Kazao si mi da si me voleo.“

„Nikada nisam to kazao. Nikada. Nisam mogao. Nisam znao šta je ljubav. Živeo sam vekovima a da to nisam otkrio sve dok nisam nju upoznao." Pokolebao se, a onda nastavi - govoreći tako tiho da mu glas nije odjekivao u maloj pećini. „Ti to nikada nisi zaista osetila, zar ne? Naravno da nisi. Koga bi ti mogla da voliš? Srce si već dala moći, za kojom toliko žudiš. U njemu nema mesta ni za šta drugo.“

Rand je pusti.

Pustio ju je kao što Lijus Terin nikada nije mogao. Cak ni pošto je otkrio Hijenu, čak ni kad je shvatio da ga je Lanfear zloupotrebljavala, držao se mržnje i prezira. Zar očekuješ da te sažaljevam?", pitao ju je Rand ranije.

Sada je osetio upravo to. Sažaljenje prema ženi koja nikada nije spoznala ljubav, ženi koja nikada neće dozvoliti sebi da je oseti. Bilo je to sažaljenje prema ženi koja nikada neće odabrati drugu stranu sem svoje.

„Ja..." tiho zausti ona.

Rand diže ruku, a onda joj se otvori. Njegove namere, njegov um, njegova odlučnost pojaviše se oko njega kao kovitlac boja, osećanja i moći.

Ona razrogači oči kada se taj kovitlac uskomeša pred njom, kao slike pred zidom. On nije mogao ništa da zadrži u tajnosti. Videla je njegove pobude, Pjegove žudnje i šta želi za čovečanstvo. Videla je i njegove namere - da ode u Šajol Gul i ubije Mračnoga, da nakon njegove smrti svet bude bolji nego kada je poslednji put umro.

Nije se bojao da joj otkrije to. Dodirnuo je Pravu moć, tako da Mračni ne zna šta mu je u srcu. Tu nema nikakvih iznenađenja - bar nema ničega što bi trebalo da je iznenađenje.

Lanfear je svejedno bila iznenađena. Ona zinu kada uvide istinu - istinu da Randovu srž ne čini Lijus Terin, već onaj čobanin kog je odgajio Tam. Njegovi životi izlistaše se za tren oka, a njegove uspomene i osećanja izleteše na površinu.

Na kraju joj je pokazao ljubav koju je osećao prema Ilijeni - koja je bila kao blistavi kristal stavljen na policu da bi mu se on divio. A onda joj je pokazao ljubav prema Min, Avijendi i Elejni, koja je buktala kao lomača - topla, nežna, strastvena.

U onome što je pokazao nije bilo ljubavi prema Lanfear. Ni trunčice. Nalazio je i prezir koji je Lijus Terin osećao prema njoj. I tako, ona njemu zaista nije ništa.

Ote joj se zgranut uzdah.

Sjaj oko Randa iščile. „Zao mi je“, reče joj. „Zaista sam to mislio. Završio sam s tobom, Mijerin. Sakrij se negde za vreme ove oluje koja se približava. Ako pobedim u ovoj bitki, više nećeš imati razloga da strahuješ za svoju dušu. Neće ostati niko ko bi mogao da te muči.“

Opet se okrenu od nje i izađe iz pećine, a ona ostade da ćuti.

Veče u Bremskoj šumi bilo je ispunjeno mirisom vatri što su se pušile u za njih iskopanim rupama i zvucima ljudi koji su tiho stenjali dok su se nameštali da nelagodno spavaju, s mačevima nadohvat ruku. Letnji vazduh bio je neprirodno svež.

Perin se šetao kroz logor, okružen ljudima kojima je zapovedao. U toj šumi vodi se žestoka borba. Njegovi ljudi nanose Trolocima teške gubitke, ali Svetlosti, kao da Nakot Senke stalno navire i novi dolaze na mesto ubijenih.

Kad se uverio da su njegovi ljudi pristojno nahranjeni, da su straže postavljene i ljudi znaju šta da rade ako ih usred noći probudi troločki napad, otišao je da potraži Aijele. Zapravo Mudre. Skoro sve one okupile su se da krenu s Random kada on pođe na Šajol Gul - još čekaju njegovu naredbu - ali nekoliko ih je ostalo s Perinom, uključujući Edaru.

Ona i ostale Mudre ne slušaju njegove zapovesti, ali su ostale s njim kada su njihovi saplemenici otišli drugde - baš kao Gaul. Perin ih nije pitao zašto. Zapravo, i ne mari za to. Od koristi je to što su s njim i zahvalan je na tome.

Aijeli ga propustiše u svoj deo logora. Edaru je zatekao kako sedi pored vatre, dobrano oivičene kamenjem kako bi se sprečilo da neka žiška ne utekne. Suma je toliko suva da bi planula lakše nego pun ambar lanjskog sena.

Pogledala je Perina dok je sedao pored nje. Aijeli deluju mlado, ali u mirisu im se osećaju strpljenje, radoznalost i vlast nad sobom. Mudrost. Nije pitala Perina zašto je došao kod nje. Čekala je da on progovori.

„Jesi li ti šetač kroz snove?" upita je Perin.

Ona ga je gledala u mraku; stekao je jak utisak da to nije pitanje koje bi jedan muškarac - pa još i stranac - trebalo da postavlja.

Zato se iznenadio kada mu je odgovorila.

„Ne.“

„Da li se razumeš u to?" upita Perin.

„Pomalo.“

„Moram da saznam kako da telesno uđem u Svet snova. Ne samo dok sanjam, već celim telom. Jesi li ikada čula za tako nešto?“

Ona odsečno uzdahnu. „I ne pomišljaj na to, Perine Ajbara. To je zlo.“

Perin se namršti. Snaga u vučjem snu - Tel'aran'riodu - tanana je stvar. Sto Perin više uđe u san - što je opipljivije tamo - to mu je lakše da tamo menja stvari, da upravlja svetom.

Međutim, to sa sobom nosi izvesne opasnosti. Ako previse uđe u san, postoji mogućnost da odseče sebe od svog usnulog tela u stvarnom svetu.

To očigledno ne smeta Koljaču. Koljač je tamo snažan, veoma snažan; taj čovek je telom u snu. Perin je sve uvereniji u to.

Naše nadmetanje neće se okončati, pomislio je Perin, dok ti ne postaneš lovina, Koljaču. Lovče na vukove. Ja ću te okončati.

„Po mnogo čemu“, promrmlja Edara gledajući ga, „ti si i dalje dete, iako si zadobio mnogo časti." Perin se navikao - mada mu i dalje ne prija - da ga žene koje izgledaju kao da nisu ni godinu-dve dana starije od njega oslovljavaju tako. „Niko od šetača kroz snove neće te naučiti tome. To je zlo.“

„Zašto je to zlo?" upita Perin.

„Ulazak telom u Svet snova oduzima ti deo onoga što te čini čovekom. Staviše, ako tamo umreš - a ušao si telom - moguće je da češ umreti zauvek. Više nema ponovnog rađanja, Perine Ajbara. Tvoja nit u Sari mogla bi se zauvek okončati, a ti biti uništen. To nije nešto o čemu bi trebalo da razmišljaš.“

„Edara, Senkine sluge rade baš to“, odgovori joj Perin. „Prihvataju te opasnosti kako bi mogle da zavladaju. Mi moramo da prihvatimo iste te opasnosti da bismo ih zaustavili.“

Edara tiho zasikta, odmahujući glavom. „Perine Ajbara, ne odsecaj sebi stopalo iz bojazni da će ga zmija ugristi. Nemoj da činiš strašnu grešku samo zato što se bojiš nečega naizgled goreg. To je sve što ću o tome reći.“

Ona ustade i ostavi ga da sedi pored vatre.