Sećanje na svetlost

27 Prijateljska vatra

Garet Brin je hodao kroz logor koji je naredio da se podigne na arafelskoj strani, nekoliko stotina koraka od kandorske granice istočno od gaza ne obraćajući pažnju na vojnike koji su pokušavali da ga pozdravljaju. Sijuan je žurila pored njega s jedne strane, a s druge mu je jedan glasnik saopštavao izveštaje. Za njima je išla pratnja stražara i poslušnika, koji su nosili karte, mastilo i hartiju.

Celo plameno mesto treslo se od buktanja Moći. Treska i larma... kao da se nalazio usred lavine.

Miris dima prestao je da mu smeta. Bio je sveprisutan. Bar su neke vatre ugašene; oni seanšanski usmerivači zauzeli su položaje pored reke i izvlačili potoke vode.

Blizu njega jedan red postavljenih halebardi uz zveket pade na tle kada nalet Jedne moći pogodi logor. On se zatetura, a zemlja se raspršta oko njega i Sijuan, tako da kamičci zazveketaše po njegovom kalpaku i oklopnom prsniku.

„Nastavi da pričaš, čoveče“, prasnu on na glasnika, koji se zvao Holkom.

„Ovaj, da, milostivi." Vižljastom čoveku je lice bilo izduženo kao u konja. „Aes Sedai na Crvenom, Zelenom i Plavom brdu se drže. Sive su se povukle a Bele izveštavaju da im ponestaje snage.“

„I ostale Aes Sedai su umorne“, primeti Sijuan. „Nisam iznenađena time što su Bele to prve priznale. Za njih to nije sramota, već samo još jedna činjenica.“

Brin zagunđa, ne obraćajući pažnju na razbacanu zemlju koja ih opet zasu. Mora stalno da se kreće. Senka sada ima previše kapija. Pokušaće da napadnu njegova zapovednička sedišta. Da je na njihovom mestu, on bi to radio. Najbolji odgovor na takvu strategiju jeste da nema zapovedničko sedište - makar ne neko koje se lako nalazi.

Kad se sve uzme u obzir, bitka se odvija kako je predviđeno. Ponekad to iznenadi; čovek na bojištu mora očekivati da će na svakom koraku morati da iz korena menja taktiku - ali jednom u životu sve klizi kao po loju.

Aes Sedai tuku Šarance s brda južno od gaza, a podršku im pružaju strelci postavljeni na padine neposredno ispod njih. Upravo zbog toga Senkin zapovednik - Demandred lično - nije mogao sve svoje jedinice poslati na branioce kod reke. Niti može da pošalje sve jedinice na Aes Sedai - pošto bi one samo Otputovale odatle. Ako bi se u potpunosti posvetio napadu na njih, previše bi se izložio a dobio bi veoma malo. Umesto toga, podelio je svoje snage na dva dela i Troloke poslao na desno krilo prema brdima - oni će pretrpeti teške gubitke, ali održavaće pritisak na Aes Sedai - a Šarance napred da napadnu glavninu snaga Bele kule kod reke.

Seanšani su uglavnom zaokupljali pažnju neprijateljskih usmerivača, ali to nije sprečavalo neke šarske usmerivače da zasipaju vatrom Brinov logor s druge strane reke. Besmisleno je da se brine hoće li ga pogoditi. Tu je bezbedan koliko bi bio bezbedan bilo gde drugde, sem možda da se povuče čak do Bele kule. Ne može podneti pomisao da bude bezbedan negde u nekoj sobi, miljama daleko od bojišta.

Svetlosti, pomislio je. Verovatno će u budućnosti zapovednici ovako voditi rat. Bezbedan zapovednički položaj, kojem se pristupa samo kapijama. Ali jedan vojskovođa mora da oseća tok bitke. On to ne može da čini s velike udaljenosti.

„Kako se drže kopljanici na tim brdima?“, zatraži da čuje.

„Veoma dobro, milostivi“, odgovori Holkom. „Koliko je to već moguće nakon višečasovne odbrane od Troloka." Brin je postavio odbrambene redove kopljanika na pola puta do vrha oba brda; ako Troloci i uspeju da se probiju kroz njihove redove, strelci iznad njih pobiće ih jednog po jednog, tako da neće stići da ometaju Aes Sedai. „Ali ubrzo će biti potrebno pojačanje kopljanicima koji brane Crveni ađah na srednjem brdu; u poslednjem napadu pretrpeli su prilično velike gubitke.“

„Moraće da izdrže još malo. One Crvene dovoljno su opake da izađu na kraj s Trolocima koji se probiju kroz kopljaničke jedinice." Bar se tako nada.

Novi prasak sravni sa zemljom obližnji šator. „Sta je sa odredima strelaca tamo gore?“ upita Brin sklanjajući nogom oborenu halebardu.

„Nekima ponestaje strela, milostivi.“

Pa, tu ne može mnogo toga da uradi. On baci pogled prema gazu, ali tamo je vladala prava pometnja. Muči ga to što je tako blizu bojišta a ne zna kako je njegovim vojnicima.

„Da li iko zna šta se dešava kod gaza?“, zaurla okrećući se pomoćnicima. „Svetlost mu žarku, ništa ne vidim - samo komešanje vojske i one ognjene kugle koje sevaju na sve strane i sve nas zaslepljuj u!“

Holkom preblede. „One Seanšanke usmeravaju kao da im je usijano gvožđe u... Hoću da kažem, baš zadaju nevolje Šarancima, milostivi. Naše levo krilo trpi mnogo gubitaka, ali za sada uzvraća jednakom merom.“

„Zar nisam postavio Džonija na čelo tamošnje teške konjice?“

„Milostivi, kapetan Sagrin je mrtav“, odgovori mu drugi glasnik prilazeći mu za korak. Na glavi je imao svežu posekotinu. „Upravo stižem odatle.“

Plamen me spalio. Pa, Džoni je oduvek želeo da pogine u boju. Brin nije dozvolio da ga osećanja savladaju. „Ko sada zapoveda?“

„Uno Nomesta“, odogovori glasnik. „Okupio nas je nakon što je Džoni pao, ali šalje upozorenja da su pod velikim pritiskom.“

Svetlosti, Nomesta čak nije ni zapovednik! Ipak, on godinama obučava tešku konjicu i verovatno nema boljeg čoveka u sedlu od njega. „U redu, vraćaj se tamo i reci mu da mu šaljem pojačanje.”

Brin se opet okrenu ka Holkomu. „Idi do kapetana Denholda i prenesi mu da pošalje onaj svoj odred konjice koji je držao u pozadini pravo preko gaza kako bismo ojačali levo krilo. Da vidimo šta ti Ilijanci znaju! Ne smemo da izgubimo ovu reku!“

Glasnik odjuri. Ubrzo ću morati da nekako smanjim pritisak sa onih Aes Sedai. On zaurla: „Anah, gde si?“

Dva vojnika koji su u blizini stajali i razgovarali odskočiše kada se jedna zdepasta mlada žena - nekada trgovački stražar a sada pešadinac i glasnik generala Brina - progura između njih. „Milostivi?“

„Anah, idi i zamoli ono carsko čudovište od seanšanske vođe da bude tako ljubazna pa da nam pozajmi nešto svoje krvave konjice.“

„Da se poslužim istim tim rečima?" upita Anah, pozdravljajući ga sa smeškom na usnama.

„Devojko, ako tako učiniš, ima da te bacim s prve litice i da pustim Jukiri Sedai da na tebi isproba svoja nova tkanja za padanje. Kreći!“

Glasnica se isceri, pa potrča prema tlu odvojenom za Putovanje.

Sijuan pogleda Brina. „Postaješ džangrizav.“

„To ti blagostivo utičeš na mene“, odbrusi on i diže pogled kada ih neka senka prelete. Lati se mača, očekujuči da vidi još jedno jato Draghkara. Međutim, bila je samo jedna od seanšanskih letećih zveri. On se opusti.

Ognjena kugla obori stvorenje s neba. Prevrtalo se mašući zapaljenim krilima. Brin opsova i odskoči kada čudovišna životinja tresnu na stazu ispred njega, tačno tamo gde je glasnica Anah trčala. Životinjski les zakotrlja se preko nje i poruši jedan od šatora koji su služili kao skladišta, pun vojnika i komornika. Jahač tog rakena pade na zemlju delić trenutka kasnije.

Brin se prenu i skoči napred, pa se sagnu ispod popadale tkanine i šatorskih motki koji su preleteli preko staze. Dvojica njegovih stražara nađoše jednog vojnika napola pribijenog za zemlju krilom mrtve zveri, pa ga izvukoše, a Sijuan kleknu i izvadi iz torbice svoj angreal kako bi ga Izlečila.

Brin priđe mestu gde je Anah pala i vide da je smrvljena kada se ogromna životinja zakotrljala preko nje. „Plamen ga spalio!“, opsova pa potisnu sve misli o poginulima kako bi smislio šta dalje da radi. „Moram da pošaljem nekoga Seanšanima!“

Od cele njegove pratnje u logoru su ostala samo dva stražara i jedan pisar. Potrebno mu je da mu Seanšani daju višak konjice; počinje da misli kako mnogo toga zavisi od bezbednosti onih Aes Sedai na brdima. Na kraju krajeva, Amirlin je tamo s njima.

„Izgleda da ćemo morati da lično odemo“, kaza Brin ostavljajući Anahin leš. „Sijuan, jesi li dovoljno snažna da pomoću svog angreala otvoriš kapiju?“

Ona ustade prikrivajući iznurenost, ali on je video kako joj je. „Mogu, mada će biti toliko mala da ćemo morati da otpuzimo kroz nju. Ne poznajem dovoljno dobro ovaj deo logora, pa ćemo morati da se vratimo u središte.“

„Plamen me spalio!“, opsova Brin okrećući se kada se niz buktinja začu iz pravca reke. „Nemamo vremena za ovo.“

„Mogu da odem da nađem još glasnika“, javi se jedan stražar. Drugi je pomagao vojniku kojeg je Sijuan Izlečila. Čoveku su noge klecale dok je stajao.

„Ne znam da li ima više glasnika“, odgovori Brin. „Hajde da jednostavno...“

„Idem ja.“

Brin vide Min Faršo kako se blizu njega diže na noge i otresa prašinu sa sebe. Skoro da je u potpunosti zaboravio da ju je poslao da pomaže jednom od odreda za snabdevanje kao pisar.

„Izgleda mi da u bližoj budućnosti ovde neću biti pisar“, kaza mu Min gledajući oboreni šator. „Mogu da trčim jednako dobro kao tvoji glasnici. Šta hoćeš da uradim?“

„Nađi seanšansku caricu“, reče joj Brin. „Njen logor je nekoliko milja severno odavde, sa arafelske strane. Idi do tla određenog za Putovanje - tamo it znati kuda da te pošalju. Reci carici da mora da mi pošalje još konjice. Mi smo povukli sve pozadinske jedinice.“

„Hoću“, odgovori mu Min.

Ona nije vojnik. Pa, čini mu se kao da do pre nekoliko nedelja pola ljudi u njegovoj vojsci nisu bili vojnici. „Idi“, reče joj on i nasmeši se. „Računaću ovaj dan kao otplatu onoga što mi duguješ.“

Ona pocrvene. Zar je mislila da će on dozvoliti da jedna žena zaboravi na svoju zakletvu? Njemu nije bitno u čijem je ona društvu. Zakletva je zakletva.

Min je trčala kroz pozadinske redove Brinove vojske. U logoru je sada više šatora i zaprega - iz skladišta u Tar Valonu i Tiru - da bi zamenili one koji su nastradali u prvom šarskom napadu. Sve te taljige i šatori pokazali su se preprekama koje je morala da zaobilazi dok je trčala prema tlu za Putovanje.

To je bio niz kvadrata omeđenih konopcima i označenih brojevima na daskama zabijenim u zemlju. Cetiri žene sa sivim šalovima tiho su razgovarale dok je jedna od njih držala otvorenom kapiju kako bi zaprega natovarena strelama mogla da prođe. Mirni volovi nisu ni dizali glave dok su ognjene kugle nalik na zvezde padalice tukle po obližnjem tlu i rasipale užareno kamenje kroz vazduh i po hrpama ćebadi, koje je počelo da se puši.

„Moram da odem do seanšanske vojske“, reče Min Sivima. „Po naređenju lorda Brina.“

Jedna od Sivih sestara, Ašmanaila, oštro je pogleda. Odmeri Minine čakšire i kovrdže, pa se namršti. „Elmindreda? Slatkice, šta ti tražiš ovde?“

„Slatkica?" upita druga. „Ona je pisar, zar ne?“

„Moram da odem do seanšanske vojske“, ponovi Min, sva zadihana od trčanja. „Naređenja lorda Brina.“

Izgleda da su je ovoga puta čule. Jedna od žena uzdahnu. „Cetvrti kvadrat?" upita ostale.

„Treći, draga“, odgovori joj Ašmanaila. „U četvrtom bi svakog časa mogla da se otvori kapija iz Ilijana.“

„Treći“, saglasi se prva i mahnu Min da priđe. Tu jedna mala kapija rascepi vazduh. „Svi glasnici moraju da puze“, objasni joj. „Moramo da čuvamo snagu, Pa kapije moraju da budu male koliko je god to razumno.“

Ovo je razumno?, razdraženo pomisli Min, trčeći do male rupe. Pade na sve četiri, pa puzeći prođe kroz nju.

Izašla je na garavi krug u travi, progoreo da bi označavao mesto. Dva seanšanska stražara stajala su u blizini, naoružana kopljima s kićankama, lica zaklonjenih onim bubolikim kalpacima. Min pode napred, ali jedan stražar diže ruku.

„Ja sam glasnik od lorda Brina“, predstavi im se ona.

„Novi glasnici čekaju ovde“, reče joj jedan stražar.

„Hitno je!“

„Novi glasnici čekaju ovde.“

Pošto nije dobila nikakvo drugo objašnjenje, prekrstila je ruke - izašavši iz crnog kruga za slučaj da se tu otvori druga kapija - i stade da čeka. Odatle joj se pružao pogled na reku i na veliki vojni logor podignut duž njenih obala. Seanšani bi mogli neverovatno doprineti bitki, pomislila je Min. Ima ih tako mnogo. Ona je sada daleko od bitke, nekoliko milja severno od Brinovog logora, ali i dalje je dovoljno blizu da vidi bleštanje svetlosti koja je sevala dok su usmerivači razmenjivali smrtonosna tkanja.

Ona shvati da se premešta s noge na nogu, pa natera sebe da se ne mrda. Grmljavina od usmeravanja zvučala je kao potmuli udarci. Zvuci su se čuli nakon blesaka, kao što gromovi prate munje. Zašto li je tako?

To zapravo nije ni bitno, pomislila je Min. Potrebna joj je konjica za Brina. Makar sada nešto radi. Poslednjih nedelju dana provela je pomažući svuda gde je pomoć bila potrebna. Iznenađujuće je koliko toga ima da se radi u jednom ratnom logoru, pored vođenja rata. Ona nije bila nužna za taj posao, ali bolje se osećala nego da je ostala da sedi u Tiru i brine za Randa... ili da besni na njega zato što joj je zabranio da s njim ide u Šajol Gul.

Ti bi tamo samo smetala, kazala je Min sebi. I to dobro znaš. On ne može da istovremeno spasava svet i da nju brani od Izgubljenih. Ponekad je teško da se ne oseća beznačajnom u svetu punom usmerivača kao što su Rand, Elejna i Avijenda.

Ona krajičkom oka pogleda stražare. Samo je jednom od njih slika lebdela iznad glave. Krvavi kamen. Poginuće tako što će pasti s velike visine. Cini joj se kao da su decenije prošle otkad je iznad nečije glave videla bilo šta što budi nadu. Viđa samo smrt i razaranje, znamenja straha i tame.

„A ko je ona?“, upita jedan otegnuti seanšanski glas. Sul'dam je prilazila - i to bez damane. Žena je držala adam, lupkajući srebrnim okovratnikom po drugom dlanu.

„Novi glasnik“, odgovori stražar. „Ranije nije dolazila kroz kapije.“

Min duboko udahnu. „Poslao me je general Brin...“

„On bi trebalo da nas obavesti o svim glasnicima“, prekide je sul'dam. Bila je tamne puti i kovrdžave kose koja joj je padala do ramena. „Carica - neka bi živela večno - mora biti zaštićena po svaku cenu. Naš logor biće uredan. Svi glasnici moraju da budu odobreni kako ubice ne bi imale prilike da se ušunjaju.“

„Ja nisam ubica“, hladno odbrusi Min.

„A noževi u tvojim rukavima?“, upita sul’dam.

Min se lecnu.

„Dete, očigledno je po tome kako ti krajevi rukava padaju“, kaza joj sul'dam, mada nije bila ništa starija od Min.

„Žena bi bila glupača kada bi se šetala bojnim poljem bez nekakvog oružja“, odvrati joj Min. „Pusti me da uručim svoju poruku nekom vojskovođi. Druga glasnica je ubijena kada je jedan od vaših rakena pogođen i pao na naš logor.”

Sul’dam izvi jednu obrvu. „Ja sam Katrona“, reče joj, „a ti ćeš da radiš tačno ono što ti ja kažem dok si u našem logoru." Okrenu se i mahnu Min da pođe za njom.

Min zahvalno požuri za tom ženom. Seanšanski logor je bio veoma drugačiji od Brinovog. Oni imaju rakene koji lete i prenose njihove poruke i raznose izveštaje, a moraju i da štite caricu. Logor su podigli daleko od bojišta. Njihov tabor je takođe delovao daleko urednije od Brinovog, koji je bio bezmalo potpuno uništen i nanovo podignut, a u njemu su i vojnici iz mnogo različitih zemalja i vojski. Seanšanski logor je jednorodan i pun uvežbanih vojnika.

Makar je Min tako protumačila njegovu uređenost. Seanšanski vojnici stajali su u redovima i potpuno nemo očekivali poziv u bitku. Delovi logora bili su označeni stubovima i razvučenim konopcima i sve je bilo jasno uređeno. Niko nigde nije trčao. Ljudi su ili hodali - očigledno s nekom svrhom - ili čekali u stavu voljno. Ma koliko neko bio oštar prema Seanšanima - a Min bi mogla prilično toga da pridoda tom razgovoru - svakako su dobro uređeni.

Sul'dam dovede Min u jedan deo logora gde je nekoliko ljudi stajalo za beležnicama postavljenim na visokim stolovima. Po njihovim odorama i napola obrijanim glavama videlo se da su sluge na visokim položajima. Tiho su unosili beleške. Raskalašno odevene mlade žene nosile su poslužavnike između stolova i stavljale na njih tanane bele šoljice pune neke vrele crne tečnosti.

„Da li smo baš nedavno ostali bez nekog rakena?" upita Katrona te ljude. „Je li nekoga od njih pogodila neprijateljska marat’damane i je li taj mogao da se sruši na logor generala Brina?“

„Upravo je stigao izveštaj o tome“, odgovori joj jedan sluga klanjajući se. „Iznenađen sam što si već čula za to.“

Katroni se obrva izvi malčice više dok je gledala Min.

„Nisi očekivala istinu?“, upita Min.

„Ne“, odgovori sul’dam, pa diže ruku i vrati nož u korice na boku. „Pođi.“

Min uzdahnu. Pa, imala je prilike da se nosi sa Aijelima; sasvim sigurno nije moguće da Seanšani budu uvredljivi kao oni. Katrona je povede drugom stazom kroz logor i Min poče da oseća strepnju. Koliko li je vremena prošlo otkad ju je Brin poslao? Je li već prekasno?

Svetlosti, Seanšani baš vole da dobro čuvaju svoje stvari. Na svakoj raskrsnici nalazila su se dva stražara, koji su s kopljima u rukama i onim svojim groznim kalpacima na glavama stajali, gledajući šta se dešava. Zar ne bi trebalo da svi ti ljudi budu na bojištu? Katrona ju je na kraju dovela do prave zgrade koju su tu podigli. Nije to bio šator. Ta zgrada je imala zidove, koji su izgleda bili od svile zategnute preko drvenih ramova, drveni pod i krov pokriven crepom. Ta zgrada se verovatno brzo rasklapa i može da se nosi, ali joj sve to svejedno deluje raskalašno i lakomisleno.

Stražari su bili krupni ljudi u crno-crvenim oklopima. Delovali su opako. Katrona prođe pored njih, a oni je pozdraviše. Ona i Min uđoše u zgradu, a Katrona se pokloni. Ne do zemlje - izgleda da carica nije u sobi - ali ipak duboko pošto je u prostoriji bilo mnogo pripadnika Krvi. Katrona pogleda Min. „Pokloni se, glupačo!“

„Mislim da će mi biti sasvim dobro ako ostanem da stojim“, odvrati Min i prekrsti ruke gledajući okupljene zapovednike. Na njihovom čelu bila je jedna dobro poznata prilika. Met je nosio svilenu seanšansku odeću - čula je da je u njihovom logoru - ali na glavi je imao svoj stari šešir. Preko jednog oka nosio je povez. Dakle, to predviđanje se napokon obistinilo, je li?

Met je pogleda i isceri se. „Min!“

„Ja sam prava budala“, reče mu ona. „Mogla sam samo da kažem da te poznajem. Doveli bi me pravo ovamo bez ovolikog zamajavanja.“

„Ne znam baš, Min“, odgovori joj Met. „Ovde baš vole zamajavanje. Zar ne, Galgane?“

Plećati čovek s tankom krestom sede kose na inače izbrijanoj glavi pogleda Meta kao da ne zna šta da misli o njemu.

„Mete“, reče mu Min, setivši se zbog čega je došla, „generalu Brinu je potrebna konjica.“

Met zagunđa. „Nimalo ne sumnjam da je tako. Tera svoje vojnike do krajnjih granica, pa čak i Aes Sedai. Čoveku bi trebalo dodeliti orden samo zbog toga. Nikada u životu nisam video da jedna od tih žena popusti čak i toliko da uđe u kuću kada joj to muškarac predloži, pa makar napolju lila kiša. Galgane, Prva legija?“

„Oni će biti dovoljni“, odgovori Galgan, „sve dok Šaranci ne budu uspeli da pređu preko gaza.“

„Neće“, odgovori Met. „Brin je postavio odličan odbrambeni položaj i trebalo bi da s malo muke nanese velike gubitke Senci. Laero lendae an indemela“

„Šta to znaci?" mršteći se upita Galgan.

I Min je promaklo, Nešto u vezi sa barjakom? U poslednje vreme ona je učila Stari jezik, ali Met ga govori prebrzo.

„Hmm, šta?" promrmlja Met. „Niste to ranije čuli? To je izreka Poražene vojske Kardije.“

„Koga?" zbunjeno upita Galgan.

„Nije bitno” odvrati Met. „Tajli, jesi li raspoložena da predvodiš svoju legiju na bojištu, pod uslovom da je čestiti general saglasan?“

„Bila bih počastvovana, Vrani prinče“, odgovori jedna žena u oklopnom prsniku koja je stajala u blizini, držeći pod miškom kalpak sa četiri perjanice, „I želela sam da pobliže osmotrim poteze tog Gareta Brina.“

Met pogleda Galgana, koji se počeša po bradi i zagleda u karte. „Poručnik-generale Kirgan, povedi svoju legiju i postupi kako Vrani princ predlaže.“

„Sem toga“, dodade Met, „moramo da pazimo na one šarske strelce. Krenuće severno duž reke kako bi došli u bolji položaj za napad na Brinovo desno krilo,“

„Otkud si tako siguran?“

„To je jednostavno očigledno”, reče Met lupkajući po karti, „Ako hoćeš, pošalji rakena da se uveri u to,”

Galgan se pokoleba, pa izdade naređenje. Min nije bila sigurna da je više ikome potrebna, pa se okrenula da ode, ali Met ju je uhvatio za ruku. „Hej, Mogao bih... ovaj... da te iskoristim, Min,“

„Iskoristiš?“, upita ga ona ledenim glasom.

„Da mi pomogneš“, ispravi se Met, „To sam hteo da kažem. U poslednje vreme samo mi glupe reči izleću iz usta, Bilo kako bilo, da li bi mogla da... ovaj... znaš..“

„Ne vidim ništa novo oko tebe“, odgovori mu ona, „mada pretpostavljam da ti ono oko na tasu napokon ima smisla,“

„Da“, reče joj Met lecnuvši se, „To je krvavo očigledno, Sta s Galganom?“

„Bodež zariven gavranu u srce.“

„Krvavi pepeo...“

„Mislim da to ne označava tebe“, dodade ona, „Ne znam zašto,“

Galgan je razgovarao s nekim nižim plemićima, Ako ništa drugo, imaju više kose od njega, što je seanšanski znak nižeg dostojanstva, Glasovi su im kili prigušeni, a Galgan je povremeno gledao Meta.

„On ne zna šta da misli o meni“, tiho reče Met.

„Baš neuobičajeno, Ja ne znam ni za koga drugoga ko se na taj način ophodi prema tebi, Mete.“

„Baš smešno. Jesi li sigurna da onaj krvavi bodež ne označava mene? Gavranovi... pa, gavranovi nekako označavaju baš mene, zar ne? Ponekad? Ja sam sada plameni Princ krvavih gavranova.”

„Nije o tebi reč.”

„Pokušava da odluči kada da pošalje ubice na mene”, tiho kaza Met, gledajući Galgana ispod oka. „Postavljen sam tačno ispod njega kada je o vojsci reč, pa se brine da ću ga svrgnuti. Tuon kaže da je on predani vojnik, tako da će sačekati dok ne prođe Poslednja bitka pre nego što napadne.“

„To je grozno!”

„Znam” odgovori Met. „Neće da se karta sa mnom. Nadao sam se da ću moći da ga tako pridobijem na svoju stranu. Da nekoliko puta namerno izgubim.” „Mislim da ti to ne možeš da izvedeš.”

„Zapravo, prokljuvio sam kako da gubim pre krvavih sto godina.” Cinilo se da je mrtav ozbiljan. „Tuon kaže da bi bio znak nepoštovanja ako ne bi pokušao da me ubije. Min, oni su ludi. Svi do jednog su krvavo ludi.” „Mete, sigurna sam da bi ti Egvena pomogla da pobegneš ako bi je zamolio.” „Pa, nisam rekao da nisu zabavni. Samo ludi.” On ispravi šešir. „Ali ako još neko od njih krvavo pokuša da...”

Met zaćuta kada stražari pred vratima padoše na kolena, pa se u potpunosti prostreše po tlu. Met uzdahnu. „Spomeni Tami i njen pogled pada na tebe. Jalu kazat d’Zamon patra Daesia asa dar si.“

„... Molim?” upita Min.

„Ni to ti nije poznato?”, začudi se Met. „Zar više niko ne čita krvave knjige?” Seanšanska carica prođe kroz vrata. Min se iznenadi kada vide da ona ne nosi haljinu, već široke srebrnaste čakšire. Ili... pa, možda to i jeste haljina. Min nije mogla da oceni da li su to suknje podeljene za jahanje ili pantalone veoma širokih nogavica. Gornji deo Fortuonine odeće bio je uzak i skrojen od skerletne svile, a preko toga je nosila otvorenu plavu odoru veoma dugih skuta. Sve je to podsećalo na ratničku odeću, na svojevrsnu uniformu.

Ljudi u prostoriji padoše na kolena, pa se pokloniše sve do poda - čak i general Galgan. Met ostade da stoji.

Stisnuvši zube, Min se spusti na jedno koleno. Ta žena ipak jeste carica. Min nema namere da se klanja Metu ili vojskovođama, ali ipak je red da Fortuoni ukaže poštovanje.

„Knotaju, ko je ovo?”, radoznalo upita Fortuona. „Ima visoko mišljenje o sebi.”

„O, pa”, nehajno odgovori Met, „ona je samo žena Ponovorođenog Zmaja.” Katrona, koja je stajala pored zida i poklonila se sve do zemlje, samo se zagrcnu i pogleda Min iskolačivši oči.

Svetlosti, pomislila je Min. Verovatno sada misli da me je uvredila, ili vet tako nešto.

„Baš je zanimljivo“, primeti Fortuona. „Knotaju, to bi značilo da je tebi ravna. Naravno, ti si opet zaboravio da se pokloniš.“

„Moj otac bi bio zgrožen“, odgovori Met, „On se zaista oduvek ponosio mojim pamćenjem,“

„Opet me sramotiš u javnosti.“

„Samo onoliko koliko sramotim sebe." Nasmeši se, pa se pokoleba kao da je malo razmislio o tome šta je rekao.

I carica se nasmeši, premda je delovala kao prava grabljivica. Ona uđe u sobu a ljudi ustadoše, pa se i Min diže na noge. Met smesta poče da je gura prema vratima.

„Mete, čekaj“, prošapta Min.

„Samo nemoj da staješ“, reče joj on. „Nemoj da ona reši da te ugrabi. Kada jednom nešto ščepa, ne ume da pusti." Neverovatno, ali zvučao je ponosno dok je to govorio.

Ti si lud koliko i oni, pomislila je Min. „Mete, krvavi cvet.“

„Šta?" upita on i dalje je gurajući.

„Krvavi cvet oko njene glave“, objasni Min. „Mrtvački ljiljan. Neko će ubrzo pokušati da je ubije.“

Met se ukoči, a Fortuona se odsečno okrenu.

Min nije ni shvatila da se dva stražara kreću sve dok je nisu pribili uz tle. To su bili oni čudaci u crnim oklopima - mada je, sada kada gleda iz blizine - Min viđela da su zapravo tamnozeleni.

Glupačo, pomislila je lica pribijenog uz pod. Trebalo je da najpre pustim Meta da me izvede odavde. Takvu grešku - da glasno obznani svoja predviđanja - nije načinila već godinama, Šta je s njom?

„Stanite!" naredi Met. „Pustite je!“

Met možda jeste uzdignut do Krvi, ali stražarima očigledno nije bilo teško da zanemare neposredno naređenje od njega.

„Knotaju, kako ona to zna?“, upita Fortuona prilazeći Metu. Zvučala je besno. Možda razočarano. „Šta se dešava?“

„Tuon, nije reč o onome što ti pretpostavljaš“, odgovori joj Met.

Ne, nemoj...

„Ona vidi neke stvari“, nastavi Met, „Nema potrebe da besniš zbog toga. Tuon, to je samo varka Sare. Min oko ljudi vidi prikaze nalik na sićušne slike. Kada je ono rekla, nije mislila ništa ozbiljno." Na kraju se zasmeja, Zvučalo je usiljeno.

Prostorijom zavlada mrtvački muk. Bilo je tako tiho da je Min opet čula grmljavinu u daljini.

„Usudnik“, prošapta Fortuona.

Stražari je odjednom pustiše i ustuknuše. Min zastenja pridižući se. Stražari se pomeriše da štite caricu, ali onaj koji ju je dodirnuo skide oklopne rukavice i baci ih na pod, pa obrisa ruku o oklop kao da pokušava da očisti kožu od nečega.

Fortuona kao da nije bila uplašena. Prišla je Min, usana malčice razmaknutih kao u strahopoštovanju. Mlada carica pruži ruku i dodirnu Min po licu. „Ono što on kaže... je li istina?“

„Da“, nevoljno potvrdi Min.

„Sta vidiš kada mene pogledaš?" upita Fortuona. „Reci, Usudnice. Hoću da čujem tvoja znamenja i da procenim jesi li istinska ili lažna!“

To je zvučalo opasno. „Vidim krvavi mrtvački ljiljan, baš kao što sam rekla Metu“, odgovori Min. „I tri broda kako plove. Bubu u tami. Crvena svetla raštrkana preko polja koje bi trebalo da je plodonosno. Čoveka s vučjim zubima.“

Fortuona odsečno uzdahnu, pa pogleda Meta. „Knotaju, ovo je veliki dar koji si mi podario. Dovoljno da plati za tvoje pokajanje. Dovoljno veliki da zaslužiš trpeljivost i nakon toga. Veličanstven dar.“

„Pa... ja...“

„Ne pripadam ja nikome“, odbrusi Min. „Sem možda Randu - i on meni.“

Fortuona nije obraćala pažnju na nju. „Ova žena je moja nova So’feija. Usudnica, Istinozborac! Sveta žena, koja ne sme biti dirnuta. Blagosloveni smo. Neka se pronese glas. Kristalni tron nije imao istinskog tumača znamenja duže od tri stoleća!“

Min je zgranuto sedela sve dok je Met nije povukao da ustane. „Je li ovo dobro?" šapatom ga upita.

„Krvavo mi lice bilo ako znam“, odgovori Met. „Nego, sećaš li se šta sam ti rekao o bežanju od nje? Pa, sada najverovatnije možeš da zaboraviš na to.“