Sećanje na svetlost

15 Tvoj vrat u gajtanu

Tarezinska palata u Ebou Daru daleko od toga da je najopasnije mesto u koje je Met provalio, niti najteže za provaljivanje. To je iznova i iznova ponavljao u sebi dok je visio s jednog balkona tri sprata iznad vrtova.

Jednom rukom držao se za mermernu ivicu a drugom je držao šešir na glavi, noseći ašandarei privezan za leđa. Zavežljaj je sakrio u vrtovima. Noćni vazduh bio je svež dok je vetrić pirkao po njegovom znojem oblivenom licu.

Iznad njega dva vojnika iz Mrtve straže klepetali su dok su se šetali balkonom. Krv i krvavi pepeo. Zar ti ljudi nikada ne skidaju oklop? Liče na bube tvrdokrilce. Jedva je mogao da ih razazna. Balkon je bio sakriven paravanom od kovanog gvožđa, kako bi ljudi na njemu bili skriveni od pogleda upućenih odozdo, ali Met je bio dovoljno blizu da vidi kako se stražari kreću balkonom.

Svetlosti, predugo se tu zadržavaju. Meta poče da boli ruka. Nešto su mrmljali jedan drugome. Možda nameravaju da sednu i popiju čaj - ili da izvade knjigu i da počnu da čitaju u mraku. Tuon bi zaista morala da tu dvojicu razreši dužnosti. Zašto tako opušteno razgovaraju na tom balkonu? Možda negde vrebaju ubice?

Hvala Svetlosti, nakon nekog vremena odoše. Met pokuša da izbroji do deset pre nego što se podigao na balkon, ali izdrža samo do sedam. Gurnu jedan paravan i prebaci se preko balkonske ograde.

Met tiho uzdahnu dok su ga ruke bolele. Ta palata - bez obzira na ona dva stražara - nije ni izbliza neprobojna kao što je Kamen bio, a Met se tamo uvukao. Naravno, on u ovom slučaju ima još jednu prednost: u ovoj palati je živeo i dolazio je i odlazio kad je i kako hteo. Uglavnom. Počeša se po vratu i zakači šal koji je tu nosio. Na tren se osetio kao da mu je oko vrata lanac.

Metov otac ima jednu izreku: uvek moraš da znaš kuda ćeš jahati. Nema poštenijeg čoveka od Abela Kautona i svi to znaju, ali nekim ljudima - kao na primer onima u Tarenskoj Skeli - čovek jednostavno ne može da veruje. Abel je uvek pričao da, kada trguješ konjima, stalno moraš biti spreman da se baciš u sedlo i takođe stalno moraš da znaš kuda ćeš jahati.

Za dva meseca koliko je živeo na tom dvoru, Met je otkrio sve i jedan izlaz - svaku pukotinu i prolaz, svaki nepričvršćeni prozor. Koji se balkonski paravani lako otvaraju, a koji su obično zaključani. Ako možeš da se iskradeš, možeš i da se ušunjaš. Na trenutak se zadrža na balkonu da se odmori, ali nije ušao u sobu iza balkona. Bio je na trećem spratu, gde odsedaju gosti. Možda bi mogao da se tuda ušunja, ali utroba zgrade uvek je bolje čuvana nego njena koža. Najbolje je da se popne spolja.

Dok to radi, mora mnogo da se trudi da ne gleda nadole. Srećom, nije teško popeti se uza spoljni zid. Sazdan je od kamena i drveta i ima mnogo izbočina za koje je lako hvatati se. Setio se da je jednom grdio Tajlin zbog toga.

Graške znoja klizile su Metu niz čelo kao mravi niz brdo dok se peo na paravan i dizao prema četvrtom spratu. Kopljište ašandareija lupkalo ga je po nogama. Osećao je miris mora nošen lahorom. Sve uvek bolje miriše kada je čovek negde visoko. Možda zato glava miriše bolje od nogu.

To je baš glupa misao, pomislio je Met. Sve samo da ne razmišlja o tome na kolikoj je visini. Podigao se na jedan deo kamenog reljefa, a onda jednom nogom skliznuo i zaneo se. Zadihano je udahnuo pa izdahnuo, a onda nastavio.

Eno. Vidi Tajlinin balkon iznad sebe. Naravno, njene odaje imaju nekoliko balkona, a on se zaputio prema balkonu njene spavaće sobe, a ne onom od njene primaće sobe. Taj gleda na Trg Mol Hara, pa bi bio upadljiv kao muva u belom pudingu ako bi probao da se tamo popne.

Pogledao je gvozdeni balkon sakriven kitnjastim paravanom. Oduvek se pitao može li da se popne do njega. Svakako se nosio mišlju da se spusti s njega.

Pa, sigurno je da neće biti tolika budala da ovako nešto pokuša ponovo. Metrim Kauton bar jednom u životu - i to nevoljno - zna da pazi na sopstvenu šiju. Bez obzira na svu sreću, nije poživeo toliko dugo upuštajući se u glupe poduhvate. Ako Tuon baš hoće da živi u gradu u kojem predvodnik njene vojske pokušava da naruči njeno ubistvo - to je njena odluka.

Odlučno je klimnuo samom sebi. Popeče se, pa će joj veoma razumnim glasom objasniti kako ona mora da pobegne iz grada pošto taj general Galgan namerava da je izda. A onda će otići svojim putem i negde naći partiju kockanja. Napokon, zato je i došao u grad. Ako je Rand na severu, gde su oni silni Troloci, Met namerava da bude što je dalje moguće od njega. Saoseća s Random, ali svakom razumnom čoveku bilo bi jasno da je Metova odluka jedina moguća i ispravna. Boje počeše da mu se komešaju ispred očiju, ali Met ih potisnu.

Razuman. Biće veoma razuman.

Preznojavajući se i psujući, Met se drhtavim rukama diže na balkon na četvrtom spratu. Tu je jedno krilo paravana bilo razlabavljeno, baš kao kada je on živeo u palati. Da bi ga otvorio, bilo je potrebno samo da na brzinu pročačka malom žičanom kukom. Ušao je na zatvoren balkon, skinuo ašandarei, pa legao na leđa boreći se za dah kao da je trčao od Andora do Tira.

Nakon nekoliko minuta ležanja, digao se na noge, pa bacio pogled kroz otvoreni paravan niz četiri sprata. Met se osećao prilično zadovoljno tim usponom.

Uze ašandarei i pođe ka balkonskim vratima. Tuon se nesumnjivo uselila u Tajlinine odaje. One su najbolje u palati. Met odškrinu vrata. Samo će proviriti i...

Nešto izlete iz senki ispred njega i zari se u vrata tačno iznad njegove glave.

Met se zakotrlja, jednom rukom vadeći nož a drugom držeći ašandarei. Vrata su se otvorila od siline kojom se strela iz samostrela zarila u drvo.

Trenutak kasnije, pojavi se Selukija. Desna strana glave beše joj potpuno izbrijana, a druga pokrivena tkaninom. Koža joj je bila bela kao mleko, ali svako ko pomisli da je ona mekana i nejaka, ubrzo bi se opametio. Selukija bi mogla i brus podučiti tome šta znači biti čvrst.

Ona uperi mali samostrel u njega, a Met nije mogao a da se ne nasmeši. „Znao sam!“, uzviknu on. „Ti si telohranitelj. Oduvek si bila.“

Selukija se namršti. „Šta tražiš ovde, budalo jedna?“

„O, pošao sam u šetnju“, odgovori Met dižući se s poda i vraćajući nož u korice. „Kažu da je noćni vazduh zdrav. Morski povetarac i tako to.“

„Zar si se popeo ovamo?" upita Selukija, bacajući pogled s balkona kao da traži konopac ili lestvice.

„Sta? Vi se inače ne verete? To je veoma dobro za ruke. Poboljšava hvat.“

Ona ga pogleda razdraženo, a Met se široko isceri. Ako Selukija motri na ubice, onda je Tuon verovatno dobro. On klimnu prema samostrelu, koji je i dalje bio uperen u njega. „Hoćeš li da...“

Ona zastade, pa uzdahnu i spusti ga.

„Mnogo hvala“, kaza joj Met. „Time možeš da izbiješ oko čoveku. Obično mi ne bi smetalo, ali u poslednje vreme ponestaje mi očiju,“

„Sta si to radio?“, zajedljivo ga upita Selukija. „Da se nisi kockao s medvedom?“

„Selukija!" uzviknu Met prolazeći pored nje kako bi ušao u odaje. „Pa to je skoro šala. Mislim da bismo - uz samo malo truda - mogli da ti razvijemo duhovitost. To bi bilo toliko neočekivano da bismo mogli da te stavimo u neku menažeriju i da naplaćujemo ljudima da te vide. Dođite da vidite neverovatnog nasmejanog so'đina. Samo noćas, dva bakrenjaka..“

„Opkladio si se s nekim u oko, zar ne?“

Met se zatetura otvarajući vrata, pa se zasmeja. „Svetlosti! To je začuđujuće blizu istini. Ma preslatko.“

Tu sam opkladu dobio, pomislio je, ma kako to izgledalo. Metrim Kauton je jedini čovek koji se kockao a da je ulog bila sudbina sveta. Naravno, sleđeći put će ljudi morati da nađu nekog drugog glupog junaka da zauzme njegovo mesto. Na primer Randa ili Perina. Ta dvojica su toliko puni junaštva da im još malo pa curi niz bradu. On potisnu slike koje pokušaše da se obrazuju. Svetlosti! Mora prestati da razmišlja o njima dvojici.

„Gde je ona?“ upita Met gledajući po spavaćoj sobi. Posteljina je bila izgužvana - iz sve snage se trudio da ne zamišlja ružičaste trake vezane za naslon za glavu - ali od Tuon nije bilo ni traga ni glasa.

„Napolju“, odgovori Selukija.

„Napolju? Sada je pola noći!“

„Da. Vreme kada samo ubice dolaze u posetu. Imaš sreće što sam loše ciljala, Metrime Kautone.“

„Pusti sad to“, odvrati Met. „Ti si joj krvavi telo hranitelji „Ne znam šta to hoćeš da kažeš“, odgovori Selukija i sakri onaj mali samostrel u svojoj odori. „Ja sam so’đin moje carice, neka bi živela večno. Ja sam njen Glas i Istinozborac.“

„Divota“, reče Met bacajući pogled ka krevetu. „Ti izigravaš mamac, zar ne? Ležiš u njenom krevetu i pretvaraš se da si ona? Samostrel ti je spreman u slučaju da ubice pokušaju da se ušunjaju?“

Selukija ništa ne reče.

„Pa, gde je ona?“ zatraži da čuje Met. „Krvavi pepeo, ženo! Ovo je opasno. General Galgan lično je unajmio ljude da je ubiju!

„To?“, upita Selukija. „Brineš se zbog toga?“

„Krvavo dabome da se brinem.“

„Galgan nije razlog za zabrinutost“, objasni mu Selukija. „On je previše dobar vojnik da bi ugrožavao naš trud da se ovde učvrstimo. Trebalo bi da se brineš zbog Krise. Ona je dovela tri ubice iz Seanšana." Selukija baci pogled kroz balkonska vrata. Met tek tada primeti mrlju na podu koja bi mogla biti od krvi. „Za sada sam ulovila dvojicu. Steta. Pretpostavila sam da si ti treći." Pogleda ga, kao da razmišlja da li bi on možda mogao - suprotno zdravoj pameti - da nekako bude taj treći ubica.

„Ti si krvavo poludela“, reče Met nabijajući šešir na glavu i grabeći ašandarei. „Idem kod Tuon.“

„To više nije njeno ime, neka bi živela večno. Sada se zove Fortuona; ali ne bi trebalo ni tim imenom da je oslovljavaš, već s najviša ili najveća.“

„Zvaću je kako ja krvavo hoću“, odbrusi Met. „Gde je?“

Selukija ga je odmeravala.

„Ja nisam ubica“, reče joj on.

„Nisam ni mislila da si ubica. Pokušavam da odlučim da li bi ona želela da ti kažem gde je.“

„Ja sam joj muž, zar ne?“

„Cuti više“, odvrati mu Selukija. „Maločas si pokušavao da me ubediš da nisi ubica, a sada si to pomenuo? Budalo muška. Ona je u dvorskim vrtovima.“

„Usred...“

„...usred noći“, dovrši Selukija umesto njega. „Da, znam. Ona ne sluša baš uvek... zdrav razum." Met u njenom glasu začu tračak razdraženosti. „Sa sobom ima čitav odred Mrtve straže.“

„Baš me briga i da je lično Tvorac s njom“, prasnu Met vraćajući se prema balkonu. „Ima da je posadim da sedne i da joj objasnim neke stvari." Selukija pođe za njim i osloni se o dovratak, pa ga sumnjičavo pogleda. „Pa, možda je neću zaista posaditi da sedne“, kaza Met gledajući kroz otvoreni paravan vrtove ispod balkona. „Ali objasniću joj - razumno - zašto ne može da se šeta usred noći. Makar ću joj to spomenuti. Krv i krvavi pepeo. Zaista smo visoko, zar ne?“

„Pametni ljudi koriste stepenište.“

„Traži me sve i jedan vojnik u ovom gradu “, odgovori joj Met. „Mislim da Galgan pokušava da me ukloni.“

Selukija napući usne.

„Ti ne znaš za to?“, upita je Met.

Ona se pokoleba, pa odmahnu glavom. „Nije nemoguće da Galgan motri na tebe. Da su okolnosti uobičajene, Princ gavranova bio bi mu takmac. On je glavni zapovednik naših vojski, ali to je zadatak koji se često poverava Princu gavranova.“

Princ gavranova. „Nemoj da me krvavo podsećas“, reče joj Met. „Mislio sam da mi je to bila titula kada sam se oženio Kćeri Devet meseca. To se nije promenilo kada se ona uzdigla?“

„Ne“, odgovori mu Selukija. „Ne još.“

Met klimnu, pa uzdahnu gledajući s kolike visine mora da se spusti, pa onda prebaci jednu nogu preko ograde.

„Postoji drugi put“, zaustavi ga Selukija. „Dođi pre nego što polomiš taj svoj glupi vrat. Još ne znam šta ona hoće od tebe, ali čisto sumnjam da hoće da izgubiš glavu padom sa četvrtog sprata.“

Met sa zahvalnošću skoči sa balkonske ograde i pođe za Selukijom u spavaću sobu. Ona otvori jedan ormar, a onda mu otvori leđa i otkri mračan prolaz oivičen drvetom i kamenom od kojih je palata bila podignuta.

„Krv i krvavi pepeo“, izusti Met gledajući kroz tunel. „Ovo je sve vreme bilo tu?“

„Da.“

„Možda je ono čudovište ovako ušlo unutra“, promrmlja Met. „Selukija, moraš da zazidaš ovaj prolaz.“

„Uradila sam nešto bolje od toga. Kada carica spava - neka bi živela večno - spava na tavanu. Nikada u ovoj odaji. Nismo zaboravili s kojom je lakoćom Tajlin ubijena.“

„To je dobro“, odgovori Met naježivši se. „Našao sam stvorenje koje je to učinilo. On više nikome neće čupati grkljan. Tajlin i Nalesin mogu da se nađu i otplešu jednu igru u to ime. Budi mi dobro, Selukija. Hvala ti.“

„Zbog prolaza?“, upita ona. „Ili zato što te nisam ubila onim samostrelom?“

„Zato što me nisi krvavo oslovila s visostu kao Muzenge i ostali“, promrmlja Met ulazeći u tunel Na zidu zateče okačenu svetiljku, pa je zapali svojim kremenom i trudom.

Selukija se zasmeja iza njega. „Ako ti to smeta, Kautone, onda ti predstoji veoma razdražujući život. Samo je jedan način da ljudi praštanu da te zovu Princem gavranova, a to je da ti se gajtan zaveže oko vrata." To rekavši, ona zatvori vrata ormara.

Bas prijatna žena, pomislio je Met. Skoro da je više voleo ono vreme kada nije htela da razgovara s njim. Odmahnuvši glavom, on krenu niz tunel, tek tada shvativši da mu nije kazala kuda tačno taj prolaz vodi.

Rand je hodao kroz Elejnin logor na istočnom rubu Bremske šume u pratnji dve Device, Logor je bio mračan, pošto je veče palo, ali malo je vojnika spavalo. Pripremali su se da sutra ujutru rasture logor i da vojska pođe na istok, prema Kairhijenu.

Noću su Randa čuvale samo dve Device. Osećao se bezmalo izloženo samo s njih dve, mada je nekada smatrao da je bilo koji broj stražara jednostavno preteran. Neizbežna okretanja Točka promenila su njegovo gledište na stvari jednako neumitno kao što se menjaju godišnja doba.

Hodao je stazom obasjanom svetiljkama koju je očigledno nekada napravila divljač. Taj logor nije dovoljno dugo na tom mestu da bi se napravile druge staze. Noćni spokoj remetili su tihi zvuci: tovarenje potrepština na taljige, oštrenje mačeva, deljenje večere gladnim vojnicima.

Ljudi se nisu dozivali. Ne samo da je noć, već je i Nakot Senke blizu u šumi, a Troloci imaju oštar sluh. Najbolje je da vojnici steknu naviku da govore tiho, a ne da se dozivaju s jednog kraja logora na drugi. Svetiljke su imale šešire tako da su odavale samo slabu svetlost, a logorske vatre bile su svedene na najmanju moguću meru.

Rand siđe sa staze, noseći svoj dugi zavežljaj, pa prođe preko jedne čistine obrasle visokom travom koja je šuštala, i dođe do Tamovog šatora. Ovo će biti brza poseta. Klimao je vojnicima koji su ga pozdravljali dok je prolazio. Bili su preneraženi što ga vide, ali ne i iznenađeni time što je u logoru. Elejna je svoju vojsku obavestila o njegovoj prethodnoj poseti.

Ja predvodim ove vojske, kazala mu je kada su se poslednji put rastali, ali ti si njihovo srce. Ti si ih okupio, Rande. Te vojske ratuju u tvoje ime. Molim te, pusti ih da te vide kada budeš dolazio.

I tako je puštao da ga vide. Voleo bi da može da ih bolje štiti, ali jednostavno će morati da nosi to breme. Ispostavilo se da tajna nije bila u tome da očvrsne toliko da postane krt. Tajna nije bila u tome da postane obamro i neosetljiv. Tajna je bila u tome da oseća bol, kao što oseća bol od rana na svom boku, i da prihvati taj bol kao deo sebe.

Tamov šator čuvala su dva čoveka iz Emondovog Polja. Rand im klimnu kada stadoše mirno i pozdraviše ga. Ban al’Sin i Dav al’Ton - nekada ni u snu ne bi pomislio da će u životu videti njih dvojicu kako pozdravljaju po vojnički. Čak se može reći da to dobro rade.

„Ljudi, pred vama je ozbiljan zadatak“, obrati im se Rand. „Važniji od bilo čega na ovom bojištu.“

„Odbrana Andora, moj gospodaru?" zbunjeno ga upita Dav.

„Ne“, odgovori mu Rand. „Cuvanje mog oca. Dobro pazite da to radite kako treba." Uđe u šator, ostavljajući Device napolju.

Tam je stajao za jednim sklopivim stolom i gledao karte. Rand se nasmeši. Na licu mu je bio isti onaj izraz kao kada je gledao je li sve u redu sa ovcom koja je upala u trnjak.

„Ti izgleda misliš da mene neko treba da čuva“, reče mu Tam.

Rand zaključi da bi odgovaranje na tu primedbu bilo ravno prilaženju gnezdu lukonoša i izazivanju da ga prostrele. Umesto toga, samo je spustio zavežljaj na sto. Tam pogleda dugi zavežljaj, pa ga povuče. Platno se razmota i otkri veličanstven mač u crnim kanijama oslikanim isprepletenim zmajevima, crvenim i zlatnim.

Tam ga upitno pogleda.

„Dao si mi svoj mač“, objasni mu Rand. „A ja nisam mogao da ti ga vratim. Ovo je zamena.“

Tam izvuče mač iz korica, pa razrogači oči. „Sine, ovo je previše vredan dar.“

„Ništa nije previše vredno za tebe“, prošapta Rand. „Ništa.“

Tam odmahnu glavom, pa vrati mač u kanije. „Samo će završiti u sanduku, zaboravljen kao onaj prethodni. Nije trebalo da ga donosim kući. Previše si mario za ono sečivo." Krenu da mu vrati mač, ali Rand spusti ruku preko njegove. „Molim te. Majstor sečiva zaslužuje prikladno oružje. Uzmi ga - to će mi olakšati grižu savesti. Samo Svetlost zna da će mi u predstojećim danima svako olakšanje bremena koje nosim biti od pomoći.“

Tam se namršti. „Rande, to je prljava igra.“

„Znam. Odskora provodim vreme sa svakakvim huljama - kraljevima, pisarima, velmožama i gospama.“

Tam nevoljno uze mač.

„Smatraj to zahvalnicom“, nastavi Rand, „koju ti je uputio čitav svet. Da me nisi pre svih onih godina naučio plamenoj praznini... Svetlosti, Tame. Sada ne bih bio ovde. Bio bih mrtav. Siguran sam u to." Rand pogleda mač. „Samo kad pomislim - da nisi hteo da budem dobar strelac, nikada ne bih naučio ono što mi je sačuvalo razum.“

Tam šmrkriu. „Plamen i praznina nemaju veze sa streličarstvom.“

„Da, znam. To je mačevalačka vežba.“

„Nemaju veze ni s mačevanjem“, odvrati Tam kačeći mač za opasač.

„Ali...“

„Plamen i praznina tiču se usredsređivanja“, objasni mu Tam, „i spokoja. Ja bih tome naučio sve i jednu osobu u ovoj zemlji, bila ona vojnik ili ne - samo kad bih mogao." A onda mu lice poprimi nežniji izraz. „Ali, Svetlosti, šta ja to radim? Zar ti držim predavanje? Reci mi, odakle ti ovaj mač?“

„Našao sam ga.“

„Nikada lepše sečivo nisam video." Tam ga opet isuka, gledajući prevoje u nietalu. „Drevno je. I korišćeno. Dobrano korišćeno. O njemu se neko svakako dobro starao, ali ovo oružje nije samo čučalo u vitrini nekog vojskovođe. Ljudi su sekli ovim mačem. Ubijali njime.“

„Pripadao je... srodnoj duši.“

Tam ga pogleda pravo u oči. „Pa, pretpostavljam da bi trebalo da ga isprobam. Hajde.“

„Zar noću?“

„Još je veče“, odvrati Tam. „Ovo je dobro vreme. Vežbalište nije zauzeto.“

Rand izvi obrvu, ali skloni se u stranu dok je Tam obilazio sto i izlazio iz šatora. Rand pođe za njim, a Device otpratiše njega i njegovog oca do obližnjeg vežbališta, gde je nekoliko Zaštitnika mačevalo na svetlosti fenjera okačenih po stubovima.

Blizu stalka s drvenim oružjem za vežbanje Tam isuka svoj novi mač i izvede nekoliko poteza. Mada mu je kosa bila seda a lice izborano oko očiju, Tam al’Tor kretao se kao svilena traka na vetru. Rand nikada nije video svog oca kako se bori, pa čak ni kako vežba. Istini za volju, jednom delu njega bilo je teško i da zamisli blagog Tama al’Tora kako ubija bilo šta sem divljači za ražanj.

Sada je video. Obasjan treperavim svetlom fenjera, Tam al’Tor je klizio u mačevalačke stavove kao u lepo razgažene čizme. Za divno čudo, Rand shvati da je ljubomoran. Ne na svog oca, već na sve koji mogu da osete spokoj koji sa sobom nosi vežbanje mačevanja. Rand diže jednu šaku, a onda patrljak druge. Mnogi stavovi traže dve ruke. Boriti se kao Tam nije isto što i boriti se s kratkim mačem i štitom, kao što mnogi pešadinci rade. Ovde je reč o nečemu sasvim drugačijem. Rand možda i dalje može da se bori, ali nikada više neće moći da radi to. Ništa više nego što čovek kojem nedostaje jedno stopalo može da pleše.

Tam završi „zec nalazi jazbinu" jednim skladnim pokretom vraćajući mač u kanije. Narandžasta svetlost fenjera presijavala se po sečivu dok je klizilo u korice. „Prelepo“, reče Tam. „Svetlosti, težina... majstorstvo s kojim je iskovan... Je li iskovan pomoću Moći?“

„Ne znam“, odgovori Rand.

Nije imao priliku da se bori s njim u rukama.

Tam prihvati vrč vode od jednog mladog poslužitelja. Nekoliko novih vojnika u daljini je uvežbavalo kopljaničku borbu, radeći do kasno u noć. Svaki trenutak proveden u vežbanju zna da bude dragocen, naročito za one koji nisu često u prvim redovima.

Novi vojnici, pomislio je Rand gledajući ih. I oni su moje breme. Svi koji se bore.

Naći će način da porazi Mračnog. Ako to ne učini, ti ljudi se uzalud bore.

„Zabrinut si, sine“, reče mu Tam vraćajući vrč poslužitelju.

Rand je našao spokoj u sebi pre nego što se okrenuo prema Tamu. Setio se iz svog starog života nečega što je pročitao u jednoj knjizi. Ključ vodstva jeste u mreškanju talasa. Površina vode ne može da bude spokojna ako je voda uzburkana ispod površine. Isto tako, neka skupina ljudi ne može da bude mirna i usredsređena ako njen voda ne zna za mir.

Tam ga je pogledao, ali nije dovodio u pitanje iznenadnu masku uzdržanosti koju je poprimilo Randovo lice. Umesto toga, Tam je pružio ruku u stranu pa s postolja uzeo jedan drveni mač za vežbanje. Bacio ga je Randu, koji ga uhvati stojeći s drugom rukom iza leđa.

„Oče“, reče Rand u znak upozorenja dok je njegov otac uzimao drugi mač za vežbanje. „Ovo nije pametno.“

„Čuo sam da si postao odličan mačevalac“, reče mu Tam nekoliko puta mahnuvši drvenim mačem kako bi proverio je li dobro uravnotežen. „Voleo bih da vidim šta možeš. Nazovi to očinskim ponosom.“

Rand uzdahnu, pa diže drugu ruku i pokaza patrljak. Ljudima pogled obično beži s njega, kao da vide Sivog čoveka. Ne dopada im se ni pomisao da njihov vajni Ponovorođeni Zmaj ima neku manu.

Nikada ne pokazuje koliko je umoran. Telo mu je istrošeno kao vodenični kamen koji je mleo pokolenjima. I dalje ima snage da uradi svoj posao - i uradite ga - ali, Svetlosti, ponekad je umoran. Breme nadanja miliona ljudi teže je nego da čitavu planinu nosi na plećima.

Tam uopšte nije obraćao pažnju na patrljak. Izvadio je maramicu pa ju je obmotao oko jedne šake i vezao je pomažući se zubima. „Sada ništa neću moći da uhvatim drugom rukom“, reče i opet zamahnu mačem. „Biće to poštena borba. Hajde, sine.“

Tamov glas bio je zapovednički - kako to samo očev glas može da bude. Bio je to isti onaj glas kojim je jednom poterao Randa da se ispili iz kreveta i počisti kolibu za mužu.

Rand ne može da ne posluša taj glas - ne Tamov. To je usađeno u njega. Uzdahnu i pođe napređ. „Više mi nije potreban mač da bih se borio. Imam Jednu moć.“

„To bi bilo značajno“, odvrati Tam, „da mačevanje sada ima ikakve veze s borbom.“

Rand se namršti. Šta...

Tam ga napade.

Rand zaustavi njegov udarac zamahnuvši s pola snage i bezvoljno. Tam pređe u „perje na vetru“, okrećući mač i zadajući drugi udarac. Rand ustuknu, opet dižući mač da zaustavi Tamovo sečivo. Nešto se probudi u njemu - nekakav polet. Tam opet napade. Rand diže mač i - nagonski - diže i drugu ruku.

Samo što više nema drugu šaku kojom će da uhvati kraj balčaka. Zato je njegov hvat bio slab, pa mu je Tamov udarac skoro izbio mač iz ruke.

Rand stisnu zube i ustuknu. Sta bi Lan rekao da vidi da jedan njegov učenik mačuje tako loše? Šta bi rekao? Rekao bi: „Rande, nemoj da upadaš u mačevalačke dvoboje. Ne možeš da pobediš u njima. Više ne.“

Tamov sledeći napad počeo je udesno, ali to je bila varka, pa se okrenuo i snažno udario Randa po butini.

Rand odskoči, dok mu je noga sevala od bola. Tam ga je zaista udario, i to snažno. Taj čovek se zaista ne suzdržava.

Koliko li je vremena prošlo otkad je Rand poslednji put mačevao s nekim ko je zaista voljan da ga povredi? Previše ljudi se prema njemu ponaša kao da je od stakla. Lan to nikada nije činio.

Rand se baci u dvoboj, pokušavajući da izvede „juriš vepra niz planinu" Tam se nekoliko trenutaka povlačio, ali je onda udarac njegovog mača umalo opet izbio Randu oružje iz ruke. Teško je ispravno držati duge mačeve, iskovane za majstore mačevanja, bez pomoći druge ruke.

Rand zareža, opet pokušavajući da zauzme dvoručni stav i opet ne uspevajući. S vremenom je naučio kako da se nosi s time što je izgubio - makar u svakodnevnom životu. Nije mačevao otkad je ostao bez šake, mada je nameravao.

Osećao se kao stolica kojoj nedostaje jedna noga. Uz napor, može da održava ravnotežu - ali ne preterano dobro. Borio se isprobavajući stav za stavom, ali jedva mu je polazilo za rukom da se odupre Tamovim napadima.

Ne može on to. Ne dobro - pa zašto onda da se trudi? Obogaljen je za mačevanje, tako da nema smisla da to radi. Okrenu se dok mu se znoj slivao niz lice, pa skide kaput i baci ga u stranu. Opet pokuša, pažljivo koračajući po izgaženoj travi, ali Tam je opet bio bolji od njega i skoro da ga je oborio s nogu.

Ovo je besmisleno! Zašto bih se borio jednom rukom? Zašto ne bih iznašao neki drugi način? Zašto...

Tam to sasvim dobro radi.

Rand nastavi da se bori braneći se, ali svu pažnju je posvetio Tamu. Njegov otac mora da je vežbao mačevanje jednom rukom; Rand je to video po njegovim pokretima i po tome što nije nagonski pokušavao da zgrabi balčak povezanom šakom.

Kada malo bolje razmisli, i Rand je verovatno trebalo da vežba mačevanje jednom rukom. Ceste su povrede šake, a neki stavovi usredsređeni su na napade na ruke. Lan mu je kazao da vežba obrnuti hvat. Možda je mačevanje jednom rukom trebalo da usledi nakon toga.

„Pusti, sine“, reče mu Tam.

„Šta da pustim?“

„Sve.“ Tam ga napade, tako da senke zaigraše na svetlosti fenjera, a Rand potraži prazninu. Sva osećanja odoše u plamen, smesta ga ostavljajući praznog i potpunog.

Sledeći napad umalo da mu nije razbio glavu. Rand opsova, pa zauze stav „čaplja u tršćaku“ kako ga je Lan učio, dižući mač da zaustavi sledeći udarac. Ona odsečena šaka pokuša da opet zgrabi balčak. Čovek ne može da godine obuke zaboravi za jedno veče!

Pusti.

Vetar dunu preko polja, noseći sa sobom mirise umiruće zemlje. Mahovina, buđ, trulež.

Mahovina je živa. Buđ je živa. Da bi drvo istrulilo, život mora da se odvija.

Čovek s jednom šakom i dalje je čovek, a ako ta šaka drži mač - i dalje je opasan.

Tam zauze stav „jastreb vidi zeca“ - veoma oštar i napadan - pa jurnu na Randa mašući mačem. Rand narednih nekoliko trenutaka ugleda pre nego što se odigraše. Vide sebe kako diže mač u odgovarajućem stavu da bi zaustavio taj udarac - stavu koji od njega traži da izvede svoj mač iz ravnoteže, pošto više nema drugu šaku. Vide Tama kako udara mač da bi ga naterao da se uvrne u Randovoj ruci. Vide povratni udarac koji ga seče po vratu.

Tam će se ukočiti pre nego što zada udarac. Rand će izgubiti dvoboj.

Pusti.

Rand pomeri hvat na balčaku. Nije razmišljao o tome zašto to radi; učinio je ono što mu je osećaj govorio da je ispravno. Kada se Tam približi, Rand diže levu ruku da bi učvrstio šaku okrećući mač u stranu. Tamov udarac skliznu s Randovog mača, ali nije mu ga izbio iz šake. Tamov povratni udarac usledio je baš kao što je Rand očekivao, ali pogodio ga je u lakat - i to lakat beskorisne ruke. Ipak nije potpuno,beskorisna. Zaustavila je taj udarac mačem, mada mu je od njegove siline bol zahvatio celu ruku.

Tam se ukoči i razrogači oči - najpre od iznenađenja što je njegov napad zaustavljen, a onda zbog brige zato što je snažno udario Randovu ruku. Verovatno mu je kost naprsla.

„Rande“, zausti Tam, „ja...“

Rand ustuknu pa skloni povređenu ruku iza leđa i diže mač. Duboko udahnu mirise sveta, ranjenog ali ipak ne mrtvog.

Napade. „Orao napada u koprivama" Rand nije svesno odabrao taj stav; dogodio se sam od sebe. Možda je to bilo zbog njegovog držanja, mača isturenog a druge ruke povijene iza leđa. To ga je lako odvelo u napadački potez.

Tam oprezno odbi njegov udarac svojim mačem, pa se skloni u stranu gazeći uvelu travu. Rand zadade udarac prema njemu, glatko prelazeći u sledeći stav.

Prestao je da pokušava da isključi svoje nagone i pustio da mu se telo prilagodi izazovu. Bezbedan u praznini, nije morao da se pita kako to da radi.

Sada je dvoboj uistinu otpočeo. Drveni mačevi klepetali su od oštrih udaraca, a Rand je držao ruku iza leđa i osećao koji če sledeći stav zauzeti. Ne bori se onako dobro kao što se nekada borio. I ne može; više nije moguće da zauzme neke stavove, niti može da udari sa istom snagom kao nekada.

Ali je bio ravan Tamu - do izvesne mere. Dok su se njih dvojica borili, svakom mačevaocu bilo bi jasno ko je od njih dvojice bolji. Ili bi mu makar bilo jasno ko je u prednosti. To je Tam. Rand je mlađi i jači, ali Tam je jednostavno čvrst. On jeste vežbao mačevanje jednom rukom. Rand je siguran u to.

Nije mu stalo do toga. Ta usredsređenost... nedostajala mu je ta usredsređenost. Pošto je morao da brine o toliko mnogo različitih stvari, pošto je morao da nosi tako teško breme, nije mogao da se posveti nečemu jednostavnom kao što je dvoboj. Sada je opet pronašao tu usredsređenost i potpuno joj se posvetio.

Neko vreme nije bio Ponovorođeni Zmaj. Cak nije bio ni sin koji provodi vreme sa ocem. Bio je učenik sa učiteljem.

Tada se setio da ma koliko dobar postao u bilo čemu, ma koliko se sada seća raznih stvari, i dalje ima mnogo toga što još može da nauči.

Nastavili su dvoboj. Rand nije vodio računa ko je pobedio u kojoj razmeni udaraca; samo se borio i uživao u spokoju koji je mačevanje budilo u njemu. Na kraju je osetio iscrpljenost, ali dobru iscrpljenost - a ne onu istrošenost koja ga je u poslednje vreme mučila. Bila je to iscrpljenost koja sledi nakon valjano obavljenog posla.

Obliven znojem, Rand diže drveni mač prema Tamu kako bi mu stavio do znanja da je završio. Tam uzmače i takođe diže mač. Stariji čovek se široko cerio.

Sačica Zaštitnika koji su stajali pored svetiljaka zatapša. Nije to bilo veliko gledalište - svega šest ljudi - ali Rand ih nije primetio. Device podigoše koplja u znak pozdrava.

„Baš je bila teška, zar ne?“, upita ga Tam.

„Šta je bilo teško?" upita Rand u odgovor.

„Ta odsečena šaka koju si nosio sa sobom.“

Rand se zagleda u svoj patrljak. „Da. Rekao bih da jeste.“

Tajlinin tajni prolaz vodio je do vrtova i završavao se veoma uzanom rupom nedaleko od mesta gde je Met počeo da se penje. On ispuza napolje i očisti prašinu s ramena i kolena, pa iskrivi vrat i pogleda balkon visoko iznad sebe. Popeo se do vrha zgrade, pa ispuzao kroz njenu utrobu. Možda tu postoji nekakav nauk. Moždaje taj nauk da bi Metrim Kauton trebalo da najpre potraži tajne prolaze, a onda da reši da se vere po krvavim četvorospratnicama.

On tiho izađe u vrt. Biljkama nije baš najbolje. Paperje bi trebalo da ima više resa, a drveče je golo kao Devica u šatoru za preznojavanje. Nimalo iznenađujuće. Čitava zemlja vene brže od mladića koji nema s kime da igra na proslavi Bel Tina. Met je prilično siguran da je Rand kriv za to. Ili Rand ili Mračni. Met sve krvave nevolje u svom životu može da pripiše ili jednom ili drugom. One plamene boje...

Mahovina je i dalje živa. Met nikada nije čuo da se mahovina koristi u vrtovima, ali zakleo bi se da je u tom vrtu razmeštena tako da obrazuje šare dok raste na stenju. Možda su baštovani iskoristili ono što su mogli kada je sve ostalo uvenulo.

Morao je da malo istražuje, da proviruje kroz suvo šiblje i preko leja uvelog cveća da bi našao Tuon. Očekivao je da će je zateći kako sedi spokojno i zamišljeno, ali trebalo je da zna da od nečega takvog nema ništa.

Met je čučao pored jedne paprati, tako da ga desetak pripadnika Mrtve straže koji su stajali u prstenu oko Tuon, dok je ona prolazila kroz niz borilačkih stavova, nisu primećivali. Bila je obasjana dvema svetiljkama koje su odavale neobičan i postojan plavi sjaj. Nešto je gorelo u njima, ali to nije bio običan plamen.

Svetlost se presijavala na njenoj mekoj i glatkoj koži boje plodne zemlje. Bila je u bledoj asolmi, haljini razdeljenoj sa strane tako da su se videle plave čakšire ispod nje. Tuon je vitkog stasa. On je jednom pogrešno pretpostavio da to znači da je nejaka i krhka. Nije tako.

Opet je obrijala glavu, pošto se više ne krije. Ma koliko to delovalo čudno, ćelavost joj lepo stoji. Kretala se obasjana plavim svetlom, kroz niz golorukih borilačkih stavova - i to sklopljenih očiju. Kao da se borila sa sopstvenom senkom. Met više voli dobar nož - ili, još bolje, svoj ašandarei - nego da se bori golim rukama. Sto je veće odstojanje između njega i čoveka koji pokušava da ga ubije, to bolje. Tuon izgleda nije potrebno ni jedno ni drugo. Gledajući je, shvatio je koliko je sreće imao one noći kada ju je oteo. Ona je smrtonosna i bez oružja.

Ona uspori, lagano mašući rukama ispred sebe, a onda brzo zadade udarac u jednu stranu. Udahnu i pomeri ruke na drugu, tako da joj se celo telo izvi.

Da li je voli?

Met se zbog tog pitanja osećao nelagodno. Već mu nedeljama rovari na ivicama misli, kao pacov koji pokušava da se dokopa žita. To nije pitanje kakvo bi Metrim Kauton trebalo da postavlja seb,i. Metrim Kauton brine samo o curi u krilu i sledećem bacanju kockica. Pitanja o ljubavi treba ostaviti Ogijerima, koji imaju vremena da sede i gledaju drveće kako raste.

Venčao se s njom. To je bio nesrećan slučaj, zar ne? Krvave lisice kazale su mu da će tako biti. I ona se venčala s njim. I dalje mu nije jasno zašto. Ima li to nekakve veze sa onim znamenjima koja je pominjala? Njihovo udvaranje bilo je više igra nego romansa. Met voli igre i uvek gleda da pobedi. Tuonina ruka bila je nagrada. Ali šta će s njom sada kada je ima?

Ona nastavi da vežba stavove, povijajući se kao trska pred vetrom. Nagib u jednu stranu, pa pokret rukom u drugu. Aijeli bitku zovu plesom. Sta li bi pomislili da ovo vide? Tuon se kreće skladno kao svaki Aijel. Ako je bitka ples, uglavnom se odvija uz muziku neke raskalašne krčme. Ovaj ples se igra uz laganu melodiju majstorskog pevača.

Nešto se pomeri iza Tuoninog ramena. Met se ukoči, zureći u tamu. Ah, to je samo baštovan. Običan čovek s kapom na glavi i pegavim obrazima. Jedva da zaslužuje da mu se posveti pažnja. Met ga smesta zaboravi i nagnu se napred kako bi bolje video Tuon. Nasmešio se zbog njene lepote.

Šta li baštovan traži napolju u ovo vreme?, pomislio je. Mora da je to neki čudan čovek.

Met ga opet pogleda, ali bilo mu je teško da ga razazna. Baštovan se provuče između dvojice pripadnika Mrtve straže. Oni kao da nisu marili za to. Ni Met ne bi trebalo da mari. Oni mora da veruju tom čoveku...

Met gurnu ruku u rukav i izvadi nož. Diže ga, ne dopuštajući sebi da razmišlja o tome zašto to radi. Dok je dizao nož, šaka mu se gotovo neprimetno očešala o jednu granu.

Tuon smesta otvori oči i pogleda pravo u Meta, iako je svetlo bilo veoma slabo. Ugleda nož u njegovoj ruci, spreman za bacanje.

A onda se osvrnu.

Met baci nož, a plavo svetlo zablešta na njemu dok se okretao u vazduhu. Nož prolete na manje od prst od Tuonine brade i zari se baštovanu u rame dok je on dizao svoj nož. Čovek odsečno uzdahnu i zatetura se. Met bi više voleo da ga je pogodio u grlo, ali nije želeo da se igra s mogućnošću da povredi Tuon.

Umesto da bude pametna i da pobegne, Tuon skoči na tog čoveka a ruke joj sevnuše ka njegovom grlu. Met se nasmeši kad to vide. Nažalost, čovek je imao taman dovoljno vremena - a ona je bila u taman dovoljnom raskoraku - da mu je uspelo da se odgurne i proleti između zbunjenih stražara. Metov drugi bodež zari se u zemlju iza ubičine pete dok je on nestajao u mraku.

Tren kasnije tri čoveka - a svaki je bio težak otprilike kao omanja zgrada - srušiše se na Meta, pribijajući mu lice uz suvu zemlju. Jedan mu stade na zapešće, a drugi mu otrgnu ašandarei.

„Stanite!” prodra se Tuon. „Pustite ga! Trčite za onim drugim, budale jedne!“

„Drugim, veličanstvo?“, upita jedan stražar. „Nije bilo nikoga drugog.“

„Cija je onda ovo krv?" upita Tuon pokazujući tamnu mrlju koju je ubica ostavio za sobom na zemlji. „Princ gavranova video je ono što vi niste. Pretražite okolinu!“

Vojnici iz Mrtve straže lagano se digoše s Meta. On zastenja. Cime hrane te ljude? Ciglama? Ne voli da ga oslovljavaju s „visosti“, ali bilo bi lepo da mu ukažu malo poštovanja. To jest, ako će to sprečiti da sede po njemu.

Diže se na noge, pa pruži ruku jednom posramljenom stražaru. Na licu tog čoveka bilo je više ožiljaka nego kože. On vrati Metu ašandarei, pa ode da pomogne u pretraživanju vrta.

Tuon prekrsti ruke, očigledno nimalo zatečena onim što se desilo. „Metrime, rešio si da odugovlačiš sa svojim povratkom meni.“

„Odugovlačim sa... Došao sam da bih te krvavo upozorio, a ne da bih ti se vratio. Ja sam svoj čovek.“

„Možeš da se pretvaraš šta god hoćeš“, odgovori mu Tuon osvrćući se da pogleda kako Mrtva straža mlatara po žbunju. „Ali ne smeš da budeš odsutan. Ti si važan za carstvo i možeš da mi budeš od koristi.“

„Ma zvuči predivno“, progunđa Met.

„Sta je ono bilo?“, tiho ga upita Tuon. „Nisam primetila onog čoveka sve dok ti nisi privukao pažnju na njega. Oni stražari su najbolji u carstvu. Videla sam Darua kako je golom rukom uhvatio strelu u letu, a Barin je jednom prilikom sprečio čoveka da diše prema meni zato što je posumnjao da je reč o ubici sa ustima punim otrova. Bio je u pravu.“

„To se zove Sivi čovek“, odgovori joj Met naježivši se. „Ima nečeg jezivo običnog u vezi s njima - teško je primetiti ih i usredsrediti se na njih.“

„Sivi čovek“, zamišljeno reče Tuon. „Još mitova koji su oživeli. Baš kao oni tvoji Troloci.“

„Tuon, Troloci su stvarnost. Krvavi...“

„Naravno da su Troloci stvarnost“, prekide ga ona. „Zašto ne bih verovala da jesu?" Prskosno ga pogleda, kao da ga izaziva da joj pomene koliko ih je puta nazvala mitovima. „Izgleda da je i taj Sivi čovek stvaran. Nema nikakvog drugog objašnjenja za to što su ga moji stražari propustili.“

„Verujem ja Mrtvoj straži“, odgovori joj Met trljajući rame gde ga je jedan od njih pritisnuo kolenom. „Ali ne znam baš, Tuon. General Galgan pokušava da te ubije; moguće je da sarađuje s neprijateljem.“

„Ne misli ozbiljno da me ubije“, nehajno odgovori Tuon.

„Jesi li ti krvavo luda?“, upita je Met.

„Jesi li ti krvavo glup?" odbrusi ona. „Unajmio je samo ubice iz ove zemlje - a ne prave krvnike.“

„Onaj Sivi čovek je iz ove zemlje“, primeti Met.

To je ućutka. „S kime si se kockao pa si izgubio to oko?“

Svetlosti! Zar če svi da ga za to pitaju na taj način? „Prolazio sam kroz neke teške stvari“, odgovori on. „Izvukao sam živu glavu i to je jedino bitno.“

„Hmmm. I spasao si je? Onu ženu koju si pošao da izbaviš?“

„Otkud ti znaš za to?“

Ona mu nije odgovorila. „Rešila sam da ne budem ljubomorna. Imaš sreće. Pristaje ti to što si ostao bez jednog oka. Ranije si bio previše lep.“

Previše lep? Svetlosti. Šta to uopšte znači?

„Inače, baš lepo što te vidim“, kaza Met, pa sačeka nekoliko trenutaka. „Kada čovek kaže tako nešto, običaj je da i ti kažeš da ti je drago što vidiš njega.“

„Sada sam carica“, odgovori Tuon. „Ja ne čekam druge, niti mi je drago što se neko vratio. Njihov povratak je očekivan, budući da mi služe.“

„Baš znaš kako da učiniš da se čovek oseća voljeno. Pa, svejedno znam šta osećaš prema meni.“

„A kako to?“

„Osvrnula si se preko ramena.“

Ona odmahnu glavom. „Metrime, zaboravila sam da si izvanredno umešan u tome da govoriš besmislice.“

„Kada si me videla“, objasni joj Met, „s bodežom u ruci - kao da ću ga baciti na tebe - nisi pozvala stražare. Nisi se bojala da sam došao da te ubijem. Osvrnula si se preko ramena da vidiš šta ja to gađam. Mislim da je to najveći dokaz ljubavi koji muškarac može da dobije od žene. Sem ako nećeš da mi malo sedneš u krilo...“

Ona nije odgovarala. Svetlosti, deluje ledeno. Hoće li se sve promeniti sada kada je ona carica? Nije moguće da ju je već izgubio, zar ne?

Furik Kejrid, kapetan Mrtve straže, ubrzo je stigao praćen Muzengeom. Kejrid je izgledao kao da je upravo otkrio da mu je kuća izgorela do temelja. Ostali iz Mrtve straže pozdraviše ga kao da hoće da propadnu u zemlju pred njim.

„Carice, pogled mi je spušten“, reče Kejrid, prostirući se na trbuh pred njom. „Pridružiću se onima koji su te izneverili u prosipanju naše krvi i naših života pred tobom čim stigne novi odred koji će preuzeti tvoju zaštitu.

„Vaši životi su moji“, odgovori mu Tuon, „i nećete ih okončati dok vam ja ne dam dozvolu. Ovaj ubica nije rođen prirodnim putem, večje stvor Senke. Pogledi vam nisu spušteni. Princ gavranova će vas naučiti kako da uočite takve stvorove, da više ne biste bili iznenađeni.“

Met je prilično siguran đa se Sivi ljudi ipak rađaju prirodnim putem, ali to važi i za Troloke i Seni. Međutim, čini mu se da baš nije prikladno da to sada pominje pred Tuon. Sem toga, pažnju mu je privuklo nešto drugo u tim naređenjima koja je izdala.

„Šta ću ja da radim?“, upita je Met.

„Da ih podučavaštiho mu odgovori Tuon. „Ti si Princ gavranova. To će biti deo tvojih dužnosti.“

„Moramo da popričamo o tome“, odvrati joj Met. „Tuon, neće moći da me svi oslovljavaju s visočanstvo. Jednostavno neće moći.“

Ona mu nije odgovorila. Čekala je dok se pretraga nastavljala i nije ni mrdnula da se vrati u palatu.

Kejrid je napokon ponovo prišao. „Najviša, u vrtovima nema ni traga od tog stvora, ali jedan od mojih ljudi je otkrio krv na zidu. Pretpostavljam da je ubica pobegao u grad.“

„Nije verovatno da će noćas opet pokušati da me ubije“, reče mu Tuon, „dok smo u stanju uzbune. Nemojte da prenosite vest o ovome običnim vojnicima ili stražarima. Obavestite moj Glas da je naša varka prestala da deluje i da ćemo morati da razmotrimo novu.“

„Da, carice“, odgovori Kejrid, opet se nisko klanjajući.

„Za sada“, nastavi Tuon, „raščistite i obezbedite okolinu. Provešću vreme sa svojim supružnikom, koji je tražio da učinim da se oseća voljenim „Nisam baš tako...“, zausti Met dok se Mrtva straža povlačila u tamu. Tuon je jedan tren odmeravala Meta, a onda počela da se svlači. „Svetlosti!“, uzviknu Met. „Ti si to ozbiljno mislila?“

„Neću ti sedeti u krilu“, kaza mu Tuon izvlačeći jednu ruku iz odore i otkrivajući dojke, „mada ću ti možda dopustiti da ti sediš u mom. Noćas si mi spasao život. Time si zaslužio posebnu povlasticu. To...“

Ona ućuta kada je Met zgrabi i poljubi. Napela se od iznenađenja. U krvavom vrtu, pomislio je on. A svi vojnici stoje dovoljno blizu da nas čuju. Pa, ako je od Metrima Kautona očekivala da će biti stidljiv, gadno će se iznenaditi.

On prestade da je ljubi, ali ona je i dalje bila pribijena uz njega. Samozadovoljno je primetio da je ostala bez daha.

„Neću da budem tvoja igračka“, strogo joj reče Met. „Tuon, to ne dolazi u obzir. Otići ću ako si nameravala da bude tako. Pazi šta ti kažem. Ponekad umem da izigravam budalu. To sam svakako radio s Tajlin, ali neću s tobom.“ Ona diže ruku i dodirnu ga po licu, ali iznenađujuće nežno. „Da sam mislila da si samo igračka, ne bih izgovorila ono što sam izgovorila. Čovek kojem nedostaje oko svakako nije nikakva igračka. Ti znaš šta je bitka; sada će to biti jasno svima koji te pogledaju. Neće pogrešno pretpostaviti da si budala, a meni igračka ne treba. Umesto toga, potreban mi je princ.“

„A voliš me?“ upita on, nateravši sebe da izgovori te reči.

„Carica ne voli“, odgovori ona. „Zao mi je. S tobom sam zato što znamenja tako nalažu i zato što ću s tobom začeti naslednika Seanšana.“

Met se sneveseli.

„Međutim“, nastavi Tuon, „možda mogu da priznam da mi je... drago što te vidim.“

Pa, pomislio je Met, valjda mogu da se zadovoljim time. Za sada.

Opet je poljubi.