Sećanje na svetlost

23 Na rubu vremena

Gavin žurno povuče Egvenu za rame. Zašto se ne mrda? Ko god da je taj čovek u oklopu od srebrnih diskova, može da oseti ženske usmerivače. Pronašao je Leanu u mraku; isto može da se desi i sa Egvenom. Svetlosti, verovatno će je zaista pronaći, čim bude odvojio trenutak da se usredsredi.

Ako se ne bude pomerila, bacićuje na rame, pomislio je. Svetlost mi pomogla, uradiću to ma koliko bilo bučno. Svejedno će nas uhvatiti ako...

Čovek po imenu Bao ode, vukući Leanu - i dalje obmotanu Vazduhom - za sobom. Cela gomila pođe za njim, ostavljajući strašne spaljene ostatke drugih zarobljenika.

„Egvena?“, prošapta Gavin.

Ona ga pogleda i klimnu. U očima joj je sevala ledena snaga. Svetlosti! Kako joj polazi za rukom da bude tako smirena kada on mora da stiska zube da mu ne bi cvokotali od straha?

Izvukli su se ispod kola puzeći unatraške. Egvena baci pogled prema Šarancima. Osećaj njene studene vlasti nad sobom zračio je kroz vezu u njegov um. To joj je učinio pomen imena onog čoveka. Iznenada ju je prožela zgranutost, nakon koje je usledila zloslutna rešenost. Kako li je beše to ime glasilo? Barid, ili tako nešto? Gavinu se činilo da ga je čuo nekom prilikom.

Hoće da izvuče Egvenu iz te smrtonosne klopke. Ogrnu je svojim zaštitničkim plaštom. „Najbolje je da pođemo pravo na istok“, prošapta joj. „Oko trpezarijskog šatora - onoga što je od njega ostalo - a onda do ivice logora. Postavili su stražare pored mesta koje smo mi koristili za Putovanje. Obići ćemo ga sa severa.“

Ona klimnu.

„Poći ću napred u izvidnicu, a ti me sledi“, kaza joj Gavin. „Ako budem video nešto, baciću kamen prema tebi. Osluškuj, važi? Izbroj do dvadeset, a onda lagano pođi za mnom.“

„Ali...“

„Ne možeš da ideš prva, u slučaju da naletimo na neke od onih usmerivača. Ja moram da budem na čelu.“

„Makar nosi plašt“, prosikta ona.

„Biću dobro“, odgovori joj on šapatom, pa se odšunja pre nego što ona stiže da se još raspravlja. Osetio je njenu razdraženost i pretpostavljao da će se naslušati grdnje kada se izvuku iz ovoga. Pa, ako prežive dovoljno dugo da bi se to dogodilo, biće mu drago da prihvati taj prekor.

Kada se malo udaljio od nje, stavio je na prst jedan od ona tri prstena koje su krvonoževi nosili. Pokrenuo ga je svojom krvlju, kao što je Lejlvin kazala da je nužno.

Takođe je kazala da će ga taj prsten možda ubiti.

Ti si budala, Gavine Trakande, pomislio je dok su mu žmarci promicali telom. Mada je samo jednom pre toga koristio ter angreal, znao je da mu je telo zasenjeno i zamagljeno. Ako ljudi pogledaju u njegovom pravcu, pogledi će im skliznuti s njega. To naročito dobro radi u senkama. Prvi put mu je drago što oni oblaci u potpunosti zaustavljaju mesečinu i svetlost zvezda.

Nastavio je, pažljivo koračajući. Ranije te noći, kada je prvi put isprobao prsten dok je Egvena spavala, pošlo mu je za rukom da prođe na nekoliko koraka od stražara koji su nosili svetiljke. Jedan od njih pogledao je pravo u Gavina ali ga nije video. U tolikom mraku on kao da je nevidljiv.

Terangreal takođe mu je omogućavao da se kreće brže. Ta promena bila je neznatna, ali primetna. Izgarao je od želje da tu sposobnost isproba u dvoboju. Koliko bi tih Šaranaca mogao da pobije noseći jedan od tih prstenova? Desetak? Dvadesetak?

I to bi potrajalo sve dok te jedan od onih usmerivača ne sprži, kazao je Gavin samome sebi. Pokupio je nekoliko oblutaka sa zemlje da bi ih bacio prema Egveni ako primeti neku neprijateljsku usmerivačicu.

On obiđe trpezarijski šator, sledeći stazu kojom je ranije prošao. Važno je da stalno podseća sebe da bude oprezan; ranije se zbog moći tog ter angreala previše osmelio. Tolika lakoća kretanja udara u glavu.

Govorio je sebi da neće koristiti to prstenje, ali to je bilo za vreme bitke - kada je bio u iskušenju da pokuša da se proslavi. Ovo je nešto drugo. Sada čuva Egvenu. To može da bude izuzetak.

Cim je izbrojala do dvadeset, Egvena je krenula u mrak. Ne šunja se dobro kao Ninaeva ili Perin, ali ipak je rođena u Dvema Rekama. Svako dete u Emondovom Polju naučilo je kako da se kreće kroz šumu a da ne plaši divljač.

Svu pažnju posvetila je stazi pred sobom, pipajući prstima - izula je cipele - kako bi izbegavala lišće ili korov Takav način kretanja njoj je potpuno prirodan, ali to joj - nažalost - ostavlja vremena za razmišljanje. Šarance predvodi jedan od Izgubljenih. Na osnovu njegovih reči ona pretpostavlja da ga sledi čitav njihov narod. To je jednako loše kao Seanšani. Još gore. Seanšani zarobljavaju i zloupotrebljavaju Aes Sedai, ali ne ubijaju obične ljude toliko nehajno.

Egvena mora da preživi i da pobegne. Mora preneti to što je saznala Beloj kuli. Aes Sedai će morati da se suoče s Demandredom. Svetlost dala da je dovoljno njih preživelo onu bitku da bi to mogle.

Zašto je Demandred tražio Randa? Svi znaju gde da nađu Ponovorođenog Zmaja.

Egvena stiže do trpezarijskog šatora, pa poče da se šunja oko njega. Stražari su čavrljali nedaleko od nje. Šarski naglasak bio je čudno jednoličan, kao da ti ljudi ne osećaju ama baš ništa. Kao da je... muzika nestala iz njihovog govora. Muzika za koju Egvena nije ni shvatala da se obično tu krije.

Ti što su pričali bili su muškarci, pa ona verovatno ne mora da se brine da će osetiti njenu sposobnost da usmerava. Ipak, Demandred je to učinio s Leanom; možda ima nekakav ter angreal koji tome služi. Takve stvari postoje.

Za svaki slučaj je zaobišla te ljude u širokom luku, pa nastavila kroz mrak onoga što je nekada bio njen logor. Prolazila je pored srušenih šatora, a u vazduhu se još osećao miris utuljenih vatri, pa je onda prešla preko staze kojom se gotovo svake večeri šetala prikupljajući izveštaje o stanju jedinica. Onespokojavajuće je kolikom brzinom neko može da s velike vlasti spadne na to da se šunja kroz logor kao pacov. To što odjednom ne može da usmerava menja tako mnogo toga.

Moja vlast ne zavisi od moje moći da usmeravam, kazala je sebi. Moja snaga je u obuzdavanju, razumevanju i brizi. Pobeći ću iz ovoga tabora i nastaviću s borbom.

Ponavljala je te reči, boreći se sa sve većom bespomoćnošću koja ju je obuzimala - sa očajem zbog tako mnogo poginulih i peckanjem između plećaka, kao da je neko gleda iz mraka. Svetlosti, jadna Leana.

Nešto pade na zemlju ispred nje. Odmah potom uslediše još dva kamenčića. Gavin očigledno nije imao poverenja u samo jedan. Brzo je prišla napola spaljenim ostacima obližnjeg šatora; druga polovina platna visila je sa stubova.

Cučnula je. Istog trena shvati da napola spaljeno telo leži na tlu tek nekoliko palaca od nje. Kada munja sevnu iz gromonosnih oblaka, vide da je taj čovek bio Šijenarac, iako je na košulji nosio znamenje Bele kule. Ležao je s jednim okom otvorenim i uprtim ka nebu, dok mu je druga strana glave bila spaljena sve do kosti.

Iz smera u kom se kretala pojavila se svetlost. Napeto je čekala dok su dva šarska stražara prilazila noseći svetiljku. Cutali su. Kada su skrenuli na jug, duž svoje putanje, videla je da su na leđima njihovih oklopa urezana znamenja nalik onim tetovažama koje je ranije primetila. Ti belezi bili su prilično zamršeni i upečatljivi, tako da su ti ljudi - koliko je pretpostavljala - na veoma niskim položajima.

Bila je uznemirena time. Tetovaže uvek mogu da se dopune, ali ona ne zna ni za jedan način da se uklone. To što su tetovaže složenije što je neko niže na društvenoj lestvici govori nešto: ljudi mogu da padnu sa uticajnog položaja, ali više ne mogu da se uzdignu - niti to mogu ako su niskog roda.

Osetila je usmerivačicu iza sebe svega nekoliko trenutaka pre nego što je štit pao između nje i Izvora.

Egvena ne dade strahu vreme da je preplavi, već zgrabi nož koji je nosila za pojasom i okrenu se prema ženi koju je osećala kako joj prilazi s leđa. Egvena zamahnu, ali tkanje Vazduha čvrsto je uhvati za ruku, a drugo joj zapuši usta.

Egvena poče da se bacaka, ali druga tkanja je zgrabiše i podigoše. Nož joj ispade iz prstiju.

Svetlosna kugla pojavi se blizu nje, zračeći mekom plavom svetlošću, daleko prigušenijom od fenjera. Stvorila ju je žena tamne puti i veoma istančanih crta lica. Nežnih. Mali nos, vitak stas. Ustala je iz čučećeg položaja i Egvena je videla da je ta žena prilično visoka, skoro kao muškarac.

„Ti si opasan zečić“, kaza joj ta žena onim svojim teškim i bezizražajnim naglaskom, tako da je bila skoro nerazumljiva. Mnoge reči naglašavala je pogrešno i dodavala im mnoge usputne zvukove. Lice joj je bilo istetovirano nečim nalik na tanane grane koje su se pružale sa zadnjeg dela njenog vrata na obraze. Takođe je bila u jednoj od onih haljina krojenih da liče na kravlje zvono, crnih i s belim nitima vezanim na pedalj ispod vrata.

Žena se dodirnu po ruci, tamo gde bi je Egvenin nož pogodio. „Da“, nastavi žena, „veoma opasan. Retko koji Ajad bi se tako brzo latio noža umesto Izvora. Dobro si naučena.“

Egvena se otimala u tim stegama. Nije bilo svrhe. Čvrste su. Srce joj zalupa u grudima, ali ona je iznad toga. Strah je neće spasti. Ona natera sebe da bude spokojna.

Ne, pomislila je. Ne, strah me neće spasiti... ali mogao bi da upozori Gavina. Osećala je njegovu zabrinutost, tamo negde u mraku. S naporom dopusti da je preplavi užas. Napustila je svu obuku koju je dobila kao Aes Sedai. To nije bilo lako kao što je pretpostavljala.

„Tiha si, zečiću“, reče žena iz Sare gledajući Egvenu. „Nikada ne bih mogla da te sledim da već nisam znala da se krećeš u ovom smeru." Radoznalo obiđe Egvenu. „Gledala si Vildovu predstavku do kraja, zar ne? Hrabro. Ili glupo.“

Egvena sklopi oči i usredsredi se na strah. Na čist užas. Mora dovesti Gavina k sebi. Ona posegnu u sebe i otvori ono malo zrno osećanja koje je duboko sakrila. Njen strah da će je Seanšani opet zarobiti.

Osećala ga je. Adam na vratu. Ime. Tuli. Ime za kućnog ljubimca.

Egvena je tada bila mlađa, ali ništa nemoćnija nego sada. To će se opet dogoditi. Pretvoriće se u ništa. Cak će joj i ličnost biti oduzeta. Radije bi umrla. O, Svetlosti! Zašto nije poginula?

Zaklela se da je nikada više neće ovako zarobiti. Počela je da diše sve brže, pošto nije mogla da obuzdava svoj užas.

„De, de“, reče joj Šaranka. Cinilo se kao da je sve to zabavlja, premda joj je glas bio bezizražajan. Egvena nije mogla da to oceni sa sigurnošću. „Neće biti baš toliko strašno, zar ne? Moram da odlučim - šta će mi doneti veću korist? Da te predam njemu, ili da te zadržim za sebe? Hmmm...“

Snažno usmeravanje odjednom se pojavi na suprotnoj strani logora, kuda je Demandred otišao. Šarka pogleda u tom smeru, ali nije delovala uzbuđeno.

Egvena je osećala kako Gavin prilazi. Veoma je zabrinut. Njena poruka poslužila je svojoj svrsi, ali on ne dolazi dovoljno brzo a i dalje je nego što je očekivala. Sta nije u redu? Sada kada je oslobodila svoj strah, preplavio ju je i zasuo nizom udaraca.

„Tvoj čovek...“, zausti Šarka. „Imaš jednog od njih. Kako se ono beše zovu? Baš neobično što se oslanjate na zaštitu jednog muškarca, ali rečeno mi je da vi u ovoj zemlji nikada niste ostvarile svoje mogućnosti. On će biti zarobljen. Poslala sam ljude da ga traže.“

Baš kao što se Egvena pribojavala. Svetlosti! Ona je dovela Gavina do toga. Ona je dovela svoju vojsku do nevolje. Egvena čvrsto sklopi oči. Dovela je Belu kulu do uništenja.

Njeni roditelji biće ubijeni. Dve Reke će biti spaljene.

Trebalo je da bude snažnija.

Trebalo je da bude pametnija.

Ne.

Nisu je slomili Seanšani, pa je neće slomiti ni to što joj se sada dešava. Egvena otvori oči i pogleda Ženu iz Sare pravo u lice, obasjana prigušenom plavom svetlošću. Egvena savlada svoja osećanja i oseti kako je obuhvata spokoj jedne Aes Sedai.

„Ti si... baš neobična“, prošapta Šaranka, i dalje netremice gledajući Egvenu. Bila je toliko opčinjena da nije ni primetila kada joj je jedna senka prišla iza leđa. Ta senka nikako nije mogla da bude Gavin, jer je on i dalje bio daleko.

Nešto tresnu tu ženu u glavu s leđa. Ona kljoknu i prostre po tlu. Svetlosna kugla istog trena se ugasi, a Egvena oslobodi. Dočeka se u čučanj i smesta nađe svoj nož.

Jedna prilika joj priđe. Egvena diže nož i pripremi se da prigrli Izvor. Ako to bude učinila, privući će pažnju na sebe. Privući će je ako bude morala. Neće dozvoliti da opet bude zarobljena.

Ali ko je to?

„Tišina“, kaza joj ta prilika.

Egvena prepozna glas. „Lejlvin?“

„Drugi su primetili da ova žena usmerava“, reče joj Lejlvin. „Doći će da vide šta je ona to radila. Moramo da pođemo!“

„Spasla si me“, prošapta Egvena. „Izbavila si me.“

„Ja ozbiljno shvatam svoje zakletve“, odgovori Lejlvin. A onda, tako tiho da je Egvena to jedva mogla da čuje, ona dodade: „Možda preozbiljno. Ove noći znamenja su tako strašna...“

Nekoliko trenutaka brzo su se kretali kroz logor, sve dok Egvena nije osetila Gavina kako joj se približava. Nije mogla da ga razazna u mraku. Na kraju je tiho izgovorila: „Gavine?“

On se odjednom stvorio tačno pored nje. „Egvena? Koga si to našla?“

Lejlvin se ukoči, pa tiho zasikta kroz zube. Izgleda da ju je nešto veoma uznemirilo. Možda je besna zbog toga što joj se neko prišunjao. Ako je o tome reč, Egvena u potpunosti deli to njeno osećanje. Ponosila se svojim sposobnostima, a onda ne samo da ju je jedna usmerivačica uhvatila na spavanju, već i Gavin! Kako to da se mladić odrastao u gradu kreće tako dobro da ona ne može da ga primeti?

„Nikoga nisam našla“, prošapta Egvena. „Lejlvin je našla mene... i spasla me je.“

„Lejlvin?" upita Gavin zureći kroz mrak. Egvena je osećala njegovo iznenađenje i njegovu sumnjičavost.

„Ne smemo da stajemo“, javi se Lejlvin.

„To neću da poričem“, odgovori Gavin. „Skoro da smo izašli iz logora. Ali moramo malo dalje na sever. Ostavio sam neka tela desno od nas.“

„Tela?" upita Lejlvin.

„Zaskočilo me je šest Šaranaca“, kaza Gavin.

Šest?, pomislila je Egvena. Kazao je to kao da nije ništa.

Ali to nije mesto za razgovor. Pridružila im se i sve troje pošli su iz logora. Lejlvin ih je vodila u određenom smeru. Egvena se trzala na svaki povik ili zvuk iz logora, brinući se da će neko od tela biti pronađeno. Zapravo, poskočila je sve do olujnih oblaka na nebu kada se iz mraka začuo nečiji glas.

„Vi ste li?“

„Mi smo, Bejle“, tiho odgovori Lejlvin.

„Moja matora babo!" tiho izusti Bejl Domon i pridruži im se. „Našla si je? Ženo, iznova me zapanjavaš." Pokoleba se. „Samo sam volo da si me pustila da idem sas tebe.“

„Mužu moj“, prošapta Lejlvin, „žena ne bi mogla da poželi hrabrijeg i postojanijeg čoveka u svojoj posadi. Ali krećeš se tiho kao medved kroz potok.“

On zastenja, pa im se pridruži dok su tiho i oprezno izlazili iz logora. Nakon jedno desetak minuta, Egvena je napokon osećala dovoljnu sigurnost da prigrli Izvor. Uživajući u tom osećaju, izatka im kapiju i Odleluja do Bele kule.

Avijenda sa ostatkom Aijela protrča kroz kapije. Pokuljali su kao bujica u dolinu Takandar, Dva talasa koja su hrlila sa suprotnih strana doline.

Avijenda nije nosila koplje, pošto joj to nije priličilo. Umesto toga, ona je postala koplje.

Pridružila su joj se dvojica u crnim kaputima, pet Mudrih, Alivija i deset Aes Sedai koje su se zaklele Randu na vernost, zajedno sa svojim Zaštitnicima. Niko od njih - izuzev Alivije - nije dobro podneo to što im je Avijenda postavljena na čelo. Aša’manima se nije dopadalo to što moraju da odgovaraju jednoj ženi, Mudrima se nije dopadalo što im Rand uopšte naređuje, a Aes Sedai i dalje misle da su aijelske usmerivačice niže od njih. Ali svi su oni svejedno poslušali tu naredbu.

U jednom trenutku tišine, Rand joj je prošaptao da sve njih motri zbog opasnosti od Prijatelja Mraka. To nije izgovorio iz straha, već je bio vođen prihvatanjem stvarnosti. Senke svuda mogu da se zavuku.

U dolini je bilo Troloka i nešto Mirdraala, ali oni nisu očekivali taj napad. Aijeli su iskoristili prednost koju im je pružala njihova pometnja i počeli su pokolj. Avijenda je prema kovačnici povela svoj odred usmerivača. Kovačnica je bila ogromna zgrada sa sivim krovom. Senoviti kovači prestali su sa svojim neumoljivim pokretima, pokazujući tek nagoveštaj zbunjenosti.

Avijenda izatka Vatru na jednog od njih i otkinu mu glavu s ramena. Telo se pretvori u kamen, pa poče da se mrvi.

To kao da je bio znak za druge usmerivače i Senkini kovači počeše da se raspadaju po celoj dolini. Za njih se priča da su strašni ratnici kada su izazvani, s kožom koju ni mačevi ne mogu da probiju. Možda je to samo glasina, pošto je malo Aijela zaista plesalo kopljima s nekim Senkinim kovačem. Avijendi baš i nije bilo do toga da otkriva šta je istina. Pustila je da njena družina okonča prvu skupinu Senkinih kovača, pokušavajući da ne razmišlja previše o silnoj smrti i razaranju koje su ti stvorovi za vreme svojih neprirodnih života izazvali. Nakot Senke pokuša da uspostavi odbranu, a neki Mirdraali zaurlaše i počeše da bičuju svoje Troloke da se daju u juriš i zaustave aijelski napad, koji se prostirao preko širokog bojišta. Lakše bi im bilo da zauzdaju reku pomoću nekoliko grančica. Aijeli nisu ni zastali, a onaj Nakot Senke koji je pokušao da im se odupre pobijen je gotovo usputno, često izboden mnoštvom kopalja ili strela.

Većina Troloka dade se u beg pred grmljavinom aijelskih pokliča. Avijenda i njeni usmerivači stigoše do kovačnica i obližnjih torova u kojima su prljavi zatočenici obamrlih pogleda čekali smrt.

„Brzo!“, naredi Avijenda Zaštitnicima koji su je sledili. Oni otvoriše torove dok su Avijenda i ostali napadali poslednje Senkine kovače. Dok su oni umirali - raspadajući se u kamen i prašinu - napola dovršena takandarska sečiva padala su im na stenje.

Avijenda pogleda naviše. Duga vijugava staza vodila je prema pećinskom ulazu na padini planine koja se dizala ispred njih. Ta rupa bila je mračna. Podsećala je na zamku koja mami svetlost da uđe, da je nikada više ne pusti.

Avijenda izatka Vatru i Duh, pa pusti to tkanje da poleti u vazduh. Trenutak kasnije, na kraju putanje koja se pela uz Šajol Gul otvori se kapija. Cetiri prilike izađoše iz nje. Žena u plavom, sitnog rasta ali ne i volje. Ostareli muškarac, sede kose i ogrnut višebojnim plaštom. Žena u žutom, kratke tamne kose, nakićena raznim zlatnim nakitom ukrašenim draguljima.

I jedan visok čovek, kose boje plamtećeg ugljevlja. Nosio je crveno-zlatni kaput, ali ispod njega običnu dvorečansku košulju. Ono što je postao i ono što je nekada bio, upleteno u jedno. Nosio je dva mača, kao Šijenarac. Jedan kao da je bio od stakla; njega je nosio na leđima. Drugi je bio mač Drvoubice, kralja Lamana, i njega je nosio za pojasom. Taj mač je nosio zbog nje. Budala muška.

Avijenda diže ruku da ga pozdravi, a on joj isto tako odgovori. To će biti njihov poslednji pozdrav ako on ne uspe u svom zadatku ili ako ona pogine dok obavlja svoj. Pogledavši ga poslednji put, okrenu se od njega i predade se svojoj dužnosti.

Dve njene Aes Sedai povezaše se i otvoriše kapiju da bi Zaštitnici mogli da poteraju zarobljenike nekud gde je bezbedno. Mnoge od njih morali su da teraju. Teturali su se, pogleda bezmalo jednako mrtvačkih kaoušto su bili pogledi Senkinih kovača.

„Proverite i u kovačnici“, naredi Avijenda pokazujući nekolicini Zaštitnika. Oni ujuriše unutra, a Aes Sedai pođoše za njima. Zgrada se zatrese od tkanja Jedne moći kada su unutra našli još Senkinih kovača, pa dva Aša’mana takođe brzo uđoše.

Avijenda baci pogled po dolini. Bitka je postala gadnija; u prolazu koji je vodio iz doline bilo je još Nakota Senke. Oni su imali vremena da se pripreme i obrazuju bojni poredak. Ituralde je svoje snage vodio odmah iza Aijela, zauzimajući oslobođene delove doline.

Strpljenja, pomislila je Avijenda. Njen posao nije da se priključuje toj borbi koja se odvijala ispred nje, već da čuva Randu leđa dok on ulazi u Jamu usuda.

Jedna stvar ju je brinula. Zar Izgubljeni ne mogu da Putuju pravo u tu pećinu? Rand se izgleda nije brinuo zbog toga, ali takođe je bio veoma rasejan zbog onoga što mora da uradi. Možda bi trebalo da mu se pridruži i...

Namršti se i diže pogled. Kakva je ono senka?

Visoko iznad nje, sunce je blistalo na burnom nebu. Neki oblaci bili su olujni, neki gotovo crni, a drugi jarkobeli. Ali nije oblak iznenada zaklonio sunce, već je neko crnilo skliznulo na mesto.

Avijenda se naježi i shvati da se sva trese kada je svetlost utrnula. Pao je mrak - pravi mrak.

Vojnici širom bojnog polja zatečeno digoše poglede, a neki i prestravljeno. Svetlost se ugasila. Nastupio je kraj sveta.

S drugog kraja široke doline iznenada se pojavi usmeravanje. Avijenda se okrenu, prenuvši se iz zatečenosti. Tle blizu nje bilo je zasuto pocepanom odećom, ispuštenim oružjem i leševima. Sva borba odvijala se na ulazu u dolinu, daleko od nje, gde su Aijeli pokušavali da potisnu Nakot Senke u prolaz.

Mada Avijenda nije lepo videla šta se dešava u mraku, znala je da vojnici zure u nebo. Cak su i Troloci delovali kao da su zatečeni strahopoštovanjem. Ali onda je ono crnilo počelo da se kreće, otkrivajući rub sunca, a onda i čitavo sunce. Svetlosti! Ipak nije došao kraj.

Bitka na ulazu u dolinu nastavi se kako je i počela, ali očigledno se odvijala teško. Terati Troloke da se povuku kroz tako uzan prolaz podsećalo je na guranje konja kroz rupicu u zidu. Nemoguće, ako čovek ne počne da rezbari.

„Eno!“, viknu Avijenda pokazujući ka jednoj strani doline, iza aijelskih redova. „Osećam da neka žena usmerava.“

„Svetlosti, što je moćna“, izusti Nesuna.

„Krug!“, dreknu Avijenda. „Smesta!“

Ostali se povezaše, prepuštajući Avijendi vlast nad krugom. Ispuni je nezamisliva moć. Kao da je udahnula, ali nastavila da uzima još vazduha, ispunjavajući se, šireći se i pucketajući od sile. Pretvorila se u gromonosnu oluju, u neizmerno more Jedne moći.

Ona pruži ruke i pusti sirovo tkanje, tek napola obrazovano. Bilo je to skoro previše moći da bi ona mogla da je oblikuje. Vazduh i Vatra pokuljaše joj iz ruku u stubu širokom kao muškarac raširenih ruku. Vatra je sevala kao nekakva usijana tekućina. Nije to bila kobna vatra - Avijenda je dovoljno pametna da je ne koristi - ali je ipak opasna. Vazduh je zauzdavao Vatru da ne pobegne iz usredsređenog razornog talasa.

Mlaz prelete preko bojišta, topeći kamen i paleći leševe. Ogroman oblak magle šišteći nestade, a zemlja se zatrese dok se mlaz zarivao u bočni zid doline, gde je neprijateljska usmerivačica - Avijenda je po njenoj snazi mogla samo da pretpostavi da je reč o nekoj Izgubljenoj - napadala aijelske zadnje redove.

Avijenda pusti tkanje, mokra od znoja. S padine se dizao crni stub dima, a niz nju je teklo rastopljeno stenje. Ona se ukočila, oprezno čekajući. Jedna moć u njoj počela je da se napreže, kao da pokušava da joj se otrgne. Da li je to zbog toga što je deo snage koju je koristila došao od muškaraca? Jedna moć nikada nije želela da je uništi.

Imala je samo trenutak upozorenja na munjevito usmeravanje s druge strane doline, propraćeno silovitim vihorom.

Avijenda ga raseče po sredini nevidljivim tkanjem velikim kao prastaro drvo. Potom odgovori još jednim mlazom ognja, samo ovoga puta obuzdanijim. Ne, ne usuđuje se da koristi kobnu vatru. Rand ju je upozorio da bi to moglo da proširi Rupu, da skrši okvir stvarnosti na mestu gde je zastor već tanak.

Njen neprijatelj nema isto ograničenje. Ženin naredni napad bio je usijani beli mlaz, koji je za dlaku promašio Avijendu - sevajući kroz vazduh na prst od njene glave - i zario se u zid kovačnice iza nje. Kobna vatra raseče veliki komad kamena i cigle, a zgrada se uz tresak sruši.

Daleko joj lepa kuća, pomislila je Avijenda bacajući se na zemlju. „Raširite se!" naredi ostalima. „Nemojte da joj budete lake mete!“ Usmeri kako bi uskomešala vazduh i stvorila olujnu zavesu od prašine i otpada ispred njih. A onda se poslužila tkanjem da sakrije to da drži Jednu moć, ali i da se sakrije od svoje neprijateljice. Cučeći je pritrčala iza gomile otpada i polomljenog gvožđa koje je čekalo da bude pretopljeno, pa se tu sakrila.

Kobna vatra opet sevnu, žarivši se u kameno tle gde se do maločas nalazila. Probila je kamen jednako lako kao koplje dinju. Avijendini saborci sakrili su se i nastavili da je hrane svojom snagom. Takva moć. Gotovo da joj donosi rasejanost.

Ocenila je odakle dolaze napadi. „Pripremite se da sledite“, kaza ostalima, pa otvori kapiju do tačke odakle je tkanje počelo. „Prođite za mnom, ali smesta se sklonite nekud!“

Ona skoči kroz prolaz tako hitro da joj suknje zašuštaše. Osećala se kao da je Jedna moć jedva zauzdana munja u njenim rukama. Dočeka se na padinu koja je gledala na bojište. Ispod nje su se Device i muškarci borili protiv Troloka; izgledalo je kao da Aijeli zadržavaju neizmernu crnu poplavu.

Avijenda nije imala vremena ni za šta više od jednog hitrog pogleda. Ona zakopa po tlu iskonskim tkanjem Zemlje i istrgnu komad kamena veličine prosečnog konja, pa ga diže u vazduh. Zrak koji sledećeg trena sevnu ka njoj, zari se u tu stenu.

Kobna vatra je opasno koplje. Ponekad seče, ali ako pogodi neki udaljeni predmet - na primer, nekog čoveka - dovodi do toga da sve samo sevne i nestane. Kobna vatra je u blesku spalila Avijendinu stenu i izbrisala je iz postojanja, rasipajući žiške svetlećeg praha koje ubrzo nestaše. Iza nje su muškarci i žene iz njenog kruga jurili kroz kapiju i sklanjali se gde su stigli.

Avijenda jedva stiže da primeti da su se u njenoj blizini pojavile pukotine u steni, naprsnuća koja kao da su gledala u tamu. Dok je mlaz svetlosti bledeo iz njenih očiju, pustila je bukteći stub ognja. Ovoga puta, pogodila je živo meso i spalila jednu vitku ženu bakarne puti, u crvenoj haljini. Druge dve žene blizu nje opsovaše i uzmakoše. Avijenda na njih dve uputi drugi napad.

Jedna od njih - ona snažnija - načini tkanje takvom veštinom i brzinom da ga Avijenda jedva uoči. Tkanje izlete pred njen ognjeni stub, što dovede do rasprskavanja jednog oblaka vrele pare. Avijendina vatra se ugasi, a ona ostade bez daha, privremeno zaslepljena.

Nagoni naučeni u borbi preuzeše vlast nad njom. Zaklonjena oblakom pare pade na kolena, pa se zakotrlja u stranu i zgrabi šaku kamenčića, koje baci daleko od sebe kako bi skrenula pažnju. To je upalilo. Dok je treptala kako bi raščistila suze iz očiju, usijani mlaz sevnu prema kotrljanju kamičaka. One tamne pukotine raširiše se još više.

Avijenda oduva paru tkanjem Vazduha, i dalje trepćući kako bi se resila suza. Videla je dovoljno dobro da bi razabrala dve crne prilike kako čuče na kamenju. Jedna se okrenu prema njoj, oštro uzdahnu primetivši šta Avijenda tka - pa nestade.

Nije bilo kapije. Ta osoba kao da se urušila u samu sebe, a Avijenda nije osetila nikakvo usmeravanje - ali je zato osetila nešto drugo, slabašno... nešto. Treperenje u vazduhu koje nije bilo u potpunosti od ovoga sveta.

„Ne!" viknu druga žena, koja je pred Avijendinim suznim očima bila samo maglovita prilika. „Nemoj...“

Avijendi se vid razbistri tek toliko da razazna ženine crte - izduženo lice i tamnu kosu - pre nego što ju je pogodila tkanjem. Ženi se udovi otkinuše od tela. Jedna ruka pušeći se polete kroz vazduh, ostavljajući za sobom trag crnog dima.

Avijenda se zakašlja, pa pusti krug. „Lečenje!“, viknu boreći se da ustane.

Bera Harkin prva stiže do nje i Avijenda zadrhta od talasa Lečenja. Teško je disala dok su se njena pocrvenela koža i oprljene oči zaceljivali. Klimnu glavom da bi zahvalila Beri, koju je sada jasno videla.

Ispred nje je Serena - jedna Aes Sedai ovalnog lica i brojnih tamnih pletenica - prilazila leševima žena koje je Avijenda upravo ubila, a njen Zaštitnik Vitalijen pratio ju je u stopu. Odmahnula je glavom. „Duhara i Falion. Sada su Gospodari straha.“

„Zar ima razlike između Gospodara straha i Crnog ađaha?“, upita Amis.

„Naravno“, spokojnim glasom odgovori Serena.

Ostali su i dalje držali Jednu moć, očekujući novi napad. Avijenda nije mislila da će ga biti. Čula je uzdah iznenađenja i osetila strah u tome kako je poslednja žena - najsnažnija od one tri - smesta pobegla. Možda nije očekivala da će tako brzo naleteti na toliki otpor.

Serena nogom munu ruku koja je bila Falionina. „Bolje da smo ih zarobile žive, kako bismo ih ispitivale. Sigurna sam da bismo otkrile ko je ona treća žena. Je li je neko prepoznao?“

Ostali odmahnuše glavama. „Ona nije sa spiska pripadnica Crnog ađaha koje su pobegle“, reče Serena uzimajući svog Zaštitnika za ruku. „Lice joj je bilo veoma upadljivo - nabubrelo i nimalo prijatno. Sigurna sam da bih je upamtila.“

„Moćna je“, primeti Avijenda. „Veoma moćna." Avijenda bi pretpostavila da je to jedna od Izgubljenih, ali to svakako nije bila Mogedijen, niti je ličila na Grendal.

„Podelićemo se u tri kruga“, kaza Avijenda. „Bera će predvoditi jedan, a Amis i ja druga dva. Da, sada možemo da pravimo krugove veće od trinaestoro, ali to mi deluje kao traćenje. Ne treba mi toliko moći da bih ubijala. Jedan krug će napasti one Troloke dole, a druga dva će izbegavati usmeravanje i sakriti se da čekaju. Tako ćemo moći da navedemo neprijateljsku usmerivačicu da misli kako smo i dalje jedan veliki krug, pa će druga dva kruga moći da je napadnu s krila kada bude došla da napadne nas.“

Amis se nasmeši. Prepoznala je da je to osnovna taktika Devica kada su u pljačkaškom pohodu. Sada kada ju je prošla ljutnja zbog Randove drskosti, izgleda da joj ne smeta to što sledi Avijendina naređenja. Zapravo, izgledalo je kao da su ostale četiri Mudre ponosne na nju.

Dok su ostali slušali Avijendina naređenja, ona je osetila još usmeravanja na bojištu. Kecuejn i oni koji nju slede vole da misle kako se Randova naređenja ne odnose na njih. Borili su se dok je druga skupina Aes Sedai i Aša’mana otvarala kapije da bi domanske i tairenske vojske mogle da prođu.

Previše ljudi usmerava sa svih strana. Teško je oceniti odakle dolazi napad one Izgubljene.

„Moramo da odredimo gde će biti tle za Putovanje“, kaza Avijenda, „i da strogo vodimo računa o tome ko će usmeravati i gde. Tako ćemo moći za tren oka osetiti usmeravanje ako nešto pođe po zlu.“ Uhvati se za glavu. „Biće veoma teško dovesti sve ovo u red“

Amis se nasmeši još više. Avijenda, sada ti naređuješ, kao da je govorio taj smešak. I tebe će boleti glava zbog toga.

Rand al'Tor, Ponovorođeni Zmaj, okrenu se od Avijende i prepusti nju i Ituraldea njihovim bitkama. Njemu predstoji druga.

Napokon je kucnuo čas.

Približio se podnožju Šajol Gula. Iznad njega je jedna crna rupa bila ukopana u planinu - jedini način da se stigne do Jame usuda. Moiraina mu se pridružila, čvrsto držeći šal, čije su se plave rese vijorile na vetru. „Upamti da ovo nije Rupa, niti je zatvor Mračnoga. Ovo je samo mesto gde on najsnažnije dodiruje svet. On ovde ima vlast.“

„U manjoj ili većoj meri, on sada dodiruje čitav svet“, odgovori Rand.

„I zato će njegov dodir ovde biti najsnažniji.“

Rand klimnu, napipavši bodež koji je nosio za pojasom. „Nema usmeravanja dok ne napadnemo Mračnoga. Voleo bih da izbegnemo bitku kao što je bila ona prilikom čišćenja. Ovo što će uslediti zahtevaće svu moju snagu.“

Ninaeva klimnu. Nosila je svoje angreale i ter angreale u obliku nakita, kao i žutu haljinu koja je bila neizmerno lepša od bilo čega što je mogla sebi da priušti dok su oni živeli u Dvema Rekama. Delovala mu je neobično bez pletenice, pošto joj je kosa sada padala samo do ramena. Izgleda nekako starije. To ne bi trebalo da je tako. U Dvema Rekama, pletenica je znak godina i zrelosti. Kako to da Ninaeva deluje starije bez nje?

Tom stade pored Randa, pa začkilji ka rupi. „Pretpostavljam da ja neću s vama.“

Moiraina ga pogleda i napući usne.

„Ženo moja, neko će morati da brani ulaz u pećinu“, kaza Tom. „Sa one tamo zaravni pored otvora pruža se izvanredan pogled na bojište. Mogu da gledam bitku kako se odvija, a možda i da napišem neku dobru baladu.“

Rand se nasmeši na tu žišku smeha u Tomovim očima. Nalazili su se na samom rubu vremena, a Tom Merilin je i dalje imao snage da se smeši.

Tmurni oblaci komešali su se iznad njih. Središte im je bio vrh Šajol Gula. Tama je napadala sunce sve dok ga nije u potpunosti sakrila i proždrala.

Randove vojske stadoše i prestravljeno se zagledaše u nebo, a čak se i Troloci zaustaviše, režeći i zavijajući. Ali dok je sunce lagano bežalo iz zatočeništva, žestoka bitka nastavila se u dolini pod njima. To je najavilo njegove namere, ali bodež će ga zakloniti od pogleda Mračnoga. Ako Svetlost da, Senkini predvodnici usredsrediće se na bitku i pretpostaviti da će Rand sačekati njen ishod pre nego što napadne.

„Sada?" upita Ninaeva gledajući uzanu kamenitu stazu koja je vodila ka pećini.

Rand klimnu i povede. Vetar se razduva, šibajući ih dok su se uspinjali. Namerno je odabrao svoju odeću. Crveni kaput, po rukavima izvezen trnovitom lozom i sa zlatnim čapljama na okovratniku bio je istovetan onome koji mu je Moiraina pripremila u Fal Dari. Bela košulja, vrpcama povezana preko nedara, bila je skrojena u Dvema Rekama. Kalandor mu je bio na leđima, a Lamanov mač oko pojasa. Davno je bilo kada ga je poslednji put nosio, ali osećao se kao da je to prikladno.

Vetar ga je šibao, preteći da ga zbaci s visine. On se svejedno upinjao uz strmu padinu, stiskajući zube zbog bolova u boku. Vreme tu kao da je manje važno, a on se osećao kao da je danima hodao pre nego što je stigao do zaravnjenog dela ispred pećine. Okrenuo se ijednom rukom naslonio na razjapljene kamene ralje, pa je bacio pogled na dolinu.

Njegova vojska delovala je krhko i beznačajno. Hoće li moći da izdrži dovoljno dugo?

„Rande...“, zausti Ninaeva hvatajući ga za ruku. „Možda bi trebalo da se odmoriš.“

Njemu pogled pođe za njenim sve do sopstvenog boka. Njegova rana, stara rana, ponovo se otvorila. Osećao je da mu je čizma puna krvi. Slivala mu se niz rebra, niz nogu i ostavljao je krvavi trag za sobom svaki put kada bi negde zgazio.

Krv na stenju...

Ninaeva se uhvati za usta.

„Ninaeva, to je moralo da se dogodi“, reče joj Rand. „Ovo ne možeš da sprečiš. Proročanstvo ništa ne kaže o tome da ću ja ovo preživeti. Meni je to oduvek bilo čudno, a tebi? Zašto bi pominjalo krv, a ne i ono što sledi nakon toga?" Odmahnu glavom, pa isuka Kalandor s leđa. „Moiraina, Ninaeva, da li biste mi podarile svoju snagu i pridružile mi se u krugu?“

„Želiš li da jedna od nas preuzme vodstvo“, kolebljivo upita Moiraina, „da bi ti to mogao bezbedno da koristiš?“

„Ne nameravam da budem bezbedan“, odgovori Rand. „Molim vas - krug.“

Dve žene se zgledaše. Sve dok on bude držao krug, neko drugi može da napadne i ovlada njime. Očigledno da se njegov zahtev ne dopada ni jednoj ni drugoj. Nije baš bio siguran da li bi trebalo da mu bude drago što su njih dve počele da se slažu jedna s drugom - možda bi trebalo da se brine da će se urotiti protiv njega.

To mu je ličilo na misao iz jednostavnijih dana. Lakših dana. Nasmešio se, ali znao je da mu se taj osmeh ne vidi u očima. Moiraina i Ninaeva dadoše mu svoju snagu, a on je prihvati. Tom poljubi Moirainu, a onda se njih troje okrenuše prema otvoru pred njima. Vodio je naniže, prema podnožju planine i ognjenoj jami koja je nešto najbliže boravištu Mračnoga što taj svet ima.

Sunce koje se vratilo na nebo stvori senke u ulazu u pećinu. Vetar ga je cimao, a noga mu je bila topla od njegove sopstvene krvi. Neću izaći živ iz ove jame, pomislio je.

Više ne mari za to. Nije mu cilj da preživi. To mu već dugo nije bilo cilj.

Želi da to završi kako treba. Mora da to završi kako treba. Je li pravi čas? Da li se dobro pripremio?

VREME JE. NEKA OTPOČNE.

Glas je govorio neumitnošću zemljotresa, a reči su podrhtavale kroz njega. Više od zvukova u vazduhu, daleko više, te reči su govorile kao da su upućene od jedne duše drugoj. Moiraina razrogači oči i ote joj se uzdah.

Rand nije bio iznenađen. Već je jednom čuo taj glas i shvatio je da ga je sve vreme očekivao - ili se makar nadao da će ga čuti.

„Hvala ti“, prošapta Rand, pa zakorači u kraljevstvo Mračnoga, ostavljajući za sobom krvave tragove.