Sećanje na svetlost

43 Stakleno polje

Logan je stajao nasred staklenog polja, ukrstivši ruke iza leđa. Bitka je besnela širom visoravni. Šaranci se izgleda povlače pred napadom Kautonove vojske, a njegovi izviđači upravo su ga izvestili da Senka trpi snažne udarce širom Merilorskog polja.

„Izgleda da im najverovatnije nečeš biti potreban“, reče mu Gejbrila kada se njegovi izviđači povukoše. „Izgleda da si bio u pravu.“

Kroz vezu se širilo nezadovoljstvo, pa čak i razočaranje. „Moram da mislim na budućnost Crne kule“, odvrati Logan.

„Ne misliš ti na njenu budućnost“, reče mu ona tiho i bezmalo preteći. „Ti gledaš kako da se postaraš da postaneš sila u ovim zemljama; Logane. Od mene ne možeš da sakriješ svoja osećanja.“

Logan potisnu bes. On više neće da bude potčinjen njihovoj moći. Neće. Najpre Bela kula, a onda M’hejl i njegovi ljudi.

Dani provedeni u mukama. Nedelje.

Biću snažniji od svakoga, pomislio je. To je jedini izlaz, zar ne? Plašiće me se.

Svetlosti. Odupirao se njihovim pokušajima da ga iskvare i da ga Preobrate na stranu Senke... ali nije mogao a da se ne zapita da oni to nisu slomili nešto u njemu. Nešto duboko. Zagleda se pravo preko kristalnog polja.

Zemlja se opet zatrese i neki kristali se smrskaše. Čitav taj deo ubrzo će se srušiti. A sa njim i žezlo...

Moć.

„Upozoravam te”, začu se neki miran glas. „Moram da prenesem jednu poruku. Ako budem morala da ti slomim ruku kako bih poruku uručila, postaraću se da tako i bude.”

To je seanšanski naglasak, pomislio je Logan pa se okrenuo i namrštio. Jedna Seanšanka u pratnji nekog krupnog Ilijanca raspravljala se s jednim od njegovih stražara. Ta žena očigledno zna kako da joj se glas pronese okruženjem a da ne mora da viče. Zračila je nekakvom samouverenošću koja je Loganu bila zanimljiva.

On joj priđe, a Seanšanka ga pogleda. „Ti se držiš kao da imaš vlast”, doviknu mu ona. „Jesi li ti onaj što ga zovu Logan?”

On klimnu.

„Amirlin ti šalje svoje poslednje reči”, reče mu Seanšanka. „Moraš da predaš pečate Beloj kuli da bi bili slomljeni. Znak je blesak svetla! Ona kaže da će to biti jasno prepoznatljivo.”

Logan izvi jednu obrvu, klimnu toj ženi - najviše da bi je smirio - pa ode drugim putem.

„Ti nemaš namere da to uradiš”, primeti Gejbrila. „Budalo jedna. Ti pečati pripadaju...”

„Meni”, prekide je Logan.

„Logane”, tiho mu kaza Gejbrila, „znam da si bio povređen. Ali ovo nije trenutak za igre.”

„Zašto da ne? Kada se to Bela kula prema meni ponašala kao da sve ovo nije jedna velika i duga igra?”

„Logane.” Ona ga dodirnu po ruci.

Svetlost spalila tu vezu! Kamo sreće da je nije primorao na to. Ovako vezan za nju, osećao je njenu iskrenost. Kako bi mu život samo bio lakši kada bi i dalje mogao da sve Aes Sedai posmatra sa sumnjom.

Iskrenost. Hoće li to biti njegova propast?

„Lorde Logane!” pozva ga Desotel. Taj Predani bio je krupan kao kovač. „Lorde Logane, mislim da sam ga našao!”

Logan prestade da gleda Gejbrilu u oči, pa se okrenu prema Desotelu. Taj Aša'man je stajao pored jednog velikog kristala. „Ovde je”, kaza Desotel brišući kristal dok mu je Logan prilazio. „Vidiš?”

Logan kleknu i izatka svetlosnu kuglu. Da... tu, u kristalu. Liči na šaku načinjenu od neznatno drugačije vrste kristala, koja svetluca od njegovog svetla. Ta šaka držala je zlatno žezlo, čiji je vrh bio pomalo nalik na pehar.

Logan prikupi Jednu moć i široko se nasmeši. Pusti da saidin poteče iz njega u kristal, sve vreme koristeći tkanje koje će smrskati kristal kao da je reč o kamenu.

Zemlja se zatrese, ali kristal - šta god da je zapravo to bilo - pružao je otpor, Što je on više pritiskao, to su potresi bivali teži.

„Logane..." zausti Gejbrila.

„Odmakni se“, upozori je Logan. „Mislim da ču morati da isprobam kobnu vatru.“

Strah sevnu kroz vezu. Srećom, Gejbrila nije ni pokušala da mu kaže šta je zabranjeno a šta ne. Aša’mani ne moraju da poštuju zakone Bele kule.

„Logane!“

Novi glas. Kada će ga već jednom ostaviti na miru? On pripremi svoje tkanje.

„Logane!" Androl je bio sav zadihan kada je stigao. Pade na kolena, lica oprljenog i isprženog. Delovao je gore od nekog leša. „Logane... izbeglice iz Kaemlina... Senka je poslala Troloke da ih ubijaju kod ruševina. Svetlosti! Tamo je pokolj.“

Logan izatka kobnu vatru ali zadrža skoro završeno tkanje gledajući u kristal i zlatnu nagradu u njemu.

„Logane..." bolno izusti Androl. „Ostali koji su bili sa mnom još su tamo i bore se, ali svi su preumorni. Ne mogu da nađem Kautona, a vojnici kojima sam se obratio prezauzeti su sopstvenim bitkama da bi pomogli. Mislim da niko od zapovednika ne zna da su Troloci tamo. Svetlosti.”

Logan je držao tkanje, osećajući Jednu moć kako pulsira u njemu. Moć. Strah.

„Molim te“, tiho prošapta Androl, „Deca, Logane. Kolju decu..,“

Logan sklopi oči.

Met je jahao sa herojima Roga. Izgleda da je to što je nekada bio Duvač njemu obezbedilo posebno mesto među njima. Jahali su pored njega, dozivali su ga i razgovarali s njim kao da ga poznaju. Delovali su tako... pa, herojski... sedeli su u sedlima potpuno uspravno, okruženi maglom koja je blistala na svetlosti praskozorja.

Usred bitke on napokon postavi pitanje koje ga je već dugo mučilo, „Ja nisam krvavo... jedan od vas, zar ne?“, upita on Henda Udarača. „Znaš... pošto se heroji ponekad rađaju, pa umiru i... rade šta god da vi radite.“

Krupan čovek se zasmeja na doratu koji je po veličini bio još malo pa ravan seanšanskom veprokonju, „Znao sam da ćeš to pitati, Kockaru!“

„Pa, onda bi krvavo trebalo da imaš spreman odgovor." Met oseti kako crveni iščekujući taj odgovor. „Ne, nisi jedan od nas“, odgovori mu Hend. „Budi spokojan. Premda si učinio više nego dovoljno da zaslužiš mesto među nama, nisi odabran. Ne znam zašto.“

„Možda zato štomi se ne dopada zamisao da moram da skačem svaki put kada neko dune u onu krvavu sviralu.“

„Možda!“ Hend se isceri i pođe u galop na red šarskih kopljanika.

Met više nije upravljao kretanjem jedinica po bojištu. Svetlost dala, postavio je stvari dovoljno dobro da neposredno upravljanje neće ni biti potrebno. Jahao je po visoravni boreći se, urlajući i povremeno se pridružujući herojima.

Elejna se vratila i okupila svoju vojsku. Met ugleda Elejnin barjak kako blista na nebu iznad njih, satkan od Jedne moći, a onda ugleda nekoga ko liči na nju kako jaše među vojnicima, a kosa joj blista kao da je obasjana s leđa. Kao da je i ona krvavi heroj Roga.

Met podvrisnu od radosti kada ugleda seanšansku vojsku kako maršira na sever i sprema se da se stopi sa Elejninom, pa onda nastavi da jaše duž istočne ivice visoravni. Ubrzo nakon toga uspori, pošto je Kockica taman izgazio Troloka. Taj huk... Met spusti pogled taman kada se reka vrati u korito uz hučanje blatnjave vode. Reka podeli troločku vojsku na dvoje, odnoseći mnoge dok je hrlila kroz svoje korito.

Snežnokosi Rogoš gledao je reku kako teče, pa klimnuo Metu u znak poštovanja. „Svaka čast, Kockaru“, kaza on. Povratak reke u korito podelio je Senkine snage.

Met se vrati u bitku. Dok je galopirao preko zaravni, primetio je da Šaranci - ono što je od njih ostalo - beže kroz kapije. Pustio ih je da idu.

Kada Troloci na vrhu visoravni videše da Šaranci beže, prestadoše da pružaju otpor i obuze ih veliki strah. Opkoljeni Metovim ujedinjenim vojskama i potisnuti preko visoravni, nisu imali drugog izbora nego da beže prema dugoj jugozapadnoj padini.

Visoravan se pretvorila u potpuni haos. Seanšanska vojska pridružila se Elejninoj i obe su napale Troloke s velikom srdžbom. Vojske su opkolile zveri i brzo napredovale ka njima, ne dozvoljavajući im da pobegnu. Tle se ubrzo pretvorilo u duboko crveno blatište kako su Troloci ginuli na hiljade.

Ali sukob na šijenarskoj strani More nije bio ništa u poređenju s bitkom koja se vodila na drugoj strani reke. Prolaz između blatišta i Polovske visoravni bio je krcat Trolocima koji su pokušavali da pobegnu od Seanšana što su ih napadali sa suprotne strane prolaza, na zapadu. Prethodnica koja je prva naletela na Troloke nije se sastojala od seanšanskih vojnika, već od odreda lopara i mora lopara. Propeti na zadnje noge, lopari nisu bili ništa viši od Troloka, ali su zato daleko teži od njih. Lopari su nasrnuli na Troloke, propinjući se i sekući ih kandžama oštrim kao brijači. Kada lopar smekša svoj plen, grabi ga kandžama iza vrata i odgriza glavu. To je loparima pričinjavalo veliko zadovoljstvo.

Lopari su se povukli kada su troločki leševi počeli da se gomilaju na suprotnom kraju prolaza. Potom su u taj pokolj poslata jata korlmova - krupnih pernatih stvorenja bez krila, s dugim kukastim kljunovima predviđenim za kidanje mesa. Ti mesožderi su s lakoćom pretrčali nagomilane leševe i skočili na Troloke koji su se i dalje borili, pa počeli da im kidaju meso s kostiju. Seanšanski vojnici nisu preterano učestvovali u svemu tome, već su samo postavili koplja kako bi se postarali da nijedan Trolok ne pobegne kroz prolaz ili sa zapadne strane visoravni. Stvorenja koja su ih napadala toliko su uznemirila Troloke da je veoma malo njih uopšte pomislilo da napadne seanšanske snage.

Užasnuti Troloci koji su niz padinu bežali od Metove vojske što je jurišala za njima bacili su se na Troloke u prolazu. Čudovišta padoše jedna na druge i počeše da se međusobno bore, pokušavajući da stignu na vrh hrpe leševa i da prežive još malo.

Talmanes i Aludra postavili su zmajeve s druge strane prolaza i počeli da ispaljuju zmajska jaja u gomilu prestravljenih Troloka.

Sve se to završilo veoma brzo. Broj živih Troloka sveo se sa mnogo hiljada na svega nekoliko stotina* Oni preživeli, videvši da ih smrt zasipa s tri strane, pobegoše u blatište, gde su mnogi nastadali u virovima. Njihove smrti bile su manje nasilne, ali jednako stravične. Preostali su skončali milosrdnije, od strela i kopalja dok su gacali kroz baruštinu prema slatkom mirisu slobode.

Met spusti krvavi ašandarei. Zagleda se u nebo. Sunce je skriveno tamo negde; nije baš siguran koliko je dugo jahao sa herojima.

Moraće da zahvali Tuon na tome što se vratila. Ali nije otišao da je potraži. Ima neki osećaj da će ona očekivati od njega da obavi svoje prinčevske dužnosti, šta god one bile.

Samo... oseća ono čudno cimanje u sebi, kako postaje sve snažnije i snažnije.

Krv i krvavi pepeo, Rande, pomislio je Met. Ja sam svoje završio. Ti završi svoj deo posla.

A onda se seti reči koje mu je Amajresu uputila. Svaki svoj dah duguješ njemu. Kockaru...

Met je bio dobar prijatelj kada je to Randu bilo potrebno, zar ne? Makar uglavnom? Krv i pepeo, nemoguće je očekivati da čovek ne brine... možda da se drži malo podalje... od nekog luđaka. Zar ne?

„Hokvinže!“, viknu Met i dojaha do njega. „Bitka“, zausti Met duboko udahnuvši. „Završena je, zar ne?“

„Ovaj si čvor čvrsto zavezao, Kockaru“, odgovori mu Hokving, kraljevski sedeći na svom atu. „Ah... šta bih dao da povedem bitku naspram tebe. Kako bi to veličanstven sukob bio.“

„Divno. Krasno. Nisam mislio na ovo bojište. Mislio sam na Poslednju bitku. Završena je, zar ne?“

„Pitaš pod zasenčenim nebom i na zemlji koja se trese od straha? Šta ti duša govori, Kockaru?“

One kocke još su zveketale u Metovoj glavi.

„Duša mi kaže da sam budala“, procedi Met. „To i krvava meta koja samo čeka da je napadnu." Okrenu se ka severu. „Moram da odem kod Randa. Hokvinže, da li bi mi učinio uslugu?“

„Samo reci, Duvaču.“

„Znaš li za Seanšane?“

„Ja sam... upoznat s njima.“

„Mislim da bi njihova carica veoma volela da se upozna s tobom“, kaza Met i krenu u galop. „Bio bih ti zahvalan ako bi mogao da odeš i da porazgovaraš s njom. A ako to budeš uradio, molim te - reci joj da sam te ja poslao.“

ZAR MISLIŠ DA ĆU SE POVUĆI?, upita Mračni.

Stvar koja je izgovarala te reči nešto je što Rand nikada neće moći da istinski pojmi. Cak ni sagledavanje čitave vaseljene nije mu omogućilo da razume sušto Zlo.

NIKADA NISAM NI OCEKIVAO DA CES SE POVUCI, odgovori mu Rand. MISLIM DA TI NISI U STANJU DA TO URADIS. VOLEO BIH DA MOŽEŠ DA VIDIŠ I DA SHVATIŠ ZAŠTO UVEK GUBIŠ.

Ispod njih, na bojištu, Troloci su padali poraženi od jednog mladog kockara iz Dve Reke. Senka ne bi trebalo da je izgubila. To nema nikakvog smisla. Troloci su imali veću vojsku.

Međutim, Troloci su se borili samo zato što su ih Mirdraali naterali na to. Da se oni pitaju, Troloci se protiv nekoga snažnijeg od sebe nikada ne bi borili, ništa više nego što bi lisica pokušala da napadne lava.

To je jedno od najosnovnijih pravila među grabljivcima. Pojedi ono što je slabije od tebe. Beži od onog što je jače od tebe.

Mračni je ključao od besa, koji je Rand osečao kao da je reč o opipljivoj sili.

NE BI TREBALO DA SI IZNENAĐEN, kaza Rand. KADA SI TI BUDIO ONO NAJBOLJE U LJUDIMA? TI TO NE MOŽEŠ. TO NIJE U TVOJOJ MOCI, ŠAI’TANE. TVOJI POSLUSNICI NIKADA SE NECE BORITI KADA JE SVA NADA IZGUBLJENA. NIKADA SE NECE SUPROTSTAVITI NECEMU ZATO STO JE TAKO ISPRAVNO. NIJE SNAGA TO STO TE JE PORAZILO - VEĆ PLEMENITOST.

UNISTAVAČU! RAZARACU I PALICU! SVE CE PREKRITI TAMA I SMRT CE BITI TRUBA KOJOM CU OGLASITI SVOJ DOLAZAK! A TI, NEPRIJATELJU... MOZDA CE DRUGI POBECI, ALI TI CES UMRETI. TI TO ZAČELO SHVATAŠ.

O, SHVATAM, ŠAI'TANE, tiho mu odgovori Rand. PRIGRLIO SAM TO JER SMRT JE - ODUVEK JE I BILA - LAKŠA OD PERA. SMRT STIZE ZA TREN OKA I NIJE NISTA OPIPLJIVIJA OD TREPTAJA SVETLOSTI. NEMA TEŽINU, NITI SUŠTINU...

Rand pođe napred, govoreći sve glasnije. SMRT NE MOŽE DA ME ZAUZDA NITI DA MNOME VLADA. SVE SE SVODI NA SLEDECE, OCE LAZI - KADA SI TI NADAHNUO NEKOGA DA DA SVOJ ZIVOT ZARAD TEBE? NE ZARAD OBEČANJA KOJA SI DAO NITI ZARAD BOGATSTAVA KOJE SU ONI TRAŽILI ILI POLOŽAJA KOJI BI IM BILI DODELJENI, VEČ ZARAD TEBE. DA LI SE TO IKADA DOGODILO?

Tamom je vladao muk.

BUDI MOJA SMRT ŠAI'TANE, procedi Rand bacajući se u crnilo. JER JA ĆU BITI TVOJA!

Avijenda pade na rub stenovite litice daleko iznad dna Takan’dara. Ona pokuša da ustane, ali njena pokidana stopala i noge nisu mogli da joj nose težinu. Sruši se na kamen, a svetlosno koplje nestade joj iz prstiju. Bol joj se širio kroz noge kao da su gurnute u vatru.

Grendal se zatetura od nje, dišući isprekidano i duboko i držeći se za bok. Avijenda smesta izatka oganj da je napadne, ali Grendal ga saseče svojim tkanjima.

„Ti!“ procedi Grendal. „Ti gamadi, ti derište ogavno!" Ta žena je i dalje snažna, iako je ranjena.

Avijendi je potrebna pomoć. Amis, Kecuejn i ostale. Očajnički se držeći Jedne moći, uprkos bolu koji ju je mučio, ona poče da tka kapiju koja je vodila do mesta gde je maločas bila. Bilo je to dovoljno blizu da nije morala da dobro poznaje područje u kojem se sada nalazi.

Grendal pusti da se to tkanje izatka do kraja. Krv joj je liptala kroz prste. Dok je Avijenda radila, Grendal je izatkala trunčicu Vazduha i previla ranu njome. Onda je uprla krvave prste u Avijendu. „Pokušavaš da pobegneš?“

Žena poče da tka štit.

Prestravljena i sve slabija, Avijenda zaveza svoje tkanje i ostavi otvorenu kapiju. Amis, molim te, vidi ovo!, pomislila je dok se borila protiv Grendalinog štita.

Jedva joj pođe za rukom da ga zaustavi; veoma je slaba. Grendal se za vreme čitave bitke služila tuđom snegom, dok je Avijenda trošila svoju. Cak ni uz pomoć angreala ona u tom stanju nije ravna Izgubljenoj.

Grendal se uspravi, a na licu joj se video bol. Avijenda joj pljunu pred noge pa krenu da se vuče dalje od nje, ostavljajući za sobom krvavi trag.

Niko nije došao kroz kapiju. Da li ju je otvorila ka pogrešnom mestu?

Ona stiže do ruba litice koja je gledala na Takandar. Ako ode još malo dalje, pašće. Bolje i to nego da postanem još jedna od njenih mezimica...

Niti Vazduha obmotaše se oko Avijendinih nogu i povukoše je nazad. Ona vrisnu kroz stisnute zube, pa se okrenu oko svoje ose; od stopala su joj ostali samo patrljci ogoljenog mesa. Preplavila ju je tolika bol da joj je mrak pao na oči. Upirala se da dosegne Jednu moć.

Grendal ju je držala, ali je i ta žena klonula režeći i boreći se za dah. Tkanje preko njene rane još je bilo na svom mestu, ali je Grendal prebledela u licu. Kao da će se svakog trenutka onesvestiti.

Otvorena kapija pored nje mamila je Avijendu - ali bilo je isto kao da je miljama daleko. Sva ošamućena, dok su joj noge izgarale od bola, Avijenda izvadi nož iz korica.

Ispade joj iz drhtave ruke. Preslaba je da bi ga držala.