Sećanje na svetlost

35 Uvežbani kez

Olveru je nedostajao Vetar. Bela - zdepasta čupava kobila koju je sada jahao - zapravo nije tako loša. Samo je spora. Olver je to dobro znao jer je stalno pokušavao da je tera napred, ali se ona samo vukla za ostalim konjima. Ništa što je on radio nju nije moglo da nagna da ide brže. Olver je hteo da jaše kao oluja, a vukao se kao balvan u lenjoj reci.

On obrisa znoj sa čela. Pustoš je baš strašna, a ostali su - većina njih nije imala konje - hodali kao da će svakim korakom nabasati na hiljadu Troloka. Ostali u karavanu razgovarali su samo prigušeno i sumnjičavo zagledali padine oko sebe.

Prolazili su pored luga sasušenog drveća, čiji je sok curio iz otvorenih rana u kori. Sok je delovao previše crveno. Skoro kao krv. Jedan vozar priđe da ga pogleda.

Loze munjevito padoše s granja - loze koje su delovale uvelo, ali kretale su se kao zmije. Pre nego što Olver stiže da vrisne, vozar je mrtav visio sa gornjih grana.

Čitava povorka se užasnuto ukopa u mestu. Drvo je uvlačilo mrtvog čoveka u sebe kroz procep u kori. Proždiralo ga je. Možda onaj sok i jeste krv. Olver je zgroženo posmatrao šta se dešava.

„Polako“, viknu gospa Faila; glas joj je neznatno podrhtavao. „Kazala sam vam da ne prilazite biljkama! Ništa ne dirajte!“

Sumorno nastaviše put. Sendip, koji je jahao blizu nje, mrmljao je sebi u bradu: „To je petnaesti. Petnaest ljudi je izginulo za nekoliko dana. Svetlosti! Nećemo mi preživeti ovo!“

Da je samo reč o Trolocima! Olver ne može da se bori protiv drveća i buba. Ko pa može? Ali protiv Troloka može da se bori. Olver ima nož, a i naučio je neke stvari od Harnana i Silvika. Olver nije preterano visok, ali misli da bi ga Troloci zbog toga samo potcenili. Mogao bi da napadne odozdo i da ih ubode u najhitnije delove tela i pre nego što oni shvate šta se dešava.

Govorio je to sebi da mu se ruke ne bi tresle dok je mamuzao Belu, nadajući se da će sustići gospu Failu. U daljini je čuo nekakav visok zvuk, kao da neko umire na grozan način. Olver zadrhta. Isti taj zvuk čuo je nešto ranije tog dana. Da li sada dopire iz veće blizine?

Setejl ga zabrinuto pogleda kada se približio čelu povorke. Ostali su davali sve od sebe da on i ne prilazi opasnosti. Pribra se, zanemarujući ono grozno kreštanje u daljini. Svi misle da je Olver krhak i nejak, ali on nije takav. Nisu oni videli ono čega se on nagledao odrastajući. Zapravo, on ne voli ni da razmišlja o tim vremenima. Cini mu se kao da je proživeo tri života. Jedan pre smrti svojih roditelja; drugi kada je bio potpuno sam - i treći sada.

Bilo kako bilo, navikao je da se bori protiv ljudi koji su krupniji od njega. Ovo je Poslednja bitka. Stalno govore da svi moraju da daju svoj doprinos. Pa, zašto to ne bi važilo i za njega? Kada Troloci nagrnu, prvo što će uraditi biće da sjaše sa ove spore kobile. On brže šeta nego što ona galopira! Pa, Aijelima konji nisu potrebni. Olver se nije učio od njih, ali hoće. Sve je on smislio. Mrzi sve Aijele, ali najviše mrzi Šaidoe, pa će morati da otkrije sve njihove tajne ako će već da ih ubija.

Otići će kod njih i zahtevati da ga obučavaju. Oni će ga prihvatiti i ponašaće se loše prema njemu, ali na kraju će početi da ga poštuju i pustiće ga da uči zajedno s njihovim ratnicima. Ima priča o tome. Tako to bude.

A nakon što sazna njihove tajne, otići će kod zmija i lisica i dobiti odgovor na pitanje kako da nađe Šaidoe koji su mu ubili oca. A nakon toga, njihovo nalaženje i ubijanje već će biti potraga koja zavređuje da ima sopstvenu priču. Povešču Noela, pomislio je, on je bio svuda. Može da mi bude vodič. On...

Noel je mrtav.

Znoj se slivao Olveru niz lice dok je zurio u stenovitu stazu ispred sebe. Prošli su pored još jednog gaja onog groznog drveća, samo što su ga sada svi izbegavali. Ali pored staze jedan čovek pokaza veliku površinu zauzetu onim ubilačkim blatom. Bilo je smeđe i gusto, a Olver je primetio da iz njega viri nekoliko kostiju.

Ovo mesto je užasno!

Voleo bi da je Noel tu. Noel je bio svuda i video je sve. On bi znao kako da ih izbavi odatle. Ali Noela više nema. Olver je tek skoro čuo za to, između ostalog što je gospa Moiraina ispričala da se odigralo u kuli Gendžei.

Svi umiru, pomislio je Olver i dalje gledajući pravo preda se. Svi...

Met je odjurio da bude sa Seanšanima, a Talmanes da se bori na strani kraljice Elejne. Jednog po jednog, sve u ovoj družini proždire drveće, blato ili ih proždiru čudovišta.

Zašto su svi oni ostavili Olvera? Protrlja narukvicu. Noel mu ju je dao neposredno pre nego što je otišao. Bila je ispletena od grubih vlakana, a takve narukvice nose ratnici u jednoj dalekoj zemlji. Tako mu je Noel ispričao. Bio je to beleg čoveka koji je bio u bitki i preživeo.

Noel... mrtav. Da li će i Met umreti?

Olveru je bilo vruće; bio je umoran i silno uplašen. Poterao je Belu napred, a ona ga je - srećom - poslušala i malo brže zakasala uz padinu, tako da se Olver pomerio u redu. Ostavili su kola, pa pošli ka nekom mestu zvanom Spaljene zemlje. Zbog toga su morali da se popnu na neka brda. Jutros su ušli u klanac između planina. Mada mu je bilo vruće, vazduh je ipak bivao svežiji kako su se uspinjali. Njemu to nimalo nije smetalo. Ali grozno je smrdelo - na raspadnute leševe.

Kada su krenuli, bilo je na okupu pedeset vojnika i skoro upola toliko vozara i težaka. Bila je tu i šačica drugih, kao što su Olver, Setejl i šestoro telohranitelja gospe Faile.

Za sada su od opasnosti koje vrebaju u Pustoši ostali bez petnaestoro ljudi, uključujući i petoro koje su ubili neki grozni trooki stvorovi što su im juče ujutru napali logor. Čuo je gospu Failu kako nekome govori da misli da su imali sreće što su izgubili samo petnaestoro ljudi i da je mislila da će biti gore.

Olveru baš i ne izgleda kao da imaju sreće. To mesto je grozno, a on bi da ode odatle. Pustara nije ovako gadna, zar ne? Muškarci i žene iz Ca Faile ponašaju se kao Aijeli. Malčice kao Aijeli. Možda su oni uradili ono što Olver namerava i obučavali se u Pustari. Moraće da ih pita.

Jahao je još nekih pola sata. Na kraju je poterao Belu na čelo povorke. Blistava crna kobila koju je jahala gospa Faila delovala je brzo. Zašto Olver nije dobio takvog konja?

Faila je iza sedla privezala Metov kovčežić. Olveru je isprva bilo veoma I drago zbog toga, pošto je mislio da je Metu veoma stalo do tog duvana, jer se stalno žalio kako ne može da nađe dobar duvan. A onda je Olver čuo Failu kako nekome objašnjava da je kovčeg samo zgodno mesto da stavi neke svoje stvari. Da li to znači da je bacila duvan? Metu se to ne bi dopalo.

Faila ga pogleda, a Olver se isceri što je samouverenije umeo. Ne bi valjalo da ona vidi koliko je uplašen.

Večina žena voli njegov kez. Uvežbavao ga je, mada mu uzor nije bio Met. Met uvek izgleda kao da je kriv zbog nečega kada se ceri. Čovek nauči kako da se široko osmehuje kada je primoran da se stara sam o sebi, a Olveru je bio potreban kez koji čini da on deluje nevino. On to i jeste. Uglavnom.

Faila mu nije uzvratila osmeh. Olver bi rekao da je ona prilično lepa, iako joj je nos onakav Ali nije nimalo popustljiva. Krvavi pepeo, tako strelja pogledom da bi od toga i gvožđe uhvatilo rđu.

Faila je jahala između Aravine i Vanina. Mada su razgovarali tiho, Olver je čuo šta oni to pričaju. Pazio je da zuri u drugom smeru, kako oni ne bi pomislili da ih prisluškuje. A i ne prisluškuje ih. Samo je hteo da se izmakne iz prašine koju su dizali drugi konji.

„Da“, šaputao je Vanin. „Možda ne izgleda tako, ali blizu smo Spaljenim zemljama. Plamen spalio i moju rođenu majku - zaista ne mogu da verujem da idemo tamo. Ali osećate li miris u vazduhu? Postaje hladnije. Nismo videli ništa zaista gadno još od onih trookih stvorova juče ujutru.“

„Blizu smo“, saglasi se Aravina. „Ubrzo ćemo se naći blizu Mračnoga, u zemlji gde ništa ne raste, pa bilo iskvareno ili ne, gde nema nikakvog života, čak ni užasnih stvorova koji niču po Pustoši.“

„A pretpostavljam da bi to trebalo da bude utešno.“

„Pa i ne“, odgovori Vanin brišući znoj sa čela. „Zato što je Nakot Senke koji postoji ovde daleko opasniji. Ako preživimo, to će biti zbog toga što se vodi krvavi rat. Sav Nakot Senke učestvuje u borbama. Ako imamo sreće, Spaljene zemlje - izuzev neposredno oko Šajol Gula - biće prazne kao nečija kesa odmah nakon trgovine s krvavim Morskim narodom. Izvinjavam se na rečniku, milostiva.“

Olver začkilji ka planinskom vrhu koji im je bio sve bliže.

Tamo krvavi Mračni živu pomislio je Olver. A verovatno je i Met tamo, a ne na Merilom. Met stalno priča o tome da treba bežati od opasnosti, ali on nekako uvek nađe put do nje. Olver misli da to Met samo pokušava da bude skroman, ali da mu loše ide od ruke. Zašto bi inače govorio da nije pametno biti junak, samo da bi onda uvek krvavo jurišao pravo u opasnost?

„A ovaj put?“, upita Faila Vanina. „Pomenuo si da je ovde možda bilo nekog saobraćaja u skorije vreme. Da li to nagoveštava da ovo mesto nije onoliko prazno kao što si ti živopisno opisao?“

Vanin zastenja. „Deluje korišćeno.“

„Dakle, nekoje ovim područjem terao kola“, primeti Aravina. „Ne znam je li to dobar znak ili loš.“

„Mislim da ovde nema nikakvih dobrih znakova“, odgovori Vanin. „Možda bi trebalo da samo odaberemo neko obližnje mesto i da se ukopamo, čekajući da sve prođe." On uzdahnu, pa opet obrisa znoj sa čela, mada Olveru nije bilo jasno zašto. Postaje prilično hladno - njemu je to očigledno - čak i preko dana. A izgleda da ima i manje biljaka. Njemu to savršeno odgovara.

Osvrnu se i pogleda lug gde je onaj jadnik onako nastradao. Izgleda da u blizini više nema takvih, naročito ne uz put koji se pruža ispred njih.

„Vanine, ne možemo dozvoliti da čekamo“, reče mu Faila. „Nameravam da se nekako vratim do Merilora. Ponovorođeni Zmaj se bori kod Takandara. Đa bismo pobegli iz ove bestragije, moramo tamo da idemo.“

Vanin zastenja, ali Olver se nasmeši. On će naći svoj put do Meta i pokazaće koliko je on opasan u boju. A onda...

Pa, a onda ga možda Met neće ostavljati kao što su ga drugi ostavljali. To bi bilo dobro, pošto će Olveru biti potrebna Metova pomoć u nalaženju onih Šaidoa. Nakon svega što je naučio vežbajući s Družinom, ubeđen je da ga više niko nikada neće gurati kako stigne. Niti će iko ikada više od njega otimati ljude koje on voli.

„U arhivama ima izveštaja koji objašnjavaju ono što smo videle." Kecuejn uze svoju šolju čaja da bi ugrejala šake.

Mlada Aijelka, Avijenda, sedela je na šatorskom podu. Sta ne bih dala da je ova u Beloj kuli, pomislila je Kecuejn. Ove Mudre... one su pravi borci, baš kao najbolje žene u Beloj kuli.

Kecuejn je sve uverenija da je Senka godinama sprovodila u delo zamršene pripreme s ciljem da se podrije Bela kula. One su sezale dublje od nesrećnog svrgavanja Sijuan Sanče i Elaidine vladavine. Možda prođu i decenije ili stoleća pre nego što one spoznaju sve razmere Senkinih priprema. Međutim, broj Crnih sestara - stotine, a ne nekoliko desetina kako je Kecuejn pretpostavljala - glasno govori o onome što se dogodilo.

Kecuejn sada mora da radi sa onim što ima na raspolaganju. To uključuje i ove Mudre, koje su slabo naučene tkanjima, ali kojima petlje ne nedostaje. To je korisno. Baš kao u slučaju Sorilee, koja je sedela nešto dalje u šatoru i posmatrala šta se dešava iako je slaba kada je o Jednoj moći reč.

„Dete, malo sam se raspitala“, obrati se Kecuejn Avijendi. „Ono što ta žena radi zaista jeste Putovanje. Međutim, jedini delići spisa koji to pominju Potiču iz vremena Rata Moći.“

Avijenda se namršti. „Kecuejn Sedai, nisam videla nikakva tkanja.“

Kecuejn prikri osmeh koji joj se pojavi na licu zbog poštovanja u Avijendinom glasu. Mali Al'Torov postavio je tu devojku na zapovednički položaj - zapravo, ona je bolji izbor nego neki drugi - međutim, trebalo je da za to odabere Kecuejn i Avijenda je to verovatno dobro znala.

„To je zbog toga što ta žena nije tkala Jednu moć“, odgovori Kecuejn.

„Pa šta bi drugo to moglo biti?“

„Znaš li zašto je Mračni prvobitno oslobođen?“

Avijenda kao da se seti nečega. „Ah... da. Onda one usmeravaju moć Mračnoga?“

„Zove se Prava moć“, odgovori Kecuejn. „Izveštaji kažu da Putovanje pomoću Prave moći radi upravo tako kako smo videle kod kretanja one žene. Malo je ljudi to videlo svojim očima. Mračni je za vreme Rata Moći bio škrt sa svojom suštinom i pristup njoj darovan je samo njegovim najvećim miljenicima. Na osnovu te činjenice, pretpostavljam da je ta žena svakako jedna od Izgubljenih. Na osnovu tvog opisa onoga što je uradila jadnoj Serin, rekla bih da je reč o Grendal.“

„Priče ne pominju da je Grendal tako ružna“, tiho primeti Sorilea.

„Da si ti jedna od Izgubljenih i da te je lako prepoznati na osnovu opisa - zar ne bi želela da upravo promeniš taj izgled da bi bila neprepoznatljiva?“

„Možda“, odgovori Sorilea. „Ali onda ne bih ni koristila tu... Pravu moć, kako je ti zoveš. To bi obesmislilo to što se prerušavam.“

„Na osnovu onoga što nam je Avijenda ispričala“, odgovori Kecuejn, „ta žena nije imala mnogo izbora. Morala je da smesta pobegne.“

Kecuejn i Sorilea se zgledaše, pa obe klimnuše u znak saglasnosti. Njih dve će poći u lov na tu Izgubljenu.

Mladiću, neću dozvoliti da mi sada umreš, pomislila je Kecuejn osvrćući se prema mestu gde su AT.Tor, Ninaeva i Moiraina radili svoj posao. Sve i jedan usmerivač u logoru oseća to pulsiranje. Makar ne dok ne završiš ono što moraš. Kecuejn je i očekivala da će Izgubljeni biti tu. Zato je i došla na ovo bojište.

Sator se zastrese od vetra, a Kecuejn se naježi. To mesto je grozno čak i kada se bitka sporo odvija. Strepnja i užas koji se osećaju podsećaju na sahranu nekog deteta. To guši smeh i ubija osmehe. Mračni gleda. Svetlosti, prijaće joj da ode odatle.

Avijenda iskapi čaj. Žena je i dalje delovala opsednuto, mada je očigledno i ranije gubila saveznike u bitkama.

„Ostavila sam ih da umru“, prošapta.

„Fuj“, prekori je Kecuejn. „Dete, nisi ti kriva za nešto što je uradila jedna Izgubljena.“

„Ne razumeš“, reče joj Avijenda. „Bili smo u krugu, a oni su pokušali da se oslobode - osetila sam ih - ali nisam znala šta se dešava. Zadržala sam njihovu Moč, tako da nisu mogli da se bore protiv nje. Zbog mene su bili bespomoćni.“

„Pa, ubuduće nemoj da ostavljaš one koji su u krugu s tobom“, oštro odvrati Kecuejn. „Nisi mogla da znaš šta će se dogoditi.“

„Avijenda, ako posumnjaš da je ta žena negde u blizini“, kaza joj Sorilea, ,idojavićeš Kecuejn, Amis ili meni. Nije sramota priznati da je neko suviše snažan da bi se sama suočila s njim. Zajedno ćemo poraziti tu ženu i zaštititi Kar’a’karna.“

„U redu“, odvrati Avijenda. „Ali i vi ćete isto to učiniti kada je o meni reč. Sve tri.“

Čekala je. Kecuejn se nevoljno saglasila, kao i Sorilea.

Faila je čučala u mračnom šatoru. Još je više zahladilo kada su se približili Takandaru. Palcem je prešla uz dršku svog noža, dišući lagano i ravnomerno. Netremice je zurila u šatorska krila.

Postavila je kovčežić s Rogom tako da je jedan njegov ugao štrčao van šatora. Osećala se usamljenije tu, na granici Spaljenih zemalja - okružena navodnim saveznicima - nego kada je bila u logoru Šaidoa.

Pre dve noći pozvali su je da izađe iz šatora i pogleda neke neobične tragove zbog kojih su se ljudi zabrinuli. Otkad su se toliko približili Spaljenim zemljama, nikoga nisu izgubili - taj deo njihovog plana potpuno je uspešan - ali i dalje vlada velika napetost. Bila je odsutna veoma kratko, ali kada se vratila, primetila je da je kovčeg s Rogom neznatno pomeren.

Neko je pokušao da ga otvori. Svetlosti. Srećom, nije mu pošlo za rukom da razvali bravu i Rog je i dalje bio tamo kada je pogledala.

Izdajnik bi mogao biti bilo ko. Neko od Crvenruku, neki vozar ili pripadnik Ca Faile. Faila je prethodne dve noći provela dodatno - čak i očigledno - motreći na kovčeg kako bi učinila da se lopov oseća osujećeno. Pa onda se noćas požalila na glavobolju i pustila da joj Setejl pripremi neki čaj koji će je uspavati. Donela je čaj u šator, ali nije ga ni srknula već je čučnula i počela da čeka.

Jedan kraj kovčega očigledno štrči van šatora. Hoće li lopovi opet pokušati? Predostrožnosti radi, izvadila je Rog iz šatora i ponela ga kada je izašla I da odgovori zovu prirode. Sakrila ga je u jednoj rupi u kamenu, pa je po K Povratku odredila da će te noći Ca Faile obilaziti logor i tako biti dalje od njenog šatora. Nije im se dopalo to što je neće čuvati, ali Faila im je jasno stavila do znanja da je zabrinuta zbog toga što su ostali veoma napeti.

To će biti dovoljno. Svetlosti, neka bude dovoljno.

Sati su prolazili dok je Faila čučala u istom položaju, spremna da skoči i digne uzbunu istog trena kada neko pokuša da ude u njen šator. Začelo će to pokušati noćas, kada je njoj navodno loše.

Ništa.

Mišići su joj izgarali, ali ona se nije ni mrdala. Možda je lopov u mraku i čeka. Pita se je li pravi trenutak za napad, za to da zgrabi Rog i pobegne svojim gospodarima. To...

Vrisak se prolomi u mraku.

Faila se pokoleba. Varka?

Taj vrisak, pomislila je ocenjujući smer iz kojeg se čuo. Dopire... zapadno odavde.

Čuo se blizu mesta gde je sakrila Rog. Faila opsova i smesta donese odluku. Kovčežić je prazan. Ako zagrize mamac i ako se ispostavi da je sve to samo varka, neće izgubiti ništa. S druge strane, ako je lopov predvideo njen postupak... Ona izjuri iz šatora dok su se ostali dizali s mesta gde su spavali. Pripadnici Ca Faile trčali su kroz logor. Vika se opet začu.

Bila je propraćena jezivim krikom, nalik na onaj koji ih je sve vreme pratio u daljini.

Pregazi neki tanak korov, pegav od Pustoši. Bilo je glupo to što je protrčala kroz korov u mestu gde jedna grančica može da ubije čoveka, ali nije razmišljala prisebno.

Prva stiže do mesta gde je sakrila Rog. Tu nije bio samo Vanin, već i Harnan. Vanin je debelim šakama grabio Rog Valera dok se Harnan borio protiv neke zveri mrkog krzna, vičući na sav glas i zamahujući mačem.

Vanin ugleda Failu i preblede kao košulja Belog plašta.

„Lopov!“ viknu Faila. „Zaustavite ga! Ukrao je Rog Valera!“

Vanin viknu i ispusti Rog kao da ga je ovaj ugrizao, pa pobeže. Svetlosti, brz je za tako debelog čoveka! On uhvati Harnana za rame, pa ga povuče u stranu dok je zver onako jezivo vrištala. U daljini se začuše drugi urlici.

Faila se prostre po zemlji i zgrabi Rog, pa ga prigrli. Ti ljudi nisu obični lopovi. Ne samo da su prozreli njene namere, već su tačno predvideli gde će ona sakriti Rog. Osećala se kao neka seljanka koju je upravo nasamario varoški prevarant.

Oni koji su dotrčali s njom zgranuto su stajali - bilo zbog Roga, bilo zbog čudovišta. Stvorenje vrisnu - ličilo je na nekakvog medveda s previše nogu, mada je bilo veće od ma kog medveda kojeg je Faila u životu videla.

Ona teturavo ustade. Nije bilo vremena da traži lopove dok je zver napadala Failine stražare. Vrišteći, čudovište otkide glavu jednom pripadniku Ča Faile.

Faila viknu i baci nož na tog stvora dok mu je Arela spuštala mač preko jednog ramena. U tom trenutku, druga zver dotrča preko stenja do Faile.

Ona opsova i odskoči, bacajući nož. Pogodila ga je - ili je makar stvor vrisnuo i ispustio nekakav krik koji je zvučao kao krik besa i bola. Kada Mandevin dojaha s bakljom, svetlost otkri da ti stravični stvorovi imaju bubolika lica sa mnoštvom oštrih zuba. Failin nož štrčao je iz jednog nabubrelog oka.

„Stitite gospu!“ dreknu Mandevin bacajući koplja obližnjim Crvenrukama, a oni ih zariše u prvo čudovište i odgurnuše ga od Arele - koja se krvareći otetura od njega. Ali žena ipak nije ispustila svoj mač.

Faila se povuče sa Ca Faile oko sebe, pa pogleda ono što je držala. Rog, ni manje ni više nego Rog Valera, izvučen iz vreće u kojoj ga je sakrila. Mogla bi da dune u njega...

Ne, pomislila je. Vezan je za Kautona. Njoj bi to bio samo običan rog.

„Polako!“, viknu Mandevin. Terao je svog ata da se povuče kada jedna zver zamahnu na njega. „Verdine, Landone, potrebno nam je još kopalja! Brže! Ovi stvorovi se bore kao divlji veprovi. Poterajte ih napred i proburazite!“

Ta taktika je uspela s jednim čudovištem, ali dok je Mandevin vikao, drugo je jurnulo na njega i zgrabilo njegovog konja za vrat. Zver odgurnu vojnike koji pokušaše da je napadnu, a Mandevin stenjući pade na tle.

I dalje čvrsto držeći Rog, Faila pojuri pored Crvenruku, kojima je uspelo da proburaze drugu zver. Zgrabi tek upaljenu baklju i baci je na to čudovište, tako mu paleći krzno na leđima. Stvor zaurla kada mu se vatra proširi niz kičmu, a krzno mu se razgore kao trud. On ispusti Mandevinovog mrtvog konja, kojem je skoro otrglo glavu dok se bacakalo, urlajući i zavijajući.

„Hvatajte ranjenike!“, naredi Faila. Ona uhvati za ruku jednog pripadnika Družine. „Postarajte se za Mandevina!“

Čovek pogleda Rog koji je ona držala, razrogači oči, pa se strese i pozva još dvojicu da mu pomognu da podigne ranjenog čoveka.

„Milostiva?“, upita Aravina, stojeći blizu žbunja iza Faile. „Sta se to dešava?“

„Dvojica Crvenruku pokušali su da ukradu ono što sam nosila“, odgovori Faila. „Sada ćemo pobeći u mrak.“

„Ali...“

„Slušaj!“, viknu Faila i pokaza u tamu.

U daljini se čulo desetak različitih kreštanja, sve u odgovor na krike umiruće zveri.

„Ovi vrisci privuci će nove užase, kao što će ih privući i miris prosute krvi. Moramo da pođemo. Možda ćemo biti bezbedni ako noćas zađemo dovoljno duboko u Spaljene zemlje. Digni ceo logor na noge i popni ranjenike u sedla. Sve ostale pripremi za brzo pešačenje. Smesta!“

Aravina klimnu i odjuri. Faila baci samo jedan pogled u smeru u kojem su nestali Harnan i Vanin. Zudela je da ih ulovi, ali da bi ih pratili po mraku, morali bi da se kreću veoma sporo, što bi ove noći značilo da će izginuti. Sem toga, ko zna šta je sve na raspolaganju dvojici Prijatelja Mraka?

Njih dvojica će pobeći. I Svetlosti, nadala se da je nisu obmanuli više nego što se čini. Ako je Vanin nekako pripremio lažni Rog i ostavio ga Faili da ga ona „spase“ dok je on bežao...

Ona to ne može da zna. U tom slučaju, stići će do Poslednje bitke noseći lažni Rog i tako ih verovatno sve osuditi na propast. Ta mogućnost mučila ju je dok su ostali iz povorke bežali u mrak, polažući nade u Svetlost i sreću da će ih te noći sačuvati od opasnosti.