Sećanje na svetlost

41 Osmeh

„Kauton je popravio zmajeve i opet pucaju" reče Džonet pokušavajući da prozre kroz dim. „Slušaj ih samo!“

Grmljavina je odjekivala vrhom visoravni. Pevara se nasmeši. Ona, Androl, Džonet, Emarin i Kanler pridružili su se Loganu i ostalim Aša'manima, zajedno sa Aes Sedai koje su bile vezane za njih. Svi su stajali na ivici strme padine naspram Dašarske kvrge, jedno pola milje od mesta gde je ležao Demandredov obezglavljeni leš.

Još jedan niz zmajske vatre oglasi se po visoravni, mada oni nisu mogli da vide dim u mraku. „Oni zmajevi neće potrajati dugo, a naročito ne ako su Taimovi ljudi izmešani sa Šarancima“, primeti Pevara. „Zmajevci ne mogu da se brane od usmerivača, a zbog one buke previše je lako da se otkrije gde su.“

„Aša’mani!" Logan izroni iz dima i zađe među njih, a Gejbrila je hodala rame uz rame s njim. „Vreme je za pokret.“

„Idemo da branimo one zmajeve?" upita Androl. Na desetine drugih umornih Aša'mana oko njih diže se na noge i okrenu da pogleda Logana.

„Ne“, odvrati Logan. „Idemo na zapad.“

„Na zapad?" Pevara prekrsti ruke. „To je suprotno od bitke!“

„Tamo se tvoja Amirlin borila protiv Taima“, odvrati joj Logan okrećući se od nje. „Tamo je tle, kao i mnogo Šaranaca, prekriveno kristalom. Hoću da svaki Aša'man, borac i Predani kojem nisam izdao neko drugo određeno naređenje počne sa pretragom. Tamo...“

Tle se zloslutno zatrese, a Pevara se zatetura. Androl je uhvati za ruku, mada ona kroz vezu oseti u njemu iznurenost ravnu njenoj. Nije im ostalo mnogo snage.

Kada se potresi smiriše, Logan nastavi. „Negde u toj gomili kristala nalazi se zlatno žezlo. Izveštaji kažu da je bilo u Taimovim rukama kada ga je Egvena al’Ver porazila. Mi ćemo da ga pronađemo. Ako ga neko od vas bude video, nemojte da ga dirate. Pošaljite nekoga po mene.“

Logan izdade isto to naređenje narednom odredu Aša'mana. Androl ga je posmatrao kako odlazi, a Pevara je osećala njegovu razdraženost zbog osećaja osujećenosti.

„Ako je to žezlo angreal ili saangreal“, primeti Emarin, „moglo bi da nam bude od velike koristi.“

„Možda“, odgovori Pevara. „Mada mislim da je potrebnije da branimo one zmajeve nego da tražimo taj štap. Kunem se da ima nečega u zvuku onog roga koji smo čuli. Sada bi trebalo da napadamo, a ne da tražimo plen po bojištu...“

„To će da rade drugi Aša'mani“, reče Androl. „Mi ne moramo.“

„Šta?“, mršteći se upita ga Kanler. „Zar ćeš se oglušiti o naređenje?“

„Ne“, odgovori Androl. „Kazao je da ovo važi za ljude koji nemaju druga određena naređenja. Mi imamo. Na početku bitke kazao nam je da motrimo na Taimove čankolize i da uradimo nešto u vezi s njima.“

„Androle, nisam siguran da se on baš seća tog naređenja“, reče mu Emarin češkajući se po bradi. „A ne znam baš da li bi sada želeo da to naređenje poštujemo, sve i da ga se seća. Cini mi se da je prilično usredsređen na ono žezlo.“

„Svejedno nam je izdao naređenje“, odvrati Androl.

„Androle“, kaza mu Kanler sedajući na zemlju, „toliko sam umoran da nemam snage ni da te opsujem, kad bih želeo da to učinim. Niko od ovih momaka ne izgleda ništa bolje od mene, a ti se naprežeš i kada otvaraš malu kapiju. Kako ćemo da se suprotstavimo Mišrejlu i ostalima?“

Androl se namršti ali ništa ne odgovori. Međutim, Pevari nešto sinu. Možda način da postignu nešto iako su iscrpljeni...

Androl se razvedri a oči mu se razrogačiše, pa se onda isceri. „Pevara, ti si genije.“

„Hvala ti“, šturo mu odgovori ona. „Kanleru, diži se na noge. Spremna sam da se opkladim u šta god hoćete da ćemo zateći Taimove ljude kako pokušavaju da unište one zmajeve. Priredićemo im malo iznenađenje...“

Ovo se pretvorilo u pravi haos.

Mogedijen šutnu Demandredov leš. Ostavljen je da leži na zemlji pošto su Šaranci otišli da se bore protiv Kautonove vojske i osvete svog vođu.

Demandred. Budala je. dopustila sebi da postane rasejan. Ako se previse usredsrediš na lične zavade ili dopustiš sebi da se spretljaš s crvima koji ti služe... pa, Demandred je zaslužio to što je dobio. Smrt i najverovatnije večnu kaznu u rukama Velikog gospodara.

Sada kada je Demandred zaista mrtav, ona posegnu za Jednom moći - i nađe nešto drugo. Blistavu reku desetostruko moćniju, desetostruko slađu. Pošto je tako mnogo Izabranih palo, Veliki gospodar se otvorio prema njoj. Preživljavanje je zaista najbolji način da se neko njemu dokaže.

Ovo je dramatično promenilo njene planove. Najpre je spalila Demandredov leš i pretvorila ga u pepeo, a onda je brzo izatkala Ogledalo izmaglica - o, kako je samo Prava moć slatka - i svoj lik zamenila Demandredovom slikom. Uvek se starala da može da oponaša druge Izabrane. Biće joj teško da oponaša Demandreda, pošto se on u poslednje vreme veoma promenio, ali ga je pomno držala na oku. Moraće da bude oprezna, pošto neće biti zavaran niko ko je bude dodirnuo.

Prerušivši se, Putovala je do pozadinskih redova šarske vojske koja se borila pored Kautonovih odreda. Tu su pozadinske jedinice čekale da pođu napred, kao i taljige s potrepštinama i neki ranjenici.

Šaranci prestaše da razvrstavaju zalihe i pogledaše je. Zgranuto. Pripremali su se da pobegnu sa bojišta. Bili su svesni, baš kao i svi ostali, da se ogromna seanšanska vojska priključila borbi. Ona primeti da je među njima i šačica Ajada - svega troje, koliko je mogla da vidi. Dve žene s tetovažama i prljavi muški usmerivač koji je čučao pored njihovih nogu. Većina ostalih nastradala je u sukobu sa Aes Sedai. Seanšani. Od pomisli na njih i na onu njihovu caricu Mogedijen je došlo da crkne od muke. Kada Veliki gospodar sazna kakvu je glupost napravila...

Ne. On joj je dao Pravu moć. Mogedijen je nadživela ostale i trenutno je samo to bitno. On ne može da vidi sve, pa verovatno još ne zna da je ona razotkrivena. Kako li je onoj devojci pošlo za rukom da prozre njeno prerušavanje? To ne bi trebalo da je uopšte moguće.

Mora da ju je neko izdao. Ipak, ona je za vreme ove bitke blisko sarađivala s Demandredom i mada nikada nije bila jednako dobar taktičar - niko od Izabranih to nije bio, izuzev možda Samaela - dovoljno se razumela u vođenje bitke da preuzme zapovedništvo. Mrsko joj je da to radi, pošto će tako biti Složena, što ona nikako ne voli. Ali očajnička vremena traže očajnička dela.

A zapravo, dok je razmišljala o tome, shvatila je da se događaji odvijaju prilično dobro po nju. Demandred je pao, nastradavši od sopstvene gordosti. M’hejl, onaj skorojević, takođe je mrtav - i zgodno je sa bojišta uklonio predvodnicu Aes Sedai. Ona na raspolaganju i dalje ima glavninu Demandredovog Nakota Senke, kao i nešto Gospodara straha, nekoliko pripadnica Crnog ađaha i desetak Preobraćenih muškaraca koje je M’hejl doveo.

„Ovo nije on!“, kaza jedan stariji čovek u odori šarskog isposnika. Upre prstom u Mogedijen. „Ovo nije naš Vild! To je...“

Mogedijen sprži tog čoveka.

Kada mu kosti popadaše u hrpu, ona se usputno seti izveštaja svojih očiju i ušiju da je Demandred ukazivao naklonost tom starcu. „Bolje da umreš, stari“, obrati se ona lešu govoreći kao Demandred, „nego da ostaneš u životu i osporavaš onoga kojeg bi trebalo da voliš. Da li još neko želi da me osporava?“

Šaranci su samo ćutali.

„Ajadi“, obrati se Mogedijen onima troma, „jeste li me videli da izrađujem tkanje?“

Obe žene i prljavi muškarac odmahnuše glavama.

„Ubijam bez tkanja“, reče Mogedijen, „to mogu samo ja, vaš Vild.“

Morala je da podseti sebe da se ne smeši, čak ni nakon što je izvojevala pobedu, dok su joj se ti ljudi klanjali. Demandred je uvek smrtno ozbiljan. Dok su ljudi padali na kolena oko nje, Mogedijen je morala silom da zauzdava ushićenje. Da, Demandred je tu završio veliki posao i predao joj u ruke vojsku čitavog jednog naroda da se igra s njom. Ovo će zaista biti dobro!

„Zmajoubico“, obrati joj se jedna od Ajada koji su klečali. Ona je čak jecala! Kako su ti Šaranci samo slabi. „Videli smo kada si pao.“

„Kako sam ja mogao da padnem? Imate proročanstva, zar ne?“

Žene se zgledaše. „Zmajoubico, proračanstva kažu da ćeš se boriti“, odgovori joj ta žena. „Ali...“

„Okupi pet pesnica Troloka iz pozadinskih jedinica“, naredi Mogedijen okrećući se zapovedniku rezervnih odreda, „i pošalji ih uzvodno do ruševina.“

„Ruševina?" upita je taj čovek. „Tamo su samo kaemlinske izbeglice.“

„Upravo tako, budalo jedna. Izbeglice - deca, starci i žene koji traže mrtve. Oni ne mogu da pružaju otpor. Reci Trolocima da počnu da ih kolju. Naši neprijatelji su slabi; takav napad će ih primorati da se povuku i štite one koje bi pravi ratnici samo ostavili da izginu.“

Vojskovođa klimnu i ona vide izraz odobravanja na njegovom licu. Prihvatio ju je kao Demandreda. Dobro. On otrča da prenese njena naređenja.

„A sada“, reče Mogedijen kada se u daljini začu rika zmajeva, „zašto niko od naših Ajada nije otišao da ukloni ono oružje?“

Ajada koja je klečala pred Mogedijen pognu glavu. „Vilde, ostalo nam je manje od deset Ajada.“

„Tvoji izgovori su slabi“, odbrusi Mogedijen, slušajući kako rika staje. Možda je neko od M’hejlovih preostalih Gospodara straha izašao na kraj sa zmajevima.

Naježila se dok je šarski zapovednik išao prema jednom Mirdraalu preko polja. Ona mrzi da bude tako na otvorenom. Ona bi trebalo da bude u senkama i da prepušta drugima da vode bitke. Međutim, neće dozvoliti da se priča kako je ona, kada su to okolnosti zahtevale, bila suviše uplašena da...

Kapija se otvori iza nje, a nekoliko Šaranaca viknu da je upozore. Mogedijen se okrenu a oči joj se razrogačiše kada ugleda nešto nalik na mračnu pećinu. Zmajevi su zjapili iz nje.

„Vatra!“, dreknu nečiji glas.

„Zatvori kapiju!" viknu Talmanes a prolaz se ugasi.

„Ovo je bila zamisao lorda Meta, zar ne?" dreknu Daerid, koji je stajao pored Talmanesa dok su se zmajevi punili. Obojica su imala vosak u ušima.

„A šta misliš?“, dreknu mu Talmanes u odgovor.

Ako su zmajevi ranjivi kada otvaraju vatru, šta čovek da radi s njima? Da ih ispaljuje sa skrivenog položaja.

Talmanes se nasmeši kada Niejld otvori sledeću kapiju ispred deset zmajeva. Cinjenica da su mnoga kolica za zmajeve toliko polomljena da ne mogu da se pokreću ne znači ama baš ništa kada možeš da otvoriš kapiju ispred njih i da ih usmeriš kud god hoćeš.

Ova kapija otvorila se na nekoliko pesnica Troloka koje su se upustile u žestoku borbu protiv Belih plaštova. Neki Nakot Senke užasnuto ugleda zmajeve.

„Vatra!" viknu Talmanes i mahnu rukom za slučaj da neko ne može da ga čuje.

Pećina se ispuni dimom a grmljavina odjeknu i kroz Talmanesove čepove za uši dok su zmajevi bljuvali oluju smrti na Troloke. Pogodili su troločke pesnice postrance, brišući ih s puta i ostavljajući ih izlomljene da umiru. Beli plaštovi zaklicaše i digoše mačeve.

Niejld zatvori kapiju, a zmajevci napuniše oružje. Niejld onda otvori kapiju iznad njih, okrenutu naniže, kako bi dim od zmajske vatre izleteo iz pećine na otvoreni vazduh negde daleko.

„Da li se ti to smešiš?" upita Daerid.

„Da“, zadovoljno odgovori Talmanes.

„Krv i krvavi pepeo, lorde Talmanese... taj izraz lica izgleda užasno na tebi." Daerid se pokoleba. „Verovatno bi trebalo da se češće smešiš.“

Talmanes se isceri kada Niejld otvori narednu kapiju koja je vodila do jedne tačke na Dašarskoj kvrgi, gde je Aludra stajala s durbinom i izviđačima, određujući sledeću metu. Ona viknu kroz kapiju koji položaj da napadnu, a Niejld klimnu glavom i pripremi se za sledeći niz hitaca.