Sećanje na svetlost

34 Plutanje

Rand se nalazio na mestu koje ne postoji. Mesto van vremena, van Šare.

Svuda oko njega prostiralo se neizmerno ništavilo. Pohlepno i gladno, žudelo je da proždire. On je čak mogao da vidi i samu Saru. Ličila je na hiljade i hiljade izuvijanih tračica svetlosti; uvrtale su se oko njega, iznad njega, trepereći i presijavajući se, uvijajući se jedne u druge. Makar je njegov um to tako tumačio.

Sve što je ikada bilo, sve što može biti, sve što je moglo da bude... Sve se to prostiralo pred njim.

Rand to nije mogao da pojmi. Crnilo ga je povlačilo prema sebi. On posegnu ka Šari i nekako se usidri za nju, da ne bi bio progutan.

To ga je usredsredilo. Neznatno ga je zaključalo u vremenu. Sara se talasala Pred njim a Rand ju je gledao kako se tka. Znao je da to zapravo nije neka Sara, ali tako ju je njegov um tumačio. Bilo je to nešto poznato, kao što je i opisano - utkane niti raznih života.

Rand se opet usidri u stvarnosti i poče da se kreće s njom. Vreme je opet dobilo smisao, a on nije više mogao da vidi ni ispred ni iza sebe - ali i dalje može da vidi sva mesta, kao čovek koji stoji iznad globusa dok se ovaj okreće.

Rand se suoči s prazninom. „Dakle“, obrati joj se, „ovde će se sve zapravo odigrati. Moridin bi da me ubedi da će se sve rešiti jednim običnim dvobojem.“

ON JE DEO MENE, ALI OČI SU MU MALE.

„Da“, odgovori Rand. „I ja sam to primetio.“

MALE ALATKE ZNAJU DA BUDU DELOTVORNE. I NAJTANJI NOŽ MOŽE DA ZAUSTAVI OTKUCAJE SRCA. ON TE JE DOVEO OVAMO, NEPRIJATELJU MOJ.

Ništa od svega toga nije se dogodilo kada je Rand poslednji put nosio ime Lijus Terin. To može da protumači samo kao dobar znak.

Sada je bitka zaista otpočela. Zagledao se u ništavilo i osetio ga je kako navire. A onda, poput iznenadne oluje, Mračni svom svojom silom napade Randa.

Perin se osloni o drvo, dahćući od bola. Koljačeva strela probila mu je rame, tako da je glava proletela na drugu stranu. Nije smeo da je vadi, ne sa...

Zanese se. Misli su mu bile trome. Gde je on to? Premestio se što je dalje mogao od Koljača, ali... to mesto mu nije poznato. Drveće ima čudne krošnje, previše lisnate, i ne liči ni na jedno koje je u životu video. Oluja i tu duva, ali slabije.

Perin se okliznu i zastenja kada pade na zemlju. Bol mu sevnu u ramenu. Okrenu se i zagleda ka nebu. Slomio je strelu kada je pao.

Ovo... ovo je vučji san. Mogu da učinim da strela samo nestane.

Pokuša da prikupi snagu da to učini, ali bio je preslab. On shvati da počinje da se gubi, pa u mislima potraži vukove. Pođe mu za rukom da nađe umove nekih vukova, ali oni se lecnuše i iznenađeno mu poslaše odgovore.

Dvonogi koji ume da govori? Šta je sad pa ovo? Šta si ti?

Njegova priroda kao da ih je prestravila, pa su ga istisnuli iz svojih umova. Kako to da oni ne znaju šta je on? Vukovi imaju veoma dugo pamćenje. Začelo... začelo...

Faila, pomislio je. Tako prelepa, tako pametna. Trebalo bi da odem kod nje. Samo moram... moram da zatvorim ovu Putokapiju... i da se vratim njo) u Dve reke...

Perin se okrenu i diže na kolena. Je li to njegova krv na zemlji? Toliko crvenila. Trepnu.

„Dakle, tu si?“, začu se jedan glas.

Lanfear. On diže ka njoj zamagljeni pogled.

„I tako te je porazio“, kaza ona prekrstivši ruke. „Razočaravajuće. Nisam želela da odaberem njega. Ti si mi daleko primamljiviji, vuče.“

„Molim te“, izusti on promuklim glasom.

„U iskušenju sam, mada ne bi trebalo da budem“, odgovori mu ona. „Pokazao si se slabim.“

„Ja... mogu da ga pobedim.“ Odjednom ga obuze stid zbog toga što je pretrpeo neuspeh pred njom - toliki stid da se Perin oseti bezmalo smrvljenim. Kada je on to počeo da brine šta Lanfear misli o njemu? Nije mogao to da odredi.

Ona poče da lupka jednim prstom po drugoj ruci.

„Molim zausti Perin dižući ruku ka njoj. „Molim te.“

„Ne“, odgovori mu ona okrećući se. „Naučila sam se pameti i više neću da ponavljam tu grešku da dajem srce onome ko ga ne zaslužuje. Zbogom, štene.“

Ona nestade, ostavivši Perina na sve četiri na tom čudnom mestu.

Faila, kaza mu jedan delić njegovog uma. Ne brini ti za Lanfear. Moraš da odeš kod Faile.

Da. Da, može da ode kod nje, zar ne? Gde je ona? Merilorsko polje. Tamo ju je ostavio. Tamo će ona biti. Premestio se tamo, nekako prikupivši snage tek dovoljno za to. Ali naravno da ona nije bila tamo. On se nalazi u vučjem snu.

Prolaz koji je Rand postavio. Biće tu. Samo mora da dođe do njega. Mora da... Mora da...

On se skljoka na tle i prevrnu na leđa. Oseti kako pluta u ništavilo. Vid mu se pomrači dok je zurio u uskomešalo nebo. Bar... bar sam se našao Randu, pomislio je Perin.

Vukovi mogu da brane Šajol Gul sa ove strane, zar ne? Mogu da brane Randa... Moraće.

Faila je drvetom đžarala njihovu bednu logorsku vatru. Pao je mrak, a vatra je blistala slabašnom crvenom svetlošću. Nisu se usudili da založe veću vatru. Smrtonosna stvorenja vrebaju u Pustoši. Troloci su još i najmanje opasni.

Vazduhom je vladao nekakav jedak miris, pa je Faila gotovo očekivala da će iza svakog žbuna prekrivenog crvenim pegama naići na bar jedan leš. Tle je pucketalo pod njenim stopalima, suva zemlja mrvila se pod njenim čizmama kao da tu stolećima nije padala kiša. Dok je sedela u logoru, u daljini je ugledala skupinu bolesnozelenih svetala - nalik na roj svetlečih buba - kako preleće jedan gaj čiji su se obrisi samo nazirali. Ona dovoljno zna o Pustoši da je zadržala dah sve dok ta svetla nisu odletela. Ne zna šta su, niti želi da zna.

Povela je svoju družinu u kratku šetnju da bi našli gde će da dignu logor. Usput je jednog vozara ubila grančica, a drugi je stao u nešto što je ličilo na blato - samo što mu je to blato rastočilo nogu. Nešto malo toga mu je palo i na lice. Bacakao se i vrištao dok je umirao.

Morali su da mu zapuše usta kako bi sprečili da njegovi umirući krici privuku druge grozote.

Pustoš. Oni tu neće moći da prežive. Dvojica su nastradala za vreme obične šetnje, a Faila mora pokušati da zaštiti stotinu ljudi. Stražare iz Družine, neke pripadnike Ca Faile i vozare i radnike iz njenog karavana. Osmora kola i dalje su bila ispravna, pa su ih za sada doterali u ovaj logor. Ta kola će verovatno biti previše upadljiva, pa neće moći da ih nadalje koriste.

Nije čak ni sigurna da će preživeti tu noć. Svetlosti! Izgleda da im je jedina nada da će ih Aes Sedai spasti. Hoće li one uopšte primetiti šta se dogodilo i poslati im pomoć? To joj deluje kao veoma slaba nada, ali ona se ne razume u Jednu moć.

„Dobro“, tiho reče Faila onima koji su sedeli s njom - Mandevinu, Aravini, Harnanu, Setejl i Areli iz Ča Faile. „Hajde da popričamo.“

Ostali su delovali oronulo. Verovatno su ih, baš kao i Failu, od detinjstva plašili pričama o Pustoši. Te priče su samo dobile na snazi nakon dve brze smrti odmah po ulasku u tu zemlju. Znaju koliko je to mesto opasno. Poskoče na svaki zvuk iz mraka.

„Objasniću sve što mogu“, reče Faila, pokušavajući da im skrene pažnju sa smrti. „Za vreme onog mehura zla, jedan od onih kristala probio je nogu Beriše Sedai dok je otvarala kapiju.“

„Rana?“, upita Mandevin, sedeći pored vatre. „Da li bi to bilo dovoljno da učini da se kapija loše otvori? Zaista se ne razumem u posla Aes Sedai, niti imam želju da se razumem u njih. Je li moguće da se kapija slučajno otvori tako da vodi na pogrešno mesto ako je Aes Sedai rasejana?“

Setejl se namršti, a izraz njenog lica privuče Failinu pažnju. Setejl nije ni plemkinja ni zapovednica. Ali ima nečeg u vezi s tom ženom... ona zrači uticajem i mudrošću.

„Znaš li nešto?“, upita je Faila.

Setejl se nakašlja. „Razumem se... nešto malo u usmeravanje. To me je nekada zanimalo. Ponekad, ako se tkanje izatka kako ne treba, jednostavno se ništa ne desi. U drugim slučajevima - posledice su stravične. Nisam čula da tkanje može da uradi nešto ovako - da radi, ali pogrešno.“

„Pa“, primeti Harnan gledajući mrak oko njih i vidno drhteći, „druga mogućnost je da je ona želela da nas pošalje u Pustoš.“

„Možda je bila ošamućena“, odgovori Faila. „Možda nas je zbog pritiska koji je osećala zbog svega onoga što se dešavalo poslala na pogrešno mesto. I meni se dešavalo da se u trenucima napetosti okrenem i potrčim u pogrešnom smeru. Možda se tako nešto desilo.“

Ostali klimnuše, ali Setejl je opet delovala zabrinuto.

„Šta je bilo?“, upita je Faila.

„Aes Sedai prolaze kroz veoma opsežnu obuku kada je reč o ovakvim okolnostima“, reče Setejl. „Nijedna žena ne može da postane Aes Sedai a da ne nauči kako da usmerava pod izuzetnim pritiskom. Postoje izvesne... prepreke koje žena mora da prevaziđe da bi stekla pravo da ponese prsten.“

Dakle, pomislila je Faila, Setejl mora da ima rođaku koja je Aes Sedai I to nekog bliskog, ako joj je otkrila nešto toliko lično. Možda sestru?

„Onda da pretpostavimo da je ovo nekakva zamka?" Aravina je zvučala zbunjeno. „Je li Beriša Prijateljica Mraka? Valjda Senka ima pametnija posla nego da skreće običan karavan za snabdevanje.“

Faila ništa ne reče. Rog je bezbedan. Kovčeg s njim sada je u njenom malom šatoru nedaleko odatle. Postavili su kola u krug i zapalili samo tu jednu vatru. Ostali u karavanu spavali su - ili pokušavali da spavaju.

Ipak, Faila se osećala kao da je posmatra hiljadu očiju, možda i zbog toga što nije bilo daška vetra. Ako je Senka nameravala da uhvati u zamku njen karavan, to znači da je znala za Rog. U tom slučaju - u veoma velikoj su opasnosti. Još ozbiljnijoj od toga što su u Pustoši.

„Ne“, reče Setejl. „Ne, Aravina je u pravu. Ovo nije mogla da bude namerna zamka. Da se onaj mehur zla nije pojavio, nikada ne bismo proleteli kroz prolaz a da ne gledamo kuda vodi. Koliko znamo, ti mehuri se pojavljuju potpuno nasumično.“

Sem ako Beriša nije jednostavno iskoristila okolnosti, pomislila je Faila. Takođe, ta žena je poginula veoma čudno. Ona rana u njenom trbuhu nije izgledala kao da su je izazvali šiljci. Više je ličila na ranu od noža. Kao da je neko napao Berišu čim je Rog prošao kroz kapiju. Možda da bi je sprečio da kaže šta je uradila?

Svetlosti, pomislila je Faila, postala sam previše sumnjičava.

„Pa“, zausti Harnan, „šta ćemo?“

„Zavisi“, odgovori Faila gledajući Setejl. „Postoji li neki način da Aes Sedai utvrde kuda smo poslani?“

Setejl se pokoleba, kao da baš i nije voljna da otkrije koliko zapravo zna. Ali kada je odgovorila, bila je veoma samouverena. „Tkanja za sobom ostavljaju trag. Tako da - da, neka Aes Sedai bi mogla da otkrije kuda smo otišli. Međutim, tragovi se ne zadržavaju dugo: svega nekoliko dana, a i to kada je reč o moćnom tkanju. Niti svi usmerivači mogu da čitaju tragove - to je redak talenat.“

To kako je govorila, tako samopouzdano i zapovednički... to kako je zračila pouzdanošću. Ipak nije reč o nekoj rođaci, pomislila je Faila. Ova žena se obučavala u Beloj kuli. Da ona možda nije kao kraljica Morgaza? Da nije bila preslaba kada je o Jednoj Moći reč da bi postala Aes Sedai?

„Sačekaćemo jedan dan“, reče Faila. „Ako za to vreme niko ne dođe po nas, poći ćemo na jug i pokušati da što pre pobegnemo iz Pustoši.“

„Pitam se koliko smo daleko na severu“, reče Harnan češući se po bradi. „Baš mi i nije do prelaska planina kako bismo stigli do kuće.“

„Ti bi radije ostao u Pustoši?“, upita ga Mandevin. „Pa, ne“, odgovori Harnan. „Ali povratak bi mogao da traje mesečima. Meseci putovanja kroz Pustoš...“

Svetlosti, pomislila je Faila. Meseci putovanja kroz mesto gde smo imali sreče što smo za jedan dan izgubili samo dva čoveka. To im nikada neće uspeti. Cak i bez kola, njihov karavan će u tom krajoliku štrčati kao sveža rana na oboleloj koži. Imaće sreće ako prežive još dan ili dva.

Suzdrža se da se ne osvrne prema svom šatoru. Sta li će se desiti ako ne odnese Rog Metu na vreme?

„Postoji još jedna mogućnost“, kolebljivo reče Setejl.

Faila je pogleda.

„Onaj vrh koji vidiš istočno od nas“, objasni Setejl očigledno nevoljno, „to je Šajol Gul.“

Mandevin prošapta nešto toliko tiho da Faila nije čula, pa čvrsto sklopi oči. Ostali su izgledali kao da ih je obuzela mučnina, ali Faila je smesta shvatila šta je Setejl htela da kaže.

„Tamo Ponovorođeni Zmaj vodi rat protiv Senke“, kaza Faila. „Naše vojske će biti tamo - i to sa usmerivačima koji mogu da nas odvedu odavde.“

„Zaista“, saglasi se Setejl. „A područje neposredno oko Šajol Gula poznato je kao Spaljene zemlje - kraj za koji se kaže da ga i strahote što žive u Pustoši potpuno izbegavaju.“

„Zato što je tako užasan!“, pobuni se Arela. „Ako ne odlaze tamo, to je zato što se boje Mračnoga!“

„Mračni i njegove vojske možda su u potpunosti posvećeni ratovanju“, lagano reče Faila klimajući glavom. „Mi ne možemo da preživimo dugo u Pustoši - izginućemo a da neće proći ni nedelju dana. Ali ako u Spaljenim zemljama nema onih grozota i ako nam pođe za rukom da stignemo do naših vojski...“

To joj deluje kao daleko veća nada - ma koliko zapravo neznatna bila - da će preživeti, nego da se upuste u mesecima dug put kroz najopasnije mesto na svetu. Ona kaza ostalima da će razmisliti o tome šta da se radi, pa ih pusti da idu.

Njeni savetnici odoše do svoje ćebadi, a Mandevin pođe da proveri šta rade stražari. Faila ostade da zuri u žar, osećajući mučninu.

Neko zaista jeste ubio Berišu, pomislila je. Uverena sam u to. To što se kapija otvorila na tom mestu moglo je da bude nesrećan slučaj. Nesreće se dešavaju čak i kada je reč o Aes Sedai, ma šta Setejl mislila. Ali ako u karavanu jeste neki Prijatelj Mraka, koji je provirio kroz kapiju i video da ona vodi u Pustoš, mogao je da ubije Berišu da bi se i karavan i Rog nasukali u Pustoši.

„Setejl“, pozva Faila tu ženu dok je ova prolazila pored nje, „da te nešto pitam.“

Setejl sede pored Faile, a na licu joj beše izraz pribranosti. „Znam šta ćeš me pitati.“

„Koliko je prošlo“, upita Faila, „otkad si bila u Beloj kuli?“

„Prošle su već decenije.“

„Jesi li u stanju da otvoriš kapiju?“

Setejl se zasmeja. „Dete, ne bih mogla ni sveću da zapalim. Pregorela sam u nesrećnom slučaju. Ima više od dvadeset pet godina kako nisam držala Jednu moć.“

„Shvatam“, odgovori Faila. „Hvala ti.“

Setejl ode, a Faila ostade da se pita koliko je njena priča bila istinita. Setejl je bila od velike pomoći za to vreme koliko su proveli zajedno, a Faila baš i nije mogla da je krivi zbog toga što je držala u tajnosti svoju povezanost s Belom kulom. U nekim drugim okolnostima, Faila ni u kom slučaju ne bi posumnjala u njenu priču.

Međutim, nema nikakvog načina da potvrdi to što joj je rečeno. Ako je Setejl pripadnica Crnog ađaha koja se krije, njena priča o tome da je pregorela mogla bi da bude samo priča. Možda ona još može da usmerava. Ili možda ne može, ali je umirena za kaznu. Je li ta žena najopasnija moguća odbegla zatvorenica - uhoda koja je godinama čekala priliku da napadne?

Upravo je Setejl predložila da krenu ka Šajol Gulu. Da li ona to pokušava da dovede Rog bliže svom gospodaru?

Osećajući se obamrlo, Faila uđe u šator, a nekoliko pripadnika Ca Faile rasporediše se da drže stražu oko njega. Faila se umota u ćebe. Zna da je Preterano sumnjičava, ali šta drugo može u tim okolnostima?

Svetlosti, pomislila je. Rog Valera je izgubljen u Pustoši. Pravi košmar.

Avijenda kleknu na jedno koleno pred zadimljenom lešinom, držeći svoj angreal - broš u obliku kornjače koji joj je Elejna dala. Disala je na usta gledajući lice tog čoveka. Tih crvenih velova ima iznenađujuće mnogo. Kakvo god da im je poreklo, oni nisu Aijeli. Ne slede đi’etoh. Za vreme sinoćnih borbi, videla je kada su dve Device zarobile jednog. On se ponašao kao gai'šain, ali onda je jednu od njih ubio s leđa skrivenim nožem. „Pa?“, zadihano upita Serin. Dok su se na Merilorskom polju odmarali i pripremali za predstojeći sukob, bitka kod Šajol Gula i dalje je trajala. Napad crvenih velova trajao je čitave noći, pa narednog dana, i već je zašao u sledeću noć.

„Mislim da ga poznajem“, uznemireno je odgovorila Avijenda. „Usmerio je prvi put kada sam bila dete i učinio je da algoda raste kada ne bi trebalo." Pustila je da mu veo padne preko lica. „Zvao se Soro. Bio je dobar prema meni. Gledala sam ga kako trči preko suve zemlje u suton, nakon što se zavetovao da će pljunuti Slepniku u oko.“

„Zao mi je“, odgovori Serin, mada joj se u glasu nije čulo nikakvo saosećanje. Avijenda se već navikla na to kod te žene. Nije reč bila o tome da Serin nije bilo stalo - već ona jednostavno nije dopuštala da zbog toga bude rasejana. Bar ne kada je njen Zaštitnik negde drugde. Od te Aes Sedai bila bi dobra Devica.

„Hajdemo dalje“, reče Avijenda i povede svoj čopor usmerivačica. U danima i noćima provedenim u borbi, Avijendina družina se menjala, pretapala i delila kako je ženama bio potreban odmor. Avijenda je preko dana nešto malo spavala.

Dogovor je bio da žena koja predvodi krug izbegava da troši sopstvenu snagu - tako da je Avijenda i dalje bila prilično jaka, iako je sate i sate provela u borbi. To joj je omogućavalo da sve vreme bude oprezna i britka, dok su ostale žene postale kladenci Moći iz kojih ona može da se napija.

Dobro je pazila da ih ne iscrpljuje previše. Ako se žena umori, može da odspava nekoliko sati pa da se opet vrati u bitku. Ako se potpuno iscrpi, danima će biti beskorisna. Trenutno su sa Avijendom Flin i tri Aes Sedai. Naučila je tkanje kojim može da utvrdi da li neki muškarac usmerava u blizini - to tkanje se pronosilo kroz Mudre Aes Sedai - ali daleko je korisnije to što je muški usmerivač s njom.

Flin pokaza prema jednom blesku plamena koji se pojavio uz zid doline. Potrčaše u tom smeru, prolazeći pored leševa i mesta gde se tle dimilo. Na sve većoj svetlosti praskozorja, Avijenda je kroz sumaglicu videla da Darlinove snage i dalje brane ulaz u dolinu.

Troloci su se probili do niskih zemljanih bedema za koje je Ituralde naredio da se podignu. Tu je bilo žrtava sa obe strane. Troloci su podneli daleko veće gubitke - ali njih je i bilo više. Cinilo joj se da su prešli preko jednog zemljanog bedema, ali su ih pozadinske jedinice domanskih konjanika potiskivale.

Aijelske družine borile su se na samom ulazu u dolinu. Neki su nosili crvene, a neki crne velove. Previše ih je, pomislila je Avijenda dižući ruku da zaustavi usmerivače sa sobom. Onda je sama tiho produžila. Može da se udalji nekoliko stotina koraka od ostalih žena a da i dalje ima pristup njihovoj Moći.

Birala je put kroz stenovitu dolinu. S njene desne strane bila su tri mrtva tela, od njih dva s crnim velovima. Brzo ih je ispitala Kopanjem; nema namere da dozvoli da je neko uhvati na prepad krijući se među leševima. I sama se služila tom varkom.

Ta trojica bila su zaista mrtva, pa je nastavila da se šunja. Sem mesta gde su Tairenci i Domanci zadržavali troločki napad, druga vojska čuvala je njihov logor i stazu na čijem se kraju Rand borio. Između ta dva mesta lutale su družine Aijela i crvenih velova, pokušavajući da nadvladaju jedni druge. Samo što su neki od crvenih velova mogli da usmeravaju.

Tle u njenoj blizini zadrhta. Kiša zemlje rasprši se kroz vazduh. Avijenda čučnu još više, ali ubrza korak.

Ispred nje je desetak sisvai’amana jurišalo na dvojicu crvenih velova; obojica su bili usmerivači. Crveni velovi su dizali zemlju ispod svojih napadača, tako da su oni leteli u vazduh.

Avijenda je razumela zašto Aijeli i dalje napadaju. Ti crveni velovi su zločin i uvreda. To što su se Seanšani usudili da zarobe Mudre nije odvratno kao što su oni. Senka je nekako zarobila najhrabrije Aijele i pretvorila ih u... te stvorove.

Povlačeći snagu kroz svoj angreal i krug, Avijenda brzo napade tako što izatka dve vatrene linije i baci ih na crvene velove. Smesta započe nova tkanja, dižući tle ispod dvojice usmerivača i započinjući treća tkanja. Bacala je oganj na crvene velove dok su se oni teturali; jedan odskoči, a drugog zahvati njeno rasprskavanje zemlje.

Onog koji je pobegao pogodila je plamenim kopljima. A onda je obojicu još Jednom udarila talasima Moći, čisto da bi se uverila da su mrtvi. Ti ljudi više se ne drže đi’etoha. Oni više nisu živi. Oni su korov koji treba da se iskoreni.

Pošla je napred da vidi šta je sa sisvai'amanima. Osmorica su preživela, a trojica od njih su bili ranjeni. Avijenda nije bila naročito vesta kada je reč o lečenju, ali uspela je da jednome od njih spase život sprečivši da iskrvari kroz ranu na vratu. Ostali preživeli pokupiše ranjenike i pođoše nazad u logor.

Avijenda je stajala iznad dva lesa. Rešila je da ih ne zagleda pobliže. Dovoljno joj je teško palo to što je videla jednog čoveka kojeg je poznavala. Ovi...

Nešto je preseče i jedan od njenih zdenaca Moči nestane. Avijenda odsečnu uzdahnu. Ugasi se još jedan.

Ona smesta pusti krug pa pohita prema mestu gde je ostavila žene. Zatrese se od blesaka i grmljavine. Avijenda se držala Jedne moći, ali njena snaga sada je delovala bedno naspram onoga što je do maločas koristila.

Stade i zatetura se pred čađavim leševima Kirune i Fejldrin. Ona grozna žena koju je ranije videla - žena za koju je Avijenda sve uverenija da je jedna od Izgubljenih - stajala je tu i smešila joj se. Užasna žena držala je Serin za jedno rame, a vitka bela stajala je licem okrenuta prema Izgubljenoj i gledala ju je s praznoglavim obožavanjem. Serinin Zaštitnik ležao je mrtav pred njenim nogama.

Obe nestaše, urušavajući se u same sebe, Putujući bez kapije. Avijenda pade na kolena pred mrtvima. Dejmer Flin zaječa i pokuša da se oslobodi od zemlje nabacane preko njega. Leva ruka bila mu je spaljena do ramena.

Avijenda opsova i učini sve što je mogla da ga Izleći, ali on svejedno pade u nesvest. Odjednom se osetila veoma umorno i veoma, veoma usamljeno.