Elejna je zatekla Bašera kako hoda istočnom obalom reke. Rečne obale su među retkim mestima koja joj i dalje deluju živo. U poslednje vreme toliko toga je beživotno - drveće koje ne lista, trava koja ne raste, životinje koje se grče u svojim jazbinama i ne izlaze iz njih.
Reke i dalje teku. To daje nekakav osećaj života, mada su biljke turobne.
Alguenja je jedna od onih varljivih moćnih reka koje iz daljine deluju krotko, ali mogu da povuku čoveka u vir i da ga zadrže dok se ne udavi. Sećala se kada je Brin jednom prilikom tome naučio Gavina, u jednom lovu u koji su pošli duž njenih obala. Obraćao se i njoj - možda pre svega njoj, mada je uvek pazio da ne pretera s kćeri naslednicom.
Pazi se struja, govorio je. Rečne struje su jedna od najopasnijih stvari pod Svetlošću, pre svega zbog toga što ih ljudi potcenjuju. Površina deluje spokojno zbog toga što se ništa ne bori protiv nje. Ništa i ne želi. Ribe prate struju. , a ljudi ne zalaze u vodu - svi sem budala koje misle da imaju nešto da dokažu.
Elejna pođe niz stenovitu obalu prema Bašeru. Njeni stražari ostali su iza nje - Birgita trenutno nije s njima, pošto je sa odredima strelaca miljama nizvodno, gde marljivo zasipaju strelama Troloke koji prave splavove da bi prešli reku. Birgitini strelci i Talmanesovi zmajevi sjajno rade svoj posao kada je reč o nanošenju velikih gubitaka Trolocima, ali i dalje je samo pitanje vremena pre nego što njihova ogromna vojska pređe Alguenju.
Elejna je pre nedelju dana povukla sve svoje snage iz Andora, a ona i Bašer bili su veoma zadovoljni brzinom njihovog povlačenja. Sve dok nisu otkrili zamku.
„Neverovatna je, zar ne?" upita ona prilazeći Bašeru, koji je stajao na samoj obali.
Bašer je pogleda krajičkom oka, pa klimnu glavom. „Mi kod kuće nemamo ništa ni nalik tome.“
„A šta je sa Arinelom?“
„Ne širi se ovoliko sve dok ne izađe iz Saldeje“, rasejano joj odgovori on. „Ovo je skoro kao okean koji se ovde skrasio da odvoji obalu od obale. Dođe mi da se nasmejem kada pomislim kako li je izgledala Aijelima kada su prvi put prešli Kičmu.“
Njih dvoje su neko vreme samo ćutali.
„Koliko je loše?" napokon upita Elejna.
„Loše“, odgovori Bašer. „Trebalo je da shvatim šta se dešava, plamen me spalio. Trebalo je da vidim.“
„Bašere, ne možeš da budeš spreman na sve.“
„Izvinjavam se“, odgovori joj on, „ali upravo bi trebalo da budem takav.“
Njihov marš istočno od Bremske šume odvijao se po planu. Spalili su mostove preko Erinin i Alguenje, a onda pobili veliki broj Troloka koji su pokušali da pređu za njima. Elejna je sada na putu koji prati reku do grada Kairhijena. Bašer je nameravao da tamo pripremi poslednji sukob s Trolocima, u brdima kuda prolazi poslednjih dvadeset liga puta južno od Kairhijena.
Senka ih je nadmudrila. Izviđači su primetili drugu troločku vojsku severno od njihovog trenutnog položaja, kako maršira prema istoku pravo prema gradu Kairhijenu. Elejna je povukla skoro sve branitelje iz tog grada kako bi popunila svoju vojsku. Grad je sada napunjen samo izbeglicama - i to je krcat kao što je Kaemlin bio.
„Kako im je to uspelo?“, upita ona. „Ti Troloci nisu mogli da dođu iz pravca Tarvinovog procepa.“
„Nije bilo vremena za to“, saglasi se Bašer.
„Još jedna Putokapija?" upita ona.
„Možda“, odgovori Bašer. „Možda i ne.“
„Onda kako?“ upita ona. „Odakle se ta vojska stvorila?" Ta troločka vojska bila je skoro dovoljno blizu da zakuca na gradske kapije. Svetlosti!
„Pogrešio sam kada sam razmišljao kao ljudsko biće“, odgovori joj Bašer. „Uračunao sam troločku brzinu, ali ne i to koliko Mirdraali mogu da im teraju. Glupa greška. Vojska u šumi mogla je da se podeli na dva dela, pa da polovina pođe severoistočnim putem koji kroz šumu vodi ka Kairhijenu. Jedino toga mogu da se setim.“
„Kretali smo se što smo mogli brže“, reče mu Elejna. „Kako su mogli da nas preteknu?" Njena vojska na raspolaganju ima kapije. Ne može da premesti sve vojnike pomoću njih, niti ima dovoljno usmerivača na raspolaganju da bi kapije bile dugo otvorene. Ali zato može da kroz njih premešta kola s potrepštinama, ranjenike i logorske sledbenike. To joj omogućava da se cela vojska kreće brzinom marša uvežbanih vojnika.
„Kretali smo se onoliko brzo koliko smo mogli, a da to bude bezbedno“, odgovori joj Bašer. „Ljudski zapovednik nikada ne bi poterao svoje snage u tako stravičan marš. Zemljište kroz koje su prolazili mora da je bilo grozno - morali su da pređu reke, da prođu kroz šume i močvare. Svetlosti! Mora da su tokom takvog marša ostali bez hiljada Troloka od čiste iznurenosti. Seni su se odvažile na to i sada su nas uhvatile u klešta. Moguće je da će grad biti uništen.“
Elejna zaćuta. „Neću dozvoliti da se to desi“, naposletku mu odgovori. „Ne opet. Ne ako to možemo da sprečimo.“
„Imamo li izbora?“
„Da“, reče mu Elejna. „Bašere, ti si jedan od najvećih vojskovođa u istoriji. Na raspolaganju imaš ono što niko ranije nije imao. Zmajeve, Srodnice, Ogijere koji su voljni da se bore... Ti možeš da nas izvučeš iz ovoga. Znam da možeš.“
„Iznenađujuće je koliko mi veruješ, a znamo se veoma kratko.“
„Rand ti veruje“, odgovori mu Elejna. „Bašere, čak i u najcrnjim trenucima - kada je sve oko sebe gledao s tamom u očima - tebi je verovao.“
Bašer je delovao uznemireno. „Ima načina.“
„Šta?“
„Krenućemo u marš i udariti na Troloke kod Kairhijena što brže možemo. Oni mora da su iscrpljeni. Ako nam pođe za rukom da ih brzo pobedimo, Pre nego što horda s juga stigne do nas, možda ćemo i imati neke izglede. Biće to teško. Severna vojska verovatno želi da zauzme grad, pa da ga koristi Protiv nas dok Troloci s juga budu pristizali.“
„Možemo li da otvorimo kapije pravo u grad i da ga branimo?“
„Čisto sumnjam“, odgovori Bašer. „Ne sa usmerivačima koji su ovoliko umorni. Sem toga, moramo da uništimo te Troloke na severu, a ne da im samo pružimo otpor. Ako im damo vremena da se odmore, oporaviće se od marša, pridružiće im se Troloci s juga, a onda će pomoću Gospodara straha razvaliti Kairhijen kao prezrelu bundevu. Ne, Elejna. Moramo da napadnemo i smrvimo tu severnu vojsku dok je još slaba; tek tada imamo izglede da se odupremo južnoj. Ako ne uspemo u tome, te dve vojske će nas uhvatiti između čekića i nakovnja i zgaziti.“
„Moramo se odvažiti na to“, reče mu Elejna. „Pripremi planove, Bašere. Nekako ćemo ih sprovesti u delo.“
Egvena zakorači u Tel’aran’riod.
Svet snova oduvek je bio opasan i nepredvidljiv. U poslednje vreme je još gori. Veliki grad Tir čudno se odražavao u snu i zgrade su delovale istrošeno kao da su bile izložene stogodišnjoj oluji. Gradski zidovi sada su bili tek nešto malo viši od deset stopa, vrha zaobljenog i glatkog od naleta vetra. Zgrade među zidinama potpuno su propale, tako da su ostali samo temelji i parčad trošnog kamena.
Ježeći se od tog prizora, Egvena se okrenu prema Kamenu. Bar je on ostao kakav je bio. Visok, snažan i netaknut vetrovima. To joj je pružalo utehu.
Ona posla sebe u srce Kamena. Mudre su je čekale. I to joj je pružalo utehu. Cak i u ovom burnom i promenljivom vremenu one su stamene i postojane kao sam Kamen. Čekale su je Amis, Bair i Melaina. Načula je deo njihovog razgovora pre nego što su je primetile.
„Videla sam isto što i ona“, govorila je Bair. „Mada kroz oči svojih potomaka. Mislim da ćemo to sada sve videti, ako se vratimo treći put. To bi trebalo da bude obavezno.“
„Tri posete?“, upita Melaina. „To je zaista velika promena. I dalje ne znamo hoće li druga poseta pokazati ovo ili prethodnu viziju.“
Svesna da prisluškuje, Egvena pročisti grlo. One se okrenuše da je pogledaju, smesta začutavši.
„Nisam nameravala da smetam“, kaza Egvena prolazeći između stubova da im se pridruži.
„Nije to ništa“, odgovori joj Bair. „Trebalo je da pazimo šta pričamo. Napokon, mi smo tebe pozvale da nam se pridružiš ovde.“
„Drago mi je što te vidim, Egvena al'Ver“, reče joj Melaina i nasmeši joj se s ljubavlju. Ta žena je toliko odmakla u trudnoći da mora da je blizu porođaja. „Sudeći po izveštajima koje smo dobile, tvoja vojska je stekla veliki đi.“
„Dobro nam ide“, odgovori Egvena sedajući na pod s njima. „Melaina, i vama će se pružiti prilika.“
„Kar’a’karn odugovlači“, mršteći se odgovori Amis. „Koplja postaju nestrpljiva. Trebalo bi da napadnemo Slepnika.“
„On voli da se priprema i planira“, kaza Egvena, pa se pokoleba. „Ne mogu dugo ostati s vama. Imam sastanak s njim nešto kasnije danas.”
„U vezi sa čim?" upita Bair, radoznalo se naginjući ka njoj.
„Ne znam“, odgovori Egvena. „Našla sam njegovo pismo na podu u šatoru. Kaže da hoće da se vidimo, ali ne kao Zmaj i Amirlin, već kao stari prijatelji.“
„Reci mu da ne sme da odugovlači“, kaza joj Bair. „Ali sada moramo s tobom razgovarati o nekim stvarima.“
„O čemu?“, radoznalo upita Egvena.
„Jesi li videla nešto poput ovoga?“, upita Melaina usredsređujući se. Na podu između njih kamen se rascepi u sitne pukotine. Nametala je svoju volju Svetu snova, stvarajući tačno određeni prizor za Egvenu.
Egvena je isprva bila zbunjena. Pukotine u steni? Naravno da je viđala pukotine u stenju. A pošto su zemljotresi u poslednje vreme tako česti, te pukotine verovatno postaju još uobičajenija pojava.
Međutim, ipak ima nečeg upadljivog u vezi s tim naprsnućima pred njom. Egvena se nagnu i vide da se ti procepi naizgled pružaju u ništavilo. Duboko crnilo. Neprirodno duboko.
„Šta je to?" upita Egvena.
„Naši ljudi kažu da viđaju ovakve stvari“, tiho odgovori Amis. „Oni koji se bore u Andoru i oni koji su u Spaljenim zemljama s Random al’Torom. Liče na pukotine u samoj Sari. Ostaju tako mračne nekoliko trenutaka a onda mrak čili i za sobom ostavlja obična naprsnuća.“
„To je veoma opasan znak“, dodade Bair. „Poslale smo jednu od naših da se raspita u Krajinama, gde se Lan Mandragoran bori. Izgleda da su pukotine tamo najuobičajenije.“
„Najčešće se javljaju tamo gde Gospodari straha ratuju“, javi se. „Kada koriste tkanje zvano kobna vatra.“
Egvena se zagleda u tu tamu i zadrhta. „Kobna vatra slabi Saru. Za rata Moći, čak su i Izgubljeni počeli da strahuju od njene upotrebe, da ne bi rasenili čitav svet.“
„Moramo da prenesemo svim svojim saveznicima“, kaza Amis, da ne smemo da koristimo ovo tkanje.“
„Ono je već zabranjeno za Aes Sedai“, odgovori Egvena. „Ali razglasiću da niko i ne pomisli da prekrši to pravilo.“
„To bi bilo pametno“, saglasi se Melaina. „Zaključila sam da su Aes Sedai za neke koji imaju tako mnogo pravila ponašanja, veoma umešne u zanemarivanju smernica ako im to okolnosti dozvoljavaju.“
„Verujemo našim ženama“, reče joj Egvena. „Vezane su Zavetima; ali u ostalim slučajevima moraju se voditi svojom pameću. Da Moiraina nije bila voljna da zaobiđe ovo pravilo, Perin bi sada bio mrtav - a bio bi i Met, da Rand nije u potpunosti prenebregao to pravilo. Ali ipak ću porazgovarati sa ženama.“
Kobna vatra je muči. Ne to što ona uopšte postoji ili što radi to što radi. Ništa nije u tolikoj meri opasno kao što je kobna vatra. Ali šta joj je ono beše Perin kazao u snu? To je samo još jedno tkanje...
Deluje joj kao da nije pošteno to što Senka ima slobodan pristup takvom jednom oružju, koje rastače Saru dok se koristi. Kako da se bore protiv njega, kako da odgovore na njega?
„Egvena al'Ver, to nije jedini razlog zašto smo te pozvale“, reče joj Melaina. „Jesi li primetila promene u Svetu snova?“
Egvena klimnu. „Oluja se ovde pogoršala.“
„U budućnosti nećemo baš često dolaziti ovamo“, kaza Amis. „Odlučile smo. Sem toga, iako se mi žalimo na njega, Kar’a’karn ipak priprema vojske za pokret Neće proći još dugo pre nego što mi s njim pođemo na Senkino uporište.“
Egvena lagano klimnu. „Dakle, to je to.“
„Ponosna sam na tebe, devojko“, reče joj Amis. Amis, koja beše tvrda kao kamen, gledala ju je sa suzama u očima. Ustale su, a Egvena ih je zagrlila svaku ponaosob.
„Svetlost vas saklonila, Amis, Melaina i Bair“, reče im Egvena. „Prenesite ostalima da ih volim.“
„Biće učinjeno, Egvena al'Ver“, odgovori joj Bair. „Neka bi našla vode i hlada, sada i uvek.“
Jedna po jedna izbledeše iz Tira. Egvena duboko udahnu, gledajući naviše. Zgrada zaječa kao lađa u buri Kao da se kamen pomerao oko nje.
Ona baš voli to mesto - ne Kamen, već Tel’aran’riod. Tu je tako mnogo naučila. Ali dok se pripremala da ide, dobro je znala da je on kao reka koja je opasno narasla i spremna da poplavi sve pred sobom. Ma koliko joj bio poznat i ma koliko ga volela, ne može da dovodi sebe u opasnost dolazeći tu. Ne dok je potrebna Beloj kuli.
„A zbogom i tebi, stari prijatelju reče ona kao da se obraća vazduhu oko sebe. „Dok ne budem sanjala ponovo.“
Ona dopusti sebi da se probudi.
Gavin je, kao i obično, čekao pokraj njenog kreveta. Bili su u Kuli, u odaji pored njene radne sobe, a Egvena je bila potpuno obučena. Još nije bilo veče, ali ona nije imala namere da zanemari poziv koji su joj uputile Mudre.
„On je ovde“, tiho joj kaza Gavin, gledajući vrata koja su vodila u njenu radnu sobu.
„Onda hajdemo kod njega“, odgovori Egvena. Nameštala je suknju dok je ustajala, pa je klimnula Gavinu i njih dvoje izađoše iz te prostorije i krenuše da se susretnu s Ponovorođenim Zmajem.
Rand se nasmešio kada ju je ugledao. Čekao ju je u pratnji dve Device koje ona nije poznavala.
„O čemu je sada reč?“, umorno ga upita Egvena. „Pokušaćeš da me ubediš da slomim pečate?“
„Postala si zajedljiva“, primeti Rand.
„Kada smo se poslednja dva puta sastajali“, odvrati mu Egvena, „namerno si pokušavao da me razbesniš. Zašto to ne bih opet očekivala?“
„Ne pokušavam da te razbesnim“, odgovori joj Rand. „Vidi." On izvadi nešto iz džepa - bila je to traka za kosu - pa joj pruži. „Oduvek si jedva čekala da možeš da upleteš kosu.“
„Zar sada hoćeš da kažeš da sam dete?“, razdraženo ga upita Egvena. Gavin je dodirnu po ramenu kako bi je utešio.
„Molim? Ne!" Rand uzdahnu. „Svetlosti, Egvena, hoću da se iskupim. Ti si mi kao sestra; nemam drugi rod. To jest, rod koji imam ne zna za mene. Imam samo tebe. Molim te, ne pokušavam da te razljutim.“
Na trenutak je izgledao baš kao nekada davno. Kao nevini i iskreni dečak. Egvenina ljutnja i osećaj osujećenosti samo se rastopiše. „Rande, zauzeta sam. Mi smo zauzeti. Nema vremena za ovakve stvari. Tvoje vojske su nestrpljive.“
„Ubrzo će kucnuti njihov čas“, odgovori Rand hladnijim glasom. „Još će se pitati zašto su bili toliko nestrpljivi i sa čežnjom će se sećati ovih dana koje su provodili odmorni i u iščekivanju." I dalje je držao traku u ruci, samo što je šaku stisnuo u pesnicu. „Samo... nisam hteo da odem u boj a da naš poslednji susret bude svađa, makar to bila važna svađa.“
„O, Rande“, izusti Egvena, pa mu priđe i uze traku, a onda ga zagrli. Svetlosti, u poslednje vreme je bilo baš teško nositi se s njim - ali povremeno joj se dešava da isto to pomisli i o svojim roditeljima. „Podržavam te. To ne znači da ću uraditi s pečatima ono što ti hoćeš, ali zaista te podržavam.“
Egvena pusti Randa. Neće da plače - bez obzira što izgleda da im je to Poslednji rastanak.
„Čekaj malo“, kaza Gavin. „Rod? Ti imaš brata ili sestru?“
„Ja sam Tigrejnin sin“, odgovori mu Rand sležući ramenima, „i rođen _sam nakon što je ona otišla n Pustaru i postala Devica.“
Gavin se zgranu, mada je Egvena to odavno prokljuvila. „Ti si Galadov brat?" upita ga Gavin.
„Polubrat“, odgovori Rand. „Mada to jednom Belom plaštu verovatno ne bi mnogo značilo. Imamo istu majku. Njegov otac je bio Taringejl, baš kao tvoj, ali moj je bio Aijel.“
„Mislim da će te Galad iznenaditi“, tiho mu kaza Gavin. „Ali Elejna...“
„Ne bih da ti prepričavam istoriju tvoje rođene porodice, ali Elejna nije u srodstvu sa mnom." Rand se okrenu Egveni. „Mogu li da ih vidim? Mislim na pečate. Voleo bih da ih vidim još jednom pre nego što pođem u Šajol Gul. Obećavam da im neću ništa.“
Ona ih nevoljno izvadi iz torbice za pojasom, gde ih je često držala. Gavin, i dalje delujući zgranuto, priđe prozoru i otvori ga, puštajući da svetlost preplavi prostoriju. Bela kula delovala je uspavano... tiho. Njene vojske su otišle, njene gospodarice pošle su u rat.
Razmotala je prvi pečat i pružila ga Randu. Nije htela da mu ih da sve odjednom, za svaki slučaj. Veruje mu; ipak je to Rand. Ali... za svaki slučaj.
Rand diže pečat i zagleda se u njega, kao da u toj vijugavoj liniji traži neku mudrost. „Ja sam ih napravio“, prošapta. „Napravio sam ih tako da se nikada ne slome. Ali još dok sam to radio, znao sam da će s vremenom propasti. Sve što on dodirne na kraju propadne...“
Egvena pažljivo podiže još jedan pečat. Ne bi valjalo da ga slučajno polomi. Držala ih je umotane u torbici natrpanoj tkaninom; bojala se da ih ne polomi dok ih nosi, jer je Moiraina nagovestila da će ih upravo ona polomiti.
Mislila je da je to glupost, ali reči koje je pročitala, stvari koje je Moiraina kazala... Pa, ako i dođe trenutak da ih polomi, moraće da joj budu pri ruci. I zato ih nosi sa sobom - nosi moguću smrt čitavog sveta.
Rand odjednom preblede kao krpa. „Egvena“, procedi. „Ovo me neće prevariti.“
„Šta te neće prevariti?“
On je pogleda. „Ovaj je lažan. Molim te, reci mi istinu. Sve je u redu. Napravila si odlivak i dala si mi ga.“
„Nisam uradila ništa ni nalik tome“, odgovori mu ona.
„Oh... O, Svetlosti." Rand opet diže pečat. „Lažan je.“
„Sta!" Egvena ga zgrabi od njega i opipa ga. Nije osećala ništa što ne bi trebalo. „Kako možeš da budeš tako siguran?“
„Ja sam ih napravio“, odgovori Rand. „Znam svoj rad. To nije pečat. To je... Svetlosti, neko ih je uzeo.“
„Nosila sam ih sa sobom svakog trena otkad si mi ih dao!“, pobuni se Egvena.
„Onda se to desilo pre toga“, prošapta Rand. „Nisam ih pažljivo pregledao nakon što sam ih uzeo. Nekako je znao gde sam ih stavio." Uze i drugi od nje, pa odmahnu glavom. „Ni ovaj nije pravi." Onda uze treći. „Nije ni ovaj.“
On je pogleda. „Egvena, kod njega su. Nekako ih je ukrao. Mračni u svojim rukama drži ključeve svog zatvora." Većim delom Metovog života on je želeo da ga ljudi ne drže stalno na oku. Mrštili su se na njega zbog nevolja koje je navodno izazivao - za koje zapravo nije kriv - i prekorno ga gledali dok se potpuno nevino šetao, pokušavajući iz sve snage da bude ljubazan. Svaki dečak ponekad mazne neku pitu. Nema tu ničeg lošeg. To se gotovo očekuje.
Običan život je za Meta bio teži nego za druge dečake. Bez ikakvog valjanog razloga, svi su ga daleko pomnije držali na oku. Perin bi mogao da po ceo dan krade pite, a ljudi bi mu se samo smešili i možda mu razbarušili kosu. Na Meta su išli metlom.
Privlačio je poglede kada je išao da se kocka. Ljudi su ga gledali ili kao varalicu - mada nikada nije varao - ili sa zavišću u očima. Da, oduvek je mislio da bi bilo baš sjajno da ga niko ne gleda. Mislio je da bi to bio povod za slavlje.
Sada je to dobio - i muka mu je od toga.
„Možete da me pogledate“, bunio se Met. „Zaista. Plamen vas spalio, sve je u redu!“
„Pogled bi mi bio spušten“, odgovorila mu je služavka dok mu je slagala tkaninu po stočiću koji je bio postavljen uz zid.
„Pogled ti je već spušten! Gledaš u krvavi pod, zar ne? Hoću da digneš glavu.“
Seanšanka nastavi da radi. Bila je svetle puti i s pegicama ispod očiju i nije bila loša za gledanje, mada on u poslednje vreme više voli tamniju boju. Svejedno mu ne bi smetalo da mu se ta devojka nasmeši. Kako da razgovara sa ženama ako ne može da pokušava da ih nasmeje?
Uđe još slugu, svi do jednog oborenog pogleda, noseći još tkanine. Met je stajao usred onoga što su očigledno bile „njegove" odaje u palati. Ima ih više nego što će mu u životu trebati. Možda bi Talmanes i još neki iz Družine mogli da se usele kod njega, da to mesto ne bi izgledalo tako prazno.
Met priđe prozoru. Ispod njega, na Mol Hari, vojska se prikupljala. To će Potrajati duže nego što bi on voleo. Galgan - Met ga je sreo samo nakratko i nimalo mu ne veruje, ma šta Tuon pričala o njegovim ubicama, koje ne bi trebalo da uspeju u svojoj nameri - povlači seanšanske snage s granica, ali presporo. Brine da će tim povlačenjem ostati bez Almotske ravnice.
Pa, bolje bi mu bilo da se prizove pameti. Met već ima veoma malo razloga da bude blagonaklon prema tom čoveku, ali ako nastavi da odugovlači...
„Poštovani?“ pozva ga služavka.
Met se okrenu i izvi obrvu. Nekoliko da kovejl ušlo je sa ostatkom tkanine, a Met je počeo da crveni. Gotovo da ne nose nikakvu odeću, a i to što nose je providno. Ali može da gleda, zar ne? Ne bi one nosile takvu odeću da nije predviđeno da čovek gleda. Sta li će Tuon pomisliti?
Nisam njeno vlasništvo, odlučno je pomislio Met. Ja neću da budem papučić.
Pegava sluškinja - po tome što joj je pola glave izbrijano vidi se da je so’đin - mahnu osobi koja je ušla iza da’kovej, jednoj sredovečnoj ženi tamne kose pokupljene u punđu; njoj nijedan deo glave nije bio obrijan. Bila je zdepasta, u telu nalik na zvono, a podsećala je na nečiju baku.
Pridošlica ga odmeri od glave do pete. Napokon neko ko će ga pogledati! Samo da na licu nema izraz kao da gleda konja na tržnici.
„Crno zbog njegovog novog položaja“, izjavi ta žena jednom tapšući. „Zeleno zbog njegovog porekla. Kao duboka šuma, ali umereno. Neka mi neko donese raznovrsne poveze koji će ići preko oka, a neka neko drugi spali onaj šešir.“
„Molim?" uzviknu Met. Sluge ga preplaviše, uzimajući mu odeću. „Čekajte malo. Šta je ovo?“
„Tvoja nova odežda, poštovani“, odgovori mu žena. „Ja sam Nejta i biću tvoja lična krojačica.“
„Vala nećeš da mi zapališ šešir“, odvrati joj Met. „Samo probaj, pa ćemo krvavo videti umeš li da letiš sa četvrtog sprata. Jesi li me razumela?“
Žena se pokoleba. „Da, poštovani. Nemojte da mu spalite odeću. Sačuvajte je, u slučaju da zatreba." Delovala je kao da sumnja da će se to ikada dogoditi.
Met zausti da bi se opet pobunio, a onda jedna da’kovejl otvori neki kovčežić. U njemu je blistao nakit. Rubini, smaragdi, granati. Metu zastade dah. U toj škrinji je čitavo bogatstvo!
Toliko je bio zabezeknut da skoro nije primetio kada su sluge počele da ga svlače. Počeli su da mu skidaju košulju, a Met ih je pustio. Iako je zadržao šal, on nije sramežljiv. To što je pocrveneo nema nikakve veze s tim što mu skidaju čaksire. Samo se iznenadio što vidi toliki nakit.
A onda jedan mladi dakovejl pođe rukama prema Metovom rublju.
„Izgledaćeš baš smešno bez prstiju“, procedi Met.
Da kovejl diže glavu - oči mu se razrogačiše, a lice preblede. On smesta opet spusti pogled, pokloni se i udalji. Met nije sramežljiv, ali je granicu povlačio kod donjeg rublja.
Nejta coknu jezikom. Njene sluge počeše da obmotavaju Meta lepom tkaninom, crnom i tamnozelenom - toliko tamnom da je delovalo kao da je i ona crna. „Skrojicemo ti odeždu za vojne prilike, dvorske prijeme, lične potrebe i pojavljivanje na građanskim događajima. To...“
„Ne“, prekide je Met. „Samo vojna.“
„Ali...“
„Ženo, počela je krvava Poslednja bitka“, opet je prekide Met. „Ako preživimo ovo, možeš da mi skrojiš i krvavu slavljeničku kapu. Sve do tada mi smo u ratu i ne treba mi ništa drugo.“
Ona klimnu.
Met nevoljno raširi ruke i pusti ih da ga obmotaju tkaninom kako bi mu uzeli mere. Ako već mora da trpi da ga zovu „poštovani“ i „visosti“, onda bar može da se postara da bude razumno obučen.
Zapravo, jeste mu dosadilo da nosi istu staru odeću. Izgleda da seanšanski krojači ne koriste čipku, što je prava šteta, ali Met nije želeo da tu ženu uči kako da radi svoj posao. Ne može da se žali na svaku sitnicu. Niko ne voli ljude koji kukaju, a najmanje Met.
Dok su ga premeravali, jedan sluga je prišao s kutijicom postavljenom somotom u kojoj je bio čitav niz poveza za oko. On se pokoleba razmišljajući; neki su bili ukrašeni draguljima, a drugi oslikani.
„Onaj“, reče i pokaza najmanje kitnjast povez. Bio je jednostavan, crn i ukrašen samo s dva mala rubina isečena tako da budu tanki i dugački, postavljena s desne i leve strane poveza, jedan naspram drugog. Namestili su mu ga dok su ostale sluge završavale premeravanje.
Kada su završili s tim, krojačica je slugama naredila da mu navuku odeću koju je donela. Izgleda da mu neće biti dopušteno da se vrati u svoju staru odeću dok čeka da nova bude skrojena.
Odevanje je počelo prilično jednostavno. Lagana svilena odora. Met bi više voleo da nosi čakšire, ali i ta je odora bila udobna. Međutim, preko nje su prebacili širu i deblju odoru. Bila je takođe od svile - i to tamnozelene - a svaki njen pedalj bio je izvezen zamršenim šarama. Rukavi su bili dovoljno široki da se kroz njih protera konj, a bili su mu teški i osećao se nezgrapno s njima.
„Mislio sam da ću dobiti ratničku odeću!“, pobuni se on.
„Ovo je obredna ratnička odežda za pripadnika carske porodice, visosti“, odgovori mu Nejta. „Mnogi će na tebe gledati kao na stranca, i mada niko neće dovoditi u pitanje tvoju odanost, bilo bi dobro da te naši vojnici pre doživljavaju kao Princa gavranova nego kao stranca. Zar se ne slažeš?“
„Valjda“, odgovori Met.
Sluge nastaviše da ga odevaju, pa mu prikopčaše kitnjasti opasač i staviše mu grivne sa istim šarama, samo ispod širokih rukava. Met je pretpostavljao da je to u redu, budući da je opasač skupljao odeću u pojasu, pa više nije bila preširoka.
Nažalost, sledeći komad odeće bio je najbesmisleniji od svih. Namestili su mu na ramena nešto od blede i krute tkanine. To čudo mu je padalo niz grudi i leđa kao dolama, a sa strana je bilo otvoreno, ali širilo se za stopu sa svake strane, tako da je izgledao neljudski široko. To je podsećalo na naramenice za teške oklope, samo od tkanine.
„Čekajte malo“, kaza Met. „Ovo nije neka šala samo zbog toga što sam nov, zar ne?“
„Šala, poštovani?" upita Nejta.
„Nije moguće da zaista..." Met zaćuta kada neko prođe ispred njegovih vrata. Još jedan zapovednik. Taj čovek je nosio odeždu sličnu Metovoj, premda ne tako kitnjastu i ne tako širokih ramenica. To nije bio oklop carske porodice, već svečani oklop za pripadnika Krvi. Ipak, bio je skoro jednako kitnjast.
Čovek zastade i pokloni se Metu, a onda nastavi svojim putem.
„Plamen me spalio“, izusti Met.
Nejta zatapša i sluge počeše da kite Meta dragim kamenjem. Uglavnom su birali rubine, zbog čega se Met osećao nelagodno. To mora da je čista slučajnost, zar ne? Ne zna šta da misli o tome što je načičkan svim tim draguljima. Možda bi mogao da ih proda. Zapravo, ako bi ih stavio na kocku, verovatno bi na kraju postao vlasnik celog Ebou Dara...
Tuon je već vlasnica celog Ebou Dara, shvatio je. A ja sam u braku s njom. Tada shvati da je bogat. Zaista bogat.
Stajao je tu, puštajući ih da mu mažu nokte, dok je razmišljao šta to sve znači. O, već neko vreme nije morao da brine o novcu, a uvek je mogao da nakupi još para kockajući se. Ali ovo je nešto drugo. Ako već ima sve, čemu onda kockanje? To mu ne zvuči preterano zabavno. Ljudi ne bi trebalo da ti reda radi daju tako nešto. Trebalo bi da nađeš način da ih se sam dokopaš, pameću, srećom ili umećem.
„Plamen me spalio“, promrmlja Met spuštajući ruke kada su završili s premazivanjem noktiju. „Ja sam krvavi velmoža." Uzdahnu, pa ščepa svoj šešir od jednog iznenađenog sluge koji je taman prolazio noseći njegovu staru odeću, pa ga stavi na glavu.
„Poštovani“, kaza mu Nejta. „Molim te da mi oprostiš na drskosti, ali moja je uloga da te savetujem o oblačenju, ako ti je to po volji. Taj šešir... nikako se ne slaže s tom uniformom.“
„Koga briga?“, odvrati Met izlazeći iz sobe. Skoro da je morao da se postrance provlači kroz vrata! „Ako ću već da izgledam besmisleno, onda ću to da radim sa stilom. Neka mi neko pokaže gde se naše plamene vojskovođe sastaju. Moram da saznam koliko vojski imamo na raspolaganju.“