Sećanje na svetlost

29 Gubitak brda

Svu pažnju usredsredite na Seni!“ naredi Egvena puštajući talas Vazduha prema Trolocima koji su se peli uz padine. U redovima kopljanika što su branili brdo, Troloci su probili zjapeću rupu, pa su sad nadirali kroz nju. Sada već naviknuti na usmerivačke napade, pogurili su se i pribrali. To je Egveni omogućilo da dobro osmotri njihovu pesnicu i Mirdraala koji se krio u samom njenom središtu. Nosio je smeđi kaput preko svoje uobičajene odeće i držao troločki arkan.

Nije ni čudo što mi je bilo teško da ga uočim, pomislila je Egvena uništavajući to stvorenje tkanjem Vatre. Polutan se koprcao, tresao i vrištao zahvaćen plamenom, a njegovo bezoko lice diglo se ka nebesima. Troločka Pesnica popada oko njega.

Egvena se nasmeši od zadovoljstva, ali bilo je to kratkoga veka. Njenim lukonošama ponestajalo je strela, redovi kopljanika bili su desetkovani, a neke Aes Sedai očigledno iznurene. Novi talas Troloka stade na mesto onoga koji je Egvena raspršila. Hoćemo li moći da izdržimo još jedan ovakav dan?, pomislila je.

Barjak kopljanika odjednom se odvoji od levog krila Brinove vojske koja se borila kod reke. Nosili su Plamen Tar Valona - to je začelo ona jedinica teške konjice na koju je Brin onako ponosan. Skrpio ih je pod zapovedništvom kapetana Džonija Sagrina - i to od mešavine iskusnih i prekaljenih starih vojnika iz konjičkih jedinica drugih zemalja i onih vojnika iz Garde Kule koji su želeli da se priključe tom elitnom odredu.

Kopljanici obiđoše Šarance raspoređene naspram njih i galopom se uputiše prema Egveninim brdima, napadajući pozadinu troločke vojske, koja je pritiskala njen položaj. Neposredno iza njih, drugi odred konjice sledio je u prašini koju je dizao prvi, samo što se nad tim odredom vijorio tamnozeleni barjak Ilijana. Izgleda da vojskovođa napokon šalje podršku.

Ali... samo malo. Egvena se namršti. S položaja gde se nalazila sada lepo vidi da je levo krilo glavnine vojske potpuno nezaštićeno. Sta on to radi? Nekakva... nekakva klopka za Šarance?

Ako je i planirao nekakvu zamku, njene ralje se nisu sklopile. Umesto toga, jedan odred šarske konjice jurnuo je na Brinovo izloženo levo krilo i počeo da nanosi teške gubitke pešadiji koja je branila taj položaj duž reke. U tom trenutku Egvena primeti drugi pokret na bojnom polju, od kojeg se zaista užasnula - još veći barjak šarske konjice odvoji se od neprijateljskog desnog krila i galopom obruši na odred kopljanika koji je priticao Egveni u pomoć.

„Gavine, javi onim kopljanicima - to je zamka!“

Ali nije bilo vremena ni za šta. Kroz svega nekoliko trenutaka, šarska konjica poče da s leđa ubija kopljanike Bele kule. Istovremeno, zadnji redovi Troloka okrenuli su se kako bi se suočili s kopljaničkim jurišom. Egvena je videla da svi ti Troloci nose oružje s dugim kopljištima i da njime seku i ljude i konje. Prvi redovi kopljanika popadaše kao snoplje, a Troloci zađoše između leševa kako bi svlačili iz sedala i probadali konjanike iz pozadine.

Egvena viknu, povlačeći koliko je god Moći mogla i pokušavajući da uništi te troločke jedinice - a druge žene joj se pridružiše. Pokolj se odvijao sa obe strane. Troloka je bilo jednostavno previše, a kopljanici nisu imali nikakvu zaštitu. Sve se završilo za svega nekoliko minuta. Vrlo malo kopljanika uspelo je da preživi, a Egvena ih je ugledala kako galopiraju prema reci.

To ju je pogodilo. Povremeno se čini kao da se vojska kreće lenjim gazom ogromnih lađa u pristaništu - a onda, za tren oka, sve sevne kao munja i čitavi barjaci samo nestanu.

Ona skrenu pogled s leševa u dolini. Položaji Aes Sedai na vrhovima brda sada su ugroženi. Kako su se Troloci okretali prema njima, tako je Egvena izdavala naređenja da se otvaraju kapije. Naredila je da se kopljanici povuku uzbrdo i da prođu kroz kapije dok lukonoše streljaj u Troloke u dnu brda. A onda Egvena i preostale Aes Sedai zasuše smrću Troloke - i to dovoljno dugo da se lukonoše provuku kroz kapije.

Pre nego što je otišla kroz poslednju kapiju na svom brdu, Egvena se još jednom osvrnula da pogleda bojno polje. Sta se to upravo dogodilo? Odmahnula je glavom kada je Gavin prišao uz nju, veran kao i uvek. U ovoj bitki nije mu se pružila prilika da isuče mač, a ta prilika nije se pružila ni Lejlvin. Njih dvoje kao da učestvuju u nekom malom, nemom nadmetanju ko će biti bolji stražar i ko će se držati bliže Egveni. To bi joj obično išlo na živce, ali bolje i to nego Gavinovo turobno i nadureno žaljenje, koje ga je mučilo u prethodnim bitkama.

Mada, on zaista izgleda prebledelo. Kao da će se razboleti. Da li dovoljno spava?

„Hoću da odem u logor i da nađem generala Brina“, reče Egvena. „Hoću da čujem zašto je dopušteno da se ovako nešto dogodi. A onda ću otići do naših jedinica koje brane gaz i osvetiti ljude koji su upravo ovde izgubili živote.“

Oboje se namrštiše na nju.

„Egvena...“, zausti Gavin.

„Još imam snage“, reče mu Egvena. „Koristila sam saangreal da se ne bih previše zamarala. Ljudi koji se bore u onoj četvrti moraju da me vide - a ja moram da pomažem gde god mogu. Povešću sa sobom koliko god gardista hoćeš da povedem.“

Gavin se pokoleba, krajičkom oka gledajući Lejlvin, pa na kraju samo klimnu glavom.

Lan sjaha i pruži uzde Anderu, pa nastavi prema stražarima - koji su delovali zgranuto što vide i njega i njegove brojne gardiste, mnoge okrvavljene - i prema zapovedničkom šatoru iza njih. Taj šator je sada bio tek nešto malo više od obične strehe, otvoren sa svih strana, a vojnici su ulazili u njega i izlazili odatle kao mravi iz mravinjaka. Danas je u Šijenaru baš vrelo. Nije dobio nikakve izveštaje s drugih bojišta, ali čuo je da on neće biti jedini koji će se očajnički boriti. Elejna ratuje ispred Kairhijena, a Amirlin na arafelskoj granici.

Svetlost dala da njima ide bolje nego Lanu. Agelmar je stajao u šatoru okružen kartama rasprostrtim po tlu, pokazujući po njima jednom tankom Palicom i pomerajući raznobojne kamenčiće dok je izdavao naređenja. Glasnici su dolazili i obaveštavali ga o tome kako se bitka odvija. I najbolji ratni planovi traju samo dok se prvi mač ne izvuče iz korica, ali dobar vojskovođa ume da oblikuje bitke kao što grnčar oblikuje glinu - da vidi kako se vojnici kreću i teku i da ih usmerava u oblike kakve on želi.

„Lorde Mandragorane?“ upita ga Agelmar dižući pogled „Svetlosti, čoveče! Izgledaš kao da si došao iz Pustoši. Jesi li bio kod Aes Sedai da te Izleče?“

„Dobro sam“, odgovori mu Lan. „Kako napreduje bitka?“

„Ohrabren sam“, odgovori Agelmar. „Ako iznađemo neki način da zadržimo one Gospodare straha na sat ili dva, mislim da imamo čak dobre izglede da suzbijeno one Troloke.“

„Začelo nije tako“, reče mu Lan. „Ima ih tako mnogo.“

„Nije reč o brojevima“, kaza Agelmar i mahnu Lanu da mu priđe, pokazujući jednu kartu. „Lane, evo jedne stvari koju malo ljudi razume. Vojske mogu da se slome i često se slamaju i kada su brojčano nadmoćnije, kad imaju prednost na bojištu i dobre izglede da odnesu pobedu.

Kada provedeš neko vreme zapovedajući, počneš da gledaš na vojsku kao jedno biće, kao na neku ogromnu zver sa hiljadu udova. To je greška. Vojska se sastoji od ljudi - ili, u ovom slučaju, Troloka - a svaki od njih je na bojnom polju i svaki je prestravljen. Vojnici moraju da zauzdavaju taj užas. Zver samo želi da pobegne.”

Lan čučnu i pogleda kartu. Stanje stvari otprilike je isto kako je on video na bojištu, samo što Agelmar i dalje drži saldejsku laku konjicu na istočnom krilu na karti. Greška? Lan je lično potvrdio da oni više nisu tamo. Zar ne bi trebalo da su glasnici obavestili Agelmara da je njegova karta pogrešna? Ili im je on nekako skrenuo pažnju, pa oni to nisu primetili?

„Lane, danas ću ti pokazati nešto“, tiho mu reče Agelmar. „Pokazaću ti ono što najsitniji čovek u vežbalištu mora naučiti ako hoće da preživi. Možeš naterati nadmoćnijeg neprijatelja da prsne samo ako budeš mogao da ga ubediš da će poginuti. Ako ga napadneš dovoljno snažno, neprijatelj će se dati u beg i neće se vraćati da ga ponovo udariš - iako si zapravo, u tajnosti, preslab da bi opet napao.“

„Dakle, to je tvoj plan?“, upita ga Lan. „Danas?“

„Troloci će se raspasti ako ih zastrašimo dovoljno snažnog odgovori Agelmar. „Znam da će to upaliti. Samo se nadam đa ćemo moći da ubijemo vođu onih Gospodara straha. Ako Troloci pretpostave da gube, daće se u beg. To su kukavičke zveri.“

Slušajući Agelmara, sve je to zvučalo uverljivo i izvodljivo. Možda Lan jednostavno ne uviđa pravo stanje stvari. Možda je um velikog kapetana takav da drugi ne mogu da ga pojme. Da li je postupio ispravno kada je povukao naređenje da se strelci premeste?

Glasnik kojeg je Lan ranije poslao na zadatak galopom vratio se u zapovedničko sedište. Prisutan je bio i jedan pripadnik Lanove Visoke garde. Držao je jednu ruku drugom, a iz ruke mu je štrcala crnopera strela, „Ogromna vojska Nakota Senke!“, viknu glasnik. „Dolaze sa istoka! Dai Šane, bio si u pravu!“

Znali su da treba da dođu s te strane, pomislio je Lan. Nije moguće da su upravo primetili da smo se otvorili za napad, pošto im ona brda zaklanjaju pogled. Sve se to odvilo prebrzo. Senka mora da je obaveštena ili je znala šta da očekuje. Pogledao je Agelmara.

„Nemoguće!" uzviknu Agelmar. „Sta je sad pa to? Zašto izviđači to nisu videli?“

„Lorde Agelmare“, obrati mu se jedan od njegovih nižih zapovednika. „Sećaš li se da si povukao izviđače sa istoka da pogledaju reku? Trebalo je da pregledaju gaz. Kazao si da će strelci..." Zapovednik preblede. „Strelci!“

„Strelci su i dalje na svojim položajima“, reče Lan dižući se iz čučnja. „Hoću da prvi redovi počnu s povlačenjem. Povucite Saldejce iz bitke, ali neka budu spremni za napad kako bi pomogli pešadiji prilikom povlačenja. Povucite i Aša'mane. Biće nam potrebne kapije.“

„Lorde Mandragorane“, obrati mu se Agelmar. „Ovaj novi razvoj događaja može da se iskoristi. Ako se razdvojimo pa ih uhvatimo u mašice, možemo da...“

„Lorde Agelmare, razrešen si dužnosti“, reče mu Lan ne gledajući ga. „Nažalost, moram zatražiti da budeš pod nadzorom dok ne razlučim šta se ovde dešavalo.“

Zapovedničkim šatorom zavlada muk. Svi pomoćnici, glasnici i zapovednici okrenuše se da pogledaju Lana.

„Lane“, reče mu Agelmar, „to zvuči kao da me hapsiš“

„Hapsim te“, potvrdi Lan, dajući znak Visokoj gardi. Oni uđoše u šator i zauzeše položaje tako da spreče pokušaje bekstva. Neki Agelmarovi ljudi latiše se mačeva, ali uglavnom su delovali zbunjeno pa su samo držali balčake.

„Ovo je bezobrazluk!“, viknu Agelmar. „Ne budi budala. Ovo nije trenutak da...“

„Agelmare, šta bi ti da ja radim?“, prasnu Lan. „Da te pustim da satreš ovu vojsku? Da nas Senka savlada? Zašto to radiš? Zašto?"

„Lane, preteruješ“, odgovori mu Agelmar. Očigledno se iz petnih žila upirao da ostane smiren, a oči su mu sevale. „Sta ti je to udarilo u glavu? Svetlosti!“

„Zašto si povukao strelce sa istočnih brda?“

„Zato što su mi bili potrebni drugde!“

„A ima li to ikakvog smisla?"zatraži da čuje Lan. „Zar mi upravo ti nisi rekao da je odbrana tog krila od ključne važnosti?“

„Ja...“

„Odatle si povukao i izviđače. Zašto?“

„Oni... To..." Agelmar se jednom rukom uhvati za glavu, kao da je ošamućen. Pogleda kartu bojišta i razrogači oči.

„Agelmare, šta je s tobom?" upita ga Lan.

„Ne znam“, odgovori mu taj čovek. Zatrepta zureći u karte pred svojim nogama. Lice mu poprimi izraz užasnutosti, oči mu se razrogačiše a usne rastvoriše. „O, Svetlosti! Šta sam to uradio?“

„Prenesite moja naređenja!" viknu Lan svojoj Visokoj gardi. „Dovedite u zapovednički šator lorda Baldera kao i kraljicu Etenajil i kralja Easara.“

„Lane, moraš da dovedeš..." Agelmar zaćuta. „Svetlosti! Ne mogu to da izgovorim. Taman počnem da mislim šta da se radi, a pogrešne misli uđu mi u glavu! I dalje pokušavam da nas sapletem. Osudio sam nas na propast." Oči mu se razrogačiše, pa se lati za svoj kratki mač i isuče ga.

Lan zgrabi mač ispred krsnice, zaustavljajući ga trenutak pre nego što je Agelmar stigao da ga zarije sebi u trbuh i tako okonča sebi život. Krv navre Lanu između prstiju, pošto se očešao o oštru ivicu sečiva, odmah ispred krsnice.

„Pusti me da umrem časno“, reče mu Agelmar. „Ja... Sve sam nas uništio. Lane, zbog nas smo izgubili rat.“

„Ne rat, već samo bitku“, odgovori Lan. „Nešto nije u redu s tobom. Neka bolest, iznurenost ili nešto Senkino. Pretpostavljam da ćemo na kraju otkriti da je neko petljao s tvojim umom.“

„Ali...“

„Ti si vojnik!“, zaurla Lan. „Ponašaj se tako!“

Agelmar se ukoči, pogleda Lana pravo u oči pa odsečno klimnu glavom. Lan pusti Agelmarovo sečivo, a ovaj ga vrati u kanije. Veliki kapetan sede prekrštenih nogu, pa zauze tradicionalni šijenarski položaj za meditaciju i samo sklopi oči.

Lan ode odatle, na sav glas izdajući naređenja. Princ Kajsel dotrča do njega, očigledno uplašen. „Lorde Mandragorane, šta se dešava?“

„Najverovatnije je posredi Prinuda“, odgovori Lan. „Bili smo kao zečevi u zamci, a oko vrata nam se lagano stezala omča. Neka mi neko kaže da Aša'mani još imaju snage da otvore kapije! I donesite mi novosti sa istočnog krila! Onim strelcima biće potrebna podrška. Pošaljite ostatak pozadinskih jedinica da ih štite.“

Princ Kajsel ustuknu dok su naređenja samo sevala, očiju razgoračenih i sa šakom na balčaku. Sav prebledeo, pogleda Agelmara. „Zaista smo izgubili?“, upita on Lana kada je ovaj prestao da izdaje naredbe a glasnici potrčaše da ih uruče.

„Da“, odgovori mu Lan. „Jesmo.“

„Lane!“, odjednom mu se obrati Agelmar otvarajući oči.

Lan se okrenu da ga pogleda.

„Kraljica Tenobija“, kaza Agelmar. „Poslao sam je u opasnost a da nisam shvatao šta činim. Ko god da mi je u glavu utuvio moje planove - hoće da ona pogine!“

Lan tiho opsova, pa izjuri iz logora i potrča uz najbliže brdo. Tamošnji izviđači skloniše mu se s puta kada stiže na vrh i izvuče durbin koji mu je bio zataknut za pojas. Nije mu bio potreban. Primetio je kraljičin barjak dok je šestario pogledom po bojnom polju.

Opkoljena je. Ako je mislila da će dobiti podršku, ta podrška nije bila upućena. Lan zausti da izda naređenja, ali ona mu zamreše na usnama kada Troloci pregaziše mali belo-srebrni steg ispod kojeg se borila. Steg pade i za nekoliko trenutaka na tom delu bojišta ne ostade nijedan živi vojnik.

Studen. On za Tenobiju više ništa ne može da uradi. Više nije reč o spašavanju pojedinaca.

Imaće sreće ako mu pođe za rukom da toga dana pobegne s ma kakvim ostacima vojske.

Met je s Tuon jahao na jug, prema bojištu, obalom reke koja je tvorila zapadnu granicu Arafela.

Naravno, kuda ide Tuon, tuda ide i Selukija. A sada i Min; Tuon želi da njena nova Usudnica sve vreme bude s njom. Tuon je stalno pita za predviđanja, a Min joj nevoljno objašnjava šta vidi.

Met je pokušao da je natera da kaže da vidi šešir kako lebdi oko Metove glave. To bi ubedilo Tuon da prestane da pokušava da ga natera da se otarasi svog šešira - zar ne? To bi bilo pametnije nego da je Min objasnila za oko na tasu, bodež i sve one druge krvave stvari koje je videla u vezi s Metom.

Kud god ide Tuon, takođe ide i stotinu pripadnika Mrtve straže. Kao i Galgan i Kurtani, koji su se osećali ukoreno zbog toga što nisu dovoljno brzo pomogli Metu. I Furik Kejrid je bio prisutan, na čelu Mrtve straže.

Biti u Kejridovoj blizini prijatno je koliko i zateći tuđu ruku u svojoj kesi, ali on je dobar vojnik i Met ga poštuje. Veoma bi voleo da natera Kejrida i Lana da se jednoga dana nadmeću u zurenju. To bi moglo da potraje godinama.

„Potreban mi je bolji vidikovac“, reče Met prelazeći pogledom preko bojišta kada su mu došli nadomak. „Eno tamo.“

On okrenu Kockicu i pojaha prema jednom usponu, dovoljno blizu suprotstavljenim vojskama koje su na rubu reke razmenjivale smrtonosne udarce. Tuon bez reči pođe za njim. Kada svi stigoše do uspona, on primeti da ga Selukija strelja pogledom.

„Sta je bilo?“, upita je Met. „Čovek bi pretpostavio da će ti biti drago zbog toga što sam se vratio. Ovako imaš na koga da se mrštiš.“

„Carica će te slediti kuda god da ideš“, odgovori mu ona.

„Da znaš da hoće“, reče joj Met. „A i ja ću valjda da sledim nju, kud god da ona bude išla. Nadam se da zbog toga nećemo mnogo ići ukrug.“ Zagleda se u bitku.

Reka nije bila previše široka - možda pedeset hvati - ali struja je bila brza a voda duboka sa obe strane gaza. Voda je lepa prepreka - i to ne samo za Troloke. Ali reku je veoma lako preći gazom i voda je tu duboka samo do kolena, a gaz dovoljno širok da istovremeno pređe najmanje dvadeset redova konjice.

U dalekom središtu šarske vojske neki čovek sedeo je u sedlu jarkobelog konja. Met je jedva mogao da ga razazna čak i kroz durbin. Njegov blistavi oklop nije ličio ni na šta što je Met u životu video, mada je iz daljine bilo teško razaznati pojedinosti. „Pretpostavljam da je ono naš Izgubljeni?" upita i pokaza ašandareijem.

„Izgleda da urla dozivajući Ponovorođenog Zmaja“, odgovori Galgan. Demandredov glas baš tada zagrme preko bojišta, osnažen Jednom moći. Zahtevao je da Zmaj istupi i da se u dvoboju suoči s njim.

Met se durbinom zagleda u njega. Demandred, je li? Da nije malo pošandrcao? Pa, Met sada zna kog dela krvavog bojišta da se kloni. On se nije prijavio da se bori protiv Izgubljenih. Zapravo, koliko se on seća, nije se uopšte prijavio. On je bio krvavo primoran na svaki korak koji je načinio. I to obično silom - a uvek ga je terala neka luda žena.

Egvena može da izađe na kraj s Demandredom, ili možda Aša'mani. Rand je rekao da Aša'mani više neće da lude, ali to je slabo obećanje. Sto se Meta tiče, svaki muškarac koji hoće da koristi Jednu moć već je lud. Dodavati njima ludilo bilo bi isto što i sipati čaj u već punu šolju.

Ako ništa drugo, Tuonine damane ne daju onim šarskim usmerivačima da predahnu. Od njihove razmene vatre rascepilo se tle sa obe strane reke. Međutim, upravo zbog toga je nemoguće obrazovati jasnu sliku o onome što se dešava. Jednostavno vlada prevelika pometnja.

Met okrenu durbin ka jugu, opet se zagledavši duž reke, pa se namršti. Nekoliko stotina koraka naspram gaza bio je podignut vojni logor, ali njemu pažnju nisu privukli ti navrat-nanos podignuti šatori. Na istočnom obodu tog logora nalazila se velika skupina vojnika i konja, koji su samo stajali tamo. Ugleda jednu priliku koja je koračala napred-nazad ispred okupljenih vojnika, očigledno prekog raspoloženja. Metu možda nedostaje jedno oko, ali nije mu bilo teško da prepozna Tajli. Met spusti durbin. Počeša se po bradi, namesti šešir i spusti ašandarei na rame. „Pusti me da budem sam jedno pet minuta“, kaza i mamuznu Kockicu u galop nizbrdo, nadajući se da će ga Tuon pustiti da ode sam. Ispostavilo se da je jednom i to uradila, mada je - stigavši do podnožja brda - on jasno zamišljao nju kako ga gleda onim svojim radoznalim očima. Kao da joj je sve što on radi krajnje zanimljivo.

Met je duž reke galopirao prema Tajlininom položaju. Tutnjalo je na sve strane toliko da su ga uši bolele, što je bio znak da se bliži središtu bitke.

Met mamuznu Kockicu ulevo i dojaha pravo do usplahirene predvodnice. „Tajli, budalo jedna, Svetlost te spalila! Zašto samo stojiš tu umesto da si od koristi?“

„Visočanstvo“, kaza Tajli padajući na kolena, „naređeno nam je da ostanemo ovde dok nas ne pozovu.“

„Ko ti je to rekao? I diži se na noge.“

„General Brin, visosti“, odgovori ona ustajući. Čuo je razdraženost u njenom glasu, ali dobro je vladala izrazom svog lica. „Kazao je da smo mi samo pozadinska jedinica i da ni u kom slučaju ne mrdamo odavde dok on ne naredi. Rekao je da mnogo života zavisi od toga. Ali pogledaj i uveri se sam“, reče ona pokazujući prema reci, „da se ova bitka ne odvija kako treba.“

Met je bio previše obuzet s Tajli da bi gledao šta se dešava na drugoj obali, ali sada je pogledom prešao preko bojišta.

Iako izgleda da se damane dobro drže u sukobu sa šarskim usmerivačima, obična vojska je očigledno u škripcu. Odbrana Brinovog levog krila nizvodno odatle u potpunosti je pregažena i Šaranci tamo potiskuju vojnike.

Gde je konjica? Trebalo je da brani krila. Bas kao što je Met predvideo, šarske lukonoše stupiše na bojište i stadoše da zasipaju strelama Brinovu konjicu na desnom krilu. Bilo je to kao da neko istiskuje čir, a Brinova vojska kao da je čir koji samo što ne prsne.

„Ovo nema nikakvog krvavog smisla“, prasnu Met. „On od ovoga pravi sve veću i veću nedaću. Tajli, gde je sada vojskovođa?“

„Visosti, to mi nije poznato. Poslala sam ljude da ga traže, ali za sada nema nikakvih vesti. Međutim, dobila sam izveštaje da je naša strana pretrpela veliki udarac južno odavde. Šaranci su zbrisali dva velika odreda konjice generala Brina - i to u podnožju pograničnih brda. Kažu da su ih tamo poslali kako bi pružili podršku marat'damanama na brdima.“

„Krv i krvavi pepeo." Met je razmislio o tome stoje upravo čuo. „U redu, Tajli, više ne možemo da čekamo. Evo šta ćemo da uradimo. Reci general-barjaktaru Makotiju da povede Drugi barjak pravo u sredinu. Mora da obiđe naše jedinice koje se tamo bore i da suzbije one Šarance. Ti povedi Treći barjak i zavrni na desno krilo; pregazi one strelce i sve ostale kozoljupce koji ti izađu na crtu. Ja ću povesti Prvi barjak na levo krilo da zakrpim onu tamo odbranu. Tajli, kreći!“

„Da, visosti. Ali jamaćno nećeš prići tako blizu borbama?“

„Hoću. A sada - kreći!“

„Visosti, preklinjem te - mogu li da iznesem skroman predlog? Ti si bez ikakve zaštite; dozvoli da ti makar dam nekakav pravi oklop.“

Met na trenutak razmisli o tome, pa zaključi da je njen predlog razborit. Čovek bi ovde mogao da se povredi, pošto na sve strane lete strele i sečiva sevaju. Tajli pozva jednog od svojih starijih zapovednika, otprilike Metovog stasa. Naredila je čoveku da skine oklop, koji je bio izuzetno šaren i sastojao se od preklapajućih zelenih, zlatnih i crvenih ploča, opervaženih srebrom. Zapovednik je delovao zbunjeno kada mu je Met dao svoj kaput u zamenu za oklop, rekavši da očekuje da mu ovaj uveče vrati kaput u istom stanju u kojem ga je dobio. Met stavi oklop na sebe. Oklop mu je pokrivao nedra, podlaktice i butine, a bio je i dovoljno udoban. Ali kada mu je zapovednik pružio kalpak, Met je to zanemario i samo namestio svoj šešir širokog oboda dok se okretao da pogleda Tajli.

„Visosti, samo još nešto - marat'damane...“

„Lično ću se pobrinuti za one usmerivače“, odgovori Met.

Ona ga zgranuto pogleda, kao da je sišao s uma. Krvavi pepeo, verovatno i jeste.

„Visosti!“, ote se Tajli. „Carica..." Zaćuta kada vide izraz Metovog lica. „Makar nam dozvoli da pošaljemo s tobom neke damane da te štite.“

„Umem da se staram o sebi, hvala lepo na pitanju. One krvave žene samo bi mi smetale." On se isceri. „Jesi li spremna, Tajli? Zaista bih voleo da sa ovim završimo pre moje kapljice pred spavanje.“

U odgovor na to, Tajli se samo okrenu i zaurla: „U sedla!" Svetlosti, ta žena baš ima pluća! Na te njene reči, hiljade zadnjica pade u sedla, tako da se glasan pljesak pronese legijom, a sve i jedan vojnik zauze stav mirno, gledajući pravo pred sebe. On mora da Seanšanima oda priznanje makar za to da proizvode krvavo dobre vojnike.

Tajli odsečno i glasno izdade niz naređenja, pa se okrenu da pogleda Meta i kaza: „Visosti, na tvoju zapovest.“

Met uzviknu: „Los kaha’drin!" Većina prisutnih nije razumela te reči, ali podsvesno su znali šta znače. „Konjica napred!“

Dok je Met terao Kockicu u vodu kod gaza, dižući ašandarei iznad glave, slušao je kako zemlja tutnji dok se Prvi barjak prikupljao oko njega. Seanšanski rogovi glasali su se dajući znak za juriš, a svaki rog čuo se neznatno drugačije od prethodnog, tako stvarajući neusaglašenu riku koja se raspoznaje i s velike daljine. Ispred njih, vojnici Bele kule osvrnuli su se na tu buku i za ono nekoliko trenutaka koliko je Metu i Seanšanima bilo potrebno da pređu gaz, vojnici su im se već bacali s puta, kako bi napravili mesta da konjanici prođu.

Nakon kratkog skretanja ulevo, Seanšani se odjednom nađoše usred šarske konjice, koja je mlela Egvenine pešadince. Zahvaljujući brzini kojom su jurišali, seanšanska prethodnica zarila se u Šarance, a njihovi uvežbani atovi propeli su se trenutak pre nego što su se prednjim nogama okomili na neprijatelja. Šaranci i njihovi konji popadali su na tle, a seanšanska konjica pregazila je mnoge od njih neumoljivo grabeći napred.

Iako je izgledalo da se Šaranci razumeju u svoj posao, oni su bili teška konjica, i opterećeni teškim oklopima, a naoružani dugim kopljima - savršenom opremom za ubijanje pešadije priterane uza zid, ali od slabe pomoći protiv veoma pokretne lake konjice na skučenom bojištu.

Prvi barjak bio je udarna jedinica čiji su vojnici koristili raznovrsno naoružanje i bili uvežbani da sarađuju. Predvodnici su bacali koplja koja su se smrtonosno tačno zarivala Šarancima u kalpake i iznenađujući broj je prolazio kroz prečage i probadao lica iza njih. Za njima su se probijali konjanici s dvoručnim zakrivljenim mačevima, koji su svojim oružjem sekli po ranjivim mestima gde se kalpaci spajaju sa oklopnim prsnicima ili u ranjive grudi oklopljenih šarskih atova, na taj način obarajući konjanike. Drugi Seanšani služili su se kukama na kopljištima da obore i svuku Šarance iz sedala, a njihovi saborci su buzdovanima tukli po neprijateljskim oklopima toliko da su ih ulubljivali, pa ovi nisu mogli da se kreću. A kada bi se Šaranci našli na zemlji, s velikim mukama pokušavajući da se dignu na noge, napadali su ih ubadači - lako oklopljeni Seanšani čiji je posao bio da oborenim neprijateljima skinu kalpake i da im zariju bodeže u izložene oči. Šarska duga koplja bila su beskorisna u takvim uslovima - zapravo, veoma su im smetala, pa su mnogi Šaranci izgubili glave pre nego što su stigli da bace koplja i izvade mačeve iz kanija.

Met naredi jednom konjičkom odredu da galopira ivicom reke sve dok ne stigne do levog oboda bitke, pa da onda zaobiđe šarsku konjicu. Pošto više nije bila pod pritiskom šarskih kopljanika, pešadija Bele kule uspela je da opet podigne koplja i halebarde, pa se uz pomoć seanšanskog Drugog i Trećeg barjaka odbrana gaza lagano opet uspostavila. Ta bitka bila je prljava i klizava, pošto je tle na nekoliko stotina koraka od reke bilo toliko izgaženo i izrovano da se pretvorilo u blatište. Ali snage Svetlosti nisu uzmicale.

Met se našao usred najljućih borbi, a njegov ašandarei ni u jednom trenutku nije stajao. Međutim, on je brzo shvatio da njegovo oružje i nije preterano korisno - malo njegovih udaraca naišlo je na ranjivo meso, pošto mu se u većini slučajeva sečivo odbilo o protivničke oklope, pa je stalno morao da se izmiče i saginje u sedlu kako bi izbegao da ga pogodi neko šarsko sečivo.

Met se lagano probijao kroz gužvu i skoro da je stigao do zadnjih redova šarske konjice kada je shvatio da čak trojica njegovih saboraca i pratilaca više nisu u sedlima. Baš čudno - bili su tu svega trenutak ranije. Još dvojica se ukočiše, šestareći pogledom po bojištu, pa odjednom buknuše u plamen vrišteći i bacajući se na tle pre nego što omlitaveše. Met pogleda udesno taman na vreme da vidi kako neka nevidljiva sila jednog Seanšanina baca stotinu stopa u vazduh.

Kada se osvrnuo, pogled mu je pao na izvanredno lepu ženu. Nosila je neobičnu haljinu od crne svile, ukrašenu belim trakama, koja joj je nekako štrčala od tela. Bila je tamnoputa lepotica, kao Tuon, ali nije bilo ničeg istančanog u vezi s njenim smelim visokim jagodicama i širokim strastvenim usnama, koje kao da su bile napućene. Sve dok se nisu izvile u smešak - koji mu nije pružao nikakvu utehu.

Dok je zurila u njega, njegov medaljon postade leden. Met uzdahnu od olakšanja.

Izgleda da ga sreća za sada služi, ali ne želi da je previše iskušava - ništa više nego što čovek želi da preterano sili svog najboljeg trkačkog konja. U predstojećim danima sreća će mu i dalje biti debelo potrebna.

Met sjaha i pođe prema njoj, a žena uzdahnu i izatka novo tkanje, rogačeći se od zaprepašćenja. Met zamahnu ašandareijem, pa okrenu kopljište napred i izbi joj tle pod nogama. On ga okrenu tako da sečivo polete udesno, a kopljište se diže i ošinu je po glavi dok je padala.

Ona pade licem u blato. Met nije imao vremena ni da pokuša da je izvuče, pošto ga odjednom napadoše desetine Šaranaca. Deset Metovih vojnika stade oko njega i on pođe napred. Ti Šaranci imaju samo mačeve. Met se branio vitlajući sečivom i kopljištem, a i on i Seanšani borili su se svim snagama.

Bitka se pretvorila u sevanje sečiva, a njegov ašandarei dizao je u vazduh grudve blata. Dvojica Metovih ljudi zgrabiše onu oborenu ženu i digoše je da se ne udavi u blatu.

Met jurnu napred.

Neki ljudi su vikali, dozivajući pojačanja.

Koraci oprezni, ali neumitno napred.

Zemlja se crvenela.

Šarski vojnici stupali su na mesta ubijenih, a tela su tonula sve dublje u blato. Vojnici znaju da budu turoban svet, ali činilo se kao da se ama baš svaki od tih Šaranaca namerio da ga lično ubije - sve dok nisu prestali da naviru. Met se osvrnu oko sebe; pored njega su stajala samo četvorica Seanšana.

Iako je delovalo kao da bojištem vlada pometnja, Met je sada bitku mogao da sagleda jasnije nego ranije. Zatišje u borbi pružilo mu je priliku da se opet ponaša kao pravi zapovednik.

„Vežite toj ženi ruke iza leđa“, zadihano naredi ljudima oko sebe, „i stavite joj povez, preko očiju, tako da ništa ne može da vidi." On obrisa znoj s veđa - Svetlosti, bile ga je dovoljno za još jednu reku. „Probićemo se nasad do gaza i poveščemo našu zarobljenicu, Pogledaću da vidim mogu li da nađem još onih krvavih damam da ih pošaljem u ovu bitku, šaranci su pogrešili zbog toga što su jednu od svojih usmerivačica ostavili samu na bojištu - ali hajde da se sklonimo odavde pre nego što ih još dođe.”

Met odmahnu glavom; jedan nokat mu je pukao tako da se tanak sloj gleđi kojom je bio premazan rascepio, Okrenu se seanšanskom zapovedniku, koji se sve vreme borio rame uz rame s njim. Čovek ga je gledao sa strahopoštovanjem, kao da zuri u krvavog Ponovorođenog Zmaja lično. Met spusti pogled, pošto mu se taj izraz lica nikako nije dopadao, ali na kraju mu se učinilo da je bolje da gleda njega nego krvavo blatište načičkano šaranskim leševima. Koliko li je tih ljudi Met ubio sopstvenim rukama?

„Visosti“, zausti zapovednik. „Veliki gospodaru, nijedan čovek u službi carstva ne bi se usudio da dovodi u pitanje ono što je odlučila carica, neka bi živela večno, Ali ako se neko ipak pitao je li donela ispravne odluke, taj se više pitati neće. Princ gavranova!” On diže mač, a vojnici iza njega zaklicaše.

„Nađite neko oružje s krvavim kopljištima“, naredi Met, „Ti mačevi su skoro beskorisni za pešadiju u ovoj bitki." On odgrize nokat koji mu je smetao, pa ga pljunu ispred sebe. „Muški ste se borili. Je li neko video mog konja?“

Kockica je bio u blizini, pa mu on zgrabi uzde i pode nazad prema gazu. Cak mu je pošlo za rukom da izbegne većinu čarki. Onaj seanšanski kapetan previše ga podseča na Talmanesa, a Metu je već dosta da ga ljudi slede. Pitam se da li se on kocka, rasejano je pomislio Met gazeći u vodu. Cizme su mu dobre, ali na kraju sve čizme propuste, pa su mu noge u čarapama bile mokre dok je s Kockicom prelazio gaz. Daleko s njegove desne strane, na obali reke, vladala je neka pometnja; izgleda da to Aes Sedai usmeravaju prema bojištu, Međutim, Met nema namere da gura nos u njihova posla. Važnije stvari su mu na pameti.

Ugledao je jednog čoveka u širokim čakširama i kaputu koji mu je bio dobro poznat kako stoji pored nekog drveta. Prišao mu je i, nakon kraćeg razgovora, zamenio odeću s njim. Osećajući se dobro zbog toga što je opet u svom dvorečanskom kaputu, Met se baci u sedlo dok mu se voda još slivala s nogu, pa sjašući vrati prema mestu gde je ostavio Tuon. Njegovi ljudi doveli su onu šarsku usmerivačicu - po njegovom naređenju, zapušili su joj usta i stavili joj povez preko očiju. Svetlosti, šta će on s njom? Ona će verovatno završiti kao damane.

Ostavio je svoje vojnike i prošao pored stražara, koji su sada bili na položaju u dnu jedne blage padine, jedva im klimajući glavom. Bojište se rasprostrlo u njegovom umu i više nije bilo svedeno na crtice na hartiji. Video je bojno polje, čuo je ljude kako se bore, osetio je neprijateljski zadah. Sada je to bojište za njega stvarno.

„Carica bi“, obrati mu se Selukija kada je stigao na vrh te padine, „volela da zna - sa obiljem pojedinosti - zašto si smatrao prikladnim da se tako neodgovorno umešaš u bitku. Prinče gavranova, tvoj život više ne pripada tebi. Ne možeš ga tek tako odbaciti kako si ranije mogao.“

„Morao sam da saznam“, odgovori Met gledajući ka bojnom polju. „Morao sam da osetim bilo bitke.“

„Bilo?“, upita Selukija. Tuon je govorila kroz nju mrdajući prstima kao da je nekakva krvava Devica koplja. Ne obraća mu se neposredno. To je loš znak.

„Tuon, svaka bitka ima svoje bilo“, odgovori joj Met i dalje zureći u daljinu. „Ninaeva... ona bi ponekad opipala nečiju ruku kako bi osetila otkucaje srca, pa bi na osnovu toga znala da im nešto sa stopalima nije u redu. To je ista stvar. Zakorači u boj, oseti njegovo kretanje. Spoznaj ga...“

Jedan sluga napola izbrijane glave priđe Tuon, pa prošapta nešto njoj i Selukiji. Stigao je iz pravca gaza.

Met je sve vreme gledao bojište, prisećajući se mapa, ali preklapajući ih s pravom bitkom. Brin nije iskoristio Tajli u boju, pa je tako ostavio levo krilo kod gaza bez odbrane i poslao konjicu u klopku.

Bitka mu se otvorila i pred očima su mu se pokazale taktike na delu i video je šta se dešava deset koraka unapred. Bilo je to kao da predviđa budućnost, kao što Min može, samo budućnost koja se očitava u krvi, mesu, mačevima i ratnim dobošima.

Met zagunđa. „Ha. Garet Brin je Prijatelj Mraka.“

„Šta je on?“, zagrcnu se Min.

„Ova bitka je na korak od propasti“, odgovori Met okrećući se da pogleda Tuon. „Potrebna mi je potpuna vlast nad našim vojskama - i to smesta. Više nema raspravljanja s Galganom. Min, moraš da odeš kod Egvene i da je upozoriš na to da Brin pokušava da izgubi ovu bitku. Tuon, moraće da ode lično. Čisto sumnjam da će Egvena slušati nekog drugog.“

Svi su zgranuto gledali Meta - svi sem Tuon, koja mu je uputila jedan od onih njenih pogleda koji mu zadiru u dušu. Bio je to jedan od pogleda zbog kojih se on oseća kao da je miš upravo zatečen u inače besprekorno čistoj sobi. Na to ga je oblio znoj daleko više nego u boju.

Hajde, pomislio je. Nema vremena. On sada sve to ima pred očima, kao neku veliku igru kamenova. Brinovi pokreti bili su složeni i tanani, ali njihova krajnja posledica biće uništenje Egvenine vojske.

Met to može da spreči - ali mora da dela smesta.

„Učinjeno je“, reče Tuon.

Ta izjava izazvala je skoro jednako iznenađenje kao Metova. Kapetan-general Galgan delovao je kao da bi radije pojeo sopstvene čizme nego pustio da Met zapoveda. Gomila slugu i vojnika povede Min odatle, a ona razdraženo zaskviča.

Tuon potera konja pored Metovog. „Rečeno mi je“, tiho mu kaza, „da si u boju pre svega kratkog vremena ne samo lično zarobio jednu marat'damane, već i uzdigao jednog našeg zapovednika u nisku Krv.“

„Zar jesam?“, zbunjeno upita Met. „Ne sećam se toga.“

„Bacio si svoj nokat pred njegove noge.“

„O. To... U redu, to možda jesam učinio. Slučajno. A usmerivačica... krvavi pepeo, Tuon. Nisam mislio da ona... valjda. Pa, možeš da je uzmeš.“

„Ne“, odgovori mu Tuon. „Dobro je da imaš svoju, Naravno, ti ne možeš da je obučavaš, ali ima mnogo sul'dam koje će oberučke prihvatiti priliku da to čine. Veoma je retko da čovek lično zarobi damane na bojnom polju. Izuzetno retko. Premda ja znam za prednost koju ti uživaš, a drugi ne znaju. To će u velikoj meri uvećati tvoj ugled.“

Met slegnu ramenima. Sta je drugo mogao da uradi? Ako ta damane već pripada njemu, možda će moći da je oslobodi ili već tako nešto.

„Narediću da se onaj zapovednik kojeg si uzdigao premesti u tvoju ličnu pratnju“, nastavi Tuon. „On se kao vojnik pokazao dobro - a možda i predobro. Dodeljena mu je ona dužnost kod gaza zato što je smatran... mogućim pripadnikom klike koja bi bila protiv nas. A sad te hvali na sav glas. Ne znam šta si uradio, pa je on promenio svoj stav. Ti si, izgleda, naročito vešt u tome.“

„Nadajmo se samo da sam jednako vešt u postizanju pobede“, zagunđa Met. „Tuon, ovo je gadno.“

„Niko drugi ne misli tako." Pažljivo je odabrala šta će reći, tako da se zapravo ne raspravlja s njim. Samo iznosi činjenice.

„Svejedno sam u pravu. Voleo bih da nisam, ali jesam. Krvavo jesam.“

„Ako nisi, izgubiću uticaj.“

„Bićeš dobro“, odgovori joj Met terajući konja kasom prema seanšanskom logoru, koji je bio nekoliko milja severno odatle. „Možda povremeno umem da pogrešim, ali budi sigurna da je na kraju isplativo kladiti se na mene.“