Sećanje na svetlost

26 Razmatranja

Nimalo mi se ne dopada to što se borimo rame uz rame sa onim Seanšanima“, tiho reče Gavin prilazeći Egveni.

Ne dopada se to ni njoj, a zna da on to može da oseti. Sta da kaže? Ne može da odbije seanšansku pomoć. Senka je dovela Šarance da se bore pod njenim barjakom. Stoga i Egvena mora da iskoristi ono što ima na raspolaganju. Sve što ima na raspolaganju.

Vrat ju je svrbeo dok je prelazila preko polja zaputivši se na sastajalište jedno milju istočno od gaza u Arafelu. Brin je već rasporedio glavninu njenih snaga oko prelaza preko reke. Aes Sedai se vide na brdima južno od gaza, a na padinama ispod njih raspoređeni su veliki odredi strelaca i kopljanika. Vojnici su odmorniji. Dani koje je Egvenina vojska provela u povlačenju donekle su olakšali pritisak ratovanja, uprkos neprijateljskim pokušajima da ih nateraju na bitku.

Egvenini izgledi zavise od seanšanskog stupanja u boj i napada na šarske usmerivače. Utroba joj se prevrtala. Jednom je čula za nekog bezobzirnog čoveka u Kaemlinu koji je bacao izgladnele pse u jamu i kladio se koji će da Preživi borbu koja bi odmah potom usledila. Ovo joj izgleda potpuno istovetno tome. Na osnovu onoga što je videla, šarski muški usmerivači izgledaju kao da su tek nešto malo bolji od životinja.

Egvena bi svakim svojim dahom trebalo da se bori protiv Seanšana, a ne da sklapa savezništvo s njima. Svi njeni nagoni bunili su se dok je prilazila okupljenim Seanšanima. Seanšanska predvodnica zahtevala je da se taj sastanak sa Egvenom održi. Svetlost dala da će proći brzo.

Egvena je primila izveštaj o toj Fortuoni, pa je dobro znala šta da očekuje. Sićušna seanšanska carica stajala je na jednoj maloj platformi i posmatrala kako se odvijaju pripreme za bitku. Slep na njenoj blistavoj haljini pružao se besmisleno daleko iza, a nosilo ga je osam da’kovejl, onih slugu u stravično neskromnoj odeći. Razni pripadnici Krvi stajali su unaokolo i čekali, brižljivo staloženi. Mrtva straža, grmalji u skoro crnim oklopima, stajala je oko carice kao stenje.

Egvena im je prilazila, okružena svojim vojnicima i većinom Dvorane Kule. Fortuona je najpre uporno zahtevala da je Egvena poseti u njenom logoru. Naravno, Egvena je to odbila. Bili su potrebni sati i sati da bi postigla sporazum. Dogovoreno je da obe dođu na to mesto u Arafelu i da obe stoje a ne da sede, kako ne bi izgledalo da je bilo koja u nadmoćnijem položaju. Ipak, Egvena je bila razdražena zbog toga što je zatekla tu ženu kako je čeka. Želela je da izvede da obe stignu istovremeno.

Fortuona se okrenu i pogleda Egvenu, skrećući pogled s ratnih priprema. Izgleda da su mnogi Sijuanini izveštaji zapravo lažni. Istina, Fortuona zaista izgleda pomalo detinjasto, pošto je krhke građe i tananih crta. Međutim, te sličnosti su neznatne. Nema tog deteta čiji je pogled tako pronicljiv i proračunat. Egvena promeni mišljenje. Zamišljala je Fortuonu kao razmaženu mladu osobu, koja je proizvod života provedenog kao bubreg u loju.

„Razmatrala sam“, kaza Fortuona, „da li bi bilo prikladno da ti se obratim lično, sopstvenim glasom.“

Nekoliko pripadnika seanšanske Krvi - sa obojenim noktima i delimično obrijanim glavama - zgranuto uzdahnu. Egvena nije obraćala pažnju na njih. Stajali su blizu nekoliko sul'dam i damana. Ako dopusti da joj one privuku pažnju, moglo bi joj se desiti da plane.

„A ja sam razmatrala“, odvrati Egvena, „je li prikladno razgovarati sa osobom poput tebe, koja je počinila takva stravična zverstva.”

„Odlučila sam da ću razgovarati s tobom“, nastavi Fortuona prenebregavši Egveninu primedbu. „Mislim da će biti bolje da te neko vreme ne smatram za marat’damane, već za kraljicu jednog od naroda ove zemlje.“

„Ne“, odbrusi Egvena. „Ženo, smatraćeš me za ono što jesam. Zahtevam!" Fortuona napući usne. „U redu“, na kraju odgovori. „I ranije sam razgovarala s damanama; zabavljala sam se obučavajući ih. Posmatrati te kao jednu od njih nije kršenje običaja, pošto carica može da razgovara sa svojim kućnim ljubimcima.“

„Onda ću ti se i ja obraćati neposredno“, odgovori Egvena, lica bezizražajnog. „Jer Amirlin vodi mnoga suđenja. Mora da bude u stanju da razgovara i sa ubicama i sa silovateljima da bi im izrekla presude. Mislim da bi se ti sasvim lepo snašla u njihovom društvu, mada pretpostavljam da bi njima bilo mučno.“

„Vidim da će ovo biti nelagodno savezništvo.“

„Zar si očekivala nešto drugo?" upita Egvena. „Zarobila si moje sestre. To što si učinila gore je od ubistva. Mučila si ih, skršila im volju. Kamo sreće da si ih jednostavno ubila.“

„Ne očekujem da ti prihvatiš ono što se učiniti mora“, odvrati Fortuona opet gledajući bojno polje, „Ti si marat'damane. Za tebe je... prirodno da radiš u svoju korist, kakvom je ti smatraš.“

„Zaista je prirodno“, tiho odgovori Egvena. „Zato zahtevam da me vidiš ovakvom kakva jesam, jer ja predstavljam konačni dokaz da su tvoje društvo i tvoje carstvo sazdani na lažima. Evo mene - žene za koju ti tvrdiš da bi trebalo da joj bude stavljen povodac zarad opšteg dobra. A ja opet ne pokazujem ništa od divljeg ili opasnog ponašanja kako vi tvrdite da bi trebalo. Sve dok sam slobodna od vaših okovratnika, dokazujem svima živima da ste vi lažovi.“

Ostali Seanšani zažagoriše, mada Fortuonino lice ostade hladno.

„Bila bi daleko srećnija s nama“, reče Fortuona.

„Ma da li bih?“, upita Egvena.

„Da. Kažeš da mrziš okovratnik, ali ako bi ga stavila videla bi da bi ti život bio spokojniji. Mi ne mučimo svoje damane. Mi se staramo za njih i omogućavamo im da vode lagodan život.“

„Ti zaista ne znaš, zar ne?“, upita Egvena.

„Ja sam carica“, odvrati Fortuona. „Moja vlast se pruža preko mora i zemlje pod mojom zaštitom obuhvataju sve što čovečanstvo zna i misli. Ako ima nečega što ja ne znam, u mom carstvu ima onih koji to znaju, jer ja jesam Carstvo.“

„Dražesno“, odvrati Egvena. „A da li tvoje Carstvo zna da sam ja nosila jedan od vaših okovratnika? Da me je nekada obučavala jedna od vaših sul'dam?“

Fortuona se ukoči, pa zatečeno pogleda Egvenu, mada to smesta sakri.

„Bila sam u Falmeu“, nastavi Egvena. „Bila sam damane, koju je obučavala Rena. Da, ženo - nosila sam vaš okovratnik. Nisam znala za spokoj, već za bol, poniženje i strah.“

„Zašto ja ne znam za to?“, glasno upita Fortuona okrećući se. „Zašto mi nisi rekao?“

Egvena pogleda okupljeno seanšansko plemstvo. Izgleda da se Fortuona obraćala jednom određenom čoveku, odevenom u skupocenu crno-zlatnu odeću, opervaženu belom čipkom. Nosio je povez preko jednog oka, takođe crn, a nokti na obema šakama bili su mu obojeni u tamno...

„Mete?" zagrcnu se Egvena.

On joj nekako polovično mahnu, delujući postiđeno.

O, Svetlosti, pomislila je. Ustaje on to upao? U mislima je galopom prošla kroz moguće planove. Met oponaša seanšanskog velmožu. Oni začelo ne znaju ko je on zaista. Da li bi mogla dati nešto u zamenu za njega, kako bi ga izbavila?

„Pristupi”, naredi Fortuona.

„Ovaj čovek nije...”, zausti Egvena, ali Fortuona progovori ne slušajući je. „Knotaju”, kaza ona, „jesi li znao da je ova žena odbegla damane? Verujem da si je poznavao u detinjstvu.”

„Zar ti znaš ko je on?” upita Egvena.

„Naravno da znam“, odvrati Fortuona. „Ime mu je Knotaj, ali nekada se zvao Metrim Kauton. Nemoj misliti da će ti on služiti, marat’damane, iako jeste odrasli zajedno. On je sada Princ gavranova, što je položaj koji je stekao brakom sa mnom. On služi Seanšanu, Kristalnom tronu i carici.”

„Neka bi živela večno”, primeti Met. „Zdravo, Egvena. Drago mi je što čujem da si umakla onim Šarancima. Kako je Bela kula? Je li i dalje... bela?” Egvena najpre pogleda Meta pa seanšansku caricu, a onda opet njega. Na kraju, ne mogavši ništa drugo, prasnu u smeh. „Udala si se za Metrima Kautona?”

„To su znamenja predskazala“, odgovori Fortuona.

„Dopustila si da se previše približiš jednom taverenu”, kaza joj Egvena, „pa te je Šara vezala za njega!”

„Glupo praznoverje“, odbrusi Fortuona.

Egvena krajičkom oka pogleda Meta.

„To što sam ta’veren nikada mi nije donelo neku veliku korist”, kiselo joj reče on. „Valjda bi trebalo da budem zahvalan što me Sara nije naglavačke odvukla do Šajol Gula. Makar nešto.”

„Knotaju, nisi odgovorio na moje pitanje”, reče mu Fortuona. „Jesi li znao da je ova žena odbegla damane? Ako jesi, zašto mi nisi to i rekao?”

„Nisam razmišljao o tome”, odgovori Met. „Tuon, ona nije bilo dugo damane.”

„Razgovaraćemo o tome nekom drugom prilikom”, tiho mu reče Fortuona. „To neće biti prijatno.” Opet pogleda Egvenu. „Razgovarati s nekadašnjom damane nije isto što i razgovarati sa skoro zarobljenom ili jednom koja je oduvek slobodna. Glas o ovome daleko će se raširiti. Dovela si me u... nezgodan položaj.”

Egvena potpuno zbunjeno pogleda tu ženu. Svetlosti! Ti ljudi su potpuno ludi. „Zašto si uporno tražila ovaj sastanak? Ponovorođeni Zmaj kaže da ćeš nam pomoći u borbi. Onda nam pomozi.“

„Bilo mi je potrebno da se sastanem s tobom“, odgovori Fortuona. „Ti si moja suparnica. Pristala sam da pristupim tom miru koji je Zmaj ponudio, ali ima uslova.“

O, Svetlosti Rande, pomislila je Egvena. Šta si im obećao? Pribra se.

„Sem što ću se priključiti ratu“, nastavi Fortuona, „priznaću granice država kakve su trenutno iscrtane. Nećemo primoravati marat’damane na poslušnost, sem onih koje pređu naše granice.“

„A kakve su to granice?" upita Egvena.

„Kao što je trenutno navedeno...“

„Budi određena“, odbrusi Egvena. „Ženo, reci mi to sopstvenim glasom. Kakve granice?”

Fortuona stisnu usne. Očigledno nije navikla da je iko prekida. „Mi vladamo Altarom, Amadicijom, Tarabonom i Almotskom ravnicom.“

„Tremalking“, kaza Egvena. „Oslobodićete Tremalking i ostala ostrva Morskog naroda?“

„Njih nisam navela jer nisu deo vaše zemlje, već mora. Ta ostrva nisu tvoja briga. Sem toga, nisu deo sporazuma s Ponovorođenim Zmajem. Nije ih pominjao.“

„Mnogo toga mu je na umu. Tremalking će biti deo dogovora sa mnom.“

„Nisam bila svesna činjenice da sklapamo takav dogovor“, mirno odvrati Fortuona. „Potrebna vam je naša pomoć. Možemo da odemo svakog časa, ako to naredim. Kako biste se proveli protiv one vojske bez naše pomoći, za koju ste me tako skoro preklinjali?“

Preklinjali?, pomislila je Egvena. „Shvataš li ti šta će se dogoditi ako izgubimo Poslednju bitku? Mračni će slomiti Točak, ubiti Veliku zmiju i svemu će doći kraj. To ako budemo imali sreće. Ako je ne budemo imali, Mračni će nanovo načiniti svet u skladu sa svojim izopačenim željama. Čitavo čovečanstvo biće zanavek vezano za njega i trpeti patnju, potčinjenost i muke.“

„Svesna sam toga“, odgovori Fortuona. „Ponašaš se kao da je baš ova bitka - ovde, na ovom bojištu - presudna.“

„Ako moja vojska bude uništena“, odbrusi Egvena, „čitav naš poduhvat biće ugrožen. Lako je moguće da sve zaista zavisi od onoga što se ovde dešava.“

„Ne slažem se“, odgovori Fortuona. „Tvoje vojske nisu presudne. Sastoje se ođ potomaka izdajnika. Ti se boriš protiv Senke i na tome ti odajem počast. Ako izgubiš, vratiću se u Seanšan i sazvati svu silu Svepobedničke vojske i onda nju povesti protiv ovog,., užasa. Svejedno ćemo pobediti u Poslednjoj bitki. Biće teže bez vas i ja ne bih da protraćim korisne živote ili moguće damane, ali uverena sam da smo u stanju da se sami suprotstavimo Senci.“

Ona pogleda Egvenu pravo u oči.

Tako su hladne, pomislila je Egvena. Pretvara se. Mora da je tako. Izveštaji Sijuaninih očiju i ušiju govore da je seanšanska domovina u metežu. Nastao je rat za nasleđivanje prestola.

Možda Fortuona zaista veruje da carstvo može da se samo suprotstavi Senci. Ako je tako, ona greši.

„Borićeš se rame uz rame s nama“, reče Egvena. „Sklopila si sporazum s Random i pretpostavljam da si mu dala reč.“

„Tremalking je naš.“

„Je li?“, upita Egvena. „A postavila si nekog vođu tamo? Nekog iz Morskog naroda koji je prihvatio vašu vlast?“

Fortuona ništa ne reče.

„Odana ti je većina drugih zemalja koje ste osvojili“, nastavi Egvena. „Bilo to zlo ili dobro, Altarci i Amadičani te slede. Izgleda da isto važi i za Tarabonce. Ali Morski narod... nisam dobila nikakav izveštaj da te makar jedan od njih podržava ili da spokojno živi pod tvojom vlašću.“

„Granice...“

„Granice koje si upravo pomenula, kako su iscrtane na kartama, pokazuju da je Tremalking zemlja Morskog naroda. Nije tvoja. Ako naše primirje podrazumeva postojeće granice, potrebno ti je da neki vladar Tremalkinga prihvati tvoju vlast.“

Egveni je to zvučalo kao nategnut stav. Seanšani su zavojevači. Zašto bi im bilo bitno da li imaju ikakvo pravo? Međutim, Fortuona kao da je ozbiljno razmišljala o Egveninim rečima. Zamišljeno se namrštila.

„To je... dobro iznet stav“, naposletku odgovori Fortuona. „Nisu nas prihvatili. Glupi su jer odbijaju mir koji im mi nudimo, ali zaista su to učinili. U redu, napustićemo Tremalking, ali dodaću jedan uslov našem sporazumu, baš kao što si ti učinila.“

„A šta je to?“

„Obznanićeš u svojoj Kuli i širom svojih zemalja“, kaza joj Fortuona, „da svakoj marat’damane koja želi da dođe u Ebou Dar da joj bude stavljen povodac, kao što dolikuje, mora biti dozvoljeno da tako i učini.“

„Misliš da ljudi žele da im se stavljaju povoci?" Ona je luda. Mora da je luda.

„Naravno da će to želeti“, odvrati Fortuona. „U Seanšanu se veoma retko dešava da se prilikom naših pretraga propusti neka koja usmerava. Kada te žene otkriju šta su, dolaze i traže da im se stavi povodac, kao što dolikuje. Nećeš primorati nijednu da beži od nas. Pustićeš ih da dolaze.“

„Dajem ti reč da nijedna neće.“

„Onda takav proglas ne bi trebalo da ti zadaje nikakve nevolje“, odgovori Fortuona. „Slaćemo emisare koji će obrazovati tvoj narod o dobrobitima lcoje donose damane - naši učitelji će dolaziti s mirom, jer ćemo se mi držati sporazuma. Verujem da ćeš biti iznenađena. Neke će uvideti šta je dobro.“

„Radite šta god hoćete“, odgovori Egvena, iako joj je sve to bilo smešno. „Ako ne budete kršili zakone, pretpostavljam da će većina naroda dozvoljavati pristup vašim... izaslanicima. Ne mogu da govorim u ime svih vladara.“

„A šta je sa zemljama pod tvojom vlašću? Sta je s Tar Valonom? Da li ćeš tamo dozvoliti pristup našim emisarima?“

„Ako ne krše zakone“, potvrdi Egvena. „Neću ih ućutkivati. Dopustila bih i Belim plaštovima da dolaze, ako bi mogli da kažu šta imaju a da pri tome ne izazivaju nemire. Ali Svetlosti, ženo - nije valjda da zaista veruješ...“

Ona ućuta gledajući Fortuonu. Ona zaista veruje u to, koliko Egvena može da vidi.

Bar je iskrena, pomislila je Egvena. Luda je. Luda, ali iskrena.

„A šta je s damanama koje su sada u tvom zarobljeništvu?" upita Egvena. „Da li ćeš ih pustiti ako žele da budu oslobođene?“

„Nijedna koja je obučena kako treba ne bi poželela tako nešto.“

„Ovo mora biti ravnopravno“, kaza joj Egvena. „Sta je s nekom devojkom za koju vi otkrijete da može da usmerava? Ako ne želi da postane damana, da li ćete joj dopustiti da ode iz vaših zemalja i da se pridruži nama?“

„To bi bilo isto što i pustiti pomahnitalog grolma na gradskom trgu.“

„Kazala si da će ljudi uvideti istinu“, primeti Egvena. „Ako je vaš način života snažan, ako su vaši ideali istiniti - ljudi će ih tako doživljavati. Ako nisu, ne bi trebalo da ih silom namećete. One koji žele da budu slobodni pustite da odu i da budu slobodni, a ja ću dozvoliti vašim ljudima da javno govore u Tar Valonu. Svetlosti! Postaraću se da dobiju besplatan smeštaj i hranu - i to u svakom gradu!“

Fortuona pogleda Egvenu. „Mnoge su sul’dam pošle u ovaj rat iščekujući priliku da zarobe nove damane među onima koji služe Senci. Možda i među ovim Šarancima. Zar bi ti da mi njih - ili tvoje sestre koje pripadaju Senci - pustimo na slobodu? Da uništavaju i ubijaju?“

„Da im se sudi i da budu pogubljene pod Svetlošću.“

„Zašto da one ne budu iskorišćene? Zašto protraćiti njihove živote?“

„To što vi radite je grozota!" razdraženo odvrati Egvena. „Čak ni Crni ađah to ne zaslužuje.“

„Ne valja tako olako traćiti korisne stvari.“

„Maje li tako?“ upita Egvena. „Shvataš li ti da je svaka od tvojih sul’dam, svaka od tvojih vajnih učiteljica, zapravo i sama marat’damane?“

Fortuona siknu na nju. „Ne širi takve laži.“

„O? Hočemo li to da proverimo, Fortuona? Kazala si da si ih lično obučavala. Pretpostavljam da si sul'dam? Stavi adam sebi na vrat. Izazivam te. Ako grešim, ništa ti neće biti. Ako sam u pravu, bićeš podložna njegovoj moći i pokazaće se da si marat’damane.“

Fortuona razrogači oči od besa. Nije obraćala pažnju na Egvenine zajedljive primedbe kada ju je nazivala zločincem, ali ova optužba kao da ju je duboko pogodila... pa je Egvena resila da zarije nož još dublje.

„Da“, nastavi Egvena. „Hajde da to uradimo i da iskušamo istinsku snagu tvoje posvećenosti. Ako se pokaže da možeš da usmeravaš, da li ćeš uraditi ono što tvrdiš da bi drugima trebalo? Hoćeš li samo prići nekom okovratniku i staviti ga sebi na vrat, Fortuona? Da li ćeš se pokoriti sopstvenim zakonima?“

„Pokoravala sam im se“, ledeno odbrusi Fortuona. „Ti si velika neznalica. Možda jeste tačno da sul'dam mogu naučiti da usmeravaju, ali to nije isto što i biti marat’damane - ništa više nego što se ubicom smatra svaki čovek koji može da postane ubica.“

„Videćemo“, odgovori Egvena, „kada tvoj narod shvati da su ga lagali.“

„Lično ću te slomiti“, tiho joj reče Fortuona. „Jednoga dana tvoj narod će te predati meni u ruke. Zanećeš se i tvoja bahatost će te odvesti preko naših granica. Ja ću te čekati.“

„Nameravam da živim stolećima“, prosikta Egvena. „Posmatraću kako se tvoje carstvo urušava, Fortuona. Gledaću to s neizrecivom radošću." Diže prst da dodirne tu ženu po nedrima, ali Fortuona se pokrenu zaslepljujućom brzinom i ruka joj zgrabi Egvenino zapešće. Za tako sitnu osobu, veoma je brza.

Egvena nagonski prigrli Izvor. Obližnje damane oštro uzdahnuše i svetlost Jedne moći sinu oko njih.

Met se progura između Egvene i Fortuone i rastavi ih, držeći obe žene rukama za nedra. Egvena nagonski poče da tka, nameravajući da pomoću niti Vazduha skloni njegovu ruku. Naravno, nit se raspala.

Krv i krvavi pepeo, to je nezgodno! Zaboravila je da je on tu.

„Gospe, hajde da budemo uljudni“, reče im Met, gledajući najpre jednu pa drugu. „Nemojte me terati da vas prebacim preko kolena.“

Egvena ga osinu pogledom, a Met je pogleda pravo u oči. Pokušava da njen bes skrene na sebe sa Fortuone.

Egvena mu pogleda ruku, koja je pritiskala njena nedra neprijatno blizu grudi. Fortuona je takođe gledala tu šaku.

Met spusti obe ruke, mada nije nimalo žurio s tim, kao da ga sve to što se dešava nimalo ne dotiče. „Vas dve ste potrebne ljudima koji žive na ovome svetu i potrebno im je da vas dve budete staložene. Da li vam je to jasno? Ovo što se dešava veće je od svih nas. Kada se borite jedna protiv druge - pobeđuje Mračni i to je to. Zato prestanite da se ponašate kao deca.“

„Knotaju, noćas ćemo razmeniti mnoge reči“, upozori ga Fortuona.

„Ja baš volim reči“, odvrati Met. „Ima nekih baš lepih reči. Smešak. Meni je to oduvek bila baš lepa reč. Zar ne misliš tako? Ili možda reči: Obećavam da neću ubiti Egvenu zbog toga stoje pokušala da dodirne mene, caricu, neka bih živela večno, jer nam je zaista krvavo potrebna naredne dve nedelje ili tako nešto? On oštro pogleda Fortuonu.

„Ti si se udala za njega?“, upita Egvena Fortuonu. „Zaista?“

„Bio je to... neobičan događaj“, odgovori Fortuona. Strese se pa prostreli Egvenu pogledom. „On je moj i ne nameravam da ga pustim.“

„Ti mi ne ličiš na ženu koja pušta bilo šta kada joj to padne šaka“, primeti Egvena. „Metrim me trenutno ne zanima; zanima me tvoja vojska. Da li ćeš se boriti ili nećeš?“

„Boriću se“, odgovori Fortuona. „Ali moja vojska neće biti potčinjena tebi. Neka nam tvoj vojskovođa šalje predloge. Razmotrićemo ih. Ali već vidim da će ti biti veoma teško da branite ovaj gaz od zavojevača bez većeg broja vaših marat’damana. Poslaću neke sul’dam i damane da štite vašu vojsku. To je sve što ću za sada uraditi." Okrenu se i pođe prema svojim ljudima. „Knotaju, hodi.“

„Ne znam kako si upao u ovo“, promrmlja Egvena Metu, „niti želim da znam. Kada završimo bitku, učiniću sve što bude u mojoj moći da te oslobodim.“

„To je veoma lepo od tebe, Egvena“, odgovori joj Met. „Ali mogu sam izaći na kraj sa ovim." On požuri za Fortuonom.

On to uvek govori. Naći će neki način da mu pomogne. Ona odmahnu glavom, pa se vrati do mesta gde ju je Gavin čekao. Lejlvin nije htela da pođe, mada je Egvena očekivala da će joj prijati da vidi ljude iz svoje domovine.

„Moraćemo ih držati na odstojanju“, tiho primeti Gavin.

„Saglasna sam“, odgovori Egvena.

„I dalje hoćeš da se boriš rame uz rame sa Seanšanima, uprkos onome što su uradili?“

„Sve dok budu zaokupljali šarske usmerivače, da." Egvena pogleda prema obzorju, prema Randu i silnoj borbi u koju se začelo upustio. „Gavine, mogućnosti su nam ograničene a ponestaje nam saveznika. Za sada nam je prijatelj svako ko je voljan da ubija Troloke - i to je to.“

Andorski bojni red naglo je popustio i Troloci su se probili. Zveri su režale i njihov smrdljivi dah maglio se na hladnom vazduhu. Elejnini halebardisti zateturaše se pokušavajući da pobegnu. Prvih nekoliko Troloka ni najmanje nije obraćalo pažnju na njih, već su zavijali i preskakali ih kako bi napravili mesta da drugi Troloci pohrle kroz otvor, kao kada tamna krv kulja iz rane. Elejna pokuša da prikupi ono malo snage što joj je ostalo. Osećala se kao da će joj saidar svakog časa iskliznuti iz ruku, ali ljudi koji se bore i ginu sada nisu ništa snažniji od nje. Svi se oni bore skoro čitav dan.

Nekako smogavši snage da tka, ona nekoliko prvih Troloka sprži ognjenim kuglama, zauzdavajući liptanje kroz ranu u ljudskim redovima. Odmah potom uslediše bele strele odapete s Birgitinog luka. Troloci zakrkljaše, hvatajući se za grla tamo gde su se strele zarile.

Elejna je napadala iz sedla, umornim rukama držeći se za jabuku dok je treptala kapcima koji kao da su joj bili od olova. Mrtvi Troloci padali su na tle, obrazujući krastu preko rane i sprečavajući druge da se probiju. Pozadinske jedinice iznureno povratiše izgubljeno tle i suzbiše Troloke.

Elejna uzdahnu i zanjiha se. Svetlosti! Osećala se kao da ju je neko naterao da trči oko Kaemlina noseći olovne tegove. Jedva da je mogla da sedi, a kamoli da drži Jednu moć. Pomrači joj se pred očima, a onda se i zacrne. Više ništa nije čula. A onda... mrak.

Najpre se vratio zvuk. Dreka u daljini; zveket metala. Vrlo slabašno glasanje roga. Troločko zavijanje. Povremena grmljavina zmajeva. Ne pucaju onako često, pomislila je. Aludra je promenila raspored hitaca. Bašer je začelo povukao deo jedinica da bi se odmorile. Troloci će se probiti, a zmajevi će ih nakratko zasipati hicima. Kada Troloci budu pokušali da se probiju naviše i unište zmajeve, konjica će ih napasti s bokova i zgaziti.

Tako se ubija mnogo Troloka. To je njihov posao., ubijanje Troloka...

Presporo, pomislila je. Presporo...

Elejna shvati da je na tlu, a da se nad nju nadnosi Birgitino zabrinuto lice.

„O, Svetlosti...“ promumla Elejna. „Jesam li pala?“

„Uhvatili smo te na vreme“, promrmlja Birgita. „Klonula si nam u ruke. Hajde, mi se povlačimo.“

„Ja...“

Birgita je pogleda izvivši jednu obrvu, očekujući da će se raspravljati.

Teško je raspravljati se kada si prostrt po zemlji tek nekoliko koraka od prvih redova. Saidar je pobegao od nje i verovatno ga ne bi mogla opet prigrliti ni da joj život zavisi od toga. „Da“, reče. „Trebalo... trebalo bi da vidim šta radi Bašer.“

„Veoma pametno“, primeti Birgita mašući gardistima da pomognu Elejni da se vrati u sedlo. A onda se pokoleba. „Elejna, bila si veoma dobra. Vojnici znaju kako si se borila. Prijalo im je da te vide.“

Krenuše u žurno provlačenje kroz pozadinske redove. Oni su bili veoma plitki, pošto je većina vojnika učestvovala u boju. Moraju dobiti tu bitku pre nego što stigne druga troločka vojska, a to znači da ovu pred sobom moraju napasti svim snagama.

Elejna je ipak bila iznenađena malim brojem pozadinskih jedinica koje mogu da se povuku s bojišta i da se odmore. Koliko li je vremena prošlo?

Oblaci su grlili vedro nebo koje ju je često pratilo. To joj je ličilo na loš znaki „Prokleti bili oni oblaci“, promrmlja. „Koje je doba dana?“

„Možda dva sata do sutona“, odgovori Birgita.

„Svetlosti! Birgita, trebalo je da me odavno nateraš da se vratim u logor!“

Žena je ošinu pogledom, a Elejna se kao kroz maglu priseti njenih pokušaja da uradi upravo to. Pa, sada nema svrhe raspravljati se o tome. Elejna je povratila malo snage i naterala se da se ispravi u sedlu dok su je vodili u malu dolinu koja se prostirala između brda pokraj Kairhijena, odakle je Bašer izdavao naređenja.

Dojahala je do zapovedničkog položaja, pošto nije imala poverenja da će je noge nositi ako bude hodala, pa je ostala u sedlu i dok se obraćala Bašeru. „Uspeva li nam?“

On je pogleda. „Pretpostavljam da više ne mogu da računam na tebe na bojištu?“

„Sada sam preslaba da bih usmeravala. Žao mi je.“

„Izdržala si duže nego što je trebalo." Unese neku zabelešku po karti. „Sva sreća. Povremeno mi se činilo da si jedino ti sprečavala da se istočno krilo ne uruši. Moram da pošaljem još podrške u tom smeru.“

„Uspeva li nam?“

„Idi i pogledaj“, odgovori joj Bašer i klimnu glavom ka padini.

Elejna stisnu zube, ali mamuznu kobilu i potera je ka vidikovcu. Diže durbin prstima koji su se tresli daleko više nego što joj se dopada.

Troloci su napali zakrivljeni red branilaca. Prirodna posledica toga bila je da se pešadija povlači i zdela povija unutra kako se Troloci probijaju napred. Tako je Nakot Senke počeo da se oseća kao da zadobija prednost i to ih je sprečavalo da uvide istinu.

Dok su se Troloci probijali napred, red pešadije se obmotavao oko njih i opkoljavao ih. Propustila je najvažnji trenutak, kada je Bašer naredio Aijelima da napadnu. Njihov brzi obilazak i napad na Troloke s leđa urodili su plodom baš kao što su se nadali.

To radi. Svetlosti, radi. Aijeli su bespoštedno ubijali Troloke s leđa. Omča je zategnuta.

Ko od njih duva u one rogove? To su troločki rogovi.

Elejna pogledom zašestari preko Nakota Senke, ali nije videla ko to duva u rogove. Uočila je neke mrtve Mirdraale blizu aijelskih redova. Jedan Aludrin zmaj - zakačen za taljige koje je vukla konjska zaprega - bio je s konjanicima Družine. Postavili su taljige na različita brda kako bi Troloke zasipali vatrom.

„Elejna..zausti Birgita.

„O, izvini“, reče joj Elejna pa spusti durbin i pruži ga svojoj Zaštitnici. „Pogledaj. Sve ide kako treba.“

„Elejna!“

Lecnuvši se, ona shvati koliko je njena Zaštitnica zabrinuta. Elejna se hitro okrenu i vide da ta žena gleda na jug, daleko iza gradskih zidina. Oni rogovi se glasaju... tako su tihi da Elejna nije ni shvatila da se čuju otpozadi.

„O, ne...“ izusti Elejna, žurno dižući durbin.

Kao sloj crne pogani preko obzorja, približavala se druga troločka vojska.

„Zar Bašer nije kazao da oni neće stići do sutra?" upita Birgita. „I to najranije?“

„Nije bitno“, odgovori Elejna. „Bilo kako bilo, oni su ovde. Moramo se spremiti da okrenemo one zmajeve u suprotnom smeru! Pošalji naredbu Talmanesu i nađi lorda Tama al’Tora! Hoću da Dvorečani budu naoružani i spremni. Svetlosti! Isto važi za samostrelce. Moramo usporiti tu drugu vojsku što je više moguće.“

Basery pomislila je. Moram da kažem Bašeru.

Okrenu kobilu tako brzo da joj še zavrte u glavi. Pokuša da prigrli Izvor, ali nije mogla. Toliko je umorna da jedva drži uzde.

Nekako joj pođe za rukom da se spusti nizbrdo a da ne ispade iz sedla. Birgita je otišla da prenese njena naređenja. Dobra žena. Elejna ujaha u logor i zateče svađu.

Neću da slušam ovo!" urlao je Bašer. „Čoveče, neću da trpim uvrede u sopstvenom logoru!“

Njegov bes bio je uperen ni manje ni više nego na Tama al'Tora. Staloženi Dvorečanin pogleda Elejnu i oči mu se još više razrogačiše, kao da je iznenađen što je vidi.

„Veličanstvo“, kaza Tam. „Rečeno mi je da si još na bojištu." Opet se okrenu da pogleda Bašera, koji pocrvene.

„Nisam hteo da joj se obraćaš sa ovim...“

„Dosta!" viknu Elejna i potera kobilu između njih. Zašto se Tam raspravlja s Bašerom? „Bašere, druga troločka vojska samo što nas nije napala.“

„Da“, zadihano odgovori Bašer. „Upravo su mi javili. Svetlosti, Elejna, ovo je propast. Moramo se provući kroz kapije.“

„Bašere, iznurili smo Srodnice žureći ovamo“, odgovori Elejna. „Većina njih jedva da može da usmerava dovoljno da zagreje solju čaja a kamoli da otvori kapiju.” Svetlosti ni ja ne bih mogla da zagrejem čaj. Natera sebe da govori smireno i staloženo. „To je bio deo plana.“

„Ja... Tako je“, saglasi se Bašer, pa pogleda kartu. „Samo da razmislim. Grad. Povući ćemo se u grad.“

„Pa da tako Nakotu Senke pružimo priliku da se odmori, prikupi i da nas napadne?" upita Elejna. „To verovatno i pokušavaju da nas nateraju da uradimo.“

„Ne vidim nikakvog drugog izbora“, odvrati Bašer. „Grad nam je jedina nada.“

„Grad?" upita Talmanes, koji je zadihano dojurio. „Nije valjda da pričate o povlačenju u grad?“

„Zašto da ne?“, upita Elejna.

„Veličanstvo, naša pešadija samo što je opkolila troločku vojsku. Napadaju je svim snagama! Nije nam ostalo ništa u pozadini, a konjica je iznurena. Neće nam uspeti da se povučemo iz bitke a da pri tome ne pretrpimo ozbiljne gubitke. A onda će naši preživeli biti ukopani u gradu i uhvaćeni u stegu između dve Senkine vojske.“

„Svetlosti“, prošapta Elejna. „Kao da su nameravali da se to desi.“

„Mislim da jesu“, tiho kaza Tam.

„Ne opet“, zaurla Bašer. Uopšte ne liči na sebe, mada ona dobro zna da su Saldejci preke naravi. Bašer izgleda skoro kao drugi čovek. Njegova žena stade rame uz rame s njim, ruku prekrštenih, pa se oboje suočiše s Tamom.

„Tame, reci šta imaš“, naredi mu Elejna.

„Ja...“ poče Bašer, ali Elejna diže jednu ruku.

„Znao je, veličanstvo“, tiho kaza Tam. „To je jedino objašnjenje koje ima nekog smisla. Nije slao Aijele u izviđanje.“

„Sta?" upita Elejna. „Naravno da jeste. Čitala sam izviđačke izveštaje.“

„Izveštaji su lažni, ili su makar prerađeni“, odgovori Tam. „Pričao sam s Baelom. On kaže da poslednjih nekoliko dana našeg marša nijedan od njegovih Aijela nije bio na izviđačkoj dužnosti. On kaže da su to radili moji ljudi, ali nisu. Razgovarao sam i sa Argandom, koji je mislio da su to radili Beli plaštovi, ali Galad kaže da je Družina bila zadužena za izviđanje.“

„To nismo bili mi“, reče Talmanes mršteći se. „Niko od mojih ljudi nije slat u izviđanje.“

Svi pogledi ustremiše se na Bašera.

„Bašere“, upita ga Elejna, „ko je motrio na našu pozadinu?“

„Ja..." On diže pogled i opet pobesne. „Izveštaji su mi ovde negde! Pokazao sam ti ih i ti si ih prihvatila!“

„Sve je previše savršeno“, kaza Elejna. Odjednom se naježi i nešto je preseče. Studen joj se proširi čitavim telom i vene joj se slediše. Uhvaćeni su u savršenu klopku. Usmerivači su potpuno iznureni, vojnici su se upustili u bitku prsa u prsa, a druga vojska im se u tajnosti približila dan ranije nego što su lažni izveštaji govorili...

Davram Bašer je Prijatelj Mraka.

„Bašer je smenjen sa dužnosti“, reče ona.

„Ali...“, zausti on. Međutim, žena ga uhvati za ruku i pogleda Elejnu sevajući očima. Bašer upre prst u Tama. „Zaista sam poslao Dvorečane! Mora da je Tam al'Tor krivac. Veličanstvo, pokušava da te dovede u rastrojstvo!“

„Talmanese“, reče Elejna osećajući se kao da se zamrzla do srži, „odredi pet Crvenruku koji će da čuvaju lorda Bašera i njegovu suprugu.“

Bašer izusti niz psovki. Elejna je bila iznenađena svojom smirenošću. Sva osećanja samo su joj zamrla. Gledala je kako ga odvlače.

Nema vremena za to. „Pozovite sve naše zapovednike“, naredi Elejna ostalima. „Galade, Arganda... Dokrajčite onu troločku vojsku iznad grada. Naredite ljudima da pošalju sve što imamo u tu bitku! Ako u narednih sat vremena ne zgazimo te Troloke - mrtvi smo!

Talmanese, oni zmajevi više nisu od neke velike koristi protiv Troloka, pošto su Troloci opkoljeni - pa postoji opasnost da zmajevi pogode naše ljude. Neka Aludra premesti sve zmajeve na najviše brdo i počne da tuče po neprijatelju koji dolazi s juga. Reci Ogijerima da opkole brdo sa zmajevima; ne smemo dozvoliti da se oni oštete. Tame, postavi svoje Dvorečane s dugim lukovima na okolna brda. Neka Zmajeva legija obrazuje prve borbene redove, na čelu sa samostrelcima, a teška konjica neka bude iza njih. Ako Svetlost da, to će se pokazati dovoljnim da nam kupi malo vremena da dokrajčimo opkoljene Troloke.“

Biće gusto. Svetlosti! Ako ta druga vojska opkoli njene ljude...

Elejna duboko udahnu, pa se otvori saidaru. Jedna moć pokulja u nju, mada je osećala samo trunčicu. Ona može da se ponaša kao da nije potpuno iscrpljena, ali njeno telo zna šta je istina.

Svejedno će predvoditi.