Sećanje na svetlost

11 Samo još jedan najamnik

„Shvatam" da je u prošlosti bilo... neslaganja između nas“, govorila je Adelorna Bastin jašući pored Egvene dok su prolazile kroz logor. Adelorna je bila vitka žena kraljevskog držanja; po njenim kosim očima i tamnoj kosi videlo se da je saldejskog porekla. „Ne bih da misliš da smo mi neprijatelji.“

„Nisam to mislila“, oprezno odgovori Egvena, „niti to sada mislim.” Nije pitala šta je to Adelorna htela da kaže kada je upotrebila reč „mi". Ona je Zelena i Egvena već neko vreme sumnja da je ona kapetan-general, kako Zelene zovu glavu svog ađaha.

„To je dobro“, odgovori joj Adelorna. „Neke u Ađahu ponašale su se budalasto. One su... obaveštene o svojim greškama. Majko, više ti se neće protiviti one koje bi trebalo da te najviše vole. Neka bude zauvek zakopano šta god da je bilo u prošlosti.“

„Neka bude zakopano“, saglasi se Egvena, premda joj je to bilo pomalo smešno. Zar baš sada, pomislila je, nakon sveg ovog vremena - Zelene pokušavaju da me prisvoje?

Pa, iskoristiće ih. Brinula se da je njen odnos s njima zauvek pokvaren. Mnoge su rešile da se prema njoj ponašaju neprijateljski zbog toga što je odabrala Silvijanu za svoju Cuvarku. Egvena je čula ogovaranja i da mnoge misle kako bi ona za svoj ađah odabrala Crveni, iako ne samo da ima Zaštitnika, već se i venčala s njim.

„Ako mogu da pitam“, zausti Egvena, „je li se desilo nešto određeno, pa je došlo do ovog... premošćavanja naših poteškoća?“

„Majko, neke se trude da zanemare ono što si činila za vreme seanšanskog napada“, odgovori Adelorna. „Pokazala si da imaš duh ratnika. Vojskovođe. To je nešto što Zeleni ađah ne bi smeo da zanemaruje. Staviše, mi to moramo prihvatiti kao primer. Tako je odlučeno i tako su one koje predvode Ađah govorile." Adelorna pogleda Egvenu pravo u oči, pa joj se nakloni.

Bilo je jasno šta hoće da kaže. Adelorna jeste glava Zelenog ađaha. Ne bi bilo dolično da to otvoreno kaže, ali to što je tu činjenicu stavila Egveni do znanja pokazatelj je izvesne mere poverenja i poštovanja.

Da si zaista uzdignuta iz naših redova, govorio je taj postupak, znala bi ko nas predvodi. Znala bi naše tajne. Dajem ti ih. Taj čin takođe je bio poruka zahvalnosti. Prilikom seanšanskog napada na Belu kulu, Egvena je Adelorni spasla život.

Amirlin ne pripada nijednom ađahu - a Egvena to načelo otelotvoruje više nego bilo koja Amirlin pre nje, jer ona zaista nikada nije pripadala nijednom ađahu. Ipak, taj postupak ju je ganuo. Dodirnula je Adelorni ruku u znak zahvalnosti, pa joj dozvolila da ode.

Gavin, Silvijana i Lejlvin jahali su sa strane, pošto ih je Egvena poslala tamo kad ju je Adelorna zamolila da razgovaraju nasamo. Ta Seanšanka... Egvena se stalno koleba da li da je drži što bliže sebi, ili da je pošalje negde veoma daleko.

Ono što joj je Lejlvin ispričala o Seanšanima jeste bilo korisno. Koliko je mogla da oceni, Lejlvin joj je govorila suštu istinu. Egvena ju je za sada držala u svojoj blizini - makar samo zbog toga što su joj često padala na pamet nova pitanja o Seanšanima. Lejlvin se ponaša više kao telohranitelj nego kao sužanj - kao da bi Egvena poverila svoju bezbednost nekom Seanšaninu. Odmahnula je glavom, jašući među šatorima i logorskim vatrama svoje vojske. Većina šatora bila je prazna, pošto je Brin naredio da se obrazuju bojni redovi. Očekivao je da će Troloci napasti za manje od sat vremena.

Egvena zateče Brina kako spokojno dovodi u red svoje karte i hartije u jednom šatoru blizu središta tabora. Bila je tu Jukiri i stajala je prekrštenih ruku. Egvena sjaha i uđe.

Briri odsečno diže pogled. „Majko!“ uzviknu, na šta se ona ukopa u mestu.

Egvena spusti pogled. U šatorskom podu bila je rupa, u koju ona umalo nije upala.

Bila je to kapija. Druga strana otvarala se u vazduh i gledala je na troločku vojsku, koja je prelazila preko brda. Poslednje nedelje odigralo se mnogo čarki, u kojima su Egvenini strelci i konjanici ubijali Troloke što su u odredima napredovali prema brdima i granici sa Arafelom.

Egvena proviri kroz tu kapiju u podu. Bila je visoko, dobrano van dometa luka, ali uhvatila ju je vrtoglavica zbog toga sto je gledala Troloke kroz nju.

„Nisam sigurna je li ovo briljantno“, obrati se ona Brinu, „ili je neverovatna ludost.“

Brin se nasmeši i opet posveti svojim kartama. „Majko, pobeda u ratu zavisi od znanja. Ako vidim šta oni tačno rade - gde pokušavaju da nas obuhvate i kako dovode pomoćne jedinice - mogu da se pripremim. Ovo je bolje od bojne kule. Trebalo je da se davno setim toga.“

„Generale, Senka ima Gospodare straha koji mogu da usmeravaju“, kaza mu Egvena. „Gledanje kroz ovu kapiju moglo bi uzrokovati da sagoriš u prah i pepeo. A da ne pominjem Dragkare. Ako jato njih pokuša da proleti kroz ovu...“

„Dragkari su Nakot Senke“, prekide je Brin. „Rečeno mi je da oni umiru kada pokušaju da prođu kroz kapiju.“

„To jeste tačno“, potvrdi mu Egvena, „ali onda bi ovde imao jato mrtvih Dragkara. No bez obzira na to, usmerivači i dalje mogu da te napadnu kroz kapiju.“

„Prihvatiću tu opasnost. Prednosti koje ovo pruža jednostavno su neverovatne.“

„Radije bih da koristiš izviđače za gledanje kroz ove kapije“, odgovori mu Egvena, „a ne sopstvene oči. Ti si vojno sredstvo - i to jedno od najdragocenijih koje imamo. Opasnosti su neizbežne, ali molim te - vodi računa da ih svedeš na najmanju moguću meru.“

„Da, majko“, reče on.

Ona pregleda tkanja, pa odmeri Jukiri.

„Dobrovoljno sam se javila, majko“, kaza joj Jukiri pre nego što Egvena stiže da pita kako je jedna Predstavnica završila na dužnosti otvaranja i zatvaranja kapija. „Poslao nam je glasnika da pita je li moguće da se otvore ovakve kapije - vodoravne umesto uspravnih. Mislila sam da bi to bila zanimljiva zagonetka.“

Egvena se nije iznenadila zbog toga što je on pozvao Sive. Među njima sve više jača stav da bi Sive trebalo da se naročito posvete tkanjima za Putovanje, baš kao što su se Žute posvetile Lečenju, a Zelene borbenim tkanjima. Izgleda da one misle kako je putovanje deo njihovog zadatka da budu posrednice i izaslanice.

„Možeš li da mi pokažeš naše bojne redove?“, upita Egvena.

„Svakako, majko“, odgovori joj Jukiri, pa zatvori kapiju i otvori drugu, tako da se Egveni pogled pružio na odrede njene vojske dok su zauzimali odbrambene položaje na brdima.

To jeste delotvornije od mapa. Nema te karte koja u potpunosti može da prenese kako zemljište izgleda i kako se odredi zaista kreću. Egvena se osećala kao da posmatra veran odlivak krajolika, samo umanjen.

Odjednom je obuze vrtoglavica. Stajala je na rubu provalije visoke stotinama stopa. Um joj se pobuni, a ona ustuknu i duboko udahnu.

„Ogradite ovo čudo nekakvim konopcem“, reče im Egvena. „Neko bi mogao da stane u kapiju." Ili da se strmoglavi dok gleda u nju...

Brin zagunđa. „Poslao sam Sijuan da donese nešto tome slično." Pokoleba se. „Mada, nije joj se baš dopalo to što sam je poslao, tako da je moguće da će se vratiti s nečim potpuno beskorisnim.“

„Stalno se pitam“, javi se Jukiri, „zar ne bi trebalo da postoji nekakav način da stvorimo ovakvu kapiju, ali tako da propušta samo svetlost? Kao da je prozor. Onda bi čovek mogao da stoji na njoj i gleda nadole, ne strahujući da će propasti. Pomoću pravih tkanja, možda bismo mogle da je učinimo nevidljivim s druge strane...“

Stajati na tome? Svetlosti. Čovek bi morao da bude lud.

„Lorde Brine“, kaza mu Egvena, „raspored tvojih jedinica izgleda veoma dobro.“

„Zahvaljujem, majko.“

„Takođe ima ozbiljan propust.“

Brin diže glavu. Neko drugi bi se možda naljutio zbog takve primedbe, ali on nije. Možda zbog svih onih godina kad je morao da se nosi s Morgazom. „Kako to?“

„Postavio si jedinice po starom običaju“, odgovori Egvena. „Strelci su istureni i na brdima, kako bi usporili neprijateljsko napredovanje, dok je teška konjica spremna za juriš, napad i naglo povlačenje. Kopljanici su tu da drže red, a laka konjica da nam štiti krila, kako ne bismo bili opkoljeni.“

„Najbolja strategija često je ona koja je stara i isprobana“, odvrati Brin. „Možda imamo veliku vojsku, zahvaljujući svim ovim Zmajuzakletima - ali svejedno smo brojčano nadjačani. Ne možemo da budemo napadniji nego sto smo već bili.“

„Da, možemo“, mirno mu odbrusi Egvena, pa ga pogleda u oči. „Ovo nije ni nalik nijednoj bitki koju si u životu vodio, a tvoja vojska nije ni nalik bijednoj koju si ikada predvodio. Generale, imaš veliku prednost koju nisi uzeo u obzir.“

„Misliš na Aes Sedai?“

Naravno da krvavo mislim na Aes Sedai! pomislila je ona. Svetlosti, previše se druži sa Elejnom.

„Majko, uzeo sam vas u obzir”, odgovori joj Brin. „Nameravao sam da Aes Sedai služe kao pomoćne jedinice koje će pomagati odredima u odstupanju od neprijatelja, tako da možemo da premeštamo sveže i odmorne jedinice u prve borbene redove.”

„Izvinjavam se, lorde Brine” reče mu Egvena. „Tvoj plan je pametan, a neke Aes Sedai svakako mogu da se koriste na taj način. Međutim, Bela kula nije se pripremala i obučavala hiljadama godina da bismo u Poslednjoj bitki bile pomoćne jedinice.”

Brin klimnu, pa izvadi novi svežanj hartije ispod svoje hrpe. „Razmišljao sam o nekim drugim... žustrijim mogućnostima, ali nisam želeo da prekoračim svoja ovlašćenja.” Pruži joj spise.

Egvena prelete pogledom preko njih, pa izvi obrvu. Onda se nasmeši.

Met ne pamti da je oko Ebou Dara bilo toliko Krpara. Jarko obojena kola pojavila su se kao pečurke posle kiše na inače smeđem polju. Tu ih je bilo dovoljno za čitav jedan krvavi grad. Grad Krpara? To bi bilo nešto kao... kao grad Aijela. To jednostavno nije u redu.

Met potera Kockicu niz drum. Naravno, aijelski grad ipak postoji. Možda će jednoga dana postojati i grad Krpara. Onda će oni da kupe sve boje na svetu, pa će svi ostali morati da nose smeđu odeću. U tom gradu neće biti nikakvih tuča, pa će biti potpuno dosadan, ali takođe nigde u poluprečniku od trideset liga od njega neće biti krvavog šupljeg lonca!

Met se nasmeši, pa potapša Kockicu. Umotao je svoj ašandarei što je bolje mogao, kako bi izgledao kao običan štap za šetnju privezan za konja. Sešir mu je bio u vreći zakačenoj za bisage, skupa sa svim njegovim lepim kaputima. S kaputa koji ima na sebi pocepao je svu čipku. Bila je to šteta, ali nije želeo da ga prepoznaju.

Oko glave je obmotao grub zavoj, kako bi sakrio nedostajuće oko. Približavajući se kapiji Dal Ejra, stao je u red ljudi koji su čekali na dozvolu da uđu u grad. Trebalo bi da izgleda kao samo još jedan ranjeni najamnik koji dolazi u grad tražeći utočište, ili možda posao.

Pazio je da bude poguren dok jaše. Glavu uvek dole: to je dobar savet i na bojištu i kada ulaziš u grad gde te poznaju.

On tu ne može da bude Metrim Kauton. Metrim Kauton je kraljicu tog I grada ostavio vezanu da bude ubijena. Mnogi će upravo njega sumnjičiti za to ubistvo. Svetlosti, i on bi sebe osumnjičio. Beslan ga sada sigurno mrzi, a samo Svetlost zna kako se Tuon oseća u vezi s njim sada kada su neko vreme proveli razdvojeni.

Da, najbolje je da pogne glavu i ćuti. Ispitaće šta se dešava u gradu. To jest, ako ikada stigne na kraj tog krvavog reda. Ko je još čuo da se čeka u redu na ulazak u neki grad?

Nakon izvesnog vremena, stigao je do kapije. Vojniku koji ga je tu sačekao očigledno je bilo dosadno, a lice mu je bilo kao matora lopata - napola prekriveno prljavštinom i kao da bi najbolje bilo da je zaključano u nekoj šupi. Vojnik Meta odmeri od glave do pete.

„Putniče, jesi li položio zavete?“, upita stražar otegnutim seanšanskim naglaskom. S druge strane kapije jedan drugi vojnik mahnu sledećem ko je čekao u redu.

„Zaista jesam“, odgovori Met. „Zavete velikom Seanšanskom carstvu i carici lično, neka bi živela večno. Ja sam samo siromašan putujući najamnik, koji je nekada radio za kuću Hak, plemićku porodicu iz Murandije. Pre jedno dve godine ostao sam bez oka kada sam se sukobio s nekim razbojnicima u Tvinskoj šumi, dok sam štitio jednu devojčicu koju sam tamo pronašao. Odgajio sam je kao da je moje rođeno dete, ali...“

Vojnik mu samo mahnu da produži. Taj čovek kao da ga nije ni slušao. Met je razmišljao da svejedno ostane i da mu ispriča priču do kraja. Zašto vojnici primoravaju ljude da čekaju u tolikom redu, i tako im daju vremena da smisle dobru priču o sebi, a onda neće da je čuju? Kad čovek malo bolje razmisli, to je uvredljivo. Naravno, Metrim Kauton - koji je uvek vedar i nikada se ne vređa - ne bi se uvredio, ali neko drugi svakako bi.

On potera konja, suzbijajući razdraženost koju je osećao. Sad, ostalo mu je da nađe pravu krčmu. Steta što Sitejlina gostionica više ne radi. To je bilo...

Met se ukoči u sedlu, mada je Kockica nastavio da kaska. Met je samo na tren pogledao drugog stražara pored kapije. Bio je to Petra, snagator iz Menažerije Valana Luke!

Met okrenu glavu i poguri se u sedlu, pa se opet osvrnu. Nema sumnje da to Petra. Nije bilo moguće ne prepoznati te ruke debele kao da su balvani i vrat širok kao panj. Petra nije visok, ali je toliko širok da bi čitava vojska Mogla da se sakrije u njegovoj senci. Sta on traži u Ebou Daru? Zašto nosi seanšansku uniformu? Met samo što ne priđe da porazgovara s njime, pošto su oduvek bili u prijateljskim odnosima, ali ta seanšanska uniforma naterala ga je da razmisli o tome.

Pa, makar ga sreća i dalje služi. Da je otišao kod Petre umesto kod stražara s kojim je do maločas pričao, Petra bi ga sigurno prepoznao. Met uzdahnu, pa sjaha i povede Kockicu. Grad je bio prepun sveta, pa nije želeo da njegov konj nekoga obori. Sem toga, Kockica je toliko natovaren da liči na tovarnog konja - ako se onaj koji ga gleda ni najmanje ne razume u konje. Met će biti manje upadljiv ako bude hodao.

Možda bi trebalo da potraži onu krčmu u Rahadu. U Rahadu je uvek lako naći glasine, a i kocku. To je takođe mesto gde je čoveku najlakše da nađe nož koji će mu se zariti u trbuh, a to je pravi podvig za Ebou Dar. Verovatnije je da će ljudi u Rahadu povaditi noževe i početi da se ubijaju nego da će se ujutru pozdraviti.

Nije otišao u Rahad. Sada to mesto izgleda drugačije. Vojnici su utaboreni ispred njega. Pokolenja vladara Ebou Dara dopuštala su da Rahad radi šta hoće, ali Seanšani nisu imali tu nameru.

Met im je želeo svu sreću. Rahad se za sada odupro svim osvajačima. Svetlosti. Rand je mogao tamo da se sakrije, umesto da ide da vodi Poslednju bitku. Svi Troloci i Prijatelji Mraka koji bi došli po njega u Rahad završili bi onesvešćeni u nekoj uličici, džepova ispražnjenih a cipela prodatih da bi se namakle pare za supu. Metu se ukaza slika Randa kako se brije, ali on rasprši tu sliku.

Met se probijao kroz gomilu sve do zakrčenog kanalskog mosta, pomno držeći na oku svoje bisage, ali za sada nijedan secikesa nije pokušao da ga opljačka. Bilo mu je jasno zašto je tako, pošto su seanšanski stražari bili raspoređeni na svakom drugom uglu. Met je shvatio da se smeši dok je prolazio pored jednog čoveka koji je razglašavao najnovije vesti, usput nagoveštavajući da zna sočne glasine - u zamenu za malo novca. Iznenadio se koliko mu je taj grad poznat, pa čak i prijatan. Dopalo mu se da živi tu. Mada se kao kroz maglu prisećao kako je gunđao o tome da želi da ode odatle - verovatno odmah nakon što je zid pao na njega, budući da Metrim Kauton nije sklon kukanju - sada je shvatio da je vreme koje je proveo u Ebou Daru bilo među najboljim danima u njegovom životu. U tom gradu ima mnogo kartanja i kocke.

Tajlin. Krvavi pepeo, s njom je bilo zabavno. S njom je iznova i iznova izvlačio deblji kraj. Svetlost mu poslala mnogo žena koje to mogu da izvedu, mada ne mora da mu ih šalje brzo jednu za drugom, a i to uvek u trenucima kada on zna kako da nađe izlaz. Tuon je jedna od njih. Kad malo bolje razmisli, verovatno mu druga i neće biti potrebna. Ona je sasvim dovoljna za bilo kog muškarca. Met se nasmeši i potapša Kockicu po vratu. U odgovor na to, konj mu dunu niz vrat.

Za divno čudo, to mesto mu više liči na dom nego Dve Reke. Da, žitelji Ebou Dara znaju da budu osetljivi, ali svi ljudi imaju svoje osobenosti. Zapravo, kad Met malo bolje razmisli, nikada nije upoznao ljude koji nisu osetljivi zbog nečega. Krajišnici ga potpuno zbunjuju, kao i Aijeli - to se podrazumeva. Kairhijenjani sa svojim čudnim igrama, Tairenci sa svojim besmislenim podelama, Seanšani i njihova... seanšanost.

To je prava istina. Svi van Dve Reke - i u manjoj meri Andora - zapravo su krvavo ludi. Čovek jednostavno mora da bude spreman na to.

Išao je ulicom, pazeći da bude učtiv, da mu neko ne bi zario nož u trbuh. U vazduhu se osećao miris stotinu slatkiša, a žamor gomile hučao mu je u ušima. Građani Ebou Dara i dalje su u svojoj šarenoj odeći - možda su Krpari baš zato došli tu, privučeni jarkim bojama kao vojnici jelom - a Eboudarke i dalje u haljinama uskih grudnjaka s velikim izrezima, ne da ih Met zagleda. Ispod njihovih sukanja šarene podsuknje prikačene su spreda ili sa strane tako da se vide. To mu nikada nije imalo nekog smisla. Zašto nositi šarenu odeću ispod obične? Ako je već neko nosi, zašto se toliko trudi da je sakrije, a onda zadiže skute da bi se ona videla?

Muškarcima su dugi prsluci bili jednako šareni, možda pošto su pokušavali da sakriju mrlje od krvi kada ih ubadaju. Zašto bacati savršeno dobar prsluk samo zato što je čovek koji ga je nosio ubijen jer je pitao kakvo je vreme. Mada... dok je Met hodao, video je manje dvoboja nego što je očekivao. Dvoboji u tom delu grada nikada nisu bili uobičajeni kao u Rahadu, ali bilo je dana kada nije mogao da načini ni dva koraka a da ne naleti na ljude s bodežima u rukama. Danas nije video ni jedan jedini dvoboj.

Neki Eboudarci - prepoznao ih je po maslinastoj puti - kočoperili su se u seanšanskoj odeći. Svi su veoma učtivi. Učtivi kao šestogodišnji dečačić koji je upravo čuo da se u kuhinji peče pita od jabuka.

Grad je isti kakav je bio, ali i nekako drugačiji. Osećaj je bio pomalo neobičan. A stvar nije bila samo u tome što u luci više nije bilo brodovlja Morskog naroda. Očigledno da je reč o Seanšanima. Nakon što je on otišao, doneli su neka pravila. Ali kakva?

Met povede Kockicu do jedne konjušnice koja mu se činila dovoljno uglednom. Cim je bacio pogled na životinje kod njih, postalo mu je jasno da se dobro staraju o konjima i da su mnogi od tih konja veoma dobri. Najbolje je pokloniti poverenje konjušnici s dobrim konjima, iako to košta malo više.

Ostavio je Kockicu, pa uzeo svoj zavežljaj i poslužio se i dalje umotanim ašandareijem kao štapom za šetnju. Odabrati pravu krčmu teško je isto kao odabrati dobro vino. Krčma bi morala da bude stara, ali ne i oronula. Čista, ali ne i previše - besprekorno čista krčma zapravo je krčma u koju niko ne ulazi. Met ne može da podnese mesta u kojima ljudi tiho sede i piju čaj i tu dolaze samo da bi bili viđeni. Ne, dobra krčma je razrađena i stara, kao dobre čizme. Takođe je izdržljiva - opet kao dobre čizme. Sve dok pivo nema ukus kao dobre čizme, to je pobednička krčma. Sva najbolja mesta za prikupljanje podataka nalaze se u Rahadu, ali njegova odeća previše je lepa da bi tamo išao, a ne želi ni da naleti na ono što Seanšani tamo rade, šta god to bilo.

On promoli glavu u jednu gostionicu s nazivom Zimski pupoljak, pa se smesta okrenu i ode odatle. Pripadnici Mrtve straže u uniformama. Nikako nije želeo da se igra s mogućnosti da naleti na Furika Kejrida. Sledeća gostionica bila je predobro osvedjena, a ona nakon nje previše mračna. Nakon jedno sat vremena traženja - a da za to vreme nije video nijedan dvoboj - počeo je da očajava i misli da nikada neće naći odgovarajuće mesto. A onda je začuo zveket kockica u čaši.

Isprva se lecnuo, misleći da su to one spaljene kockice u njegovoj glavi. Srećom, reč je bila o običnim kockama. Blagoslovenim i predivnim kockama. Zvuk je nestao za tren oka, naletom vetra raspršen kroz gomilu ljudi na ulicama. Držeći se za kesu s novcem, sa uprtnjačom preko ramena, gurao se kroz gomilu, usput se nekoliko puta izvinjavajući. U jednoj obližnjoj uličici video je natpis kako visi sa zida.

Prišao mu je, pa s natpisa pročitao bakrom utisnute reči Godišnja kavga. Na tabli je bila slika ljudi koji tapšu, a zvuk kockica mešao se s mirisima vina i piva. Met uđe u krčmu. Jedan Seanšanin okruglastog lica stajao je odmah iza vrata, nehajno se naslanjajući na zid, s mačem za pojasom. Odmerio je Meta pogledom punim sumnje. Pa, Met u životu nije video kostolomca koji nije potpuno isto pogledao svakog čoveka koji mu uđe u krčmu. Met diže ruku da nakrivi šešir u znak pozdrava tom čoveku, ali nije ga nosio - naravno. Krvavi pepeo. Ponekad se bez njega oseća kao da je nag.

„Džejmi!“ viknu žena koja je stajala pored njega. „Nije valjda da si se opet namrštio na mušterije, je li?“

„Samo one koje to zaslužuju, Katana“, odviknu taj čovek otegnutim seanšanskim naglaskom. „Siguran sam da ovaj to zaslužuje.“

„Ja sam samo ponizni putnik“, odvrati Met, „koji traži malo kocke i malo vina. Ništa više. Svakako ne tražim nevolje.“

„A zato nosiš to koplje?“, upita ga Džejmi. „Iako umotano?“

„O, prestani više“, reče ona žena - Katana. Prešla je trpezariju i uhvatila Meta za rukav kaputa, pa ga je odvukla prema šanku. Bila je niska, tamnokosa i svetle puti. Nije bila toliko starija od njega, ali ponašala se majčinski. „Ne obraćaj pažnju na njega. Samo nemoj da praviš nikakve nevolje, pa on neće biti primoran da te probode, ubije, niti bilo šta između.“

Ona posadi Meta na jednu stoličicu, pa poče da radi nešto iza šanka. Trpezarija je bila pomalo mračna, ali na prijateljski način. Ljudi su se s jedne strane kockali, ali lepo. Bila je to kocka kada se ljudi smeju ili tapšu prijatelje po ramenima kada izgube, a sve to čine razdragano i raspoloženo. Tu nije bilo obamrlih pogleda ljudi koji se kockaju u svoju poslednju paru.

„Treba ti hrana“, izjavi Katana. „Izgledaš mi kao da nedelju dana nisi jeo ništa kuvano. Kako si ostao bez tog oka?“

„Bio sam plemićki stražar u Murandiji“, odgovori Met, „Ostao sam bez njega u zasedi.“

„To je masna laž“, odvrati Katana, spuštajući pred njega tanjir pun odrezaka svinjetine i umaka. „To je bolja laž od većine koju sam čula. A i ti dobro lažeš. Skoro da sam ti poverovala. Džejmi, hoćeš da pojedeš nešto?“

„Moram da čuvam vrata!“, doviknu on.

„Svetlosti, čoveče, zar misliš da će neko da ih odnese? Dolazi ovamo.“

Džejmi zagunđa, ali ipak dođe do šanka i sede pored Meta. Katana spusti pred njega vrč piva, a on ga prinese usnama, gledajući pravo pred sebe. „Držim te na oku“, promrmlja on Metu.

Met nije bio baš siguran da je to prava gostionica za njega, ali takođe nije bio siguran da će izvući živu glavu odatle ako ne bude pojeo nešto, kako mu je ta žena naredila. Uze jedan zalogaj; hrana je bila prilično dobra. Ona je prišla jednom stolu i mahala prstom dok je držala neko predavanje čoveku koji je za tim stolom sedeo. Ona izgleda kao žena koja je u stanju da očita bukvicu drvetu zato što raste na pogrešnom mestu.

Ovoj se ženi, pomislio je Met, nikada ne srne dozvoliti da bude u istoj sobi s Ninaevom. Bar ne dok sam ja u blizini.

Katana se užurbano vratila. Oko vrata je nosila venčani nož, ali Met nije žurio u njena nedra više od nekoliko trenutaka, pošto je oženjen čovek. Suknju je pribrala sa strane, kako u Ebou Daru nose ljudi niskog roda. Kada se vratila iza šanka, pripremila je tanjir hrane za Džejmija, a Met je primetio kako je on gleda s ljubavlju, pa je došao do pretpostavke: „Jeste li vas dvoje dugo u braku?" upita Met.

Džejmi ga odmeri. „Ne“, naposletku odgovori. „Nisam dugo na ovoj strani okeana.“

„To valjda ima smisla“, reče Met, pa otpi gutljaj piva koje je ona spustila ispred njega. Nije bilo loše, uzevši u obzir da u poslednje vreme većina stvari ima grozan ukus. To pivo je bilo tek groznjikavo.

Katana priđe nekim ljudima koji su se kockali, na sav glas zahtevajući da više jedu, pošto su ubledeli. Pravo je čudo što taj Džejmi nije debeo kao, dva konja. Ali ona jeste pomalo pričljiva, pa će Met možda moći da izvuče ono što ga zanima.

Izgleda mi da ovde više nema dvoboja kao što je nekada bilo“, kaza joj Met dok je prolazila.

„To je zbog seanšanskog pravila“, odgovori mu Katana, „što ga je donela nova carica, neka bi živela večno. Nije u potpunosti zabranila dvoboje - i krvavo dobro što nije. Eboudarci se neće pobuniti i izaći na ulice zbog nečeg tako nebitnog kao što je to što su nas osvojili, ali da nam neko zabrani dvoboje... onda bi imao šta da vidiš. U svakom slučaju, sada dvobojima mora da prisustvuje vladin zvaničnik kao svedok. Više ne možeš da se upustiš u dvoboj a da ne odgovoriš na sto raznih pitanja i platiš globu. To je lišilo životnosti celu tu stvar.“

„To je sačuvalo živote“, ubaci se Džejmi. „Ljudi i dalje mogu da se kolju, ako su baš rešeni. Sada samo moraju da daju sebi vremena da se ohlade i razmisle.“

„Dvoboji nemaju nikakve veze s razmišljanjem“, odgovori mu Katana. „Ali to valjda ipak znači kako neću morati da brinem hoće li ti neko na ulici iseći to lepo lice.“

Džejmi frknu, pa spusti šaku na balčak. Met je tek tada primetio da je balčak njegovog mača ukrašen čapljama - mada nije video da li isto važi i za sečivo. Ali pre nego što Met stiže da postavi još neko pitanje, Katana odjuri i zakrešta na neke ljude koji su prolili pivo po stolu. Ona izgleda kao žena koja nije u stanju da dugo miruje.

„Kakvo je vreme na severu?" upita Džejmi i dalje gledajući pravo pred sebe.

„Turobno“, iskreno odgovori Met. „Kao svuda.“

„Ljudi kažu da je počela Poslednja bitka“, primeti Džejmi.

„Jeste.“

Džejmi zagunđa. „Ako jeste, onda je loše vreme da se čovek meša u politiku, zar se ne slažeš?“

„Krvavo jeste loše vreme za to“, odgovori Met. „Ljudi moraju prestati da igraju igrice i pogledati kakvo je nebo.“

Džejmi ga osmotri. „To je prava istina. Trebalo bi da poslušaš to što pričaš.“

Svetlosti, pomislio je Met. On mora da misli da sam nekakva uhoda. „Ne pitam se ja“, odgovori mu Met. „Ljudi su ponekad spremni da saslušaju samo ono što žele da čuju." Zagrize još zalogaj mesa, koje je imalo ukus kakav se i mogao očekivati. U poslednje vreme, ručavanje je kao odlazak na ples gde su sve devojke ružne. Međutim, taj obrok je među boljima od loših koje je u poslednje vreme imao nesreću da jede.

„Pametan čovek bi možda samo prihvatio istinu“, kaza mu Džejmi.

„Najpre moraš da otkriješ šta je istina“, odvrati Met. „To je teže nego štoi većina ljudi misli.“

Katana iza njega frknu dok je prolazila. „Istina je nešto o čemu ljudi razglabaju u krčmama kada su toliko pijani da ne znaju ni kako se zovu.

To znači da istina nikada nije u dobrom društvu. Da sam na tvom mestu, putniče, ja ne bih mnogo polagala u nju.“

„Ime mi je Mandevin“, odgovori Met.

„Naravno da jeste“, reče Katana, pa ga onda odmeri od glave do pete. „Je li ti neko nekada rekao da bi trebalo da nosiš šešir? Baš bi se slagao s tim tvojim izbijenim okom.“

„Ma je li tako?" zajedljivo odgovori Met. „Sada ne samo što kljukaš ljude na silu, nego deliš i savete o oblačenju?“

Ona ga osinu krpom po potiljku. „Jedi to.“

„Vidi, prijatelju“, reče mu Džejmi, okrećući se prema njemu. „Znam šta si i znam zašto si ovde. Taj lažni zavoj preko oka mene neće zavarati. Imaš noževe za bacanje u rukavima i još šest za pojasom - to koliko sam uspeo da prebrojim. Nikada nisam upoznao jednookog čoveka koji bi umeo da baca ni koliko za pišljivog boba. Ona nije laka meta kao što vi stranci mislite. Nikada ti neće poći za rukom da uđeš u palatu, a kamoli da prođeš pored njenih telohranitelja. Bolje idi i nađi neki pošten posao.“

Met ga zabezeknuto pogleda. On to misli da je Met ubical Met diže ruku i skide zavoj, otkrivši praznu očnu duplju.

Džejmi se na to lecnu.

„Ubice su se okomile“, mirnim glasom upita Met, „na Tuon?“

„Nemoj tek tako da izgovaraš njeno ime“, prekori ga Katana i opet krenu da ga mlatne krpom po potiljku.

Met ne gledajući diže ruku pored glave i uhvati joj vrh krpe. Onim svojim jednim okom netremice je gledao Džejmija u njegova dva.

„Ubice su se okomile“, mirnim glasom ponovi Met, „na Tuon?“

Džejmi klimnu. „Uglavnom stranci koji se ne razumeju u pravo stanje stvari. Nekoliko njih prošlo je kroz gostionicu. Samo je jedan priznao pravi razlog zašto je ovde. Postarao sam se da se prašnjavo tle zemljišta za dvoboj napoji njegovom krvlju.“

„Onda te smatram prijateljem“, reče mu Met ustajući. Gurnuo je ruku u zavežljaj, pa izvadio šešir i stavio ga na glavu. „Ko stoji iza toga? Ko ih je doveo i ko je ucenio njenu glavu?“

Katana, koja je stajala u blizini, pogleda mu šešir i klimnu kao da je zadovoljna sama sobom. A onda se pokoleba, pa mu začkilji u lice.

„Ovde nije reč o onome što ti misliš“, objasni mu Džejmi. „On ne unajmljuje najbolje ubice. Svi su stranci, tako da nije predviđeno da budu uspešni.“

„Ne zanima me kakvi su im krvavi izgledi“, odbrusi Met. „Ko ih unajmljuje?“

„On je previše važan da bi ti...“

„Ko?" tiho upita Met.

„General Lunal Galgan“, odgovori Džejmi. „Zapovednik seanšanske vojske. Prijatelju, ne mogu da razaberem šta si. Jesi li ubica ili loviš ubice?“

„Nisam ja nikakav krvavi ubica“, odgovori Met, pa namače obod šešira preko očiju i uze svoj zavežljaj. „Nikad nisam ubio čoveka a da on to nije uporno tražio - i to urlajući i grmeći tako glasno da sam mislio da je nepristojno da mu ne udovoljim. Ako te ja budem proburazio, prijatelju, znaćeš da ti to sleduje i znaćeš zašto. To ti obećavam.“

„Džejmi“, prosikta Katana, „to je on“

„Sta sada?“, upita Džejmi dok je Met prolazio pored njega dižući umotani ašandarei na rame.

„Onaj što ga stražari traže!“ i dalje je pričala Katana. A onda pogleda Meta. „Svetlosti! Sve i jednom vojniku u Ebou Daru rečeno je da paze na tebe. Kako ti je uspelo da prođeš kroz gradske kapije?“

„Srećom“, odgovori Met pa izađe u uličicu.

„Šta čekaš?“, upita ga Moiraina.

Rand se okrenu da je pogleda. Nalazili su se u Lanovom zapovedničkom šatoru u Šijenaru. Osećao je smrad od dima što se dizao s polja u plamenu, koje su zapalili vojnici Lana i lorda Agelmara dok su se povlačili od Procepa.

Palili su zemlju koju bi najradije branili. To je očajnička taktika, ali dobra. Bila je to bespoštedna taktika kojom Lijus Terin i njegov narod u Dobu legendi nisu hteli da se služe - makar isprva. To ih je tada skupo koštalo. Krajišnici nisu ni izbliza tako bolećivi.

„Sta tražimo ovde?“, bila je uporna Moiraina dok mu je prilazila. Njegove Device čuvale su šator iznutra, da neprijatelj ne bi saznao da je Rand prisutan. „Sada bi trebalo da si u Šajol Gulu. To je tvoja sudbina, Rande al’Tore. Ne ove manje bitke.“

„Moji prijatelji umiru ovde.“

„Mislila sam da si ti prevazišao takve slabosti.“

„Saosećanje nije slabost.“

„Nije li?“, upita ga ona. „A ako omogućiš neprijateljima da te ubiju zato što si ih poštedeo iz te samilosti? Šta onda biva, Rande al’Tore?“

Na to nije imao odgovor.

„Ne smeš da sebe dovodiš u opasnost“, reče mu Moiraina. „Bez obzira na to da li se ti slažeš da samilost sama po sebi može da bude slabost, ili se ne slažeš s tim, budalasti postupci utemeljeni u samilosti to svakako jesu.“

Cesto je razmišljao o trenutku kada je izgubio Moirainu. Patio je zbog njene smrti i još nije prestao da se oseća ushićeno zbog njenog povratka, Međutim, povremeno je zaboravljao koliko je ona znala da bude... uporna.

„Krenuću protiv Mračnoga kada bude pravi trenutak“, odgovori Rand, „ali ne ranije. On mora misliti da sam ja s vojskama i da čekam da zauzmemo više zemljišta pre nego što ga napadnemo. Moramo navesti njegove zapovednike da što više svojih snaga pošalju na jug, kako ne bismo bili pregaženi ispred Šajol Gula, kada uđem.“

„To neće biti bitno“, odgovori Moiraina. „Suočićeš se s njim i to će biti vreme odluke. Sve zavisi od tog trenutka, Ponovorođeni Zmaju. Sve niti u Sari izatkane su oko vašeg susreta i okretanje Točka vuče te prema njemu. Ne poriči da to osećaš.“

„Osećam.“

„Onda idi.“

„Ne još.“

Ona duboko udahnu. „Tvrdoglav si kao što si uvekbio.“

„I dobro je što sam takav“, odvrati joj Rand. „Stigao sam ovoliko daleko upravo zahvaljujući toj tvrdoglavosti." Rand se pokoleba, a onda gurnu ruku u džep tražeći nešto. Na kraju izvadi jedan blistavi srebrni novčić - tarvalonsku marku. „Evo“, reče pružajući joj. „Cuvao sam ovo.“

Ona napući usne. „Nemoguće da je...“

„Onaj isti? Ne. Bojim se da je taj davno izgubljen. Ovaj sam nosio sa sobom kao svojevrsno znamenje, mada skoro nisam ni shvatao šta zapravo činim.“

Ona uze novčić i prevrnu ga u ruci. I dalje ga je gledala kada su Device budno pogledale,ka ulazu u šator. Trenutak kasnije, Lan je zadigao šatorsko krilo i ušao, praćen dvojicom Malkijeraca. S tim sumornim izrazima i prekaljenim licima, sva trojica kao da su bili braća.

Rand priđe i uhvati Lana za rame. Taj čovek nije delovao umorno - kamen se ne umara - ali deluje istrošeno. Rand je dobro razumeo taj osećaj.

Lan mu klimnu, pa pogleda Moirainu. „Jeste li se vas dvoje raspravljali?“

Moiraina skloni novčić, a lice joj postade bezizražajno. Rand jednostavno znao šta da misli o odnosu između njih otkad se Moiraina vratila. Uljudni su ali među njima vlada neka udaljenost koju on nije očekivao.

„Trebalo bi da slušaš Moirainu“, kaza Lan opet gledajući Randa. „Ona se Opremala za ovo vreme duže nego što si ti živ. Pusti je da te vodi.“

„Hoće da odem sa ovog bojišta“, odgovori Rand, „i da smesta napadnem Šajol Gul umesto da pokušam da se borim protiv ovih usmerivača kako bih omogućio da opet zauzmete Procep.“

Lan se pokoleba. „Onda bi možda trebalo da uradiš kako ona...“

„Ne“, prekide ga Rand. „Stari prijatelju, vi ste ovde u krajnje teškom položaju. Mogu da uradim nešto - i to ću i uraditi. Ako ne zaustavimo ove Gospodare straha, povlačićete se sve do Tar Valona.“

„Čuo sam šta si uradio kod Maradona“, odgovori mu Lan. „Neću reći ne čudu, ako si već rešen da nam ga nađeš.“

„Maradon je bio greška“, šturo primeti Moiraina. „Rande, ne možeš da priuštiš sebi da se tek tako izlažeš.“

„Ne mogu da priuštim ni da se ne izlažem. Neću da sedim po strani i da gledam kako ljudi ginu! Naročito ne kada mogu da ih zaštitim.“

„Krajišnicima ne treba zaštita“, reče mu Lan.

„Ne“, saglasi se Rand, „ali nikada nisam upoznao Krajišnika koji bi odbio mač koji mu je ponuđen u trenutku kada mu je potreban.“

Lan ga pogleda pravo u oči, pa klimnu. „Uradi šta možeš.“

Rand klimnu dvema Devicama, koje mu odgovoriše.

„Čobanine“, reče mu Lan.

Rand izvi obrvu.

Lan ga pozdravi, dižući ruku preko grudi i saginjući glavu.

Rand mu klimnu u odgovor. „Dai Sane, tamo na podu je nešto za tebe.“

Lan se namršti, pa priđe hrpi ćebadi. U njegovom šatoru nije bilo stolova. Lan kleknu, pa diže s poda blistavu srebrnu krunu - tanku, ali čvrstu. „Kruna Malkijera“, prošapta on. „Ovo je izgubljeno!“

„Moje kujundžije su učinile šta su mogle na osnovu starih crteža“, odgovori Rand. „Druga je za Ninaevu; mislim da će joj dobro stajati. Ti si oduvek bio kralj, prijatelju moj. Elejna me je naučila kako da vladam, ali ti... ti si me naučio da istrajavam. Hvala ti." Okrenu se Moiraini. „Raščisti mesto da bih mogao da se vratim.“

Rand zgrabi Jednu moć i otvori kapiju. Ostavi Lana da kleči držeći krunu i pođe za svojim Devicama ria jedno crno polje. Spaljene stabljike mrvile su mu se pod čizmama, a vazduh je bio zagušljiv od dima.

Device se smesta skloniše u jedno malo udubljenje u polju, pribijajući se uz čađavu zemlju, spremne da izdrže oluju.

Jer oluja se svakako sprema. Ogromna gomila Troloka prostirala se pred Random; kopali su po zemlji i ostacima seoskih kuća. U blizini je tekla reka Mora; ovo je prva obrađivana zemlja južno od Tarvinovog procepa. Lanova vojska spalila ju je pre pripreme za povlačenje nizvodno, pred troločkim napredovanjem.

Tu je bilo na desetine hiljada tih zveri. Možda i više. Rand diže ruke, sklopi pesnicu pa duboko udahnu. U torbici za pojasom nosio je dobro poznat predmet. Malog debeljka s mačem - angreal koji je skoro pronašao kod pumajskih kladenaca. Vratio se tamo da ga još jednom potraži i pronašao ga zakopanog u blatu. Bio mu je od koristi kod Maradona. Niko ne zna da ga on ima. To je bitno.

Ali on tu neće samo usmeravati. Troloci zavikaše kada vetar zašiba oko Randa. To nije bila posledica usmeravanja - ne još.

Bio je to Rand. Njegovo prisustvo. Suočavanje s njim.

More se zatalasa kada se različite vodene struje sudare. Vetar se razduva kada se izmešaju topao i hladan vazduh. A kada se Svetlost suoči sa Senkom... nastane oluja. Rand viknu i pusti da njegova priroda uskomeša buru. Mračni pritisnu zemlju, težeći da je uguši. Sari je potrebno izjednačavanje. Potrebna joj je ravnoteža.

Potreban joj je Zmaj.

Vetar još jače dunu, munje rascepiše nebo, a crna prašina i nagorela slama digoše se i poleteše u vihor. Rand napokon poče da usmerava kada Mirdraali nateraše Troloke da ga napadnu; zveri pojuriše naspram vetra, a Rand uputi munje na njih.

Daleko je lakše da navodi nego da vlada. Pošto se oluja već razduvala, nije morao da prisiljava munje da ga slušaju - već samo da ih nagovara.

Gromovi uništiše prednje odrede Troloka - na stotine munja koje su udarile jedna za drugom. Opor smrad spaljenog mesa ubrzo se uskomeša u oluji, pridružujući se nagoreloj slami. Rand zaurla dok su Troloci navirali. Smrtokapije nikoše oko njega - kapije koje su letele preko tla kao vodeni pauci, noseći Troloke u smrt. Nakot Senke ne može da preživi Putovanje.

Olujni vetrovi digoše se oko Randa dok je ubijao Troloke koji su pokušavali da stignu do njega. Mračni misli da može tu da vlada? Videće da ta zemlja već ima svog kralja! Videće da bitka neće...

Stit pokuša da odseče Randa od Izvora. On se zasmeja, pa se okrenu pokušavajući da odredi odakle tačno dopire taj štit. „Taime!“, zaurla iako je oluja nosila njegov glas i nadjačavala ga. „Nadao sam se da ćeš doći!“

Bila je to bitka koju je Lijus Terin neprestano zahtevao od njega, bitka koju Rand nije smeo da otpočne. Sve do sada, sve dok nije ovladao sobom. Prizvao je svu svoju snagu, ali onda ga pogodi još jedan štit, pa još jedan.

Rand povuče još više Jedne moći, crpeći skoro sve što je mogao kroz angreal u obliku debeljka. Stitovi nastaviše da skaču oko njega kao obadi. Nijedan nije bio dovoljno snažan da ga odseče od Izvora, ali bilo ih je na desetine.

Rand se smirio. Potražio je u sebi mir - mir uništenja. On je život, ali je i smrt. On je otelotvorenje same zemlje.

Zadade udarac, uništavajući Gospodara straha kog nije mogao da vidi, pošto se krio u ruševinama obližnje spaljene zgrade. Prizva oganj i usmeri ga na drugog, spaljujući ga tako da ni pepeo od njega nije ostao.

Nije mogao da vidi tkanja žena oko njega - već samo da oseti njihove štitove.

Preslabi. Svaki štit bio je slab, ali njihovi napadi su ga zabrinjavali. Bili su brzi i oko njega je bilo najmanje tridesetak Gospodara straha, koji su svi do jednog pokušavali da ga odseku od Izvora.

To je opasno - to što su ga očekivali. Zato su tako snažno napali Lana usmerivačima - baš da bi namamili Randa.

Rand odbi sve napade, ali nijedan od njih zapravo nije mogao da ga stavi pod štit. Jedna osoba ne može da odseče čoveka koji u sebi drži toliko saidina kao on. Oni bi trebalo da...

Uočio je to i pre nego što se dogodilo. Ostali napadi bili su varke. Uslediće napad koji će uputiti krug muškaraca i žena. Predvodiće ga muškarac.

Evo! Stit pade na njega, ali Rand je imao taman dovoljno vremena da se pripremi. Usmeri Duh i uzburka ga u oluju, nagonski ispredajući na osnovu sećanja Lijusa Terina, pa odbi taj štit. Odgurnu ga od sebe, ali nije mogao da ga uništi.

Svetlosti! To mora da je pun krug. Rand zastenja kada mu se štit približi; obrazovao je treperavi obrazac na nebu, nepomičan uprkos olujnom vetru. Rand mu se odupre svojim naletom Duha i Vazduha, zadržavajući ga kao da zadržava nož za grlom.

On izgubi vlast nad olujom.

Munje udariše oko njega. Ostali usmerivači tkali su kako bi osnažili oluju - nisu ni pokušavali da ovladaju njome, jer nisu ni morali. To što se oluja razularila išlo im je na ruku, pošto munje svakog časa mogu da pogode Randa.

On opet zaurla, ali glasnije i odlučnije. Poraziću te, Taime! Konačno ću ti učiniti ono stoje trebalo da ti odavno uradim!

Ali nije dozvolio da ga bes i divljina nateraju u sukob. Ne može to sebi da priušti. Opametio se.

Ovo nije pravo mesto. Ne može tu da se bori. Izgubiće.

Rand snažno odgurnu Taimov štit, a onda iskoristi taj trenutak predaha da izatka kapiju. Njegove device smesta projuriše kroz nju, a Rand nevoljno pođe za njima, pogurivši se zbog vetra.

Skoči u Lanov šator, gde je Moiraina uradila kako je tražio i raščistila prostor za njega. On zatvori kapiju, a vetar se stiša i buka zamre.

Rand stisnu pesnicu, boreći se za dah dok mu se znoj slivao niz lice. Tu, usred Lanove vojske, oluja je bila daleka, mada je Rand čuo grmljavinu a šator je podrhtavao od slabašnog vetra.

Rand se jedva suzdrža da ne padne na kolena. Disao je isprekidano i duboko. S velikom teškoćom on natera srce da uspori i lice da bude spokojne. Hoće da se bori, a ne da beži! Mogao je da pobedi Taima!

Ali tako bi oslabio sebe toliko da bi ga Mračni s lakoćom pobedio. Naterao se da rastvori pesnicu i da obuzda osećanja.

Pogleda Moirainu u spokojno lice, na kojem se videlo da ona zna šta se desilo.

„Bila je to zamka?“ upita ga ona.

„Ne toliko zamka“, odgovori joj Rand, „koliko bojište načičkano osmatračima. Znali su šta sam uradio kod Maradona. Mora da su imali družine Gospodara straha koje su samo čekale da Putuju bilo kud gde sam ja primećen i da me napadnu.“

„Uvideo si grešku u ovakvom načinu napadanja?" upita ga ona.

„Grešku... ne. Neumitnost - da.“

Ne može lično da vodi taj rat. Ne ovoga puta.

Moraće da nađe drugi način da zaštiti svoj narod.