Sećanje na svetlost

17 Stariji i iskusniji

„... Nije urodilo plodom, veličanstvo“, govorio je glas dok je Met dremao.

Nešto ga je bockalo po licu. Ovaj dušek je sasvim sigurno najgori na kom je u životu spavao. Ima da mlati gostioničara sve dok mu ne vrati pare.

„Ubicu je veoma teško slediti” nastavio je onaj dosadni glas. „Ljudi pored kojih je prolazio jednostavno ga se ne sećaju. Ako Princ gavranova zna kako mogu da se prate tragovi tog stvorenja, veoma bih voleo da to čujem.“

Zašto je gostioničar pustio te ljude u Metovu sobu? On krenu da se budi, ostavljajući predivan san koji se ticao Tuon i u kojem nije brinuo ama baš ni o čemu na celome svetu. Otvorio je krmeljivo oko i ugledao oblačno nebo. Pa to uopšte nije tavanica u gostionici.

Krvavi pepeo, pomisli Met stenjući. Zaspali su u vrtovima. Pridiže se da sedne i shvati da je potpuno nag, sa izuzetkom šala oko vrata. Njegova i Tuonina odeća bila je raširena pod njima. Lice mu je bilo u bokoru korova.

Tuon je sedela pored njega, potpuno zanemarujući činjenicu da je naga kao od majke rođena, i razgovarala je s jednim pripadnikom Mrtve straže. Muzenge je bio na jednom kolenu, glave pognute i lica okrenutog prema zemlji. Ali svejedno!

„Svetlosti!" izusti Met i pruži ruku da pokupi svoju odeću. Tuon je sedela na njegovoj košulji, pa ga je razdraženo pogledala kada je pokušao da je izvuče ispod nje.

„Poštovani“, obrati se gardista Metu, glave i dalje oborene. „Pozdravljam te povodom tvog buđenja.“

„Tuon, zašto samo sediš?" zatraži da čuje Met, napokon uspevši da izvuče svoju košulju ispod te sočne pozadine.

„Budući da si moj supružnik“, strogo mu odvrati Tuon, „možeš da me zoveš Fortuona ili veličanstvo. Bilo bi mi mrsko da naredim da te pogube pre nego što mi podariš dete, pošto mi postaješ drag. U vezi sa ovim vojnikom - on je iz Mrtve straže. Oni me neprestano čuvaju. Cesto su prisutni i kada se kupam. To je njihova dužnost, a lice mu je skrenuto u stranu.“

Met žurno poče da se oblači.

Počela je i ona, mada ne dovoljno brzo za njegov ukus. Ne dopada mu se baš da neki tamo stražar merka njegovu ženu. Mesto gde su zaspali bilo je opkoljeno malim jelama - što je neobično za južne krajeve, pa su možda zasađene tu upravo iz tog razloga. Mada su iglice počele da im se suše, jele su ipak pružale neku meru zaštite od nepoželjnih pogleda. Iza jela bio je prsten drugog drveća - Metu se činilo da je reč o breskvama, mada mu je ipak bilo teško da to pouzdano oceni, pošto im je lišće opalo.

Jedva da je čuo kako se izvan tog vrta grad budi, a u vazduhu se slabašno osećao miris jelovih iglica. Bilo je dovoljno toplo da mu nije bilo nelagodno dok je spavao na otvorenom, mada mu beše drago zbog toga što se opet obukao.

Jedan zapovednik Mrtve straže priđe taman kada je Tuon završavala oblačenje. Suve iglice mrvile su se pod njim dok se prostirao ispred nje. „Carice, možda smo uhvatili drugog ubicu. To nije onaj stvor od sinoć, pošto nije ranjen, ali je pokušavao da se ušunja u palatu. Mislili smo da bi možda želela da ga vidiš pre nego što otpočnemo sa ispitivanjem.“

„Dovedite ga“, naredi Tuon ispravljajući haljinu. „I pozovite generala Kejrida.“

Zapovednik ode, prolazeći pored Selukije koja je stajala blizu staze što je vodila do čistine. Ona priđe i stade pored Tuon. Met stavi šešir na glavu i ode da joj stane s druge strane, oslanjajući kopljište ašandareija na tle obraslo uvelom travom.

Metu je bilo žao te jadne budale koju su uhvatili kako pokušava da se ušunja u dvor. Možda taj čovek i jeste ubica, ali možda je i samo neki prosjak ili nekakva druga budala koja traži uzbuđenje. Ili je možda...

... Ponovorođeni Zmaj.

Met zaječa. Da, oni to Randa vode stazom. Rand je delovao starije i iskusnije nego kada ga je Met poslednji put uživo video. Naravno, video ga je veoma skoro u onim spaljenim vizijama. Mada se Met naučio da prestane da razmišlja o Randu kako bi izbegavao da se te boje javljaju, povremeno mu se dešavalo da se zaboravi.

Bilo kako bilo, drugačije je kada vidi Randa uživo. Prošlome... Svetlosti, koliko li je vremena prošlo? Poslednji put kada sam ga video sopstvenim očima bilo je kada me je poslao u Salidar za Elejnom. To kao da je bilo pre čitave večnosti. Dogodilo se pre njegovog dolaska u Ebou Dar, pre nego što je prvi put video golama. Pre Tajlin, pre Tuon.

Met se namršti dok su Randa dovodili pred Tuon, ruku vezanih iza leđa. Ona je razgovarala sa Selukijom, mrdajući prste u onom njihovom govoru znakova. Rand nije delovao ni najmanje zabrinuto. Lice mu je bilo potpuno spokojno. Bio je u lepom crveno-crnom kaputu, u beloj košulji ispod njega i crnim pantalonama. Nije nosio nikakav nakit, niti oružje.

„Tuon“, zausti Met. „To je...“

Tuon se okrenu od Selukije i ugleda Randa. „Damane!" viknu Tuon prekidajući Meta. „Dovedite moje damane! Trči, Muzikare! TRČI!“

Vojnik iz Mrtve straže zatetura se pa potrča, na sav glas dozivajući damane i general-barjaktara Kejrida.

Rand ga je gledao kako odlazi, i to potpuno nehajno iako je bio vezan. Znaš, usputno je pomislio Met, zaista liči na kralja. Naravno, Rand je najverovatnije lud. To bi objasnilo zašto se tek tako došetao do Tuon.

Ili to ili Rand jednostavno namerava da je ubije. Konopci ništa ne znače čoveku koji može da usmerava. Krv i pepeo, pomislio je Met. Kako li sam se ja našao u ovome? Učinio je sve što je mogao da bi izbegavao Randa!

Rand pogleda Tuon pravo u oči. Met duboko udahnu, pa skoči ispred nje. „Rande. Rande, čekaj malo. Hajdemo polako.”

„Zdravo, Mete“, prijatno ga pozdravi Rand. Svetlosti, pa on jeste lud! „Hvala ti što si me doveo do nje.“

„Doveo do...“

„Šta je on to rekao?“, zatraži da čuje Tuon.

Met se strmoglavo okrenu. „Ja... Ma ne, on to samo...“

Ona ga prostreli pogledom tako da bi izbušila rupe i u čeliku. „Ti si kriv za ovo“, prasnu na Meta. „Došao si, naveo me da ti pokažem naklonost, a onda ga doveo. Je li to tačno?“

„Ne krivi njega“, kaza Rand. „Bilo je potrebno da se nas dvoje opet sretnemo. Znaš da je to tačno.“

Met se zatetura između njih dvoje, pa diže obe ruke u oba smera. „Čekajte malo! Da ste oboje prestali! Čujete li šta vam pričam?“

Nešto zgrabi Meta i diže ga u vazduh. „Rande, prestani s tim!" viknu.

„Nisam ja“, odgovori Rand i licem mu minu izraz usredsređenosti. „Ah. Nalazim se pod štitom.“

Dok je Met visio u vazduhu, opipao se po grudima. Medaljon. Gdeje njegov medaljon? Met pogleda Tuon. Ona je samo na tren delovala posramljeno, dok je gurala ruku u džep na haljini. Odatle je izvadila nešto srebrnasto, možda nameravajući da upotrebi medaljon kako bi se zaštitila od Randa.

Ma sjajnoy pomislio je Met ječeči. Skinula ga je s njega dok je spavao, a on nije primetio. Krvavo sjajno.

Tkanja Vazduha spustiše ga pored Randa; Kejrid se vratio s jednom sul'dam i damanom. Sve troje bili su zajapureni, kao da su trčali koliko su ih noge nosile. Damane je usmeravala.

Tuon pogleda Randa i Meta, a onda poče da odsečnim pokretima prstiju upućuje znakove Selukiji.

„Baš ti hvala za ovo“, promrlja Met Randu. „Baš si krvavo dobar prijatelj.“

„I meni je drago što tebe vidim“, odgovori Rand, s naznakom smeška na usnama.

„Evo nas“, uzdahnu Met. „Opet si me uvukao u nevolje. Stalno to radiš.“

„Zaista?“

„Nego šta. U Ruideanu i Pustari, u Kamenu Tira... još dok smo bili u Dvema Rekama. Shvataš li ti da sam ja otišao na jug umesto da dođem na tvoju zabavicu sa Egvenom na Merilorskom polju da bih pobegao?“

„Ti ozbiljno misliš da si mogao da pobegneš od mene?" upita ga Rand smešeći se. „Zaista misliš da bi ti ono dozvolilo?“

„Mogao sam da krvavo probam. Bez uvrede, Rande, ali ti ćeš ipak da poludiš i sve ono ostalo. Zaključio sam da bi bilo najbolje da u tvojoj blizini bude jedan prijatelj manje kojeg moraš da ubiješ. Znaš, da ti uštedim trud. Inače, šta ti se desilo s rukom?“

„Šta se tebi desilo sa okom?“

„Malecki nesrečni slučaj s vadičepom i trinaest besnih gostioničara. A tvoja ruka?“

„Ostao sam bez nje dok sam zarobljavao jednog od Izgubljenih.“

„Zarobljavao?" upita Met. „Smekšao si.“

Rand frknu. „A ti si kao bolji od mene.“

„Ubio sam golama“, odvrati mu Met.

„Ja sam oslobodio Ilijan od Samaela.“

„Ja sam se oženio caricom Seanšana.“

„Mete“, odgovori mu Rand, „zar ti zaista pokušavaš da se nadmećeš u hvalisanju s Ponovorođenim Zmajem?" A onda zastade. „Sem toga, ja sam očistio saidin. Pobedio sam.“

„A, to baš i ne vredi nešto“, primeti Met.

„Ne vredi nešto? To je najvažnije što se dogodilo još od Slamanja.“

„Ma ti i tvoji Aša’mani već ste ludi“, odbrusi mu Met, „tako da to nije ni bitno." On skrenu pogled. „Inače lepo izgledaš. Cini se da u poslednje vreme više vodiš računa o sebi.“

„Dakle, ipak ti je stalo“, primeti Rand.

„Naravno da jeste“, progunđa Met opet gledajući Tuon. „Mislim, moraš da ostaneš živ, zar ne? Da odeš na onaj tvoj mali dvoboj s Mračnim i da nas sve spaseš? Prija mi što znam da izgledaš kao da si spreman za to.“

„E baš mi je drago što to čujem“, odgovori mu Rand smešeči se. „Nema zajedljivih opaski o mom kaputu?“

„Sta? Opaski? Zar te i dalje pecka to što sam te malo zadirkivao pre dve godine?“

„Zadirkivao?“, upita ga Rand. „Nedeljama nisi hteo da razgovaraš sa mnom.“

„Čekaj malo“, kaza mu Met, „nije bilo baš tako strašno. Tog dela se jasno sećam.“

Rand odmahnu glavom, kao da mu je nešto smešno. On je krvavo nezahvalan, eto šta je. Met je otišao po Elejnu, kao što je Rand tražio od njega, a eto mu .hvale. Istina, Met se nakon toga malo zaneo i pošao svojim putem. Ali ipak je uradio šta se od njega tražilo, zar ne?

„U redu“, veoma tiho kaza Met otimajući se u stegama Vazduha koje su ga držale. „Rande, izvući ću nas iz ovoga. Oženjen sam njom. Pusti mene da pričam i...“

„Kćeri Artura Hokvinga“, obrati se Rand Tuon. „Vreme hrli ka kraju svega. Poslednja bitka je otpočela a niti se ispredaju. Ubrzo će početi i moje Poslednje iskušenje.“

Tuon pođe napred, dok joj je Selukija hitrim pokretima prstiju davala Poslednjih nekoliko znakova. „Ponovorođeni Zmaju, ti ćeš biti odveden u Seanšan“, odvrati Tuon. Glas joj je bio staložen i odlučan.

Met se nasmeši. Svetlosti, ona će biti dobra carica. Ali nije bilo potrebe d® mi krade medaljon, pomislio je. Moraće da popričaju o tome - to pod Pretpostavkom da sačuva glavu na ramenima. Neće valjda zaista narediti ga pogube, zar ne?

On opet pokuša da se iskoprca iz nevidljivih veza koje su ga sputavale.

„Ma je li tako?“, upita Rand.

„Predao si se meni u ruke“, odgovori Tuon. „To je znamenje." Zvučala je skoro kao da joj je žao zbog toga. „Nisi zaista mislio da ću ti dopustiti da tek tako odeš, zar ne? Moram te odvesti u lancima kao vladara koji mi je pružao otpor - kao što sam učinila sa svima ostalima koje sam ovde zatekla. Platićeš cenu zaboravnosti svojih predaka. Trebalo je da zapamtite svoje zavete.“

„Shvatam“, odgovori Rand.

Znaš, pomislio je Met, i on prilično zvuči kao kralj. Svetlosti, kakvim se to ljudima Met okružio? Sta se desilo s lepim krčmaricama i veselim vojnicima?

„Carice, reci mi nešto“, upita je Rand. „Sta biste svi vi uradili da ste zatekli vojske Artura Hokvinga kako i dalje vladaju ovim obalama kada ste se vratili? Sta da nismo zaboravili svoje zavete - šta da smo ostali verni? Šta bi onda bilo?“

„Pozdravili bismo vas kao braću“, odgovori Tuon.

„O?" upita Rand. „I poklonili biste se prestolu koji se ovde nalazi? Hokvingovom prestolu? Da njegovo carstvo i dalje postoji, njime bi vladao njegov naslednik. Da li biste pokušali da ovladate njima ili biste prihvatili njihovu vlast nad vama?“

„Okolnosti nisu takve“, odgovori Tuon, ali činilo se kao da su je njegove reči naterale na razmišljanje.

„Ne, nisu“, saglasi se Rand.

„Po stavovima koje si upravo ti izneo, moraš da nam se potčiniš." Ona se nasmeši.

„Nisam izneo takav stav“, odvrati Rand, „ali hajde da se pozabavimo tim. Na osnovu čega polažeš pravo na ove zemlje?“

„Na osnovu toga što sam jedini zakoniti naslednik Artura Hokvinga.“

„A zašto bi to bilo bitno?“

„Ovo je njegovo carstvo. On je jedini koji ga je ujedinio i jedini vođa koji je njime vladao slavno i veličanstveno.“

„E tu grešiš“, tiho odvrati Rand. „Prihvataš li da sam ja Ponovorođeni Zmaj?“

„Mora da jesi“, lagano odgovori Tuon, kao da se boji zamke.

„Onda prihvataš ono što jesam“, odbrusi Rand glasnije i britkijim glasom. Zvučao je kao glasanje ratnog roga. „Ja sam Lijus Terin Telamon, zvani Zmaj. Ja sam u Doba legendi vladao svim ovim zemljama - i to ujedinjenim. Ja sam bio vođa svih vojski Svetla i ja sam nosio Prsten Tamirlina. Ja sam bio prvi od Slugu, najviših među Aes Sedai i ja sam mogao da prizovem Devet štapova Dominiona.“

Rand zakorači ka njoj. „Meni je bilo odano i verno svih sedamnaest vojskovođa Dveri zore. Fortuona Ataem Devi Pendrag, moja vlast veća je od tvoje!'

„Artur Hokving...“

„Moja vlast veća je od Hokvingove! Ako polažeš pravo na vlast u ime čoveka koji je bio osvajač, onda moraš da uzmakneš pred mojim ranijim pravom. Ja sam ove zemlje osvojio pre Hokvinga, mada mi za to nije bio potreban mač. Ti si na mojoj zemlji, carice, i samo zahvaljujući mojoj dobroj volji!“

Grmljavina se začu u daljini. Met shvati da se sav trese. Svetlosti, to je samo Rand. Samo Rand... zar ne?

Tuon ustuknu, očiju razrogačenih a usana rastvorenih. Lice joj je bilo užasnuto kao da je upravo videla kako joj neko ubija roditelje.

Zelena trava raširi se oko Randovih nogu. Stražari odskočiše i latiše se mačeva kada se talas života rasprostre od Randa. Uvele i požutele vlati trave obojiše se kao da je neko prosuo vodu po njima, a onda se ispraviše - kao da se protežu nakon dugog sna.

Zelenilo preplavi čitav proplanak. „On je i dalje pod štitom!" vrisnu sul’dam. „Poštovana, on je i dalje pod štitom!“

Met zadrhta, a onda zapazi nešto. Bilo je tiho, pa stoga skoro neprimetno.

„Da li ti to - pevaš?“, upita Met Randa.

Da... nije pogrešio. Rand zaista peva, veoma tiho i sebi u bradu. Met poče da lupka nogom. „Kunem se da sam negde čuo tu pesmu... Da nije Dve deve na vodi?“

„Ne pomažeš mi“, prošapta Rand. „Tišina.“

Rand nastavi s pesmom. Zelenilo se proširi i na drveće, a jele raširiše grane. Drugo drveće poče da pušta lišće - to su zaista bile breskve - koje je raslo neverovatnom brzinom dok se život ulivao u njih.

Stražari se zgledaše, okrećući se oko sebe i pokušavajući da istovremeno drže na oku sva stabla. Selukija se lecnu i uzmače. Tuon ostade da stoji Potpuno uspravno, ne skidajući pogled s Randa. Obližnje sul’dam i damane bile su toliko prestravljene da mora da su prestale da se usredsređuju, jer su veze koje su držale Meta jednostavno nestale.

„Poričeš li moje pravo?" zatraži Rand da čuje njen odgovor. „Poričeš li da je pravo koje ja polažem na ovu zemlju hiljadama godina starije od tvog?“

„Ja...“ Tuon duboko udahnu i prkosno ga pogleda. „Ti si rasturio zemlju i napustio je. Mogu da ti osporim to pravo.“

Iza nje pupoljci buknuše na drveću kao beli i tamnoružičasti vatromet. Boje ih opkoliše. Latice se razleteše od rasta, odvajajući se od grana i leteći na vetru po toj čistini.

„Dopustio sam ti da živiš“, odgovori Rand obraćajući se Tuon, „a mogao sam da te uništim za tren oka. To je zato što si poboljšala živote onima koji su pod tvojom vlašću, mada nisi bezgrešna prema nekima. Tvoja vlast je nejaka i tanka kao list hartije. Zadržavaš ovu zemlju da se ne raspadne samo snagom čelika i damana, ali tvoja domovina je u plamenu.

Nisam došao da bih te uništio. Carice, došao sam da bih ti ponudio mir. Došao sam bez vojski i bez sile. Došao sam jer verujem da sam ti potreban, baš kao što si ti potrebna meni." Rand pođe prema njoj i - potpuno neverovatno - spusti se na jedno koleno, pa pognu glavu i pruži ruku. „Pružam ti ruku kao što ti pružam savezništvo. Poslednja bitka je počela. Pridruži mi se i bori se.“

Proplankom zavlada muk. Vetar utihnu, a grmljavina zamre. Breskvini pupoljci nežno popadaše po sada zelenoj travi. Rand ostade da kleči ispružene ruke. Tuon je tu njegovu ruku gledala kao zmiju otrovnicu.

Met požuri napred. „Lepa smicalica“, usput tiho promrlja Randu. „Veoma lepa smicalica." Priđe Tuon, pa je uhvati za ramena i okrenu u stranu. Selukija je stajala u blizini i delovala potpuno zgranuta. Kejrid nije bio u ništa boljem stanju. Njih dvoje neće biti ni od kakve pomoći.

„Vidi“, tiho joj kaza Met, „on je dobar čovek. Ponekad ume da bude neotesan, ali možeš da mu veruješ kada ti da svoju reč. Ako ti nudi primirje, ispuniće ono što je obećao.“

„Ovo je bila veoma upečatljiva predstava“, odgovori mu Tuon jednako tiho. Malčice se tresla. „Šta je on?“

„Plamen me spalio ako znam“, odgovori Met. „Slušaj, Tuon, odrastao sam s Random. Jemčim za njega.“

„Metrime, u tom čoveku postoji neka tama. Videla sam je kada smo se prošli put sastali.“

„Tuon, pogledaj me. Pogledaj me.“

Ona diže glavu i pogleda ga pravo u oči.

„Randu al’Toru možeš verovati i kada je reč o sudbini celoga sveta“, kaza joj Met. „A ako ne veruješ njemu - veruj meni. On nam je jedini spas. Nemamo vremena da ga vodimo u Seanšan.

Proveo sam dovoljno vremena u ovom gradu da bacim poneki pogled na tvoje snage. Ako hoćeš da se boriš u Poslednjoj bitki i da povratiš svoju domovinu, biće ti potrebno postojano uporište ovde u Altari. Prihvati njegovu ponudu. On je upravo položio pravo na ovu zemlju. Pa, nateraj ga da učvrsti tvoje granice kakve su sada i da to obznani drugima. Možda će ga poslušati. To bi malo smanjilo pritisak na tebe. Sem ako nećeš da se istovremeno boriš protiv Troloka, svih država u ovoj zemlji i pobunjenika u Seanšanu.“

Tuon trepnu. „Naše snage.“

„Molim?“

„Nazvao si ih mojim snagama”, objasni mu ona. „To su naše snage. Metrime, ti si sada jedan od nas.”

„Pa, valjda jesam. Tuon, slušaj me - moraš ovo da uradiš. Molim te.” Ona se okrenu i pogleda Randa, koji je klečao usred šare što se sastojala od latica breskvinog cveta i izgledala kao da ističe iz njega. Na njega nije sletela ni jedna jedina latica.

„Šta nudiš?” upita ga Tuon.

„Mir”, odgovori Rand i ustade - ruke i dalje ispružene. „Mir na sto godina.

I duže, ako mi pođe za rukom da to izvedem. Ubedio sam ostale vladare da potpišu primirje i da sarađuju u borbi protiv Senkinih vojski.”

„Hoču da moje granice budu utvrđene”, reče mu Tuon.

„Altara i Amadicija biče tvoje.“

„Kao i Tarabon i Almotska ravnica” odvrati Tuon. „Sada su u mojoj vlasti. Neću da budem isterana iz njih tim tvojim primirjem. Želiš mir? Onda ćeš mi dati to što tražim.”

„Tarabon i pola Almotske ravnice”, uzvrati Rand. „Tvoja je polovina koju si već zauzela.”

„Hoću da sve žene na ovoj strani Aritskog okeana koje mogu da usmeravaju budu damane”, dodade Tuon.

„Carice, ne iskušavaj sreću” zajedljivo odvrati Rand. „Ja... dopustiću ti da u Seanšanu radiš šta hoćeš, ali tražim da predaš sve damane koje si zarobila u ovoj zemlji.”

„Onda nema dogovora”, odbrusi Tuon.

Metu zastade dah.

Rand se pokoleba i spusti ruku. „Fortuona, od ovoga može da zavisi sudbina čitavog sveta. Molim te.”

„Ako je to toliko važno”, nepokolebljivo mu odgovori ona, „onda možeš da pristaneš na moj uslov. Ono što je naše ostaće naše. Hoćeš li sporazum? Onda ćeš ga dobiti, ali sa sledećim stavom: zadržaćemo damane koje već imamo. U zamenu za to, dopustiću ti da slobodno odeš.”

Rand se namršti. „Gadna si kao da si iz Morskog naroda.”

„Nadam se da sam gora” bezizražajnim glasom odgovori Tuon. „Zmaju, svet je tvoje zaduženje, a ne moje. Ja se staram za svoje carstvo. Te damane biće mi veoma potrebne. A sada - biraj. Kao što si, čini mi se, rekao - nemaš vremena.” Randovo lice se smrači, a onda on ipak pruži ruku. „Neka bude. Svetlost se smilovala, neka bude. Poneću i to breme. Možeš da zadržiš damane koje već imaš, ali dok se budemo borili u Poslednjoj bitki nećeš ih otimati od mojih saveznika. Ako nakon Poslednje bitke budeš zarobljavala damane koje nisu u tvojoj zemlji, to će biti smatrano kršenjem primirja i ostale države će te napasti.”

Tuon zakorači i prihvati Randovu ruku. Met ponovo udahnu.

„Imam spise koje bi trebalo da pregledaš i potpišeš“, reče Rand.

„Selukija će ih uzeti“, odgovori Tuon. „Metrime, polazi sa mnom. Moramo da pripremimo carstvo za rat." Tuon ode niz stazu i to savršeno odmerenim koracima, mada je Met ozbiljno slutio kako ona želi da ode od Randa što je brže moguće. U potpunosti je razume.

Pođe, ali zastade pored Randa. „Izgleda da i ti pomalo imaš sreću kao Mračni glavom i bradom“, promrmlja on Randu. „Ne mogu da verujem da ti je to upalilo.“

„Iskreno da ti kažem“, tiho mu odgovori Rand, „ne mogu ni ja. Hvala ti što si se založio za mene.“

„Nije to ništa“, kaza mu Met. „Inače, ja sam spasao Moirainu. Razmisli o tome dok pokušavaš da utvrdiš ko od nas dvojice pobeđuje.“

Met pođe za Tuon, a iza njega se začu smeh Ponovorođenog Zmaja.